На ЕП У-18 Србија је освојила златну медаљу побједом у финалу (
http://www.fiba.basketball/europe/u18/2 ... b=boxscore) против домаћина Летоније. Селектору Александру Бућану, стручном штабу и свим српским јуниорима наравно честитке на одличним партијама и великом успеху.
Доказали су да ова генерација има потенцијал. Прије 2 године су кикснули у најважнијем мечу 1/8Ф против ЦГ, но сада су доказали да су међу најбољим репрезентацијама Европе (званично најбољи) у овом узрасту.
Ово такмичење је потврдило да је у Србији одличан рад са млађим узрастима, постоји систем, добар рад и у клубовима (на жалост неке кошаркашке центре који су избациили плејаду младих играча, рецимо Нови Сад и Вршац, све више мучи беспарица) и у националној селекцији, и то даје резултате. Србија је и прошле године у овом узрасту (излазно годиште 99.) била шампион Европе, сада је (излазно годиште 2000.) одбранила титулу.
Наравно не треба се у успјеху понети. Ваља видјети и где су слабости. Има их. Ако гледамо и СП У-17 и ЕП У-20 и ово ЕП, постоје проблеми у протоку лопту, не иде то течно, некад на силу, спољна линија не одговори баш добро на агресију ривала, зато су све ове наше селекције међу онима које губе највише лопти. И на овом ЕП Србија је међу екипама (3. са 16,7 изгубљених лопти по мечу, превише за шампиона Европе) са највише изгубљених лопти. Лоше се бранио, и у финалном мечу, шут за тројку.
На тим стварима треба порадити да то буде боље.
Зато су наши на свим мечевима издоминирали у рекету. Наш тандем центара који је не ријетко био и заједно у петорци,
Марко Пецарски и
Филип Петрушев одиграо је фантастичан турнир. Издоминирали су све ривале, посебно у финалу, остварили и невјероватну доминацију у скоку (55:24, чак +31 скок), за награду су обојица уврштени у најбољу петорку првенства а Пецарски је и проглашен најбољим играчем.
Ваља истаћи и сјајног бека
Зорана Пауновића, плијени лакоћомк којом игра, елеганцијом, импонује и зрелост, он ће се развити у врсног играча, само га повреда може омести.
Ту је још један играч којег се мора поменути,
Далибор Илић, одиграо је одличан турнир, прејак у одбрани, опасне предиспозиције, српски Адетокунбо у најави, код њега постоји дефинитивно највећи простор за напредак.
Откровљење турнира је
Урош Трифуновић, раније није био у првом плану када је ова генерација у питању, помало и неочекивано изборио мјесто у екипи, али одиграо јако добар турнир, иако номинално "двојка", показао се као најбоље рјешење на позицији плеја, са њим у петорци најбољи је био проток лопте. Иначе син бившег играча Звезде, данас одличног стручњака, Александра Трифуновића.
Занимљив је и овај
Аријан Лакић, рационалан у игри, увијек тражи коме ће упутити добар пас, могао би се временом развити у јако доброг плеја, има ту материјала.
И сви остали су одиграли одличан турнир и потврдили потенцијал, разочарао није нико.
У овом годишту има још неких занимљивих клинаца који нису били на овом ЕП, прије свих
Балша Кошривица и
Ален Смаилагић (овај задњи је због повреде пропустио ЕП, наводно га врбују Турци, мислим да од тога нема ништа, а и већ је играо за Србију на ЕП У-16 прије 2 године). Већ наредне године је нови тест за ову генерацију, СП У-19, и прилика да видимо ове јуниоре у огледима са селекцијама ван Европе, мислим наравно прије свега на САД.
Ова генерација обећава, у годиштима 96-99. смо кубурили на позицији центра, сада ту имамо у овом годишту Петрушева, Пецарског и Копривицу који није био на овом ЕП, сва тројица ен-би-еј потенцијал, ен-би-еј потенцијал је и Далибор Илић, и Пауновић има висок плафон, а и остали уз добар рад могу урадити добре каријере, потенцијал је ту, сада је до посвећености, стручног рада и радне етике. Биће то све како треба, српска кошарка је на добром путу.