banjalukaforum.com

Polarizirana interpretacija svijeta oko nas je najgora metoda koju možemo usvojiti u bilo kojem periodu, a naročito u kriznom kao što je ovaj. Prostor Balkana postao je fokus velike izbjegličke krize, najveće od vremena Drugog svjetskog rata, i posve je razumljivo da stanovnici na ovim prostorima žele itekako dobro razumjeti o čemu se zapravo radi.

Ljudi koji do sada nisu s odveć interesa pratili zbivanja na Bliskom istoku sada žele što brže znati što više. Od kuda izbjeglice dolaze? Zašto dolaze? Koji su to ljudi? Hoće li ostati kod nas ili će krenuti dalje? Hoće li se prilagoditi našem ili će mijenjati naša društva?

Sve su to normalna i legitimna pitanja. No, kako to i inače biva, kada god se veći broj ljudi nešto pita, odnosno kada žele o nekoj pojavi saznati više, velikom brzinom se angažiraju elementi koje možemo nazvati "informacijske blokade". Drugim riječima, pojedinac želi nešto saznati, ali put njegove spoznaje biti će jako kratak, točnije do večernjeg TV dnevnika ili izvještaja na nekom od mass-medija na internetu.

Što će tamo saznati o aktualnoj situaciji? Količina njegovog znanja, za koju možemo pretpostaviti - ako se ranije nije interesirao - da je bila ravna nuli, sada je još u lošijem stanju, sada je negdje negativno od nule jer "znanje" koje je primio često nema nikakve veze sa stvarnošću.

Kada je pitanje važno, informacijskim blokadama će biti podjednako važno da se na vrijeme, prije negoli pojedinac nabasa na kakvu istinu, servira određena interpretacija situacije i da se ista dovoljno ponavlja. Ponavljanje, dakako, ima svoju svrhu, jer njime se stvara vrlo čvrst bedem prema bilo kakvoj drugoj vrsti informacije ili interpretaciji.

To je nešto što možemo nazvati "zasićenost medijskog prostora", odnosno mediji toliko puno puta ponavljaju jednu te istu verziju priče da zvuči pomalo suludo tvrditi da nije tako ili da bi eventualno nešto, možda, moglo biti malo drugačije.

Tzv. "mainstream" mediji, najveći i najutjecajniji, nisu specifični samo po tome da dopiru do najšire publike već i po tome što imaju jedan određeni autoritet, odnosno njihova interpretacija situacije sada se "slijeva" prema dolje i aktivno se prepričava od strane drugih, manjih, medija, ali i javnosti općenito.

Dakako, tu postoje kategorije autoriteta - tako će primjerice regionalni mediji poštivati autoritet globalnih. "Istinu" će objaviti, recimo, BBC ili CNN, da bi se ista kasnije "slijevala" niz medije diljem svijeta. Vodeći lokalni mediji će pak često svoju priču oblikovati sukladno interesima vanjskih autoriteta, a to oblikovanje može biti direktno ili indirektno.

Indirektno je ono gdje mediji zaista vjeruju u viši medijski autoritet i bez imalo pogovora višu tvrdnju prenose kao istinu i činjenicu.

Direktno je ono, nazovimo to "mračno", koje se svodi na sirovu razmjenu novac-za-propagandu, odnosno mediji dobivaju novac od stranih interesa da pišu, jasno, prema njihovim interesima. Nema tu previše teorija zavjera, stvari su - koliko god to one maštovitije često razočaralo - vrlo jednostavne. Interesi mogu biti kompleksni, krajnje kompleksni, ali poznavateljima geopolitike takvi detalji često ne promiču jer se može s relativnom sigurnošću reći koja država stoji iza kakvih ideologija, vanjskopolitičkih ambicija, pa u konačnici i same konstrukcije propagandne retorike.

