banjalukaforum.com

Poštenjačina iz Gruda: Bog je mene kuša, on mi je servira tu kesu sa 150.000 eura

N.N. - 22.07.2014 14:26

SPLIT - Taj dan, prošli četvrtak, bio mi je od ranog jutra nikakav. Ima sam osobnih problema, na poslu me nekako nije išlo, džep prazan... Pa, nakon završenog posla uzmem auto od prijatelja i dođem do bankomata u Grudama.

Kad me bankomat odbio, pokušavam iz auta na parkingu nazvati neke prijatelje da mi posude koju marku. I čitavo vrime, barem 15 minuta, oči su mi na jednoj papirnoj kesici na parkingu.

Kad sam završio razgovore, dođem do te kese, vidim, nije zgužvana, pa je šutnem nogom. Kad iz nje proviri smotuljak novčanica. Kad sam podigao kesu, vidim da je puna sličnih smotuljaka. Gledam prolaznike, a mene nitko ne gleda. I što ću, dođem kući. Kada tamo, sve euri, pa počnem brojati i utvrdim da se tu nalazi 150 tisuća eura. Bili su tu još neki računi, pa i papir s brojem mobitela.
Na tajnoj lokaciji

I što ću? Odem do matere i pokažem joj te novce. Ona se prepala. Ona u šoku. Ko mater, nje stra da nisam ukra. Kad sam joj sve objasnio, ona veli: Odma zovi taj broj, nađi čovika čiji su novci i pridaj mu sve do zadnjeg eura. I tako i bi. Kad sam nazva čovika i pita ga je li išta izgubio, on je samo upita jesam li ja naša njegovu gutu. Kad sam kaza da sam naša, on je samo reka: "Je li moguće, Kr' ti Issove!" Pa se dogovorili da ja dođem i donesem mu novac...

To mi je na tajnoj lokaciji ispričao mladić iz Gruda koji je pronašao na parkingu izgubljene novce i vratio ih vlasniku. On ne želi da mu se spominje ime, pa ćemo ga zvati Ivan, ali je, po preporuci Sanje, novinarke Radio Gruda, pristao da mi za "Slobodnu Dalmaciju" sve ispriča.

Moram kazati da je i meni osobno pomogao u nevolji. Putujući do Gruda na sastanak s Ivanom doživio sam prometnu nezgodu. Pa me usred policijskog uvida on zove, a ja mu kažem da sam imao "unfal" kod Rupina.

Pošto se ne znamo, prvo je pomislio da ga "ložim", ali je nakon moje uvjerljive priče kazao kako ima rodijaka koji ima vučnu službu i da će ga dovesti. Malo potom stiže vučna, odveze moje auto do majstora, a Ivan i ja sjeli u jedan kafić gdje sam zabilježio ovu priču.

"Kad sam donio kesu s novcima prid vlasnikovu kuću, on i njegova žena nisu mogli doć sebi. Grle, ljube, časte... Ja im da novce, a on odmetnu prida me dobru gutu, može bit i dvajest tisuća. Onda ja kažem da sačekamo, nek se svi smirimo, pa ćemo vidit. Još mi čovik ponudio posa. A ja nemam stalni posa. Pa odem kući, ali ne mogu zaspat. Lako je pričat što bi čovik učinio u mojoj situaciji. Ali sam ja bio u takvoj situaciji. Pa se podsjetim kako sam gleda tu kesu s novcima, sjetim se svoje oskudice i onda zaključim: Bog je mene kuša. On je meni servira tu kesu s novcima i kaza: Evo ti novci i budi sritan! Ali me stavio u situaciju da ja s tuđim novcima ne mogu bit sritan. Pa ti ja u tri sata noći krenem u Međugorje. Pomolim se, smirim se i vratim kući.

Nisam ja baš veliki misar, ali sam vjernik, onako ka i većina iz moje generacije. I sada sam baš sritan. Ovom čoviku sam reka da bi umisto novca volio imat auto, pa će mi kupit. Ali mi je najvažniji posa. I kako bi ja trošio tuđi novac, kaži ti meni. Znam da nije moj, a ja ga uživam. Nema tu uživanja. Ja uživam što sam novac vratio vlasniku", priča mladić.
Pasja čorba

U Grudama nagađaju tko bi mogao biti taj pošteni nalaznik. Ivan kaže da su neki i na njega posumnjali. A on ne želi u javnost dok se ne dogovori s vlasnikom novca. No Gruđani, pa i čitava Hercegovina, ponosni su na Ivana.

