banjalukaforum.com

Prije više godina sam negdje pročitao da se dovodi u sumnju autorstvo Vilijema Šekspira nad "njegovim" djelima, ali taj tekst je bio malen i nije ništa posebno govorio. Sada sam došao do većeg, detaljnijeg i zanimljivijeg teksta o novoj knjizi jednog profesora istoričara književnosti u kojoj se on detaljno bavim "Šekspirovim pitanjem" koje, usput rečeno, traje već vijekovima.

Tekst navodim u cjelini, znam da je velik ali smatram da bi nekome mogao biti zanimljiv, i mislim da vrijedi izdvojiti 20-30 minuta da se pročita, ako ništa drugo onda bar radi neke književne informisanosti.

Da li je cijela ova priča tačna ne znam, ali ako se zaista to "Šekspirovo pitanje" provlači odavno i ako se dosta ljudi i ozbiljnih istraživača bavi sa njim onda tu možda nešto i ima.

Sad ću u više postova to iznijeti pa kad nađete vremena pročitajte.

Šekspir nije pisao!



Istoričar Nikolas van der Berg otrkiva vekovnu tajnu - koji su briljantni umovi i zašto proslavili ime koje je pripadalo običnom glumcu-amateru, akcionaru i sitnom zelenašu, potpisujući njega kao autora na svoja epohalna dela



autor teksta: Miodrag Milanović



Pre nekoliko meseci u prodaji se pojavila dugo očekivana knjiga doktora Nikolasa van der Berga (Nicholas van der Bergh), cenjenog istoričara književnosti i vanrednog profesora univerziteta u Oksfordu, u kojoj on na briljantan način razotkriva misteriju autorstva velikog književnog opusa koji obuhvata tri poeme, šest istorijskih drama, četrnaest komedija i dvanaest tragedija, a za koje je vladalo (do sada) oficijelno mišljenje da ih je napisao glumac iz mesta Stratford na Evonu - Vilijem Šekspir (1564 - 1616).
U knjizi "Razotkriveni Šekspir" ("Naked Shakespeare") Berg izvodi dokaze da su pomenuta dela, do sada neprevaziđene umetničke vrednosti, napisali zajedničkim snagama Rodžer Maners, peti grof od Ratlenda, njegova supruga Elizabet Sidni i njihov prijatelj i učitelj Frensis Bekon, najveći engleski mislilac i filozof.
Čuveno "Šekspirovsko pitanje" aktuelizovano je vremenom; naime, kako je sve više saznavano o Vilijemu Šekspiru, tako je bilo sve teže poistovetiti ovu ličnost sa ličnošću pisca dela potpisanih njegovim imenom. Niz autora i istraživača Šekspirovog života počelo je sve glasnije iznositi sumnje u istinitost tradicionalnih predstava o genijalnom piscu. Tako je rođeno "Šekspirovsko pitanje" na koga je naročito mnogo mastila potrošeno u prošlom veku, sve do trenutka izlaska Bergove knjige gde su sistematizovana (na više od 600 strana) sva dosadašnja istraživanja koja, uz novopronađene dokumente, otkrivaju fascinantnu prevaru milenijuma, kako je definiše ser Kingsli, pisac predgovora. Ona je opstala gotovo 400 godina dovodeći u zabludu, sme se slobodno reći, celo kulturno čovečanstvo.


Kanidati za Šekspira

Među onima koji se slažu da Vilijem Šekspir nije mogao biti autor "velikog opusa" su Čarls Dikens, Mark Tven, Henri Džejms, Volt Vitmen, Sigmund Frojd, Čarli Čaplin, Ana Ahmatova, Vladimir Nabokov, Miroslav Krleža, Borislav Pekić... Još od XVIII veka traju sporovi oko ovog pitanja koje je do usijanja zaoštrio pisac i istoričar Selestin Demblon knjigom "Lord Rutland is Shakespeare" ("Lord Rutlend je Šekspir"). No, za razliku od Bergove, Demblonova knjiga pati od manjka istorijskih fakata.
Pokrenuto pitanje izaziva lavinu i među "kandidatima za Šekspira"; ređaju se imena lordova Derbija, Oksforda, Marloua, grofice Pembruk, uz niz skribomanskih i parodijskih pretpostavki koje su često realan problem autorstva - izuzetno obiman rečnik "vlikog opusa" nije mogao posedovati samo jedan čovek, ma kako talentovan i obrazovan bio.
U procesu potrage i diskusija, sva dostupna dokumentacija iz vremena kada je "veliki opus" nastao detaljno je pregledana; na posletku, nije pronađen nikakav dokaz koji bi povezao Šekspira iz Stratforda na Evonu, glumca i kamatara (!) sa književim stvaralaštvom, ali, pronađeno je dovoljno činjenica (koje Berg pedantno iznosi u svojoj knjizi) koje su omogućile da se za Šekspira proglasi lord Ratlend.