Nepoznavateljima geopolitike su sve te servirane informacije, nažalost, samo još jedna vijest koju će tijekom dana primiti putem kanala kojima se informiraju, odnosno kanala koji ih u isto vrijeme oblikuju.

Naravno, o svakakvim skandalima ćemo čitati - političkim, poslovnim..., ali ćemo rijetko, možda i nikada, čitati o novinarskim skandalima, odnosno pričama da mediji dobivaju novac na ovaj ili onaj način ("ispod stola" ili na jednostavniji način, putem zakupa oglasnog prostora) da pišu o određenim temama na određeni način. To je barem jasno, pa neće filmska industrija potkopavati filmsku industriju, niti će ribari ogovarati pred javnošću druge ribare, pa isto tako neće niti mass-mediji sami pisati o svojim prljavim rabotama.

No, problem je u tome što od malih filmaških, ribarskih i drugih urota nemamo neku preveliku štetu, dok od medijskih možemo nastradati kao cijela društva i narodi. Malo koji sukob ili rat u današnjem svijetu izbija sam po sebi bez znatnog medijskog angažmana i poticanja. Mass-mediji postaju smrtonosno, pa čak i genocidno oružje, u trenutku kada određuju, odnosno zapovijedaju, koga treba voljeti, a koga mrziti.

Koliko god se to ponekad činilo iznenađujućim, čak i oni najliberalniji itekako imaju kapaciteta raspirivati visoko koncentriranu mržnju koja se kasnije širi kao šumski požar. Globalno utjecajni mediji, i oni koji njihove istine kopiraju kroz ranije spomenutu metodu "slijevanja", služe kao razglasi pojedinih politika i itekako su suodgovorni za ratove koji upravo traju na Bliskom istoku.

Sada isti, narodima Balkana, nude jednostavne interpretacije tih sukoba, brišući svu svoju odgovornost te svoje istine započinju s autoritativnim "Evo zašto...". Na svaki taj potez moglo bi se adekvatno odgovoriti "Evo zašto ne...", ali to bi bilo gubljenje vremena i malo kome se da biti moderni novinarski Don Quijote.

No dobro, imajući to u vidu, što zapravo lokalni i regionalni mediji tvrde kada je riječ o aktualnom velikom izbjegličkom valu? Brojne njihove reakcije su u skladu s onom koju smo istaknuli u prvoj rečenici ovog teksta - polarizirana interpretacija svijeta. Kako polarizirana?

Napadi na izbjeglice postali su novi brutalni "sport" europske radikalne desnice. Situacije u i oko njemačkog grada Dresden postaje ozbiljna, tamo sada već sistematski djeluju skupine koje se može početi nazivati paramilitarnim skupinama. Napadaju imigrante svakodnevno i samo je pitanje dana kada će stvari izmaknuti kontroli, odnosno kada će se početi zbrajati i prve žrtve na obje strane.

Ekstremna desnica poziva i na građanski rat protiv izbjeglica, takva je stvar danas u Njemačkoj, gora nego se piše. No, njemačke vlasti imaju neke druge ideje i kaos koji se razvija dolazi kao nusproizvod kojeg možda hoće, možda neće, moći kontrolirati (vidi: Kvote sa spaljenih zemalja: Zašto Njemačkoj treba veliki izbjeglički val koji upravo prodire u Europu?).Potrebno je i važno kontrirati takvom nasilju, odbacivati ga u svakom trenutku, a najbolji način senzibiliziranja javnosti je taj da im se kaže zašto toliki ljudi uopće stižu s Bliskog istoka u naš dio svijeta. To je nešto što mass-mediji ne mogu reći ili moraju lagati o tome, a preferiraju laž. Najveća laž je ta da ljudi bježe jer ih "njihove Vlade napadaju". To je bila laž kada je sve počelo 2011. godine i to je još i veća laž danas kada sve još uvijek traje, ali se o samoj prirodi sukoba zna daleko više nego tada.