"Ti znaš koliko se pasje čorbe prolilo na Hercegovce, posebice u hrvatskim medijima", kaže Jerko Boban kojega smo zatekli u društvu Slave Ćutuka i Branimira Biške. "Kao da smo mi genetski lopovi. A ja ti jamčim da nema poštenijeg naroda od Hercegovaca, ne zato što smo genetski pošteni, nego nas tako učili roditelji, didovi, babe... Nije to prvi slučaj, zapravo je kod nas normalno da se nađeno vrati. Eno, znam da je Tomo Bušić kao dijete našao 12 tisuća maraka raznih deviza u Sovićim, pa kaza ćaći, a ćaća to vratio čoviku iz Omiša. Je li prije dvi-tri godine onaj momak iz Bukovice našao isto tako velike novce na skijalištu u Kupresu, pa odmah to predao na recepciju i našli vlasnika, jednog Splićanina. Ali Hercegovci nisu toliko uviđavni kada je u pitanju država. Pošto nikada nismo imali svoju državu, to nikada i nije bio moralni grijeh prevariti državu. Ali kako ćeš je prevariti kad je ona jača. Tako nam je i danas u BiH, dok lopovi legalno kradu..."

The children of the Arizona weapons instructor who was killed last month when his 9-year-old student lost control of an Uzi submachine gun and accidentally shot him have penned a letter to the young girl.

“You're only 9-years-old,” wrote the four children of the slain instructor, 39-year-old Charles Vacca. "We think about you. We are worried about you. We pray for you, and we wish you peace.

“Our dad would want the same thing,” they wrote.

BEOGRAD - Novinarka Marijana Milosavljević donirala je bubreg svojoj prijateljici i koleginici Ivani Janković.

"Dao bih mu bubreg", često umijemo da kažemo za nekog koga smatramo prijateljem, opisujući time njegovu dobrotu i požrtvovanost. Najčešće u trenutku ushićenja, kada nam taj neko "kome bismo dali bubreg" učini uslugu. Međutim, koliko bi se nas, zapravo, zaista odlučilo na takav čin?

Nesvakidašnji, hrabar, riskantni, krajnje altruistički i nesebičan. Malo ko. Ali da ih ima, potvrdila je i novinarka Marijana Milosavljević, koja je prošle sedmice donirala bubreg svojoj prijateljici i koleginici Ivani Janković, piše "Danas".

Poslije dugogodišnje borbe sa dijabetesom, novinarki NIN-a otkazali su bubrezi i jedina šansa da preživi bila je transplantacija. Apelovale su kolege, novinska udruženja, ali jedina koja je odlučila da konkretno pomogne bila je upravo Marijana.

"Nije ona dugo razmišljala o tome. Samo je u jednom momentu odlučila. A kada Marijana donese odluku, ona je konačna i neopoziva", priča njen suprug Ivan Džidić.

Opisuje je kao izuzetno dobru osobu, osjetljivu i nježnu, a istovremeno odlučnu. Plašljivu, a vrlo hrabru. Neko ko se čitav život borio sa vjetrenjačama. Ne želi da od nje pravimo heroja. Diskutabilno u današnjim vremena i jeste definisanje heroja.

Transplantacija je uspješno urađena prošlog utorka u Turskoj.

Marijana se dobro osjeća, pomalo se i kreće. Ivani će trebati malo više vremena za oporavak, dok tijelo ne prihvati novi organ.

Njih dvije se poznaju iz vremena kada su obje radile u NIN-u. Marijana Milosavljević trenutno radi u Agenciji za borbu protiv korupcije, iako je čitav radni vijek provela u novinarstvu. Počev od Radio Indeksa (1987), preko Radio Beograda, NIN-a, Politike.

Rođena je 1966. u Knjaževcu. Diplomirala je na Defektološkom fakultetu u Beogradu 1991. Nema djece i u braku je sa Ivanom Džidićem, piše "Danas".