Fascinantno znanje

Dela potpisdana Šeskpirovim imenom svedoče da je njihov autor vladao ogromnim rečnikom od 25 000 reči i to u vremen kada jedan od najobrazovanijih ljudi Engleske, filozof Frensis Bekon, koristi rečnik od 10 000 reči. Koliko je to bogatstvo rečnika vidi se iz poređenja sa rečnikom današnjeg fakultetski obrazovanog Engleza koji ne prelazi (prosečno) 4 000 reči - slavni pisac Džems Džojs koristio je 5 500 reči u svojim romanima. Oksfordski leksikon navodi da je autor "velikog opusa" obogatio engleski jezik sa 3 200 novih reči; više nego svi njegovi slavni savremenici zajedno: Bekon, Ben Džonson i DžordžČepmen.
Pisac "opusa" razumevao je francuski, italijanski, latinski i starogrčki jezik, odlično poznavajući antičku i istoriju engleske Kraljevine. Tako je siže tragedije o Hamletu preuzet iz knjige Francuza Belforea, koja je na engleski prevedena tek u XVIII veku. Takođe, siže za "Otela" i "Mletačkog trgovca" preuzeti su iz italijanske narodne književnosti koja se nije mogla čitati na engleskom jeziku, već samo u originalu. Isti je sluičaj sa komedijom "Dva plemića iz Verone" koja je nastala na osnovu španskih pastoralnih romana. Takođe, nedvosmisleno je utvrđeno da je autor čitao dela Montenja, Ronsara, Ariosta, Bokača, Homera, Plauta, Ovidija, Seneke i Plutarha! Ustanovljeno je vrsno poznavanja pravnih nauka, istorije, retorike, muzike i botanike (u delima potpisanim imenom Šekspira nabrojano je 63 naziva raznih trava, drveća i cveća).
Za poznavanje medicine, Berg kaže: u "Romeu i Juliji" prilično precizno su opisani simptomi kliničke smrti: prestanak disanja, gubitak pulsa, mrtvačko bledilo lica, pad temperature tela, pre svega u rukama i nogama. Takvo stanje se pojavljuje posle vrlo velikih doza sredstava za spavanje ili narkotika. Kao i sa medicinom isti je slučaj sa poznavanjem pomorstva i vojne problematike.
Iz "velikog opusa", jasno se vidi poznavanje severne Italije (Padova, Venecija) i Danske. Iz njega se uočava izvanredno obrazovanje i erudicija koja poznaje i svakodnevicu najviših krugova tadašnjeg engleskog društva (plemstvo, kraljevi, dvorska etikecija, genealogije i jezik plemstva). S druge strane, u "opusu" je primetan mali broj pripadnika iz redova tzv. "običnog naroda", a tamo gde se pojavljuju ne deluju naročito ubedljivo.

Nepismena i deca?

Da li je glumac Vilijem Šekspir, koji je ceo svoj život proveo u mestašcu Stratford na reci Evon, mogao biti autor "Velikog opusa"?
Činjenice iz njegovog života to odlučno demnatuju. Gde je raskošno znanje iz "opusa" Šekspir mogao da nauči? Niti jedna jedina knjiga nije nađena u njegovoj kući posle smrti, a u Stratfordu, kao ni u čitavoj Engleskoj, nisu postojale javne biblioteke. Pisac ovog "kalibra" nesumnjivo je morao imati vlastitu biblioteku. Takođe, nije pronađen nikakav pisaći sto ili pribor za pisanje, kao što nema traga niti jednom jedinom svedočanstvu da su ga savremenici smatrali piscem. - Ako je i bio pisac, on je bio "nevidljiv" - piše Berg, dodajući da od svakog pisca, iz bilo kog vremena, ostaje nekakav rukopis, pismo ili sećanje. Početkom XVII vekaVilijema Šekspira niko u Engleskoj nije poznavao kao pisca, a kamoli kao autora "Velikog opusa", o čija dela su se otimala pozorišta.
S druge strane, svih šest poznatih potpisa Vilijema Šekspira načinjeni su nesigurnim rukopisom čoveka koji nije navikao da drži pero. O tim autografima postoji ogromna literatura, ali jedino o čemu oni svedoče jesu tvrdnje grafologa, koji su ih analizirali, da je rad sa perom i papirom za Šekspira bio tegoban i neuobičajen.
Biografi su utvrdili da je Vilijamov otac bio nepismeni zanatlija, rukavičar, koji je mlađanog sina iz oskudice povukao iz trećeg razreda gradske osnovne škole, da bi mu ovaj šegrtovao do svoje dvadesete godine, kada počinje da se bavi glumom. No, nije samo Šekspirov otac bio nepismen - pisati nije znala ni njegova majka, žena i, kako Berg piše, "šlag na torti" je slučaj njegove dece - koja su ostala nepismena do kraja života!