Imperijalistička i neo-kolonijalistička vanjska politika SAD-a i Europe, sila Zapada koje se panično boje da će im nove sile Istoka uzeti resurse i položaje na koje oni polažu pravo, odgovorna je za svaki rat koji se upravo vodi na prostoru Bliskog istoka i sjeverne Afrike, svaki. Izbjeglica u Europi je rezultat bombi koje su bacane na Libiju koja nije nikoga napala. Izbjeglica u Europi je rezultat naoružavanja radikalnih Islamista u Siriji od strane SAD-a i njihovih europskih saveznika.

Ovaj gornji paragraf je kompletno objašnjenje krize kojoj svjedočimo i s tim činjenicama bi trebala biti upoznata svaka osoba na Balkanu. Tada bi vjerojatno i odnos prema samim izbjeglicama bio blaži, jer ljudi bi shvatili da su oni samo kolateralne žrtve nasilnih politika - to je nešto što ljudi na ovom prostoru itekako dobro danas mogu razumjeti.Želite zaista pomoći izbjeglicama? Onda recite što im se desilo i zašto su ovdje. No, ništa od toga, informacijske blokade su postojane i uzvratiti će oštro na takve pokušaje. "Samo teoretičari zavjera tvrde da je za sve kriva Amerika" - tako otprilike izgleda odgovor. U pravu su, samo teoretičari zavjera tvrde takvo što i oni koji zaista smatraju da je "Amerika kriva za sve" zaista previše progledavaju kroz prste drugim zemljama.

Amerika, odnosno američka vladajuća politika, s kojom američki narod nema nikakve veze jer demokratski proces u SAD-u je do te mjere ograničen da zaista lišava američki narod svake odgovornosti, nije kriva za "sve", ali za kaos na Bliskom istoku itekako jest. Invazija Afganistana, invazija Iraka, bombardiranje Libije, naoružavanje militanata u Siriji, podržavanje saudijske agresije na Jemen - samo su neki od novijih razloga te krivice.

No, možda još i veći krivci za aktualno stanje, naročito u Siriji, su Turska, Katar i Saudijska Arabija - tri zemlje koje aktivno podržavaju ekstremiste u Siriji. SAD je kriv što ovim zemljama, svojim ključnim saveznicima, to dopušta, a vjerojatno i pomaže. Te iste zemlje, taj moćan bliskoistočni trojac ujedno je i vrlo utjecajan na Balkanu, a poprilično i u medijskoj sferi. To je postalo vrlo očito prije nekoliko godina kada su u Turskoj ustali mladi, progresivni, sekularni ljevičari protiv režima tadašnjeg islamističkog premijera, današnjeg predsjednika, Erdogana.

Očekivalo bi se da će liberalni mediji, po svojoj (navodnoj) ideologiji odmah stati iza ovih mladih ljudi, ali ne, desilo se upravo suprotno - turska režimska retorika preplavila je regionalne medije i bilo je jasno da ista nije stigla slučajno.

Balkan je važan, geopolitički je jako važan i to je po sve nas koji živimo ovdje loša vijest. Da je itekako važan pokazuje nam i činjenica da je sloboda novinarstva nestala i pretvorila se u brojne informacijske blokade.

Kako smo i rekli ranije, ne treba radikalnoj desnici dati niti milimetar prostora da na valu izbjeglica uzdiže sama sebe jer u konačnici suživot bi bio daleko bolji s predstavnicima nama neke sasvim druge kulture nego s fašistima "koje poznajemo". No, rekavši to, suludo je ne dozvoliti da trezvena i logična pitanja o izbjeglicama koji stižu postanu medijski zabranjena.

Ako stručnjaci za sigurnost već mjesecima upozoravaju da bi u valu izbjeglica u Europu mogli neopaženo ući i opasni teroristi, zašto mi ne bi smjeli postaviti to pitanje? Zar je to instant ulijevanje goriva u strojeve radikalne desnice? Ne smije biti jer pitanja su legitimna.

