Посљедње лијепе ријечи (Last Kind Words, 2012)
У непрегледном мору независних/инди хорора који се штанцају скоро свакодневно, највећи проблем је пронаћи неки који барем дјелимично оправдава вријеме утрошено на гледање (а којег је вазда премало). Овај сам одабрао искључиво због Бреда Дурифа, маестралног у свакој улози у којој се нађе. Прича прати шеснаестогодишњег дјечака који са родитељима долази на забачену фарму на америчком Југу, гдје убрзо упознаје мистериозну дјевојку, своју вршњакињу.
Иако означен као хорор, овај филм то није, више је драма о одрастању и младалачкој љубави са духовима. Темпо је спор, мада то ријетко засмета, вјероватно због предивног пасторалног пејзажа у ком се радња одвија. Поред Дурифа, вриједи истаћи и појаву младе Алексије Фаст, чија љупкост савршено одговара природи њеног лика. Уз опроштених пар сценаристичких траљавости, ово је филм у којем је сасвим могуће уживати.
Френсис Ха (Frances Ha, 2012)
Френсис је двадесетседмогодишња дјевојка, која покушава да успије као умјетник (балет) у Њујорку. Филм прати неколико преломних мјесеци у животу јој, у току којих се пати с проналажењем стана, довољно посла да може да га плати, успона и падова у везама са блиским људима (и уопште), те како сама каже, "коначним чишћењем сопственог нереда". Она је, парадоксално за неког ко се бави плесом, трапава, како у покрету тако и на језику, али на онај искрени начин који често нервира људе, јер људи искреност баш ни не воле посебно (иако у сваком боговјетном интервјуу, на питања типа "шта цијените код људи/које су особине без којих не можете" сви листом ко из ватреног оружја одговарају: искреност). У почетку сам помислио да није довољно интересантна да бисмо гледали филм о пар мјесеци њеног живота, али до краја сам издржао, не траје предуго (испод 90 минута), а могло је бити и много горе (могао је то бити и филм о Стиву Џобсу).
Телефонска говорница (La cabina, 1972)
Сјајни шпански кратки филм о човјеку који остане затворен у телефонској говорници, и сви покушаји да отвори врата или да га ослободе остају без успјеха. Комична ситуација с почетка се полако претвара у кошмар којем наизглед нема краја, са ефектним финалом. Филм је ваљда метафора репресије у Франковој Шпанији која је још била на снази у вријеме снимања, но има одређених кадрова који остављају простор и за друга тумачења (у једном тренутку угао камере поставља околне солитере у исту раван са унутрашношћу говорнице, што се може тумачити и као стијешњеност градског човјека и немогућност да побјегне из тамнице свог дома и бетона уопште).
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