Samohrana majka dala ćerki bubreg
Srijeda 12. Nov 2014 22:15

Pre pet godina, 9. novembra, u bolnici je Darjani Tripić iz Modriče, koja je tada imala samo 19 godina saopšteno da je rođena sa jednim bubregom i da je i on prestao da funkcioniše. Tog dana počela je borba njene samohrane majke Jevre da devojčici spase život. Pet godina kasnije Darjana je dobila bubreg od majke i danas je zdrava.

I na ovom primeru pokazano je da nesebična ljubav majke prema detetu ne zna za granice, čak i po cenu života.

- Imala sam malu dilemu, jer živimo od jedne plate, ja radim u pekari. Razmišljala sam šta ako se i ja razbolim, kako ćemo posle da živimo, ko će da radi. Kad sam videla da nema drugog izlaza, rešila sam da nju spasim, a sa mnom šta bude. Kad je sada vidim nasmejanu i srećnu kao da sam se ja ponovo rodila a ne ona - priseća se najtežih trenutaka u životu Jevra Tripić.

Transplantaciju je uspešno obavio tim lekara sa beogradske VMA i doktor Milorad Grujičić na Kliničkom centru u Banjaluci i Darjana se danas vraća svakodnevnom životu.

- Posle operacije kada sam se probudila iz anestezije i kad su mi rekli da je sve u redu tražila sam telefon da zovem mamu, da zovem sve koji me vole da im kažem da sam živa i opet sam zaspala. I sad nema kraja mojoj sreći, nema više dijalize, hvala dragom Bogu - kaže Darjana, dok grli majku.

Majka Jevra je nakon što se sve završilo kako treba sa transplatacijom počela da slavi Presvetu Bogorodicu kao zaštitnicu njene Darjane. Trenutno se Darjana oporavlja ali mašta i o budućem životu. Kako kaže, prva joj je želja da se zaposli da pomogne majci, a kasnije da se uda i da majku usreći sa unučetom.


Izvor: Novosti

Srpske sestre pomažu bolesnom Bošnjaku
Srijeda 26. Nov 2014 07:07
Nesreća ne pita za veru i nacionalnost. Ali isto važi i za dobrotu.


Tako su članice Kola srpskih sestara iz Prijedora među prvima pritekle u pomoć Bošnjaku Safetu Kapetanoviću iz Ljubije. Njegovu porodicu je poslednje dve decenije snašlo mnogo muke, a dodatni udarac zadat im je kad se Safet teško razboleo.

Kapetanovići su se davne 1993. godine odselili u Federaciju BiH iz rodne Ljubije u koju su se kasnije vratili. Safet je sa suprugom Melihom dobio sinove Edvina (14) i osmogodišnjeg Vedina. Safet je nekada radio u prijedorskoj „Trgoprodaji“, ali je ostao bez posla. Pokušavali su da počnu iz početka, ali im se nije dalo. On je radio za nadnicu i nekako su preživljavali, sve dok Meliha nije doživela moždani udar. Na sreću, oporavila se, ali je nastavila skupo lečenje. Kažu, u Federaciji nisu mogli da ostvare nikakva prava ni pomoć, pa su odlučili da se vrate u Ljubiju.

Dočekao ih je devastiran stan, koji je Safet uz pomoć ljudi dobre volje uspeo da okreči i ponešto popravi, a kada je hteo da renovira kupatilo, porodicu je zadesila nova nesreća.

Sudbina je htela da Safeta zadesi ono što je prošla Meliha. Doživeo je infarkt, a potom i moždani udar. Od tada ne može da se kreće, a tada počinje borba cele porodice za goli život i parče hleba.

Nemoguće je živeti, kupovati lekove i školovati dva osnovca sa Safetovom penzijom od 145 maraka, koja je jedino primanje Kapetanovića.

- Jedemo u javnoj kuhinji. Nisam znala da to postoji, već mi je rekla jedna komšinica. Da toga nema, deca bi mi bila gladna. Sve bismo mi nekako da je moj Safet zdrav. On je bio vredan, radan čovek, koji bi nama sve stekao, ali nesreća je htela da padne u postelju - kroz suze priča Meliha.