Ovo nisu izbjeglice iz Ukrajine i ovo nije strah od nepoznatog, dalekog ili pak neka vrsta islamofobije, ovo su legitimna pitanja. Za nas koji znamo da je gotovo kompletna opozicija sirijskoj vojsci sastavljena od radikalno islamističkog kadra, takva pitanja su od velike važnosti.

Pitanja su važna, a neka se moraju danas pitati ponovno kao recimo pitanje vezano uz hrvatsko slanje veće količine oružja (skladišta iz Domovinskog rata) na Bliski istok. Kome je išlo to oružje? Tko je sretan da ga je dobio, tko je ljut da ga nije dobio?

Kada je Hrvatska postala službena članice tzv. anti-ISIL koalicije predvođene SAD-om i zašto se o tome nije obavijestio hrvatski narod? Kada je izrazila podršku za Irački Kurdistan? Kada je priznala sirijski SNC kao "jedinog legitimnog predstavnika sirijskog naroda". Kada su napuštena INA-ina naftna polja u Siriji i kome? Koju Vladu priznaje u Libiji? Smatra li Al-Nusra Front terorističkom organizacijom ili umjerenom opozicijom?

Postoje brojna pitanja i trebali bi dobiti precizan odgovor na svako od njih. No, nema mjesta, informacijske blokade rade ovih dana prekovremeno da se nagazi svakoga tko se usudi pitati jer isti time očito nešto "talasa", a to je sada, dok je "frka", postalo nedopustivo.

Tako je hrvatska političarka Mirela Holy postavila jedno sasvim razumljivo pitanje i očito bez ikakvih skrivenih agendi - upitala je: "Među ljudima koji bježe od sigurne smrti i neimaštine zasigurno ima i ubačenih terorista. Na koji način Vlada planira spriječiti moguće terorističke napade?". Pojedini mass-mediji doslovno su je "razapeli" zbog ovog pitanja nazivajući je pogrdnim imenima, a njeno legitimno pitanje "grozotom".

Tu nema apsolutno ničeg groznog. Ubačenih terorista među izbjeglicama vrlo vjerojatno može biti, to je čisto statistički siguran podatak jer nigdje valjda u povijesti svijeta nije postojala tolika koncentracija terorista koliko ih danas ima na sjeveru Sirije, a upravo od tamo stiže najveći val izbjeglica.

Informacijske blokade, koje misle da predstavljaju moderni liberalizam, napadaju slobodu govora velikom žestinom da se ne bi kakva debata razbuktala, kao da svaka debata ide ravno u zagrljaj anti-imigrantskim fašističkim skupinama.

Polarizirana interpretacija je nedopustiva - moramo biti u stanju reći da smo spremni kao ljudi primiti ljude i pomoći im kako god možemo, da ih nećemo dočekati s prijetnjama i diskriminacijom, da možemo postojati uz njih bez straha. Moramo moći reći da smo sposobni prihvatiti promjene koje nam nose dani koji dolaze, da današnji izbjeglice mogu biti - i da se čak i nadamo da će biti - sutrašnji suborci u borbi protiv nepravde i eksploatacije koja je transnacionalna. To što smo mi kršćani, ateisti ili nešto drugo, a oni muslimani, ateisti ili nešto drugo, neće graditi zidove među nama. No, ako znamo da možemo sve to, ako znamo da smo ljudi obrnuto proporcionalni od svega fašističkog, onda nam se mora dati i prilika da budemo skeptični oko svega što nam naše vlasti u suradnji s informacijskim blokadama serviraju.

"Ima li terorista među izbjeglicama i kako se postaviti prema tome?" nije pitanje koje se zasniva na diskriminaciji, makar ne kod svih (istina, neki će to reći na način da se podrazumijeva da su većina izbjeglica teroristi, ali znamo tko i s kojim razlogom to govori), već na čistom pitanju nacionalne sigurnosti.

