Svaka cast na ovim pricama, jer je zaista uzivanje citati kako se islo u najvece pohode. Bravo za Timu i za MCZ.
Приче са трибине: Звезда – Олимпик, 2.део: Пут у Бари!
Objavio Александар 5. oktobar 2012. u Блогови, Вести, Тима | 1 Komentar
A A A
Након првог, следи и други део приче о гостовању Делија у Барију из пера Зорана Тимића Тиме, некадашњег вође наших навијача. У првом делу, читали сте о припремама за пут, шивењу барјака, спремању бакљи, застава, реквизита, пута уопште. Данас имате прилику да прочитате ко је то од наших навијача отишао у Италију и како, као и шта се на путу до тамо дешавало. Уживајте!
Ми смо за наш бус направили мајице са Барт Симпсоном и натписом „УЛТРАС“ и „Инвазија на Бари 1991″. Веома дуго сам чувао ту мајицу и била ми је више него драга успомена. У договорено време смо дошли испред источне трибине где се по договору појавио и аутобус са Нишлијама. Потрпали смо код нас у бус барјаке, папир и транспаренте и напунили гепек, а код Нишлија смо убацили бубњеве и велику заставу чију је израду организовао Зоња.
Ја сам у почетку био скептичан према њој али кад смо је раширили на пољанчету испред истока дах ми је застао. Застава је била величине 60х37 метара (!!!) и била је нешто најлепше што сам икад до тада видео. Била је то велика српска тробојка са српским грбом на средини. Имали смо и 100 црвено-белих кишобрана али нам њих италијанска полиција није дозволила да их унесемо на стадион. Били смо баш добро расположени сви. Све је некако у то време било у некој еуфорији. Догађале су се ствари које су биле историја. Ја сам тада имао 27 година што су по мени најбоље године за једног навијача. Довољно стар да схватим тренутак и будем разуман и реалан, а опет довољно млад да имам дозу лудости и бунтовништва. Мислим да су то праве године за једног човека који је један од вођа овако велике групе да осети, доживи и прими бреме одговорности за финале купа шампиона. Попунили смо аутобус и негде пре поноћи кренули.
Пеђа Најгори је био у свом стилу. Понео је неколико литра вискија и пар картона пива. Чим смо кренули почело је да се пије и пиће је нестало већ после стотинак километара. Стали смо на последњој пумпи и мотелу пре уласка у Хрватску. Договор је био да због целе ситуације не стајемо у Хрватској, већ да се снадбемо и физиолошки олакшамо пре уласка у тамо и целу Хрватску пређемо у даху. Није тада још било баш много опасно, али нисмо хтели ништа да ризикујемо. Када смо стали у Адашевцима, изашли смо из буса и кренули у мотел који је имао кафану. Ушли смо са жељом да се снадбемо, али је ту ступио на сцену Пеђа Најгори, пришао је шанку, ударио руком у шанк и рекао: „
Усташо, дај једно пиво!!
Човеку ништа није било јасно, али му је наравно дао пиво. Кад смо кренули наставила се цирка, и негде на путу кроз Хрватску, Лукић се исповраћао у аутобусу. Седео је негде на средини буса и иако смо стали и покушали да очистимо, дуже време после тога је страховито смрдело. Кад смо ушли у Словенију зауставила нас је словеначка милиција. Хтели су да нас излегитимишу у бусу, али кад је пуб ушао унутра и осетио смрад моментално је изашао напоље и рекао да сви изађемо. Вероватно је у себи само потврдио мишљење које Словенци имају о нама (да смо цигани) а све то због смрада од исповраћаног аутобуса.
После краћег стајања кренули смо даље, уз ситне проблеме са југословенском граничном полицијом прешли границу и ушли у Италију. Јоца прича: Када смо дошли на границу наша полиција нас је испретресала до детаља. Скоро су пали у несвест када су видели онолику количину тоалет папира и на крају су рекли да не може да се изнсе барјак са Дражиним ликом и транспарент са натписом ДЕЛИЈЕ РАВНА ГОРА. После, не малог, натезања и наше решености да не идемо док нам не пусте да носимо барјак и транспарент, као и чињенице да је наше натезање већ проузроковало повећу гужву навијачких аутобуса на граници, што је претило да се отме контроли, гранична полиција је попустила и ми смо кренули за Италију. Чим смо ушли у Италију, свратили смо у Трст и узели са железничке станице оне бакље које смо ја и Зоња оставили.
Одмах смо стали на једној пумпи где је Најгори почео свој шоу. Где год да смо стали док нисмо стигли до Барија куповао је два картона пива и један литар вискија. Када би ушао у бус узимао би један картон и рекао: „Ово је за мене“, а други картон и литар вискија би давао друговима уз речи: „А ово је за вас.“ Да ли можете замислити каква је појава био са својих 170 килограма и косом преко целих леђа у плавој тренерци и нон-стоп пијан. Све време пута је пио и нон-стоп био пијан.
Напио би се у бусу, заспао, спавао пола сат – сат и кад би се пробудио одмах наставио да пије. И тако све у круг три дана. Стварно је био једна од највећих легенда севера тог времена. Није био ни јак, ни луд, није се тукао (а и како би са 170 кг) али је био много велика, позитивна будала. Ја сам га јако дуго знао. Иначе, поред тога што је био много блесав, био је веома паметан дечко, који је одлично познавао српску историју. Поред тога јако културан и васпитан момак, али га је једноставно алкохол узео под своје и на неки начин упропастио му живот.
Много сам га волео и водао са нама, јер је увек било интересантно. Негде на пола пута смо стали негде код Риминија и направили паузу од сат времена. Најгори је ушао у кафану, наручио неке ствари и да новчаницу од 10 000 лира. Продавачица му је вратила кусур као да је дао 100 000. Када је видео шта је добио назад, рекао је Жики да би могао у повратку да купи себи нешто и од гардеробе. У повратку, када смо били у Венецији, кренули су да нешто купе, али је већ после пар минута рекао да није то за њега. Уосталом, шта ће му гардероба, боље је да за те паре нешто попију. Никад нико није добио бољи надимак на овом белом свету од њега. Стварно је довољно само рећи НАЈГОРИ.
<– Први део
Следећи део: Долазак у Бари
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
