|
Црква га не признаје
У апокрифима, чија је амбиција била да „попуне празнине” канонских јеванђеља, има много фантазије, а мало или нимало реалне историје, каже епископ бачки др Иринеј
Хоће ли новообјављена вест о превођењу са коптског језика древног документа, за који се верује да је Јудино јеванђеље, уздрмати темеље хришћанства, које је за 20 векова постојања одолело многим сличним сензацијама? Тим пре што је Мари Жан Робер, директор базелске фондације „Мецена”, како преносе светске агенције, изјавио да „текст Јуде Искариотског доводи у питање неке од политичких принципа хришћанске доктрине”.
„Нема места за сензационализам и претње хришћанству. Оно је, на велику жалост не само игнораната, него и квазинаучника оптерећених идеолошким предрасудама, утемељено на непоколебивом темељу и историјске истине и метаисторијске Истине”, категоричан је епископ бачки др Иринеј (Буловић), професор Новог завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
Нагађања уместо чињеница
На питање: да ли би ово могло да буде веродостојно откриће с обзиром на то да је, према црквеном учењу, Јуда у очајању извршио самоубиство кад је схватио кога је издао за 30 сребрњака, владика Иринеј каже:
„Као прво, ваља имати у виду сензационалистички – а у многим случајевима и потајно антихришћански – карактер оваквих вести о открићима која, наводно, намећу далекосежне закључке о животу Исуса Христа и о почецима хришћанства, или доводе у питање изворе и саму срж хришћанске вере. Од свега је ту веродостојна, а за теологију и историју значајна, једино чињеница да је откривено и да се проучава једно од многобројних дела апокрифне хришћанске књижевности, раније познато само по наслову, односно по наводима из дела старих хришћанских писаца. Све остало: домишљања, конструкције, нагађања, предвиђања, беспредметно је и бесмислено, како са становишта теологије, тако и са становишта профане науке”, тврди др Иринеј и напомиње да је „сличних открића било доста у прошлости”, а да је „најважније било откриће гностичких апокрифа у Наг-Хамадију, код античког Хиновоскиона у Горњем Египту пре неких пола века”.
Објашњавајући зашто је „сензационална вест из Швајцарске препуна непрецизности и површности, па и грубих нетачности”, др Буловић каже:
„Свети Иринеј није био први бискуп у Лиону, него један у низу епископа града Лугдуна у Галији, данашњег Лиона у јужној Француској, нити је „пре свега” осуђивао јеретичка учења из Јеванђеља по Јуди, него је у свом класичном спису ’Против лажно названога знања’, који се често цитира и под насловом ’Против јереси’, приказао и богословски оценио сва гностичка учења и системе. Затим, Црква није на Првом васељенском сабору у Никеји ’ограничила број Јеванђеља на четири’ нити се тај сабор уопште бавио таквим питањем. Број канонских – што ће рећи правих, истинитих, црквених, богонадахнутих и нормативних – јеванђеља од апостолског времена је исти, четири, а процес дефинисања опсега и садржаја новозаветнога канона, или збирке светих књига Новога завета, трајао је вековима. Први и једини васељенски сабор који се и тога питања дотакао био је пето-шести или Трулски сабор 691/692. године. Још је већа глупост доводити у везу питање библијскога канона и статуса апокрифне литературе са политиком цара Константина”, каже владика Иринеј, указујући и да је очигледно да је име Јуда, иначе често код Јевреја, отуд и за земљу назив Јудеја, унело доста забуне око најновијег сензационалистичког открића.
„Овај спис нема никакве везе са Јудом Издајником већ је дело некога ко се послужио именом светог апостола Јуде, било Јаковљевог, било онога другога, познатог као ’брат Господњи’, што је типичан јеврејски термин за сродника, саплеменика и слично”, тврди др Иринеј.
Не поричући да су неки списи, настали у црквеним круговима у првим вековима хришћанства, проглашени неприхватљивим за Цркву, епископ бачки објашњава и зашто их је, назвавши их апокрифни, што у грчком значи тајни или скривени, Црква одбацила.
