SRBIJA I EU ILI PUŠENJE I ZDRAVLJEUopšte ne postavlja pitanje kako će se završiti ova avantura Srbije sa EU? Već: dokle ovako nešto može trajati!?Ne postoje izbori održani za poslednje tri godine u zemljama EU na kojima nije zabeležen značajan rast evroskeptika i dramatičan pad evrofanatika. Poslednji sveži primeri su iz tolerantne Austrije, gde se Slobodarska partija Kristijana Štrahea vinula neočekivano visoko, i prebogate Nemačke, u kojoj slobodni liberali nisu uspeli da pređu cenzus. Usput treba dodati i da je jedna od najstarijih i najvećih političkih partija britanska Konzervativna stranka već dugo na poziciji da EU treba napustiti, da novoj većini u Norveškoj nije ni na kraj pameti da o EU uopšte razmišlja, a da je Island odlučio da svoje pregovore sa Briselom jednostrano prekine.
Ali zašto bi to sve interesovalo premijera Srbije Ivicu Dačića? Za njega su svi oni koji opominju kako evropske integracije, pored sjajnog našminkanog lica koje nam se nudi preko TV ekrana vodećih medija, imaju i svoje naličje – ludaci. „Samo lud čovek može da kaže da ulazak u EU nije u našem interesu“, izjavio je premijer u intervjuu Večernjim novostima 16. oktobra 2013. Prema ovom standardu, ludacima bi valjda trebalo smatrati i sve one političare i njihove birače po raznim evropskim državama koji se zalažu za ukidanje ili transformaciju EU ili najčešće za istupanje njihovih zemalja iz ove međunarodne organizacije.
Nije baš zgodno kada vas nazivaju ludakom. Onomad, kada su u polovini evropskih država vlast držali diktatori raznih boja i ideologija, politički protivnici su označavani ludacima da bi potom bili prinudno smeštani na neuropsihijatrijske klinike i ostale ustanove zatvorenog tipa. Sreća pa je današnja Srbija demokratska zemlja. Ipak, nastup Ivice Dačića najviše govori o strahovima srpskog premijera. Poludecenijsko širenje demagogije kako ćemo trampiti Kosovo za blagostanje u ostatku Srbije se raspršava. Kako se stvari odvijaju, Srbija će na kraju morati da plati zato što je predala Kosovo. Naći će se već neka garnitura političara koja će nam objasniti da je i to u našem interesu.
PONIŽENJE IZ HRVATSKE Najbolji odgovor na ovu tešku kvalifikaciju o „kolektivnom ludilu“ u srpskom političkom prostoru i javnom mnjenju dali su događaji koji su usledili u istom danu u kojem je i objavljena izjava predsednika Vlade. Nesrećni Rasim Ljajić, ni kriv ni dužan, lomio je jezik, vrteo glavom i širio ruke u Narodnoj skupštini, dok su ga poslanici rešetali pitanjima o uvozu duvanskih proizvoda iz Hrvatske. Ministar Branko Ružić je kasnije pokušao da ublaži eksploziju nezadovoljstva i negodovanja, rekavši kako to nije ništa strašno te da je Srbija spustila carinsku stopu na uvoz „svega 1.650 tona cigareta“ iz EU. Tako se kvota koja je odobrena poklopila sa kvotom koju je tražila hrvatska strana još ranije – 1.600 tona. Toliko su hrvatski proizvođači i prodavali na tržištu Srbije do sada.
Tri su stvari zbog kojih je ova odluka skandalozna. Prvo, ovakvim postupanjem Srbija neće ubediti nijednog stranog investitora da dođe i ulaže u zemlju. Jeftinije je pošteno platiti ozbiljnoj lobi grupi u Briselu, koja zna kako sistem EU funkcioniše, ili potplatiti uticajnog političara u nekoj od članica EU, pa da oni izvrše pritisak na Srbiju. Srbija će popustiti, otvoriti svoje tržište i čemu uopšte maltretiranja oko investiranja u proizvodnju, plaćanja poreza, socijalnih prava radnika, doprinosa. Investitorima koji su već tu, u Srbiji – a radi se o velikim kompanijama poput japanskog JTI, američkih Filipa Morisa i BAT – poslata je poruka da nas njihovo proširivanje kapaciteta za oko 15 odsto, što bi u lancu od primarnih proizvođača do trgovaca značilo par stotina do hiljadu radnih mesta i budžetski priliv od više desetina miliona evra, malo interesuje, jer nam je bitnija sudbina proizvođača iz hrvatskog Rovinja.
Drugo, postavlja se pitanje: kako će novi gubitak u budžetu, izazvan smanjenjem prihoda od carina, biti nadomešten? Novim povećavanjem poreza ili zaduživanjem. U trenutku kada svi apeluju na štednju, kada se smanjuju plate, povećava PDV i najavljuju otpuštanja, Srbija se ponaša kao pijani svat koji ceo platu potroši na čašćavanje muzike, ne razmišljajući kako će posle toga preživeti do kraja meseca.