Testament

Gluma Šekpiru nije baš išla (glumio je jedino u masovnim scenama tj. statirao) pa se, obrnuvši nešto kapitala sitnim kamatarstvom, našao u ulozi akcionara - odnosno, glumca suvlasnika pozorišta. Iz tog vremena ostao je dokument koji svedoči o tome kako je Šekspir poslao u zatvor svog suseda kovača zbog neisplaćenog duga od dve funte i četiri šilinga.
U to vremen vlasnici pozorišta su drame plaćali 6 funti. Spomenimo još da je Vilijemov sused, apotekar, morao da proda radnju kako bi ovom kamataru vratio dug i izbegao zlehudu sudbinu robijaša.
Šekspirov testament sastavio je javni beležnik po njegovom doktatu. Istraživač ovog testamenta, ser Volter Rejli (Wolter Raleigh, 1552 - 1618) koga su neki kritičari smatrali pravim autorom "opusa", u svom pismu prijatelju sa Kembridža iskazuje sav svoj očaj što u dokumentu nema ni jedne jedine reči koja bi mogla povezati ovog Šekspira sa Šekspirom, piscem "Velikog opusa". U testamentu su bile popisane viljuške i kašike, raspoređen je novac i pokućstvo... i nema nijedne reči o knjigama ili rukopisima. Rejli je nastavio istraživanje koje je prekinuto njegovom smrću: bio je pogubljen po naređenju kralja Džemsa, a glave mu je došlo bavljenje politikom.
Rejli je smatrao da su drame dolazile u pozorište preko Šekspira, a da je njegovo ime koristilo kao "maska" jer je pravi autor (ili autori) želeo da ostane skriven. U jednom satiričnom tekstu Rejli piše da je neko u Kembridžu (a ne u Londonu) znao da se iza "opusa" krije neko drugi. Iz obzira Rejli nije odao to ime, što je opet uticalo da se pojavi niz verzija da su autori bili neki italijanski aristokrati.
Kad je u svojoj 52. godini Šekspir umro, niko se tim povodom u Engleskoj nije oglasio, što je Rejlija i nateralo da se pozabavi njegovim testamentom. Jedini odziv na "genijevu" smrt bio je zapis u parohijskom registru: "23. IV 1616. sahranjen je Vilijem Šekspir, džent (pripadnik ceha zanatlija)". U to vreme kad bi umro pesnik, nije ni morao biti posebno slavan, njegove kolege su o tome pisale i redovno bi bili izdavani posmrtni zbornici. Šekspirova smrt nije nikoga posebno uzbudila; nije propraćena spolutno ničim.


