Не знам, зашто толико жучи и полемике око слова Б (буки). Сви лингвисти на крају полемике изнесу само један разлог за употребу граматичког правила једначења сугласника по звучности у ријечи српски/србски, а то је: "Да је наводно лакше изговорити срПски него срБски, док је опет много лакше изговорити хаБзбуршки него хаПзбуршки, па се у првом примјеру користи једначење, а у другом не".
И то је сва тајна овог граматичког правила.
Или није, како то мисли М. Самарџић и појашњава у својој књизи "ТАЈНА ВУКОВЕ РЕФОРМЕ" (
http://dzonson.files.wordpress.com/2013/02/miloslavsamardzic-tajnevukovereforme.pdf)
Ово је бесмислено поређење:
Citiraj:
зока
Srpski ili srBski? Njemački ili nemacki? Češki ili čehski? Grčki ili grkski?
Ако покушаш да занемариш то да ти нисам симпатичан, ако покушаш да занемариш свој стереотипни начин размишљања, и онда сагледаш разлику између срБски и срПски, видјећеш да су твоја поређења бесмислена и да су оптерећена емоцијом и стереотипима и да би у некој крајеој варијанти послије многих битака одабрао варијанту срБски.
Божији закони су непромјенљиви и неупитни! Закони и правила које осмишља човјек подложни су грешкама из разноразних разлога. И мјењају се у зависности од политичких, интересних,..., и иних разлога.
А што се тиче језика
Citiraj:
Завјештање Језика
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.
Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.
_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
) i da je opravdano izmišljati lažne argumente da bi podupro svoju priču i teoriju? Ovo se ne odnosi na tebe nego na autora tog "zaveta".
не користи правило једначења по звучности. Сва прича је била о томе да ЈА не користим правило једначења по звучности, а своје разлоге сам покушао појаснити разним цитатима какви год да су ти цитати. И наравно и даље стојим иза свог става да треба писати СР
