banjalukaforum.com

Pa nije Kongo igrao na prvenstvu

Kadar nevera...

Huk vlada severnom tribinom, a humano srce južnom pokrajinom

GRAČANICA - Oni imaju ogromno srce. Na severnoj tribini i van nje. Bore se za ono u šta veruju. Iskreno. Do poslednjeg daha. Navijači FK “Vojvodina” ruše predrasude. Horde nasilinika, kako su često u javnosti predstavljeni navijači, u stvari su grupa ljubitelja fudbala i veliki humanitarci. To su i dokazali sakupljanjem pomoći za najugroženije porodice na Kosovu i Metohiji. Dva mesece pred kraj sezone pokrenuli su akciju zahvaljujući kojoj su obezbedili 120 džakova garderobe i prehrambenih proizvoda u vrednosti od 7.000 evra. Želeći da prikupljena sredstva stignu u prave ruke, odlučili su da lično odnesu pomoć. U četvrtak, negde oko ponoći, šačica vatrenih firmaša zaputila se u južnu srpsku pokrajinu.

Problemi s carinjenjem robe u Novom Sadu nisu pokolebali ove momke. Odlučili su da istraju u svojoj nameri i svesrdno su se trudili da prikupe neophodnu dokumentaciju. Policija na administrativnom prelazu izašla im je u susret. Čekali su samo sat vremena na niskim temperaturama. Pažnju im je naročito privlačila crvena traka na kojoj je crnim slovima bilo ispisano upozorenje. Poljana iza trake bila je preplavljena minama.
Crveno-crna kombinacija pratiće ih nadalje tokom celog puta. Što su više zalazili na teritoriju Kosova i Metohija dočekivale su ih gušće postavljene zastave. Najpre na svakoj petoj kući, a posle gotovo na svakoj. U mnogima su izazvale bes i tugu. Naročito one na Kosovu polju gde su naši preci prolivali krv zarad odbrane celokupnog naroda.
Prva stanica bila je Gračanica. Na ulasku u grad Novosađane je dočekala grupa navijača Crvene zvezde. Momci su dokazali da su u muci najmanje bitne boje kluba za koji se navija. Bratski su dočekali svoje saborce na tribinama i ugostili ih na najbolji mogući način. Firmaši su dobili priliku da saznaju nešto više o životu Srba na KiM-u. Domaćini su ih odveli do manastira Gračanice.
- Ljudi su počeli da pale sveće u kapeli daleko od manastira što nije dobro. Običaj je da se sveće ostavljaju ispred ili okolo manastira bez obzira što nema mesto predviđeno za to – kazao je meštanin, sedamdesetogodišnji Novica Todorović.
Umorni od puta, navijači su se zaputili u obližnji kafić da se okrepe i odmore ostavljajući kamion s humanitarnom pomoći na carinjenju negde oko 10 sati ujutru. Kosovski Albanci zadržali su garderobu i hranu čak šest sati na proveri. Usput su pravili i nekoliko pauza. Garderoba koju su Novosađani odvajali od svoje dece kako bi pomogli napaćenom narodu na Kosovu jedva je puštena u 16 sati. I to tek nakon intervencije sveštenstva iz manastira Visoki Dečani. Kako su firmaši kasnije saznali, ovakve situacije su veoma česte.
- Znaju da zadrže humanitarnu pomoć i preko noći, pa je tek sutradan proslede dalje – kazao im je sveštenik Isaije kada su došli da posete Visoke Dečane.
Opijeni impresivnom gradnjom ovog manastira i fascinantnim freskama, Novosađani su proveli sat vremena upoznajući se s istorijom ove velelepne građevine. Monasi su, nakon toga, pripremili bogatu, ukusnu, posnu večeru u kojoj su svi podjednako uživali.
- Za nas je bila velika čast što smo ručali zajedno sa sveštenstvom manastira Visoki Dečani. Malo kome se ukaže prilika za tako nešto. Posebno jak utisak na nas je ostavila večernja molitva – izjavio je jedan od navijača i organizatora akcije, Jovan Bajić.
Najlepši manastir u Srbiji, a i šire, zrači posebnom spokojnošću za vreme večernje službe. Miris tamjana opija prisutne, dok sveštenstvo izgovara molitve. Na svetlosti sveća vidi se tek pokoja zadivljujuća freska. Prisutni se u potpunosti prepuštaju zadivljujućem osećaju koje preplavljava telo i duh.
Nakon večernje molitve navijači su uz čaj i rakiju podelili svoje sumnje sa sveštenikom Isaijom.
- Znamo da postoje sveštenici koji ne rade za narod, već za sopstvenu dobrobit. Čuli smo da ste vi drugačiji od njih, pa smo odlučili da humanitarnu pomoć uputimo baš u Dečane. Pored toga, svesni smo da sveštenici imaju veoma loše mišljenje o navijačima. Da li je to istina? – upitao je jedan od firmaša.
- Patrijarh Pavle je davno izjavio da su navijači bliži bogu od nekih drugih grupa ljudi – odgovorio im je Isaije.
Ubrzo potom stigla je dugoočekivana pomoć. Uz pesmu i smeh, Novosađani su s lakoćom istovarili sedam tona robe. Odluku o tome kome će biti namenjena prepustili su monasima. I nisu pogrešili.
- Danas smo podelili jedan deo pomoći u u Klini, obližnjim selima Klinavcu i Velikom Kruševu, zatim u Zacu kod Osojana. Svi su vam se zahvalili i pozdravili vas. Plava devojčica sa šalom je iz Klinavca, zove se Ivana, i jedino je srpsko dete u njenom selu. Njena majka je sedam puta pobacila a kada je osmi put zatrudnela otišla je s mužem u manastir Zočište kod Orahovca da joj se pročitaju molitve za zdravlje kod moštiju Svetog Vrača Kozme i Damjana. Tako je na svet došla Ivana – stajalo je u pismu koje je otac Isaije poslao navijačima zajedno s fotografijama male Ivane.
Ispunjeni setom firmaši su se pozdravili s domaćinima i uputili u pravcu Novog Sada s obećanjem da će ovakvih akcija biti još više.
U autobusu muk. Bole ih tuga i patnja. Naročito nemoć. Rado bi pomogli celokupnom napaćenom srpskom narodu na Kosovu, ali ne mogu. I ne žele da se zadovolje šačicom onih kojima su na kratko izmamili osmehe darujući hranu i nešto garderobe. Nastaviće akciju. Organizovaće koncerte, sakupljati odeću i hranu. Ponudili su se čak i da popravljaju kuće onima koji su ostali bez krova nad glavom. Ništa im nije teško. Znaju za koga rade i šta brane. I dok god je tako, nastaviće da se bore za one kojima je pomoć zaista preko potrebna.
Bojana Dokić