Zagonetni grofovski par

Grofovski par, Rodžer i Elizabet Ratlend, spadaju u najzanimljivije i najneobičnije ljude koji su živeli u Engleskoj na prelazu iz XVI u XVII vek. Rodžer je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena, a njegovim vaspitanjem i obrazovanjem lično je rukovodio veliki filozof Bekon. Sa grofom Sauthemptonom je bio u prijateljskim odnosima, posvetivši mu dve poeme koje je tobože potpisao Šekspir! Napomenimo da nema niti jednog dokaza da je kamatar - glumac Šekspir poznavao slavnog grofa - uostalom, tada nije bilo prijateljstva između nekog grofa i nekog zanatlije. Posvete su napisane bez ikakvog samouniženja, sasvim na "ravnoj nozi". Inače, mnogi su Sauthemptonu posvećivali svoja dela, ali sve druge posvete su bile snishodljive. Poznatog grofa i mlađanog Rodžera italijanskom jeziku učio je isti učitelj - Džojn Florio, koji je prikazan u drami "Uzaludan ljubavni trud" u liku učitelja Oloferna.
Elizabet Sidni bila je jedini potomak velikog pesnika Filipa Sidnija. Živela je 27 godina (1585 - 1612), a samoubistvo je izvršila jednu nedelju posle Rodžerove smrti. Bila je istaknuta ličnost svoga vremena - o njenom rođenju pisali su mnogi pesnici, a krstila ju je engleska kraljica Elizabeta, lično! Sedam godina posle njene smrti, engleski dramaturg Ben Džonson je pisao: "Grofica Ratlend nimalo ne zaostaje za svojim ocem, ser Filipom Sidnijem, u umetnosti poezije".
Grofa Ratlenda (1576 - 1612) je celog života spajalo čvrsto prijateljstvo sa Elizabetinim bratom Pembrukom i njegovom majkom Meri Sidni Pembruk. Utvrđeno je da je baš grof Pembruk dao izdavačima sonete potpisane Šekspirovim imenom, a njemu je posvećen i "Veliki folio" - sabrana Šekspirova dela koja je prvi štampao Edvard Blaunt, najpoznatiji engleski izdavač svih vremena.
1599. godine Rodžer se oženmio sa Elizabet - njoj je tada bilo svega 14 godina. Možda i iz ovog razloga, ali njihov brak je do kraja njihovih života, po svedočenju savremenika, ostao platonski.

Posle Bekonovih i Florijevih poduka, grof Ratlend je putovao po Evropi gde se neko vreme (1596-'97) obrazovao na padovanskom Univerzitetu. Kako je ustanovio istoričar Demblon, tamo se sprijateljio sa dvojicom studenata čija će se imena (Rozenkranc i Gilderstern) docnije naći u tragediji o Hamletu. Gradovi severne Italije postali su mesto radnje nekoliko Šekspirovih drama. U "Ukroćenoj goropadi" sluga Trano će nabrojati sve nauke koje su se izučavale baš na padovanskom Univerzitetu. Vrativši se iz Italije, Rodžer je sa sobom doneo i gomilu knjiga koje se i danas nalaze u biblioteci Belvuar (nasledni zamak grofova Ratlend), a koje su poslužile kao inspiracija za mnoge pozorišne komade koje je docnije napisao. U ovoj biblioteci je i rukopis "Dvanaest noći", soneta koji je objavljen pod imenom Šekspira; naravno, rukopis je grofov.
Sledeće putovanje grofa Ratlenda je bio odlazak u Dansku gde ga je poslao kralj Jakov I da u njegovo ime čestita rođenje danskog prestolonaslednika. Grof je sa svim počastima primljen u Elsinoru, danskom kraljevskom zamku. Gozbama i terevenkama nije bilo kraja, a kad se Rodžer Ratlend vratio sa puta, izašlo je drugo izadanje "Hamleta" upotpunjeno novim scenama u kojima se precizno opisuju ne samo običaji danskog dvora (npr. pijanke gde se svaka zdravica ispraća topovskim salvama) nego čak i detalji enterijera kraljevske rezidencije. Nema sumnje, navodi Berg, da pravi Šekspir, "glumac - kamatar", ove detalje nikako nije mogao znati.
Ostatak života Ratlend je proveo sa Elizabetom - oko njih su se okupljali najistaknutiji pesnici i dramaturzi epohe. On sam je celog života održavao žive veze sa univerzitetom u Kembridžu, pomagavši kako profesorima, tako i učenicima - upravo oni su bili prvi koji zapazili i cenili poeziju i dramaturgiju autora "Velikog opusa". Smrt će grofa zdesiti prilikom jedne od poseta ovom univerzietu.