Dok ona priča, Safet nepomično leži u krevetu, a osmogodišnji sin Vedin ga ljubi i grli. Meliha kaže, da on strašno teško proživljava očevu bolest.

- Dete je, treba mu otac i teško mu je da ga gleda takvog - priča Meliha, iza čijih leđa se krije mali Vedin.

Teška sudbina ove poštene porodice duboko je dirnula Prijedorčane, stanovnike Ljubije, ljude u pojedinim preduzećima, dijaspori, humanitarnim organizacijama.

Kada su čule u kakvim uslovima žive Kapetanovići, članice Kola srpskih sestara organizovale su akciju i donele pomoć. Dušanka Matijaš, jedna od članica Kola je majka poginulog borca Vojske Republike Srpske.

- To me ne sprečava da nekome donesem pomoć. Ti ljudi meni nisu ništa krivi. Mi ne gledamo ko je ko, ni ko je koje vere, jednostavno je važno biti čovek. Ne može se ostati imun na muke ove dece - kaže Dušanka.

Uz sve drugo što im je preko potrebno, Safetu je neophodno i banjsko lečenje. Meliha i deca se nadaju da bi mu to ubrzalo oporavak. Iako su željni svega, u vrhu njihove liste je samo jedno. Kako kaže mali Vedin: „Da mi tata stane na noge!“

ČEKAJU VOLONTERE

Kapetanovićima je pomogao i grad Prijedor. U okviru sredstava za održivi povratak ova porodica dobila je donaciju u materijalu za sanaciju dotrajalog stana, vrednu oko tri hiljade maraka. Pomoglo je i preduzeće „Vodovod Prijedor“, renovirao im je vodovodne cevi. Sada su ovoj porodici potrebni volonteri, koji će im pomoći da do kraja renoviraju stan, jer materijal već imaju.



OBRADOVALI DEČAKA

Mali Vedin se najviše obradovao „čokolinu“, koje je dobio od Kola srpskih sestara. Meliha kaže da ih je zvala i pitala ih da joj to donesu, ako imaju.

- Moj Vedo to voli, iako više nije tako mali, obožava to da jede, pa sam ih pitala imaju li „čokolino“ - kaže Meliha.

Kaže, Edvin je tinejdžer, on neće da priča o tome.

Izvor: Večernje novosti

Dejan se rodio bez obe ruke i jedne noge, ali je uspeo sve da uradi u životu Video
Tanjug | 14. 01. 2012. - 22:00h | Komentara: 260

Od rođenja hendikepirani 33.godišnji Dejan Kovačević herojskom snagom bori se, uz pomoć prijatelja, za normalan život, da radi, oženi se devojkom koju voli, da ima decu koju, siguran je, nikada ne bi napustio.


Dejan Kovačević: Još nisam preskakao zid ali ako najveća ljubav mog života to bude tražila, potrudiću se, makar se ugruvao

Lepih krupnih očiju, punih vedrine i poverenja u život, Dejan je rođen bez obe ruke i jedne noge, roditelji su ga napustili kad je bio beba i nikada se nisu intersovali za njega, veći deo života proveo je u bolnicama i raznim ustanovama koje se bave rehabilitacijom ljudi sa posebnim potrebama.


Na predlog prijatelja koji poznaju njegov život 31. januara u Sava centru održaće se humanitarni koncert na kome će nastupiti Sergej Ćetković, Merima Njegomir, Neda Ukraden, Aleksandra Radović, Kaliopi, Željko Samardžić.


Kako je Kovačević rekao u intervju Tanjugu, želeo je da na koncertu bude po nešto za svačiji ukus, da se ljudi zabave, da ga upoznaju, vide tu volju za životom za koju prijatelji smatraju da je jedinstvena.


"Pokušaću na koncertu da se predstavim, da kroz svoj primer ohrabrim ljude koji imaju slične probleme da shvate da se svaki problem može rešiti ako postoji volja", kaže Dejan koji se od rođenja bori da opstane, da "nađe svoje mesto pod suncem".




Kako je rekao, uvek postoje predrasude a on pokušava na svoj način da animira ljude, da ih opusti, pokaže da ako čovek nema ruke, ne mora da znači da ne može uraditi sve kao onaj pored njega.