Terorizam je ozbiljna stvar, to nije nešto što će poslužiti liberalnim elitistima da se razbacuju sa svojim uzvišenim parolama o toleranciji, ljudskim pravima i demokraciji. Isti mogu, kada "zagusti", upotrijebiti joker zvan "jednosmjerna karta iz Hrvatske", mi ostali ne možemo i naša pitanja su stoga legitimnija. Alternativa svakako nisu niti moderni križari koji već osjećaju uzbuđenje i miris novog "svetog rata", ali bi za mnoge mogli postati, što bi bila velika noćna mora, ukoliko se nastavi ovaj režim informacijske blokade.

U zemlji gdje je ekonomsko stanje trulo i gdje velik broj ljudi već bježi iz zemlje u potrazi za poslom, neće biti lako uvjeriti one koji ostaju da su izbjeglice s Bliskog istoka ljudi kao svi mi, ali biti će još kudikamo teže ukoliko narod dobije ideju da su vodeći mediji dobili kolektivni naputak u kojem stoji "senzibilizirati narod za dolazak vala imigranata, onog dijela koji ne smije ući u našu Schengen zonu". Možda se već razvija nekakva kolektivna paranoja, no čitajući brojne komentare na raznim internetskim mass-portalima, izgleda kako mnogi dobivaju upravo ovakav dojam.

Dakako, naći će se još onih koji će reći "što je, tu je, imigranti su stigli i sada ih treba smjestiti". Ne, ne može se gledati na takav način, jer te ljude naše ekonomski nestabilne zemlje neće moći podnijeti. Ovaj "val", o kojem se toliko piše, samo je lahor koji bi se mogao pretvoriti u orkan. Nema "što je, tu je" - moramo se vratiti na inicijalnu temu: rat u Siriji mora se zaustaviti, mora. SAD i Europa moraju prihvatiti kompromisno rješenje, tranzicijsku Vladu u kojoj će obje sukobljene strane biti zastupljene, i pobunjenici i predsjednik Assad.

Ne smije biti pobjednika, ne smije biti gubitnika, samo tako se ovaj rat može završiti da njegova vatra ne proguta cijeli Bliski istok, a uskoro i Europu. SAD i EU moraju prihvatiti "neriješeno" u Siriji, jer svaki dan dok budu željeli potpunu pobjedu, dok budu maštali o video snimkama masakriranog tijela sirijskog predsjednika Bashara al-Assada, odnosno kako je završio i libijski predsjednik Muammar al-Gaddafi, mira ovdje neće biti. Kompromis, mirovni sporazum, diplomatski završetak rata - to je rješenje, jedino rješenje, a ne rasprave o tome hoćemo li stotine tisuća izbjeglica, koji će pristizati sve dok traje ovaj rat, naseljavati u Slavoniju ili na dalmatinske otoke.

U konačnici, rješenje koje se "ne smije ponuditi" može zvučati banalno, ali ono je jedino - rješenje je mir u Siriji. I naše vlasti, koje su očito upletene u cijelu situaciju, treba pitati - zašto se ne zagovara mir? Zašto se podržava sektaški rat koji uvijek, a znamo bolje od ikoga, donosi toliko zla? Oni koji podržavaju Asssda moraju mu zaprijetiti da mora prihvatiti pomirenje i zajedničko vladanje s dojučerašnjim neprijateljima, oni (Rusija, Iran i drugi) su to već i učinili. Sada to mora učiniti i ona strana koja podražava islamističke pobunjenike (SAD, EU, Turska i drugi). Problem s izbjeglicama tada će se naglo smanjiti, a uskoro i riješiti. ISIL, ta strašna teroristička vojska, ostati će sama i biti će neprijatelj cijelog svijeta, a protiv udruženog, mada i ideološki različitog, svijeta ne može, kao što ni europski fašisti i nacisti 20-og stoljeća nisu mogli.

