|
Piše: Ratko Dmitrović
Znate sigurno onu priču o seoskom kabadahiji koji mesecima, godinama, maltretira goste lokalne kafane, sve dok se ne pojavi neko njegove snage, udari pesnicom po šanku i pokaže siledžiji liniju koju više ne sme da prelazi. Tu scenu, preslikanu u život, na velikoj svetskoj pozornici gledamo već dve godine. Ovaj drugi, koji je povukao kavkasko-ukrajinsku liniju kredom, odaziva se na ime Rusija. Žensko ime, ali muški potezi.
Sve ovo što se sada pred našim očima događa u Ukrajini davno je planirano i nagovešteno. Devedesetih godina, a bogami i kasnije, „nezavisni intelektualci i novinari“ u Beogradu budalom su proglašavali svakog ko je kazao da satanizacija Srba i obračun sa Srbijom, od strane Zapada, predstavljaju tek uvod, probu za veliki čin velike svetske drame, koji će se odigrati na prostranstvima Rusije, Ukrajine, Kavkaza. Kakva zavera i uštipci, tu je reč o širenju demokratije, obračunu sa totalitarnim sistemima – govorili su.
Kabadahija u liku NATO, s mozgom u Vašingtonu i Briselu, raskomadao je Jugoslaviju (uz veliku pomoć lokalnih plemena) i vodeći se logikom da je usitnjenim prostorom mnogo lakše vladati, na mestu jedne države napravio šest, a onda jednu od njih, Srbiju, osakatio dajući deo te zemlje Albancima da naprave svoju drugu, etnički čistu državu. Za to vreme, neočekivano brzo, dogodilo se nešto što Zapad nije očekivao ili je to očekivao samo u naznakama: Rusija se podigla s kolena, uspravila ekonomski i vojno, i najpre u Gruziji, a potom u Ukrajini, počela da trezni onog siledžiju s početka priče.
Kome još treba objašnjavati razloge postojanja NATO, 25 godina nakon što je nestao Varšavski pakt, tas na terazijama svetske vojne moći. Zbog čega je sve ove godine opstajala i razvijala se ta strašna oružana sila? Samo zbog Rusije. Mi danas prisustvujemo jednom od najvažnijih perioda savremene istorije: prekompoziciji sveta, rušenju apsolutne dominacije jedne bahate imperije, uspostavi odnosa za koje smo već mislili da nisu mogući.
Ogromna prostranstva, neprocenjiva prirodna bogatstva Rusije, Sibir pre svega, neiscrpni izvori pitke vode (za tridesetak godina biće skuplja od nafte) decenijski su cilj Amerike i njenih zapadnih saveznika. I to se nije skrivalo: eno vam knjiga „Velika šahovska tabla“ Zbignjeva Bžežinskog, više od četrdeset godina glavnog američkog geostratega. Ukrajina je trebalo da posluži kao poslednji, najbliži komandni most za operaciju ovladavanja Rusijom. Pre toga Gruzija. U oba slučaja Imperija je prošla s modricama.
Putin u Ukrajini nema izbora. Ako pusti NATO da se smesti s ove ili one strane Dnjepra, Rusija više neće biti nuklearna sila (nema vremena za eventualnu protivraketnu odbranu) i u takvoj konstelaciji biva oslabljena do mere koja može označiti početak njenog naglog slabljenja, do teritorijalnog rastakanja. Vraćanjem u sastav Rusije Krima, otetog 1956. godine, Moskva je pacifikovala Imperiju na izuzetno važnom prostoru crnomorskog basena, a šta toj velikoj i ponovo moćnoj državi stoji na raspolaganju, u slučaju potrebe da se brani, videli smo i čuli na Crvenom trgu, u petak pre podne, prilikom vojne parade upriličene u znak sećanja na pobedu nad fašizmom.
Rusija vraća veru u mogućnost postojanja sveta ravnopravnosti. Moć bez kontrole uvek je problem za nemoćne, Srbi to znaju bolje od drugih.
_________________
koga to još ZANIMA
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Повлачење из Мариупоља...