I treće, politički je štetno prihvatati ovakav ustupak u trenutku kada imamo ozbiljne probleme u bilateralnim odnosima. Srbofobija, podstaknuta „protestima protiv ćirilice“, raste u Hrvatskoj, predsednik Ivo Josipović je u sred Beograda (pristojnim jezikom i diplomatski uvijeno) pripretio podizanjem lestvice po pitanju međusobnog razgraničenja na Dunavu, a od povlačenja tužbe za genocid nema ništa. Možemo se lagati i sakrivati iza kurtoaznih izjava, ali nam to neće doneti ništa. Srbija je mogla popustiti oko pitanja uvoza cigareta, ali je morala i nešto dobiti zauzvrat.
I ovde se nalazi i kontraargument već pomenutoj tezi kako smo morali na ovo da pristanemo jer je to zahtevala EU. Jer, pobogu, Hrvatska je sada u EU. Gospoda pregovarači bi trebalo da znaju da se u pregovorima pre svega pregovara, a ključni cilj je zaštiti sopstvene interese. Ukoliko je to nemoguće, onda se pregovori prekidaju, odugovlače, upotrebljava se neka od pregovaračkih strategija kojih ima onoliko. Nešto o tome mogu, ako su zaboravili, pronaći u knjizi pokojnog Živorada Kovačevića, valjda su je čitali jer je nekima od srpskih pregovarača bio predavač. Ono što Srbija trenutno radi ne može se nazvati pregovorima, već pristajanjem na sve što se od nas traži.
GMO I GOVOR ULICE Sledeću stvar, koja se sprema, samo dan kasnije je, opet ni kriv ni dužan, najavio Rasim Ljajić. Radi se o dozvoljavanju uvoza genetski modifikovane hrane. Da ostavimo po strani rasprave o štetnosti GMO, pitanje za naše pregovarače je: kako srpski poljoprivrednik u tom slučaju može ostati konkurentan? Samo da nam ne odgovaraju da možemo proizvoditi zdravu hranu, „biopovrće“ itd. U sledećoj godini neće biti novca ni za redovno subvencionisanje poljoprivrednih gazdinstava, a kamoli za nove izdatke koje iziskuje proizvodnja zdrave hrane. I tu opet ulazimo u lanac kao sa hrvatskim cigaretama: manji priliv investicija će biti u poljoprivredni sektor, manji priliv sredstava u budžet.
Uz sve, treba li i podsećati da je „ubrzavanje EU integracija“ Srbije počelo potpisivanjem Briselskog sporazuma, o čemu časne glave iz Ustavnog suda odbijaju da se izjasne već pola godine, a nastavljeno je novim ugovorima sa Republikom Kosovo o telekomunikacijama i energetici. Treba li i podsećati da će u razgovorima sa Briselom najpre biti otvoreno poglavlje 35, koje se tiče upravo novih ustupaka na Kosovu, sve dok, na kako nas to lepo upućuju nemački amandmani, ne potpišemo Sporazum o dobrosusedskim odnosima sa Prištinom. Čak i da ostavimo po strani pitanje šta se i kako može uraditi na Kosovu i sa Kosovom, ovde je važno podvući da je Srbija „ubrzavanje EU integracija“ počela kršenjem sopstvenog Ustava. I posle će neko dokazivati kako smo pravna država podnoseći prijave protiv ljudi koji ne plaćaju TV pretplatu.
Mi danas ne prisustvujemo pregovorima dve strane niti približavanju Srbije EU, već srljanju jedne države u nepoznato. U tom srljanju je suspendovan najviši pravni akt države, čine se najraznovrsniji ustupci drugoj strani, što šteti sopstvenim interesima, slabi se politička pozicija zemlje i udaraju temelji za njeno dalje siromašenje.
Velike i bogate države nisu to postajale kroz istoriju zato što su bile „civilizovanije“ ili zato što su njihovi stanovnici bili „prosvećeniji i posvećeniji“, već zato što su najuspešnije razradile mehanizme otimanja od drugih, manjih i slabije zaštićenih. A najlakše je otimati od sirotinje. Em nema čime da se brani, em kod većine preovladava stav da ni nemaju šta da im otmu. Probudi se sirotinja tek kad shvati da je do juče nešto imala. A kako stvari stoje, i kako se ovi pregovori odvijaju, tome se približavamo. Naravno, takav razvoj situacije nije nikakvo rešenje niti može doneti šta dobro, ali se na sve mora upozoriti.
Teško je reći da li su ključni predstavnici srpske vlasti svesni posledica učinjenih grešaka, ali je vidljivo da su nervozni i uplašeni. Toliko nervozni, da političke protivnike nazivaju „ludacima“ i toliko uplašeni da drhte od svakog protesta i izlaska na ulicu. Zbog toga nije bilo ni gej-parade niti poštovanja sudske odluke o izručenju nesretne devojčice iz Ljiga.
Zbog svega se uopšte ne postavlja pitanje: kako će se završiti ova avantura Srbije sa EU? Već: dokle ovako nešto može trajati?
Moguće je da će se ispostaviti kako je zaključak premijera Dačića o „ludacima“ u srpskoj politici tačan. O tome će svoj sud davati neke nove generacije istoričara, sociologa i politikologa u budućnosti, kada sa valjane distance budu ocenjivali ponašanje današnjih političara. Samo je pitanje koju će politiku proglasiti „ludačkom“?
Dušan Prorokovićhttp://www.standard.rs/dusan-prorokovic ... avlje.html
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
doduse nije mi pokvarilo dan previse