Samo mir u Siriji treba željeti i njega treba zagovarati, stalno i svugdje, naročito danas kada nas ta kriza hvata za ruku - mir i jasan i ostvariv put prema miru valja zagovarati svaki dan, kontra svih informacijskih blokada koje ovih dana rade prekovremeno na prodaji neke "nove stvarnosti" koja nema veze s velikom tragedijom koja je zadesila Siriju i njen narod.

„Параноични“, „ксенофобични“, „расисти“ и слични „кочничари“ нису морали дуго да чекају да би им се, очекивано, путем телевизије Б-92, пружио нови доказ да није баш све у њиховој „параноји“ кад је реч о „спонтаном“ људском таласу који је кренуо према нама и остатку Европе из подручја у којима је НАТО изазвао рат, масовну патњу, несрећу и уништење. За то се побринула „повереница за равноправност“, Бранкица Јанковић, која је у емисији „Кажипрст“ изговорила нешто што ће сигурно узнемирити многе духове, а и разбити многе наивне илузије у Србији у времену које нам убрзано стиже:

„Треба размислити, понудити опцију да ти људи (односно мигранти-азиланти-избеглице – прим. аут.) остану у деловима Србије који су пусти. Ту би требало урадити селекцију, детаљну безбедносну процену, иако нико у овој фази не жели да остане у Србији, можда ће се то променити у некој новој фази,“i изјавила је „повереница“, додајући да би они могли да „допринесу нашем регионалном економском развоју“.

Наравно они који нису подлегли мас-хипнози овдашњих медија нити бајкама напредњачко-социјалистичког намесништва нису изненађени овим „пробним балоном“. Напротив. Био је очекиван, мада можда не тако брзо. Но, очигледно је да се демографским инжењерима Србије – а и онога што је још остало од Европе – жури.Све је мирисало на то: Мађарска ограда-зид, која наилази само на празне вербалне „осуде“ ЕУ, бесомучна медијска кампања медија у Србији о императиву „хуманости“ према несрећним људима и нашем „традиционалном гостопримству“ (што би било умесно када се не би сервирало на тако једностран и агресиван начин), осуда свакога ко уопште доводи у питање владину политику „отворених граница“ и Вучићеве „добродошлице“ свима који долазе, пробни медијски балони о плановима за изградњу „прихватних центара“ за 400.000 избеглица-миграната-азиланата, одсуство државне стратегије ради чекања на „друге“ – на првом месту ЕУ – да формулишу своју „глобалну“ стратегију за ношење са проблемом, медијско-НВО сатанизовање предлога да се изгради погранични зид или ограда попут мађарске на граници са Македонијом…

Добро је, ипак, што је „повереница“ овако рано иступила, јер сада постоји и опишљив доказ о правим намерама за Србију – за оне којима је он уопште и требао.

Јанковићева је чиновник (чиновница?) прве глобалистичке власти у историји Србије, устоличене 27.7.2012, која ништа не ради без одобрења споља и „деливери јунита“ изнутра, тако да она сигурно не прича напамет, нити тек тако „гласно размишља“. Нема ни трунке сумње: то је у плану, то нам спремају. „Србија трајно мора да буде искључена из европског развоја,“ гласи 8. од 11 набројаних кључних тема са безбедносног форума у Братислави од 2.5.2000. према белешкама познатог немачког политичара Вилија Вимера.iiА и из сопственог, ако је могуће. Док не нестане са мапе.

Зато је дебата која је покренута у медијима око тога да ли треба дизати зид на граници са Македонијом од суштинске важности. Не зато што се очекује да ће глобалистички намесници у Немањиној 11 томе сами приступити, или чак смети да имају своје мишљење, већ зато што је то дебата из које може да се изроди неки нови импулс јавног и националног деловања.

