banjalukaforum.com

С једне стране, поступак Александров је савршено разумљив - у ЦГ и Хрватској је постојала идеја федералистичког уједињења (Никола I и Анте Старчевић), при чему су и једни и други захтијевали Босну, Херцеговину, Далмацију (Никола у егзилу у Француској пише бројне дописе савезничким владама са различитим замишљеним границама послијератне ЦГ - обала од ушћа Дрима до ушћа Неретве, Херцеговина до Неретве са Мостаром, плус Фоча, Горажде, чак и Сарајево, док различите фракције у Хрватској траже цијелу Далмацију и цијелу БиХ)... као своје дијелове будућих федералних јединица, наравно и сопствене парламенте, власт итд... док одредбе Лондонског уговора, којим су Србији нуђени дијелови Славоније, Босне и Далмације након завршетка рата, нису укључивале прецизне мапе тих граница (све мапе у оптицају су произвољне реконструкције), али су подразумијевале да Банат припада Румунији, као и ново цртање граница са Бугарском у Македонији.

Будући на челу побједниче армије и у ситуацији да диктира услове, тј. да се на одређен начин позива на принципе ex factis jus oritur и uti possidetis, Александар се одлучује да прави унитарну државу под својим условима. (Плус Крфска декларација и све остало).

С друге стране, поступак је био шупачки, а показало се и глуп, јер је довео до свих оних проблема који су нас стигли у задњих безмало сто година - укидање државности Србије као и ЦГ, трвење са Хрватима које ће да резултује прво бановином Хрватском, а потом и НДХ, комунизам, републике, сецесионизам, рат, стварање црногорске нације, независност ЦГ, Косово... јер није разријешио основне сукобе међу јужним Словенима расположеним за уједињење, али под другачијим условима. ... Свакако не условима наметнутим од стране једног деспотског владара.

Иако је све што је учињено у ЦГ са изборима и сазивањем Велике народне скупштине без даљњег било неуставно из перспективе ЦГ, ипак је сваки корак који је учињен - учињен у складу са међународним правом. Бројне ствари су натегнуте, у неким сивим подручјима, али је међународно признање Краљевине СХС то сивило легализовало.
Будући да краљ и Влада ЦГ нису имали никакав начин да проводе правни или војни ауторитет на својој територији, то право је прешло на Савезнице. Како је Други југословенски пук, у саставу Српске армије, дјеловао на подручју ЦГ (чија војска након капитулације није постојала) на Србију је прешло право завођења реда и мира на територији савезничке државе која није у стању да то чини. Она је организовала и у своје редове примила све комитске одреде који су дјеловали на територији ЦГ, те их након ослобођења Подгорице распустила.
Оно што је шупачки у цијелој причи јесте злоупотреба подјеле унутар ЦГ да дјелује у интересу Александрове мегаломаније. Али, све што се десило у вези ПГ скупштине није директно масло Срба (мада је потпомогнуто), већ самих Црногораца који су једни друге клали и убијали у Божићном устанку. Просто, Александру и његовој клики је такво стање одговарало - нек се они покољу, а ми ћемо да профитирамо. (Шупачки на квадрат!)

Оно што је помогло легализацији тог стања су следеће чињенице: краљ Никола је депешом од Фрање Јосифа тражио мир, који је одбијен, као и тродневно примирје, које је такође одбијено; краљ напушта земљу, а тадашњи премијер Лазар Мијушковић и главнокомандујући војске сердар Јанко Вукотић потписују капитулацију којом се обавезују на разоружавање и распуштање војске. Тиме је углед краља и његове Владе нарушен у народу али и у свијету, тако да није било проблема да се зажмири на очигледне неправилности, те да, у складу са међународним правом, све правне посљедице тих аката, актом признавања Краљевине СХС, постану легалне.

Посљедице Подгоричке скупштине и свега што је након ње услиједило су директно довеле до стварања црногорске нације и данашње њене независности, јер се велики дио оних који су се осјећали дијелом српства, али ипак посебним дијелом српства, отуђио од тог српства и потражио свој идентитет у црногорству.
Идеја федерализма је, с друге стране, иако разумнија, значила нова прекрајања старих граница, компликовану државу у којој Александар нема пуну власт, стално аутономашење и сецесионизам у новоприпојеним територијама...
Искрено, не бих волио да сам био у кожи некога ко је тада одлучивао шта и како чинити.