"Pokušavam da ohrabrim ljude koji su skeptični prema ovakvoj populaciji, da me pogledaju, da taj pogled potraje par minuta kako bi mogao da im pokažem ono šta umem".


A Dejan ume mnogo, sam se brije i to ne mašinicom nego dvožiletom, pije iz čaše i jede priborom, skija, pliva, igra košarku, fudbal, kako kaže na svoj način, možda malo "na kvarno" jer ima i onih visokih sa kojima se ne može izboriti.


"Jako sam nizak ali imam poseban sistem da takvima otmem loptu, humorom i šalom pokušavam da ih onesposobim, kada se našalim na svoj račun, što često radim, uspem da odguram loptu gde želim, nekada to 'upali', nekada ne ali u svakom slučaju trudim se da nađem najbolje rešenje u svakom momentu", kaže Dejan.




Tešku životnu priču deteta ostavljenog u porodilištu, za koje se roditelji, stariji brat i sestra nikada nisu interesovali, ovaj mladi čovek priča bez osuđivanja, odavno je oprostio onima koji su ga ostavili da živi bez ljubavi.


Osnovnu školu završio je kao vukovac, srednju grafičku kao najbolji đak generacije kao i Pravni fakultet, družio se sa decom koja su bila "zdrava i prava", koja nisu imala nikakav fizički hendikep.


"Bilo je trenutaka kada sam video da me ne žele u društvu, vide da si na neki način različit i ne pripadaš njima ali sam na svoj način, na 'fazone i fore' pokazao da i ja mogu da šutam tu loptu, da se gurkam sa njima, nekada je to bilo i pogubno po mene, kada me neko gurne jače, to bude opasno, ali naučio sam da kada padnem sam se i podignem, i fizički i psihički, da ne pokleknem", ispričao je Dejan.


Svojim osmehom šarmirao je medicinske radnike, poklanjali su mu pažnju, borio se za ljubav, osnovno sredstvo koje mu je u životu bilo neophodno. Samo malo ljubavi i pažnje bilo je dovoljno da nastavi tešku životnu borbu.


Za sve i najobičnije fizičke radnje morao je da pronađe posebne tehnike, za oblačenje, održavanje higijene, hranjenje, pisanje, da te elementarne veštine uradi bez pomoći drugih ljudi. Mnogi su ga pitali odakle crpe snagu, gde je "benzinska pumpa", odakle optimizam čoveku kome je malo poklonjeno.




Dejan ističe da nažalost kod nas postoje jake predrasude ljudi, kada u nekoj firmi ili kompaniji vide čoveka bez ruku kao što je on, teško prihvate da može da radi, misle da si neko kome je potrebna pomoć, neko kome stalno nešto treba doneti, pružiti, ne žele da pokažu priliku da se pokažeš.


"Trudiću se svojim znanjem, veštinom, svim što sam naučio kroz život, da pokažem da ja to mogu, da smo svi mi jednaki pred onim gore, samo je neko imao težu, neko blažu sudbinu", kaže on i ističe da svi smatraju kako je imao najtežu sudbinu ali on ne.


"Upoznao sam na Vojnomedicinskoj akademiji gde se lečim dečaka Miloša koji je oboleo od leukemije, roditelji su mu poginuli u saobraćajnoj nesreći, uvukao se u svoju nesreću i nije hteo da jede. Saznao sam da on treba da otputuje na operaciju, tada sam sakupljao novac za svoje proteze za ruke, imao sam trećinu, došao sam do informacije da je njemu potrebno upravo toliko i odlučio da mu pomognem jer je život uvek na prvom mestu, pogotovo dečji", ispričao je Dejan za svog malog prijatelja koji danas ide u školu i jedan je od naboljih đaka.


Za njega je to posebna radost da je on "ovakav kakav je" mogao nekome da pomogne.


Dejan živi u iznajmljenom stanu i izdržava se od svog rada, nikada nije tražio pomoć od drugih jer želi da živi životom normalnog mladog čoveka. Ipak, Dejanu bi život bio mnogo lakši kada bi imao svoj krov nad glavom, stan u kome bi normalno započeo život sa svojom devojkom, zdravom i pravom osobom, koja je lekar, uvek nasmejana i zaljubljena u svog šarmantnog mladića koji uživa u životu, komunikaciji sa ljudima, prirodi, putovanjima.