Питање, у ствари, није пуко питање зида или ограде – већ питање да ли ћемо уопште више икад чувати сопствене границе или не. Ако нећемо, односно ако су неки међу нама уљуљкани очекивањима да ће „свет да помогне“, да ће Србија увек да буде само „проточни бојлер“ за стотине хиљада, а можда и милионе који „бољи живот“ траже искључиво у земљама ЕУ, да ће нам се наша наводна хуманост – у виду безусловног прихватања људског цунамија који се на нас обара – некако „позлатити“ у некој ближој или даљој будућности, онда нам ипак дугују неке одговоре. На пример: шта ако се ништа од овога не деси?

Шта ако „свет“ (под којим се подразумева политички Запад и међународне организације које контролише) не помогне – као што нам никада до сада није ни помагао, осим у делу који се тиче искључиво његових интереса, шта ако се у једном тренутку мађарска граница једноставно затвори, тј. постане веома тешко да се она пређе, нпр. услед распоређивања НАТО војске на границама, како предлажу чешки председник и премијер,iiiшта ако одједном будемо суочени са неколико стотина људи из потпуно другог поднебља и културе, који немају ни где да оду ни где да се врате, заробљених у Србији?

Одговор је кратак: ако нас ова или слична догађања једноставно затекну – онда ће већ бити касно. И онда неће ни бити толико важно „ко је крив“.

Нико у Србији, осим плаћених лобиста и агената, једноставно нема право на инертно очекивање ичег позитивног са Запада – а садашња власт и њени медији и „невладини“ посленици управо одатле чекају инструкције. Питање чувања границе се своди на једноставно питање: хоћемо ли државу или не? Хоћемо ли да се олако одрекнемо онога што су преци вековима бранили, градили, сањали?

Граница се може утврдити и бранити. Како? Баш као што предлажу чешки председник и вицепремијер – војском. Као што се увек кроз историју и радило. Можемо ли се ми, односно Србија, одбранити? Наравно да можемо, ако постоји воља. И војска, права, српска, ослобођена од лудачке кошуље НАТО „реформи“, посвећена националном, а не неким апстрактним „глобалним“ интересима. Бугари и Мађари су решили да се бране, а и Македонци сигурно би, када би и Србија решила. Увести строг гранични режим, драстичне казне за илегалне преласке или оштећење границе, као што Мађари најављују.iv Врло брзо би се за то прочуло – па би озбиљност на граници послужила и као средство одвраћања.

И тек би тада, када покажемо да смо озбиљни у намери да бранимо сопствени погранични режим и поредак, као прву линију одбране државе – уопште и имали шансу да утичемо на оне који су ову хуманитарну катаклизму изазвали, да почну да је сами и решавају, сопственим средствима и памећу.Ми можемо, свакако, да преко наших граница пропуштамо оне који имају позивна писма родбине из западне Европе, или гаранције нових послодаваца, или гаранције пријема у неку западноевропску државу. Можемо чак и сами да одредимо број људи које би могли да трајно примимо (наравно, он би био релативно низак, а њихово насељавање би морало да буде такво да се не стварају гета). Можемо пуно тога – али тек у контексту глобалног решења које не би ишло на нашу штету, где би се одлуке доносиле на лицу места, на Блиском истоку и у Африци, како нпр. предлаже чешки вицепремијер Бабиш.v

Али да ми једноставно, из „хуманих“ или било којих других разлога прогласимо општу „добродошлицу“ и отворене границе, „надајући се“ да ће све некако да испадне како треба – то је више него неозбиљно. То је руски рулет са државом и нацијом.

Наше је да поново, после више година, поново утврдимо наше границе – тамо где је могуће (на Проклетијама не морамо баш одмах). И треба да се потрудимо да то постане прворазредна тема у Србији, као питање опстанка.

А „свет“ (односно Запад), ако изроди неко за нас прихватљиво решење – одлично (ово је за оне који још верују у Деда мраза). Ако не – онда ћемо знати да смо учинили оно што је до нас, да би сачували оно што нам је од предака предато. Да се даље преда, а не наивно или јефтино прода.