Slavopojke dvorskoj ludi

U svojim israživanjima, Nikolas van der Berg navodi i radove ruskih šekspirologa Ilje Giljova ("Igre oko Šekspira", "Tajna velikog Feniksa") i Pjotra Porohorvščikova ("Ratlendova hipoteza"), naturalizovanog Amerikanca, koji je ustanovio da je pomenuti rukopis "Dvanaeste noći" jedini rukopis nekog Šekspirovog dela i to nije prosto prepisana pesma, već prava varijanta te pesme, kako je kasnije ustanovio srpski najpoznatiji šekspirolog Nikola Koljević koji se autorstvom "opusa" bavio dugi niz godina, predajući čak na Kembridžu kao vanredni profesor (1982 - 1987). Ovi autori pominju sličnu obmanu koju je napravio Rodžer Ratlend. Ona je otkrivena nakon 5,6 godina, ali je indikativna po tome što je ponovljena na isti način, sa Šekspirom, održavši se bezmalo četiri veka.
Grof Ratlend i njegovo društvo (Elizabeta, Bekon, grof Sauthempton) i Henri Rajthesli (Henry Wriotheseley) su dvorsku ludu Tomasa Koriota proglasili za najvećeg putopisca na svetu i pod njegovim imenom su štampali pet knjiga! Dok se prevara nije otkrila, slavopojke na desetak jezika potpisalo je 56 engleskih pesnika, istoričara i književnika. Rajtheseli se posle hvalio kako je lakrdijaš Koriot odlično igrao svoju ulogu, opisujući pred zanemelim auditorijumom svoje avanture.


Svi grofovi Šekspiri

Van der Berg osvetljava ulogu filozofa Fransisa Bekona, mladog vaspitača grofa Ratlenda koji je započeo "opus" devedesetih godina XVI veka. Tada je grof imao 14, a Bekon 29 godina. Bekon je započeo da piše ova dela ne otkrivajući se kao autor, da bi igru prihvatio njegov vaspitanik i u nju prvo uključio grofa Sauthemptona (koji je bio tri godine stariji od Ratlenda) a kasnije i Elizabetu. Sauthempton (1573 - 1624), smatra se "patronom" i idejnim tvorcem ove obmane milenijuma.
Elizabet Sidni Ratlend ušla je u igru sredinom prve decenije XVII veka. Njena ruka primetna je u nekoliko soneta i u dramama: "Perikle, "Simbelin" i "Zimska bajka", napisanih u periodu 1607 - 1610.
Kako ističe književna kritika, u tom četvrtom, poslednjem periodu Šekspirovog stvaralaštva, autor se promenio i započeo je pisanje drama - bajki sa srećnim krajem. Elizabet je u komediji "Kako vam drago" očigledno dodala puno vlastitih intervencija, baš kao i Meri Sidni u "Velikom foliju", gde je njena književna dorada evidentna.


Česterova zbirka

K
ljuč tajne koja je razotkrila milenijumsku obmanu krila se, kako Berg navodi, u zbirci poezije pesnika Roberta Čestera "Žrtva ljubavi" koju je objavio Edvard Blaunt - isti onaj koji će kasnije objaviti i Šekspirova sabrana dela "Veliki folio". Ovu knjigu Blaunt nije registrovao i ona, uprkos važećem pravilu, nije uneta u registar njegove kompanije i registar ceha - gilde štampara. Proverom Blauntovih ostalih izdanja, utvrdilo se da je on skoro 99 posto svojih izdanja registrovao, baš kao što je tražio i od drugih članova svog izdavačkog ceha čiji je starešina bio decenijama. To što je Blaut odbio da registruje "Žrtvu ljubavi," može se objasniti samo skivanjem pravog datuma izdavanja.
Ruski istoričar llja Giljov ustanovio je po nizu znakova u poligrafičkim realijama i tekstovima - npr. aluzija na izvesnog Džona Solsberija koji je umro leta 1612. - da je knjiga štampana 1612. ili 1613.
Novo datiranje knjige omogućilo je poistovećivanje glavnih junaka "žrtve ljubavi," sa grofom Rodžerom Ratlendom i njegovom ženom Elizabetom Sidni! U stvaranju ovog rukopisa učestvovalo je nekoliko najvećih engleskih pesnika koji su pisali o "tajnom služenju poeziji," ovog neobičnog ljubavnog para, u potpunosti odanom umetnosti reči. Tridesetak strana knjige zauzimaju akrostihovi pod naslovom: "Pesme goluba upućenoj prelepoj Feniks", koji imaju, kako su mnogi šekspirolozi primetili, veoma mnogo sličnosti sa sonetima pisca "Velikog opusa". Ime Golub odnosi se na Rodžera, a Feniks je Elizabeta.
Ostatak knjige peva o njihovoj službi bogu Apolonu, pokrovitelju poezije i umetnosti, te o bračnom paru čiji je odnos bio "čist" "neoskrvljen" "čedan" - jednom rečju, između goluba i Feniksa, kao i između Rodžera i Elizabete, nije bilo intimnih odnosa.
Sačuvana su do danas tri primerka ove knjige koje se nalaze u državnim bibliotečkim "riznicama" u Engleskoj (London) i u SAD-u (Vašington i Los Anđeles) i na svakoj je drugačiji datum: 1610, 1611 i 1612. godina. Na londonskom primerku intrigantan je podnaslov zbirke Roberta Čestera: "Najizvrsniji spomenik književnih anala Velike Britanije".


