banjalukaforum.com

Danas, na godišnjicu ubistva Zorana Đinđića, je zapravo dan kad se pre svega treba podsetiti lupeške privatizacije Sartida koja je realizovana dve nedelje nakon atentata i usred onog morbidnog vanrednog stanja koje se kobajagi “protiv organizovanog kriminala” borilo zabranjujući radničke štrajkove i skupove.

U to vreme, u Srbiji se odvijala pritajena i potmula ali žestoka borba između USA i nemačkog kapitala za kontrolu nad privatizacijom Srbije uopšte i za privatizaciju Sartida napose. Izvan Srbije, ta borba i suprotnost interesa su se najjasnije izrazili transparentima na USA tenkovima prilikom ulaska u Bagdad – transparentima na kojima je pisalo “Sledeće stanice – Berlin i Pariz”. Pretnja je više nego jasna.

Ako su tako otvoreno mogli pretiti velikim silama Nemačkoj i Francuskoj, zašto onda ne bi mogli organizovati i atentat na predsednika kukavne srpske vlade koji nije bio spreman da im baš bezuslovno i bezobzirno pomogne u potiskivanju nemačkog i evropskog kapitala. Nije to ni mogao biti jer su njegove obaveze prema Nemačkoj bile mnogo veće i jače od obaveza prema USA. Zbog toga je i slovio i slovi i danas za tadašnjeg ključnog nemačkog čoveka u vladi Srbije.

Najveći poverioci Sartida bili su upravo nemački i austrijski investitori i u slučaju stečaja oni su imali pravo njegove preče kupovine. Jedini način da Ameri tada maznu Sartid bio je da se spreči regularan stečaj preduzeća i aukcija njegove imovine i da im se preda “direktnom nagodbom sa državom” i upravo to je i učinjeno – dve nedelje posle ubistva Đinđića. Umesto blebetanja šuplje mantre o “Đinđićevoj viziji” bilo bi mnogo razumnije preispitati taj kontekst sukobljenih interesa u otimanju oko privatizacije Srbije i njegov epilog i veze tog konteksta i tog epiloga sa atentatom na Đinđića. Lično sam uveren da je on ubijen pre svega zbog toga što nije bio niti je mogao biti lojalan USA privatizatorima Srbije u meri u kojoj su oni to zahtevali.

Sartid je privatizovan arhibanditski i US Stil ga je cedio dok je u arsenalu nekadašnje vojske Jugoslavije i Srbije bilo dovoljno teškog naoružanja da kao “staro gvožđe” posluži kao skoro besplatna sirovina za jeftinu proizvodnju čelika. Kada su ti resursi iscrpljeni, Ameri su ga isceđenog “velikodušno” vratili vladi Srbije, ostavivši joj u miraz još i stotine miliona evra svojih dugova. Činjenica da je ta privatizacija Sartida jedna od privatizacija čiju reviziju i danas zahteva EU pokazuje da ni evropski gaulajteri USA imperijalizma – Angela Merkel i Nikolas Narkozi - nisu uspeli da sasvim zataškaju taj USA banditizam i prema Srbiji i prema Balkanu i prema Evropi, a pre svega prema EU zagovornicima “slobodne i lojalne konkurencije u privatizaciji”.

No, posle Darka Šarića najbolji drug DEA-e na Balkanu, Ivica Koferče Dačić, je jasno, glasno i slavljenički izjavio da bi baš voleo da vidi ko će to i kako da vodi istragu o privatizaciji Sartida u USA. Od tada ta istraga nestaje iz medija i polako ali sigurno se gura u zaborav. Na redu je priprema novog grandioznog američko-balkanskog marifetluka uz pomoć srBskih SNSPS patriJota: američka privatizacija kosovskih rudnika njihovom direktnom kupovinom od vlade Srbije. Kad američkim imperijalistima zatreba, onda i oni spremno i otvoreno staju iza sulude pljačkaške parole “Kosovo je Srbija”. Za sada je u toj priči na dobitku jedino kukavni srpski ministar rudarstva koji u sklopu pripreme te privatizacijske prljavštine tuđe imovine uz debele dnevnice putuje na račun državnog budžeta po Americi koju drugačije nikad ne bi video.