In memoriam

Danas je preminuo Voja Gačić – Pančevac, jedan od najvećih navijača Partizana u istoriji kluba.

Preko pola veka Voja Gačić – Pančevac je sinonim za jednog od najvatrenijih, najodanijih i najpoštenijih navijača Partizana, a to je činjenica, koju će vam jednodušno potvrditi svi iz crno – bele porodice, bilo igrači, bilo navijači. Nebrojeni su primeri njegove privrženosti i požrtvovanja, kada je trebalo bodriti i popularisati njegov Partizan, sve od 1959. godine, kad je prvi put zakoračio na stadion JNA.

Rođen je 1943. godine, usred Drugog svetskog rata u Bosanskoj Dubici, gde je proveo bolno i teško detinjstvo, jer je u najranijim danima izgubio oba roditelja, sestru i petoro braće, koji su poginuli u ratu. Kao šestomesečnu bebu partizani su ga doneli u banjalučki ‘Dom ratne siročadi’, pa mu je prvo sećanje vezano za taj dom, gde vaspitačima nije umeo da objasni ni ko je, ni odakle je. Dugo je čekao da sazna te činjenice, sve dok ga stariji brat nije prepoznao u sirotištu, kome je Voja rekao da zna samo da redovno sluša radio prenose i navija za Partizan. On je iz svoje prošlosti pobegao u Partizan, koji mu je pomogao da preboli težak život. Prvo se prisećao Partizana, pa onda ko je.