Ovaj hrabri mladić i veliki borac želi normalan život dostojan čoveka. Kaže da je njegov najsnažniji pokretač ljubav, da još nije preskakao zid ali ako najveća ljubav njegovog života to bude tražila, on će se potruditi, makar se ugruvao, ali i to je sastavni deo života.

HEROJSKI ČIN MUSLIMANA Spasao šestoro ljudi od teroriste tako što ih je sakrio u frižider
Jutarnji, T.V. | 11. 01. 2015. - 14:38h izmena vesti 14:44h | Foto: Printskrin/Jutjub | Komentara: 0

Poslednjih par dana obeležili su veliki nemiri u Francuskoj izazvani islamskim esktremistima, a dok se strasti malo stišavaju, pojavljuje se sve više priča heroja koji su se i u ovim situacijama pokazali kao požrtvovani i hrabri ljudi, bez obzira na svoju veru ili boju kože.

Lasana Batili

Novi heroj Francuske je Lasana Batili (24), musliman poreklom iz afričke države Mali, koji je radio u pariskoj košer radnji koja se našla na meti teroriste Amedija Kulibalija (32). Ovaj mladić je svojim herojskim činom pobio sve predrasude, jer je i sam musliman.


Lasana je spasio šestoro kupaca, najverovatnije Jevreja, tako što ih je bez puno razmišljanja brzo sklonio u rashladnu komoru i tako ih sakrio od pomahnitalog teroriste koji je ubio četvoro talaca pre nego su njega ubili specijalci.


- Brzo sam otišao do komore i otvorio vrata, a nekoliko ljudi je ušlo sa mnom. Ugasio sam sva svetla, ugasio hlađenje, i rekao im da ostanu mirni. Kada ih je na kraju policija izbavila, zahvalili su mi se - ispričao je sramežljivi mladić.


Dramatična akcija ispred košer radnje

Lasana je uspeo da se iskrade iz radnje teretnim liftom dok je terorista još bio unutra. Kada je izašao, policiji je dao informacije o tome što se zbiva u radnji. U međuvremenu, ljudi iz komore su uspeli mobilnim telefonima da pozovu policiju i takođe ispričaju šta se događa.


Žakob Katorca, ujak jednog od kupca, našao se među sretnicima koji su uspeli da se dokopaju rashladne komore.


- Svi su bili prestravljeni, mislili su da će ih terorista pronaći. Morali su da se skupe jedni uz druge kao kako bi izbegli smrzavanje, jer je i u komori i dalje bilo jako hladno - rekao je.


Na kraju, ukupno 15 talaca uspelo je da izađe na sigurno, dok ih je četvoro ubio terorista pre upada specijalaca u radnju. Taoci iz komore su posle pet sati skrivanja izašli i rukovali se sa Lasanom, ali poručuju da nikada neće moći dovoljno da mu se zahvale na onome što je uradio za njih.

U Parizu je dva dana nakon masakra u redakciji nedeljnika "Šarli ebdo" izbila talačka kriza u jevrejskoj radnji tokom koje su dve osobe ubijene, a na kraju je likvidiran i sam otmičar. Ova kriza je bila povezana s napadačima osumnjičenim za pokolj u nedeljniku "Šarli ebdo", koji su istovremeno zauzeli štampariju u predgrađu Pariza. I oni su likvidirani u odvojenoj akciji francuske policije.

Iako neki ljudi znaju biti potpuni kreteni, ne treba zbog nekoliko loših primjera gubiti vjeru u čovječanstvo. Ove predivne fotografije će vratiti vašu vjeru u humanost i podsjetiti vas da nisu svi ljudi loši.


Naslovna fotografija – Ovaj čovjek je svako veče nosio svog psa u jezero jer mu je voda pomagala pri smanjenju bolova.


Jacqueline Kiplimo pomaže takmičaru bez ruku da završi maraton na Tajvanu, iako je to koštalo prvog mjesta.




Dva Norvežanina spašavaju jagnje iz okeana.


Svake nedjelje ovaj frizer u Njujorku besplatno šiša beskućnike.