Tajna sahrana

Smrt Ratlendovih bila je okružena velom misterije baš kao i u slučaju goluba i Feniks. Grof je umro 26. juna 1612. posle duge bolesti koja je opisana u "Žrtvi ljubavi", telo mu je balzamovano i odmah odneto u porodičnu grobnicu. Uprkos običaju, telo nije izloženo radi oproštaja, tako da niko nije video lice pokojnika. Dva dana kasnije održana je svečana ceremonija sahrane sa učešćem kraljevih izaslanika, ali bez Elizabete i bez pokojnikovog leša! Iz Kembridža je došao prazan sanduk koji je bez otvaranja spušten u grobnicu.
Za to vreme, Elizabeta je u Londonu i vrši poslednje pripreme pred samoubistvo trovanjem - njena želja je, kako piše u testamentu i "Žrtvi ljubavi", da počiva uz supruga i bude sahranjena zajedno sa njim. Trećeg jula 1612. ona u krugu najbližih prijatelja ispija otrov; iste noći ona i Rodžer bivaju sahranjeni u katedrali Sv. Pavla, najvećem engleskom hramu, u grobnicu njenog oca Filipa Sidnija. Filipova sahrana, četvrt veka pre ovog događaja, bila je jedan od glavnih događaja u zemlji, zabeležena u mnoštvu publikacija.

Smrt Elizabete i njenog muža nije bila ožaljena od okoline. Pominjanje okolnosti njihove smrti bila je pod strogom zabranom i tek je Česterova zbirka, objavljena bez registrovanja izdanja, odala supružnicima dužnu počast.
U njoj pesnici spominju književno nasleđe koje su ostavili Ratlendi, a koje prevazilazi sve što čovek može zamisliti. Česterova zbirka je najvažniji ključ za Šekspirovu tajnu, kako Berg ističe, tajnu najvećeg majstora mistifikacije Rodžera Ratlenda, njegove žene i najbliže okoline.

Stratfordski kult

Ali, šta je bilo sa Šekspirom - glumcem, akcionarem i kamatarom? Smrću grofa Ratlenda on naprasno prekida svoje "stvaralaštvo", što je već samo po sebi indikativna činjenica. Započetu dramu "Henri VIII" dovršava Ratlendov kolega sa Kembridža Flečer, dok Vilijem žurno hita u London na poziv novog grofa Ratlenda - Rodžerovog brata.
Džejms Ratlend, kako je ostalo zapisano u knjizi grofovih rashoda, Šekspiru je isplatio 44 šilinga u zlatu za "impresu moga brata". Ovaj izraz (bukvalni prevod je "amblem za viteški turnir", "uslovni prikaz") se odnosi na isplatu usluga. Nakon isplate, Šekspir žurno likvidira sve svoje finansijske poslove u Londonu, napušta rad u pozorištu i do kraja života živi povučeno u Staratfordu, solidno materijalno obezbeđen. Tajna pokojnog grofa ostaje sačuvana.
Henri Pičam, prijatelj Ratlendovih, na pesničku zbirku koju štampa 1613. stavlja kao naslovnu stranu graviru koja prikazuje ruku pisca sa perom iznad lente koja ovija lovorovu granu. Na lenti je latinski zapis: "Stvoreno ljudskim genijem živeće u umovima ljudi, ostalo neka umre".
To je istinska deviza grofa Ratlenda, kredo autora "Velikog opusa", čoveka za koga je život bio igra i pozorište.


Veliki požar

Pola veka nakon što su glavni autori i akteri mistifikacije oko Šekspirovog imena i milenijumske prevare napustili svet, u vreme velikog londonskog požara 1666. katedrala Sv. Pavla je izgorela do temelja - plamena stihija je sve progutala do temelja pa i zapis o sahranjivanju Rodžera i Elizabete u grobnicu njenog oca. U novom zdanju katedrale, podignutom na mestu starog, u kripti pored Sidnijeve grobnice, stoji počasna tabla; na njoj se ne pominju imena grofovskog para. No, u porodičnoj grobnici Ratlenda (crkva Sv. Marije u Botesfordu) na spomeniku vidimo Rodžera i Elizabet, kao da su tu sahranjeni. Međutim, u crkvenim spiskovima sa sahrana, njihova imena se nigde ne spominju.