„Разни јеретици, а међу њима посебно гностици, од 2. до 5. века, тврдили су да су нека јеванђеља и други списи новозаветних жанрова (Дела, Посланице, Откривења) тобоже преношени с колена на колено у тајности, па откривени баш у њихово време. Наравно, реч је о накнадним плагијатима и фалсификатима канонских Јеванђеља, написаних у другој половини 1. века”, каже.
„У апокрифима, чија је амбиција била да ’попуне празнине’ канонских јеванђеља, има много фантазије, а мало или нимало реалне историје. Зато их је Црква и одбацила, тако да она имају вредност писаних трагова о духовним кретањима у хришћанском свету првих векова Цркве, а никакву духовну вредност. Наравно, није у свима њима све лаж и производ маште: ту и тамо сачувана су и аутентична предања из апостолских времена, на пример, у такозваном Протојеванђељу Јаковљевом”, објашњава владика Иринеј.
Нема петог Јеванђеља
На подсећање да су више пута досад „откривани” списи, називани чак и јеванђељима, који су о животу Христа и Богородице говорили на начин који Црква сматра јеретичким, др Иринеј говори и о једном од претходних сензационалних открића, кад је читава светска штампа писала о неком петом јеванђељу које, наводно, открива Христов боравак у Индији, тврдећи:
„Нема никаквог ’петог Јеванђеља’. Успут да напоменем, апокрифних јеванђеља има више од шездесет, а не тридесетак, али нису сва сачувана, а ми знамо само за она која су макар једанпут негде цитирана или бар споменута. Прича о ’петом Јеванђељу’ слична је митоманским интерпретацијама апокрифне литературе од стране деструктивних критичара или, пак, од стране декларисаних непријатеља Цркве. Једино место где се озбиљно може говорити о извесном Прајеванђељу или Протојеванђељу јесте научна дисциплина која се зове Увод у Нови завет. Ту заиста, кад је реч о постанку Јеванђеља, у оквиру решавања такозваног синоптичког питања, о којем у новинама није ни место, ни време да говоримо, извесни истраживачи полазе од претпоставке о постојању неког изгубљеног Прајеванђеља које је могло служити као извор јеванђелистима Марку, Матеју и Луки. Али то је само једна од многих научних хипотеза, данас углавном напуштена”, каже владика Иринеј .
Поручујући да ћемо „ако будемо живи и здрави, о апокрифном Јеванђељу по Јуди поразговарати и опширније, али тек кад буде критички издато, као што је најављено”, епископ бачки каже да не мисли „да ће оно по садржају бити битно другачије од до сада проучених апокрифа”, али и ако би било друкчије, „то ће бити добитак за струку и науку јер ћемо раширити своја знања из историје Цркве, а посебно из историје новозаветнога канона, историје догмата и историје хришћанске књижевности уопште”.
Из фондације „Мецена”, у којој не демантују да је порекло рукописа и даље непознаница, најављују да би свечану завршницу обимног посла око истраживања овог, несумњиво је, значајног археолошког открића требало очекивати наредног пролећа.
-----------------------------------------------------------
Забуна око имена Јуда
Објашњавајући зашто је „сензационална вест из Швајцарске препуна непрецизности и површности, па и грубих нетачности”, др Буловић каже:
„Свети Иринеј није био први бискуп у Лиону, него један у низу епископа града Лугдуна у Галији, данашњег Лиона у јужној Француској, нити је ’пре свега’ осуђивао јеретичка учења из Јеванђеља по Јуди, него је у свом класичном спису ’Против лажно названога знања’, који се често цитира и под насловом ’Против јереси’, приказао и богословски оценио сва гностичка учења и системе. Затим, Црква није на Првом васељенском сабору у Никеји ’ограничила број Јеванђеља на четири’ нити се тај Сабор уопште бавио таквим питањем. Број канонских – што ће рећи правих, истинитих, црквених, богонадахнутих и нормативних – јеванђеља од апостолског времена је исти, четири, а процес дефинисања опсега и садржаја новозаветнога канона, или збирке светих књига Новога завета, трајао је вековима. Први и једини васељенски сабор који се и тога питања дотакао био је пето-шести или Трулски сабор 691/692. године. Још је већа глупост доводити у везу питање библијскога канона и статуса апокрифне литературе са политиком цара Константина”, каже владика Иринеј.
Мирјана Кубуровић
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