Perači prozora u Memfisu oblače se kao superheroji kako bi razveselili pacijente dječije klinike.




Nijedno dijete iz škole nije se pojavilo na rođendanu ovog dječaka sa autizmom. Njegova mama je zamolila za pomoć putem društvenih mreža, nakon čega su došli vatrogasci, policajci i djeca iz naselja.


Čovjek pomoću kišobrana spašava mače koje se davi.



Policajac odgovara čovjeka od samoubistva. Nakon osam godina, taj čovjek postao je otac dvoje djece i predao policajcu nagradu od Američke fondacije za prevenciju samoubistava.




Norvežanin spašava patku koja se davi u zaleđenom jezeru.



Djevojčica prodaje svoje plišane igračke i donira zarađeni novac lokalnom skloništu za napuštene životinje.


Besplatno hemijsko čišćenje za nezaposlene.


Vojnik spašava mače u Vijetnamu.


Stariji čovjek je imao srčani udar dok je čistio snijeg ispred kuće. Nakon što su ga odvezli u bolnicu, bolničari su se vratili njegovoj kući kako bi završili posao koji je započeo.


Baki od 84 godine je bilo neugodno da nosi spavaćicu u bolnici, pa je i njen unuk nosio jednu kako bi je oraspoložio.


Radnik supermarketa koristi suncobran kako bi zaštitio starijeg čovjeka od kiše.


Ljuljaške za djecu u invalidskim kolicima.


Božićni patuljci su iznenadili beskućnike poklonima i hranom.


Vatrogasac daje kiseonik mačetu kog su spasili iz požara.


Ruski vatrogasac spašava mačku iz požara.


Ovog beskućnika su viđali da iznova i iznova kako čita istu knjigu, pa mu je jedan čovjek poklonio Kindle (elektronski čitač knjiga).

Međunarodni dan rijetkih bolesti obilježava se danas u cijelom svijetu, a od jedne takve boluje Dragan Radočaj (19) iz Ljeskara kod Prijedora. Riječ je o izuzetno rijetkoj bolesti osteogenesis imperfecta ili bolesti „staklenih kostiju“.

Životni moto

Radočaj je do svoje desete godine izbrojao više od stotinu lomova kostiju. Lomio je ruke, noge, prste, vilicu, rebra, ključnu kost. Nekad je, kaže, morao nositi gips, a nekad su kosti same zarastale.

Njegova majka Dragana ističe da je buđenje znalo biti prava noćna mora, jer je kosti lomio i u snu, a i poneki obrok završavao se u suzama, sa slomljenom vilicom.

O svojoj bolesti Dragan priča sasvim otvoreno, s uvijek prisutnim osmijehom i solidnom dozom optimizma. Njegov životno moto je sasvim jednostavan.

- Pa treba se boriti. Sve sam proučio o staklenim kostima. I onima koji ne znaju, mogu reći da ti lomovi mnoge bole. Ali, prođe i idemo dalje. Uvijek se nađe neki zanimljiv sadržaj, neki hobi. Evo, sad sam zaokupljen origamijem. Sutra će biti nešto novo - kaže Dragan.

Majka Dragana najveća mu je podrška

Zbog staklenih kostiju, na koje su po rođenju ukazivale plave bionjače, završio je samo četiri razreda škole.

- Bilo je to prilično komplikovano. Majka Dragana me nosila u školu, vraćala, jednom sam se nakon prevrtanja invalidskih kolica, bez kojih ne mogu, sav polomio... Nema gdje mi nisu morali staviti gips. Bilo je mnogo petica, ali sam morao odustati - kaže Dragan.

Kurs informatike

Ono što nije dobio u nastavku školovanja, sam je u međuvremenu naučio. Govori engleski, naučio je sve o svojoj bolesti, internetom putuje na mjesta na koja, vjerovatno, nikad neće otići, u planu ima i online kurs informatike. Odlično zna gdje je koja akcija i u kojoj trgovini treba kupovati... Ovih dana tražio je čak i informaciju o tome jesu li sjedišta u gradskom kinu u Prijedoru prilagođena za invalide, jer bi volio pogledati film "50 nijansi sive".

