Sa drugog foruma kopirao !
Две војске се гледају у неверици СВЕТОМИР ЂУКИЋ, ДИВИЗИЈСКИ ГЕНЕРАЛ: КУМАНОВО (5)
Да ли се смрачило или се нама смркло пред очима? Борбена бука не престаје. Сртевица, наше крајње лево крило, гола коса која се благо спушта реци, завршава се стрмо на самој реци, образујући повећи мртав угао. Баш из тог мртвог угла избише густи турски стројеви и нађоше се наблизу према нашим првим стројевима. Обострано изненађење! Распознајемо разрогачене очи...
Одједном се са турске стране залепршаше бели барјаци, пешкири, мараме. Предају се! Каква срећа! сену нам кроз главу. Обе стране престаше пуцати, тек по која пушка плане и све се утиша. Турски официри изађоше испред својих војника и пођоше нама.
Потпуковник Глишић, који беше код првих редова, виче да се не пуца и с неколико официра пође у сусрет турским официрима.
Две војске се гледају у неверици. ,,Да не варају?” Турци се држе некако чудновато и као да нешто гурају иза својих редова. Сумња се појачава и једна пушка плану с наше стране. Плану и с турске стране. Потом још две, пет, стотине и заори се пуцњава са обе стране.
Избезумљени војници пуцају стојећи, не нишанећи. На блиском одстојању не промашује се. Наста вика, кукњава и обе стране почеше одступати, окрећући леђа једна другој а неки пуцају у небо!
Паника на обе стране. Мртви и рањени осташе на ледини. Лакши рањеници гегуцкају и вичу да се стане, да не остану сами. Осташе и четири турска брдска топа, које су Турци гурали за собом, да би тукли бочно наше положаје кад заузму Сртевицу.
Турци несташе у оном мртвом углу а наши се делом задржаше близу гребена. Све се одиграло у неколико минута. Наста затишје.
Моја чета је лежала на истом месту, непосредно иза гребена. Осетивши да се нешто догађа напред, кренух чету у развијеном фронту преко косе и изиђох на гребен. Четврти вод био је заломио крилом фронтом према осамнаестом пуку и тако оста.
Он није осетио да три вода одоше а ми се њега нисмо ни сетили. Чета иде фронтом лагано преко пошироког гребена. Лево, спреда, повећа група бежи назад. Ја зауставих чету и командовах:
,,Клекни!”. Потрчах да зауставим револвером оне који беже. Вичем: ,,Стојте, што бежите?” и претим револвером. Стотина људи бежи и не осврћу се на претње непознатог официра.
„Стојте! Срам вас било!”, понављам бесно.
„Да га убијемо”, промрмља неко покрај мене, не заустављајући се.
„Ко сте ви? Гледајте своја посла!”, виче неки официр млатарајући пушком и на тај начин прети свакоме ко се усуди да га задржи у бежању.
Одједном, шрапнели одјекнуше над главама и сва та маса се сјури у малу шумицу иза косе, коју дотле нико није примећивао. Маса занесе и мене.
У шумици је било неколико стотина војника и официра из оба батаљона и неколико четника. Растурени и згомилани без икаквог реда. Нико ником није командовао. Кад се нађох у таквом друштву, где познадох два резервна официра, осетих стид и као опарен искочих из шумице и потрчах својој чети.
Сударих се са Стевовићем, који је јурио без капе, уназад. Како сам држао револвер у руци, подигох га према њему и повиках:
„Станите, пођите замном!”
Стевовић осети да бих ја и опалио и послушно пође поред мене. Прилазимо чети која је очима тражила свог командира и, кад ме угледаше, талас олакшања пређе преко њихових лица. Стевовић оде својој чети десно, растуреној око неких кућа. Тек тада сам је видео.
И десно бежи друга гомила војника, лармајући и пуцајући увис. Ја се не усудих да је заустављам опет, већ кренух чету напред, лагано. Ишли смо добро поравњати. У сусрет нама бежи трећа гомила и то право на наш фронт. Овде се бежи по гомилама! Ја командујем чети: „Лези!” и чета леже на земљу положивши пушке с бајонетима по земљи. Маса удари преко чете и нико се не заустави. Неколико наших се поведоше за бегунцима, али кад видеше да остали са мном леже на свом месту, брзо се вратише и они, постиђени.
Спреда долази неки коњички официр и виче, псује:
„Пешаци! Што остависте моје митраљезе?” Али и он оде за пешацима у шумицу позади, где је био општи кркљанац.
Задржах чету на предњој војничкој ивици и почесмо се журно укопавати. То је сад била главна линија одбране Сртевице, која је била основа за утврђивање положаја преко ноћи и сутрадан. По коси лево, напред још лутају групе војника лармајући.
„Шта се они тамо врте, што и они не одступе па бар да сви напустимо ово проклето место!”, падају на ум и такве мисли и жеље.
Мрак паде. Завлада нека чудна тишина свуд унаоколо. Потом се повремено чује по који пуцањ, запрашти по целом положају и опет се све умири. На простору где су остали мртви и рањени, зачују се гласови: „Не пуцај, не пуцај!” и све умукне.
|