banjalukaforum.com

– Jedni se smeju dok su drugi uvređeni. Ako se kao stranac usudite da se šalite na račun drugog naroda, bolje je da budete sigurni u ono što govorite i da to uradite što spretnije. Zahvaljujući svojim ličnim „brljotinama” i ispadima koje sam pravio pred Srbima i njihovim reakcijama, sastavio sam spisak koji danas delim „svežim” Špancima – piše Miguel Rodríguez Andreu.

1. Ova rakija nije domaća!

Ponuditi rakiju gostu je stari domaćinski običaj na koji su Srbi neobično ponosni. Jačina ovog alkoholnog pića koje se pravi od raznog voća, često je iznad 40 stepeni. Svaki dom ima svoju, domaću rakiju, koju pravi neko iz familije. Hajde, pa se vi usudite da im kažete da je baš ta koju vam nude industrijska, kada je ponos cele države da se ni slučajno ne stavi u usta bilo šta što nije domaće i prirodno. Naravno, niko neće biti oduševljen vašom sumnjičavošću. Zato treba biti veoma oprezan pre nego što kažete šta je „domaće”, a šta „industrijsko”.

2. Svinjetina nije dobra za zdravlje.

Srbija je kraljica proteina. Njen podmladak sa svojih osamnaest godina ima visinu i raspon raširenih ruku od metar i devedeset. Svinjsko meso, kao i rakija, je svetinja. Pridikovati kako ono nije zdravo neće učiniti da ljudi cene vaše navike u ishrani. Ako tome dodate da više volite novopazarske ćevape, koji su zbog islamskih običaja bez svinjetine, od leskovačkih, koji pršte od iste, izazvaćete još veći bes. Apropo, biti vegan ili nešto slično, stvar je lošeg ukusa.

3. Pa, u Jugoslaviji se zapravo i nije tako lepo živelo.

Ima malo ili čak nimalo jugonostalgije. Ali, često se oživljavaju uspomene kako se nekada živelo: uređen i kvalitetan obrazovni sistem, siguran posao, skijanje na Kopaoniku kao prava aristokratija i naravno, nikad prežaljeni crveni pasoš koji je vodio u svet bez prepreka. Sigurno je da ne možemo ni zamisliti koliko ovakvih priča je ispričano mlađim generacijama koje se tih vremena ne sećaju, ali su i te kako prinuđene da o njima često slušaju. Ako želite da ispadnete simpatični stranac, pa kažete kako se danas u Srbiji ne živi tako loše, stvar se dodatno komplikuje. Ni na jednom mestu na kugli zemaljskoj se ne živi gore nego u Srbiji. Ponavljam, ni na jednom. Čak ni u pustinji Gobi.

4. Nisam bio u Srbiji, ali želim da idem na hrvatsko primorje.

Već je poznata stvar da mnogi Španci žele da vide Dubrovnik, koji je u Hrvatskoj. Mnogo njih je i bilo tamo. Čestitamo! Ali Srbija nije Hrvatska, kao što ni Granada (Španija) nije Grenobl (Francuska).

5. Goran Bregović i Emir Kusturica su najbolji.

Iako su poznati kao velike „svetske, a naše” zvezde, nisu lišeni ogovaranja i ne mogu ih svi prihvatiti kao svoje perjanice. Neko kaže da nije napisao pesmu koja se toliko vrti na radio-stanicama, drugi kaže da mu je muzika loša, a on arogantan i uobražen. Treći kaže da je opsednut svojim poreklom, da stalno pravi iste filmove, koji su pritom nedovoljno dobri, četvrti kaže da više nisu prijatelji zato što...

6. Ne znaš jezike

. Na srpskom se kaže da „koliko jezika znaš, toliko vrediš”. Dobro znanje engleskog, španskog ili italijanskog koje mnogi pokazuju, i to ne samo u Beogradu, zadivljuje s obzirom na to da okolnosti u Srbiji nisu najbolje za učenje jezika. Neka se špansko ministarstvo ostavi sinhronizovanja filmova i serija, pa će videti kako i naše pubertetlije mogu da progovore po koju reč na engleskom. Obično kada Srbe po povratku sa njihovog prvog odmora u Španiji pitate kako im je bilo, prvo što ćete čuti je da je lepo, ali da „niko ne govori engleski”. Pa dobro, istina, mi Španci i putujemo svetom ne razumejući ništa.

7. Odakle si? Gde je to tačno? A kako je tamo?

Teško je da vam neko iz Srbije objasni odakle je tačno, osim ako je iz Beograda, Niša ili Novog Sada. Treba se svojski potruditi i iščačkati kako bi to izašlo na videlo. Niko više ne reklamira svoje selo. Svi su iz „jednog malog mesta nedaleko od Beograda/Niša/Novog Sada”. Insistiranje da saznate sve o tom famoznom malom mestu može da unervozi vašeg sagovornika. Zanimljivo je to, uzimajući u obzir da danas ništa nije modernije nego biti hipster koji u svom selu gaji brokoli.

8. Moja pekara je bolja od tvoje

. Svako ko redovno nedeljom doručkuje u pekari u svom komšiluku, obavezno hvali pred drugima njene proizvode, govoreći da je „njegova” daleko najbolja. Kvalitet se od pekare do pekare razlikuje, a svi kupuju doručak u svojoj omiljenoj. Naravno, moja „Naša pekara” je najbolja. Hoćete da se kladimo?

9. Čime se baviš?