Sanja elektromotorna kolica

Dragan ima obična invalidska kolica, a sanja ona elektromotorna. Nije mu važno hoće li biti nova ili polovna. Samo neka voze.

- Znam da su skupa, da mnogo koštaju, za moju porodicu to je baš previše. A meni bi značila cijeli svijet. Tada ne bih bio vezan ni za koga - ozbiljan je Dragan.

One koji mu mogu pomoći da ostvari svoj san pozvao je da mu se jave na broj mobilnog telefona 066/838-086.

- See more at: http://www.avaz.ba/clanak/166252/dragan ... OyXia.dpuf

Nema noge, ali to je ne sprečava da bude model: "Zarađujem hiljadu dolara dnevno"
Kanja Seser definitivno je drugačija od tipičnih modela, ali ne po zaradi već po činjenici da ona nema noge.



Lepa dvadesettrogodišnjakinja s Tajlanda rodila se bez nogu, a roditelju su je u roku od sedam dana ostavili na pragu budističkog hrana. Pet godina nakon toga je usvojena, a danas živi u Los Anđelesu i uspešan je mode. Izjavila je da je u svetu modela završila “slučajno”, nakon što joj je prišao jedan agent, a sada reklamira donje rublje. “Ja sam drugačija, ali sam i seksi – ne trebaju mi noge da bih se osećala seksi. Radim nešto zabavno, a pritom odlično zarađujem, da li ima nešto bolje od toga?”, kaže ona. Inače, kada ne pozira, Kanja se rado bavi ekstremnim sportovima, a velika je ljubiteljka skejtbordinga i surfovanja.

“RUČAK ZA POSLIJE”, IDEJA KOJA JE ODUŠEVILA BOSNU: Mladić iz Zenice u svom restoranu besplatno dijeli obroke siromašnima
01/09/2015
PODIJELI Facebook Twitter
Dvojicu mladića iz Zenice udružila je ideja da pomognu svojim sugrađanima. U okviru akcije “Ručak za poslije” u proteklih 15 dana podijelili su oko 300 obroka socijalno ugroženim osobama, piše Faktor.ba


Abdullah Ljubičić sa svojim je prijateljem Aldinom Kajmakovićem došao na ideju da svoj ugostiteljski objekt iskoristi da pomogne drugima. Akciju pomoći pokrenuli su tako što su na ulazu postavili natpis kojim pozivaju na besplatan ručak sve one koji su gladni, a nemaju da plate.
Nakon isticanja ovog natpisa i širenjem objave na društvenim mrežama, za tri dana obrok je dobilo 30 ljudi. Potom su se akciji pridružili i građani koji su svojim donacijama pomogli da se akcija proširi.

– Tokom rata svi smo bili gladni, pa ne želim da i u miru neko gladuje. Kod nas po svoj topli obrok dolaze penzioneri koji žive sami, socijalno ugrožene osobe koje nisu sposobne za rad i siročad. Dnevno nam na ručak dolazi i do 20 osoba, a mi želimo da pružimo obrok za još više njih – kaže Abdullah.Rucakzaposlije1Njegov prijatelj Aldin se humanitarnim radom bavi već pet godina, a svojim gestama nastoji uljepšati dane ljudima čiji su životi teški i nedostojni čovjeka.

S obzirom na to počinje nova školska godina, Aldin je zajedno sa trojicom prijatelja počeo prikupljati donacije kako bi što većem broju osnovaca s područja Zeničko-dobojskog kantona omogućili besplatne užine.

– S nečijom donacijom od 10 KM mjesečno možemo priuštiti jednom djetetu sendviče za mjesec dana. Za ovu školsku godinu uspjeli smo obezbijediti užinu za 400 djece čiji roditelji nisu u mogućnosti da im je priušte – kaže Kajmaković, kako ga citira spomenuti portal.

Naglasio je da akcija prelazi granice BiH. Donatori se javljaju i iz Amerike, Australije, Njemačke, te zemalja okruženja. Namjera im je da pomognu što većem broju porodica i da se što više ljudi uključi u ovakve projekte, da osjete ljepotu davanja i pomaganja onima kojima je svaka pomoć dobrodošla.

(Doznajemo.com/Autor: E. Ha./Faktor.ba)