Љуљушкајући се на благо усталасаној морској површини, амерички носач авиона „Констелејшн” купао се у зрацима касног поподневног септембарског сунца те 1997. године у сингапурској луци. На палуби за полетање било је неколико ловаца Ф-14 „томкет” и Ф-18 „хорнет”. Најуверљивији пловећи симбол америчке војне моћи на Пацифику.
„Наш посао је да унапређујемо стабилност, да покажемо свима да смо ту да подржимо наше савезнике и пријатеље”, истакао је капетан Роклан Роки Дил, командант „Констелејшна” окупљеним новинарима. „Ако се агресор појави на било ком месту, ми смо спремни да се придружимо пријатељима и савезницима да спречимо агресију”.
Шта се променило на Пацифику од тог септембра 1997. до данас? Ништа посебно, осим што је Кина постала светска суперсила. Наиме, Кина је послала 11 патролних бродова у воде острва Сенкаку, или како их Кинези зову Ђаоју, због одлуке Јапана да купи та спорна острва од ранијег приватног власника, једног Јапанца. Кина је сада око тих ненасељених, али нафтом и рибом богатих острва заправо успоставила праву поморску блокаду, а да ниједан амерички ратни брод није покушао да уплови у те воде. У Јапану и на Тајвану сада имају нову прилику да још једном помно анализирају савезничке војне уговоре са САД. Осећај напуштености Јапанцима је покушао да одагна амерички министар одбране Леон Панета својим хитним и изненадним доласком у Токио. Да се Пекинг не устеже од било какве војне конфронтације на Пацифику показују и најновије масовне демонстрације против Јапана широм Кине, при чему су Кинези очито спремни да плате сваку економску цену евентуалног затварања јапанских фирми у Кини. Наравно, да је питање ко је толико луд, ко себи може да дозволи такав луксуз, да се само тако одрекне тржишта једне Кине.
Спор са Јапаном само је наставак кинеских „несугласица” са неким другим земљама око територије. Тако се Кинези већ дуго споре с Вијетнамом око архипелага Парацел, на 260 миља од Дананга у Вијетнаму, и са Филипинима око Спратли острва. И на архипелагу Парацел и на Спратлију Кинези су подигли јака војна упоришта, иако те територије у смислу међународног права нису признате као кинеске, што све чини источну Азију могућим регионом новог сукоба.
Кинеско константно јачање на економском плану, чињеница да је Кина један од главних фактора који утичу на светске цене нафте, кинески нафтни гиганти постали су актери у Судану, делом и у Ирану, сталан и драматичан пораст кинеског војног буџета, одлични односи са исламским светом, све то стратешки угрожава позиције САД на Пацифику, а и шире. Заправо, процес глобализације се током деведесетих година прошлог века углавном посматрао као процес позападњачења. Такав охоли став сада нестаје убрзаним развојем Кине. При томе не треба гајити илузије да ће се Кина након модернизације претворити у државу у западном стилу. Напротив, она ће увек бити потпуно другачија у готово сваком погледу. Штавише, мислим да од глобализације Кина има више користи него САД. Свеопште уверење да ће 21. век припадати Америци јасно се изразило после терористичких напада од 11. септембра 2001. јер је оснажена неоконзервативна политика. Но, амерички неуспеси у Ираку и у Авганистану, као и шире на Блиском истоку, промовишу Кину у светску суперсилу, која ће до 2020. године надмашити САД у погледу паритета куповних снага БДП.
Сада је источна Азија несумњиво најважнија област на свету, то је простор будућности. Источна Азија је и привредно најперспективнија, далеко испред Северне Америке и Европе. Главни разлог те економске моћи су Кина, Јапан, те у мањој мери и земље азијски тигрови. Успон Кине, па и Индије, указује на значај нове врсте меганација–држава, што донекле противречи евротезама да ће у будућности нације–државе пропадати и да перспективу имају само заједнице нација–држава.
Кинески ратни бродови у водама око спорног острва значе да Токијо не брине више само о севернокорејским ракетама, сада мора да брине и о кинеским пројектилима. Јапан је данас мање сигуран у америчко савезништво него што је био. Тајван на један начин и спорна острва на други начин представљају тестове кинеских недвосмислених намера, иако се у Азији двосмисленост сматра врлином. Кинеска спремност на рат порука је Пекинга и Јапану и Америци. На сву срећу, рат је у овом тренутку готово незамислив, али мањи инциденти нису искључени.
С обзиром на овакав развој ситуације, комитет јапанског парламента за могуће измене мирољубивог устава земље, који строго ограничава јапанске самоодбрамбене војне снаге, можда ће почети и да ради. Други наговештај размишљања у Токију јесте нови захтев дела јавности да се као државна застава врати она стара са излазећим сунцем и зрацима, каква је у употреби сада само у ратној морнарици Јапана. У сваком случају на Пацифику нешто ново.
(Политика)
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