Veliki folio

Godine 1623. su u Londonu objavljena sabrana dela Vilijema Šekspira - "Veliki folio", čiji je inicijator i urednik bila Meri Sidni, Elizabetina tetka. Ova žena bila je u samom centru književnog života tog vremena. Objavljujući folio, ona nije bila samo njegov urednik nego i koautor; neke tekstove je proširila, a neke skratila. U "Veselim ženama Vindzorskim" pojavilo se više od 1000 novih stihova, u "Kralju Liru" 1100, u Hamletu 83 nova, dok je uklonjeno 230 postojećih... Folio je sadržavao 36 drama od kojih 20 nikada ranije nisu bile objavljene. Na mestu imena autora pisalo je, naravno, Vilijem Šekspir. Sledi spisak imena glumaca koji su igrali u ovim komadima. Otvara ga Šekspirovo ime, ali nigde ni reči o tome da je u pitanju ista osoba koja je napisala drame.
U foliju se našao i čuveni Šekspirov portret pun neobičnih detalja. Lice je nalik maski, ogromno čelo, čudna kragna nalik tacni ili sekiri, neobičan kaput: jedna njegova strana je prikazana spreda, druga otpozadi (ovo je primećeno tek u XX veku). U pitanju je odeća lorda, što Vilijem - kamatar nije bio. Uz portret stoje stihovi čije se značenje svodi na to da se gleda u sadržaj knjige, a ne u autorovu sliku! Uzgred, lice na portretu nimalo ne liči licu na malom zidanom spomeniku u stratfordskoj crkvi, podignutog u čast Šekspiru.
Naime, na desetogodišnjicu smrti Ratlendovih, istim onim skulptorima koji su im podigli spomenik u Botesfordu, poverena je izrada sličnog sa istim, ali pojednostavljenim i umanjenim detaljima.
Slažući odgovore na "šekspirovo pitanje" kao kockice u mozaiku, Nikolas van der Berg razotkriva prevaru milenijuma koja je i bila postavljena kao rebus - da je neko, ipak, jednog dana reši. Elizabeti, Rodžeru i njihovim saradnicima bilo je strano slavoljublje, ali je i samo pseudonim bio nedovoljan i zato je zajedno sa delima bila stvorena i maska njihovog autora. Za tu ulogu je najbolje odgovarao Vilijem Šekspir, glumac-amater, kamatar i zanatlija - čovek iza kojeg nije moglo ostati mnogo dokumenata koji bi mogli pokvariti igru. Ali, neke tragove ostavio je grofovski par i sam glumac-amater i oni su prvo stvorili sumnju u autorstvo potonjeg, a onda se klupko odmotavalo vekovima - sve do dana današnjeg. Konac klupka u rukama je profesora van der Berga.

KRAJ

Slična je situacija sa Šekspirom, kao i sa Homerom.
Sve u svemu, nije bitno ko je napisao ta djela.
Bitno je da ta djela postoje i da možemo da uživamo u njima.

_________________
"I'd take the awe of understanding over the awe of ignorance any day."
- Douglas Adams

Slažem se da je najbitnije da ta epohalna djela imamo. Ali ću navesti razloge i zašto je bitno da znamo istinu po pitanju njihovog autorstva.

Što se tiče Homera stvar je manje diskutabilna i skandalozna jer u samim predgovorima Ilijade i Odiseje stoji da se ne zna da li je Homer uopšte živio, i da se pod imenom Homer vjerovano krije više književnih stvaraoca. Dakle to se unaprijed navodi.

Dok se vezano za Šekspirova djela, koja su nastala u nama mnogo bliskijoj prošlosti o kojoj imamo mnoge dokumente, uči u školama i univerzitetima da ih je pisao Šekspir, bez navoda o tome da to možda nije tako. A ako to nije tako onda smatram da je dobro da se uči ono što jeste a ne da se inercijom uči neka stara zabluda, kao što sad učimo da je Zemlja okrugla jer smo odbacili staru zabludu da nije.