Mnogi rade „ovo” i „ono”, što ne mora nužno da znači da se bave nečim nelegalnim. Samo ne vole da govore o tome. To je pitanje stida ili ponosa i ko zna čega još. Ako želimo da zadirkujemo poznanika, nema ničeg boljeg od zapitkivanja da nam detaljno objasni čime se tačno bavi. Ali, ukoliko kažemo da smo konsultanti ili savetnici i da radimo na projektima, moramo biti spremni da će ljude zanimati šta to zapravo znači. Tada možemo mirno odgovoriti da se bavimo „ovim” ili „onim”.

10. Ja častim.

Izgovoriti ovu rečenicu u kafani punoj Srba je uvredljivo. Oni su veoma gostoljubivi kada imaju jednog stranca u društvu. Sve će platiti, pa makar morali da daju i pola mesečne plate za ceh. "Ne, ne, nikako, sada ja častim, a kad dođem u Španiju, tada ćeš ti". Naravno, posle su zapanjeni kada niko ne zove na „tapas” u Toledu ili Ljoret de Maru, niti ima nameru da časti.

11. Srpski jezik nije mnogo težak.

Srbi obožavaju da kažu da je srpski jezik mnogo težak i da je ćirilicu nemoguće dešifrovati. Uživaju kao kad mala deca pokazuju nove cipele ističući da im je jezik savršen, jer za svaki glas postoji po jedno slovo. Veoma su strastveni kada govore o fonetici. Zato se toliko smeju našem „espanglišu”. Zapravo, Španci su u stanju da isto prezime izgovore na dva različita načina, u zavisnosti od toga da li govore o ocu ili sinu (Kirk Daglas i Majkl Daglas). Ako ipak ne želite da se previše svidite Srbima, recite im da je mađarski mnogo teži i da ćirilicu nije teško savladati. Tako im sasvim sigurno nećete biti miljenici.

12. Nisi pravi Srbin.

Ne završavaju se sva srpska prezimena na –ić, ili –ik, kako izgovaraju spikeri u vestima na španskim televizijama. Upoznati nekoga ko se ne preziva Nikolić ili slično i pitati ga da li je on uopšte Srbin, nije najbolji način da steknete prijatelja. Bitno je šta je srpsko, a šta nije. "Ova reč je srpska, ova hrana nije srpska, ovaj pisac je Srbin, ovaj biznismen nije Srbin." Najbolje reakcije budu kada niste Srbin i to je očigledno, a ipak tvrdite da jeste. Kopkaće ih sve dok ne saznaju odakle ste zaista.

13. Obožavam srpsku muziku, naročito Šabana Bajramovića.

Srpska muzika nije nužno muzika iz Republike Srbije. Mapa porekla srpske muzike je prilično široka. Sada već pokojni Šaban Bajramović, iako rođen u Nišu usred Srbije, bio je romski pevač, pa samim tim nije Srbin, a ni njegova muzika onda nikako ne može biti srpska. Ako još primetite i naglas kažete da na najboljem festivalu srpske muzike, Dragačevskom saboru trubača u Guči, ima najviše romskih orkestara i da su pobednici obično iz Vranja i okoline, budite sigurni da mnogima više neće biti prijatno u vašem društvu.

14. Ne volim fudbal.

Dobar način da loše započnete svoj razgovor sa prosečnim Srbinom svakako je da kažete da ne volite fudbal, ili da ne razumete poentu igre u kojoj dva tima od po pet igrača pokušavaju da ubace loptu u koš, ili da vam nije jasan sport u kom se pliva za loptom. Neka vas ne iznenadi što ćete čuti sastav bilo kog tima iz sedamdesetih. Loptomaniju možete osetiti na svakom koraku.

15. Ne napisati 15. način, a obećali ste da hoćete.

Napisati 14 načina i izostaviti poslednji, u najmanju ruku će probuditi sumnjičavost čitalaca u vaše dobre namere. Nateraće ih da budu oprezni i počeće da razvijaju teorije zavere u svojim glavama. Česta pojava u Srba. „Zašto nisi napisao poslednji način?”, „Sigurno si drugima rekao, a meni nećeš”, reći će verovatno. Ali, neka, ionako će svako stvoriti svoju teoriju.

- Ima još bezbroj načina da provocirate Srbe. Pada mi na pamet da osporim uspeh i rad njihovog velikog sportiste Đokovića, ili da kažem jednom Beograđaninu da Srbija nije samo Beograd i da prestane da se pravi važan, ili da komentarišem naviku da ljudi svuda idu u trenerci.

Ali kom se narodu dopada da se kritikuju njegovi heroji, kom prestoničaru da mu se kaže da kontroliše svoju nadmenost i ko voli da mu bilo ko, a posebno jedan stranac, govori kako treba da se obuče?

Najčešća reakcija na provociranje je tvrdnja da je i u drugim državama isto, mada ne mora obavezno tako i biti. Tuđina nam ne pokazuje samo kakvi smo mi, već i koliko toga zajedničkog imamo sa drugima sa kojima živimo, iako to ne znači da smo isti.

Svako će već proceniti da li bi mogao da živi svoj život punim plućima u nekoj stranoj zemlji. U mom slučaju, među Srbima je to i te kako moguće.

Samo neka niko ne dira pekaru iz mog kraja. Najbolja je u celom Beogradu - zaključuje sipmatični Šanac.

Rad je od čovjeka napravio roba, neradu smo odani sve do groba.