Kako onda da mu ne posveti ceo svoj život.

Brat Mirko ga odvodi kod sebe u Pančevo, gde završava osnovnu školu, a onda odlazi u školski internat u Zrenjanin. Još tada okuplja partizanovce oko sebe i svake druge nedelje odlaze u Beograd da gledaju i bodre crno – beli tim. Završava školu i vraća se u Pančevo, gde odmah kreće da sa komšijama i prijateljima ide na Partizanove utakmice. Dok se nije zaposlio u «Termoelektru» (Minel), gde će vredno raditi kao majstor do penzije, zbog besparice, na Partizanove utakmice znao je sa svojim prijateljima i peške da dođe do stadiona. Ubrzo formira grupu od preko sto Pančevaca, koji otada redovno sa njim odlaze na utakmice.

To je generacija partizanovaca iz Pančeva, koju i danas mlađi navijači izuzetno poštuju. Tu su i Vojini sinovi Dragan i Mile. Voja sa njima osniva i formalno prvi navijački klub Partizana, kome se sledećih godina pridružuje oko pedesetak crno – belih udruženja iz cele tadašnje Jugoslavije. Prema slobodnim procenama od tada do danas Voja Pančevac je učlanio nekoliko desetina hiljada navijača. Sa svojim Pančevcima sašio je i crno – belu zastavu dugačku 110 metara, pred jedan derbi.

Njegov život definitivno je bio Partizan, pa je često govorio:

- Od života nisam tražio samo sigurnost, nego i smisao: našao sam ga u crno – belim bojama. To je moja druga kuća.

Ostala je i priča iz tog vremena, kada je Miljan Miljanić sreo Voju Pančevca, poklonio mu crveno – beli privezak za ključeve, i rekao:

- Vojo, ja bih u Zvezdi najradije video tebe, jer takvog vođu nema nijedan klub.

On ga je pogledao i sa osmehom mu rekao :

- E, moj Čiča, lakše je kupiti jedanaest fudbalera nego i jednog navijača Partizana. Sportsko umeće jeste za prodaju, ali navijačka osećanja nisu.

FK Partizan mu je 1998. godine dodelio ‘Zlatnu plaketu’, nagradu za vrhunske rezultate u sportu, a proglašen je i zvanično za najboljeg navijača Partizana u prošlom veku.

Njemu je lično posebno drago bilo «Zlatno zvono» 2000. godine, nagrada koja se dodeljuje navijaču godine, a u spomen na legende crno – belog juga, Valjevca i Kevu.

Urbana legenda kaže da je iz njegovog grla (i čuvenog Valjevca) potekla i prva upamćena navijačka pesma sa Partizanovog juga:

- Topčidersko brdo se prolama, to igraju momci Partizana.

VOJA PANČEVAC – ŽIVOT POSVEĆEN PARTIZANU.

Neka ti je večna slava i počivaj u miru legendo.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno objavljeni.

Demoni napali Željine Manijake u Rovinju

Autor: Sport Centar

Danas je Željezničar odigrao utakmicu protiv Istre 1961 u Rovinju i upisao poraz od 2:1.
Na ovom susretu koji je odigran na Valbruni plavi sa Grbavice su imali podršku nekolicine navijača. Kako saznajemo Želju je bodrilo oko 10-tak navijača, a nakon susreta došlo je do incidenta. Naime, navijači Želje su napadnuti izvan stadiona od strane domaćih tifoza, popularnih Demona, kojih je bilo brojčano više.

Prema još nepotvrđenim informacijama jedan navijač plavih je povrijeđen, a polupano je i nekoliko automobila sa s registracijama Bosne i Hercegovine parkiranih ispred stadiona.Mali broj navijača su susret napustili 5 minuta prije kraja, a zanimljivo je da je susret obezbjeđivao mali broj policijaca, njih svega trojica.

Zbog toga je policija izašla na očevid, a pred Valbrunu je stiglo i vozilo Hitne pomoći.