Pored toga tu ima nešto što je možda i najzanimljivije u svemu ovome, a tiče se jednog više filozofskog (ali i životnog) pitanja koje si možemo postaviti, a o čemu sam upravo otvorio temu na "Čovjek i Društvo" pod imenom:

"Šta mi zapravo znamo, a u šta samo vjerujemo"

http://forum.blic.net/viewtopic.php?t=12152

Ja to ne bih bas uporeio sa tim da li je zemlja okrugla ili nije ali i ovo je mnogo bitna stvar,prije svega treba da se zna ko je ta genijalna djela napisao a ne da se "neko drug kiti tudijim perjem". A stvarno se dugo mislilo da je to Sekspir,ali mislim da treba vjerovati istoricarima i naucnicima.
Slicna je situacija sa J.S. Bach-om , za jedno od njegovih najpoznatijih djela Tokatu i fugu se postavlja pitanje da li je to sam Bach napisao. Sumnja se zbog nekih milion razloga ali pitanje je da li cemo to ikada stvarno otkriti....

Ta prica o Sekspiru pretjerano dugo traje.Pokusavaju vec godinama da dokazu da on nije vlasnik,trenutno svojih djela.A mislim da ce tako i da ostane,mislim da Engleska nece dozvoliti da izgubi Sekspira genija njihove knjizevnosti da bi prepisala tu zaslugu nekolicini,automatski Englezi nece imati genija a oni sa tim tesko da se pomire.

Imali bi genija samo pod drugim imenom. Mada bi to bio presedan, jer je ime Šekspir već uveliko eksponirano i proslavljeno.

Sjana priča za film. Naravo, Englezi bi to najbolje napravili, ali da li im to treba??? Ako ikad dođu u krizu njihove civilizacije, možda će to i uraditi.

"Stvoreno ljudskim genijem živeće u umovima ljudi, ostalo neka umre".

preuzeto iz gore navedenog teksta...


Mi ljudi, obično tragamo za istinama čitav svoj život... a šta je istina?

Meni ne smeta što Šekspirovo ime stoji iza svega ovoga, jer ,ako je tako kako piše, autori su tako željeli, nije Šekspir napravio nikakvo krivokletstvo... koliko sam shvatila...

Slična stvar, ali i ne baš, je sa DaVinčijevim kodom, Bog u kojeg vjerujem, vjerujem bez obzira da li je imao djece ili ne i da li je živio kao ostali svijet...
Moju vjeru, to ne može omesti, kao što ni moje poštovanje prema izvijesnim Šekspirovim djelima neće promijeniti saznanje da ih on nije napisao....

ZAto, po meni, uvijek mi je bilo manje bitno Ko? ali jako bitno Šta?... je neko uradio....

_________________
Svaki dan u ľivotu čovjek bi trebalo da sluąa malo dobre muzike, pogleda neku novu sliku i pročita dio dobre knjige.
Samo tako uspjeće da nadvlada svakodnevicu i izbori se da mu ona ne pomuti osjećanja ljepote koje mu je Bog darivao da bi obogatio duąu.

Pa, mi smo čak iz italijanske književnosti renesanse učili da to nisu Šekspirova djela. Romeo i Julija je prastara priča i svi živi su je obradili da bi na kraju došla i do Engleske....

_________________

Tacno Ajlin.

Isto tako, izvore za skoro sve svoje komade je uzimao iz italijanske renesanse, antike itd. Dakle, samo je obradjivao i prilagodjavao. Danas bi to nazvali i plagijatom

Dakle, s ove tacke gledista djela zaista nisu njegova, originalno ideje nisu ponkile iz njegove glave. Ideje su inace zajednicko humano trziste, manje-vise.

Medjutim, ono sto je pripisati za zaslugu Sekspiru, je njegova vrhunska vjestina upotrebe jezika, dijalozi i monolozi,hvatanje ritma misli u jeziku, njegova bogata imaginacija ( ovo ti fakultet ne moze nabaviti, vec se sa tim radjas) .. u tome je bio pravi majstor kojemu nema premca.

I jos jedna divna stvar za dodati je da je da covjek nije bio univerzitetski obrazovan, vec prirodno talentovan i vjest u pisanju i drami, pa naravno da ovi i slicni dusebriznici i akedemski umovi zele da ukaljaju njegovo ime i ukradu mu zasluge, te ih pripisu nekom "od svojih".

_________________
Šekspir je ukrotio svoju goropadnicu, ali mene još niko nije !

cionisticka zavjera!