alkibijad je napisao:
Јесу се мало зајебали,ал не дирајте ми Забавник
ЧЕТНИК У ВАРШАВИ
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstov ... -u-varsaviУ мемоарима пп Душана Трбојевића је и додак написан од стране Бранка Јовановића, борца из чете Ј. Дангића.
О разлазу са комунистима каже следеће:
- Половином октобра 1941 потписан је споразум са комунистима о заједничкој борби. Формиран је заједнички Оперативни штаб
- Услед константних комунистичких превара (пре свега под утицајем комунистичких комесара пристиглих са територеије ЦГ и Србије) дошло је до прекида сарадње
- на иницијативу партизана са простора И. Босне долази до сазивања нове конференције (у Власеници 10 новембра 1941 ради заједничког деловања
- од стране четника присуствовала је сва Привремена управа на челу са Дангићем
- партизани предвођени Р. Чолаковићем траже да се Привремена управе одрекне ДМ и јавно осуди истог као изазивача грађанског рата
- Дангићеви четници у том тренутку нису ни били под командом ДМ-а него ће под његову команду да се ставе тек у пролеће 1942
- овај захтев партизана је одбијен и ту се развила жестока расправа које је текла одприлике овако:
"Дангић је љутито скочио и упитао С. Вукомановића, комунистичког представника: "Ко си ти и одакле си?". Одговор је био: "Ја сам Светозар Вукомановић - Темпо и ја сам из Црне Горе". На ово му је Дангић узвратио: "Онда иди у Црну гору! Шта ћеш овде!". Темпо је одговорио: "Мене је партија овде послала и једино она може да ме повуче са овог терена". На то је устао капетан Ненад Ђорђевић и рекао Темпу: "Одлази у ЦГ! Зашто си дошао да овде квариш наше односе. Ми смо сви за споразум, а ти хоћеш то да поквариш"." (Стр. 183 - 184).
Након овога мајор ЈВуО Бошко Тодоровић (ухапшен па убијен од стране комуниста 1942 године) предложио је форимарање зајендичке комисије за израду платформе за борбу против усташа. У ову комисију су ушли Тодоровић (као представник ЈВуО), Славиша Вајнер - Чича (као представник партизана) и носилац Карађорђеве звезде Перо Ђуканович као представник четника И. Босне.Са платформом комисије сложили су се сви, изузев Темпа.
Д. Рачић је тражио од Дангича да му комунисте са његове територије стави на располагање јер "он зна" како ће да поступи са њима. Дангић ово одбија јер је истима гарантовао безбедност. 5 година касније исти ти комунисти на челу са Чолаковићем осудиће га на смрт у Сарајеву.
До дефинитивног разалаза долази након трећег састанка (децембар 1941) где је Дангић изнео податак да је Недић одлучио да пошаље јединице СДС преко Дрине да помогну локалним Србима у борби против усташа. Ово одбацују Чолаковић и Темпо и након тога долази до дефинитивног разлаза.
Горе написано потврђује тезу да је на терену И. Босне (а такође и на терену З. Босне само у мањој мери) постојала заједничка борба националиста и комуниста, све до оног тренутка док се на тим територијама не појављују комунистички комесари и делегације послане из ЦК КПЈ, које својом агитацијом и покушајем присиле да им се национални одреди ставе под команду доводе до братоубулачког рата.
У тексу горе пише да је Дангић ухапшен на спавању. Међутим Јовановић пише другачије:
" По Јездоном наређењу мој брат и ја смо се прикључили његовом штабу још у Братунцу. (...) Кад смо прешли у Србију ипсред нас се назирала цеста која иде од Бачевице према Бајиној Башти. Да бисмо избили на пут морали смо да пређемо око 50 метара високом узбрдицом. Мој брат, ја и Добрица смо први стигли до те цесте јер смо били као нека извидница, док Језда са осталима још није стигао. У то зачусмо хук мотора. То су била двоја борна кола - једна кола која су долазила из Бачевице, а друга из Б. Баште. На борним колима су се виделе покретне митраљеске цеви спремне да пуцају. Како је узбрдица била чист брисан простор од Дрине до пута, а митраљеске цеви су биле уперене у нас, било нам је немогуће примити борбу. Јасно нам је било да смо издати и да су Немци тачно знали место на коме ће Ј. Дангић да пређе Дрину.
Стали смо. Из борних кола је изашао човек и на чистом српском језику рекао да хоће да говори са Ј. Дангићем. На ово је Јездо кренуо према колима, рекавши да је он тај, и упитао га шта жели. Овај младић, који је имао одећу и опанке сељака из Србије, одговорио је да немачки комадант жели са њим да говори и да пође за њим у кола. Језда је на ово скинуо опасач са револвером, кожну официрску торбу и мапу - секција у кожној футроли, и све је то предао свом ађутанту Добрици Ђукићу. Бацио је поглед на нас и улазећи у немачка борна кола рекао нам:"Збогом браћо и нека вам је Бог на помоћи!". Борна кола су отишла према Љубовији, а ми смо остали као скамењени. Било нам је јасно да је све ово уследило издајством некога ко је тачно знао где ће и када Дангић прећи Дрину.
Данић је одведен у Љубовију, па у Шабац, а одатле у Београд. После извесног времена је отеран у заробљенички логор у Нирнбергу." (Стр. 186 - 187).