banjalukaforum.com

Ружица цвета на Дедињу

Кућу београдске породице Ђекић поштедели су чак и немачки окупатори у Другом светском рату, иако су главу породице, Саву, као симпазитера НОП-а одвели у логор. Ни комунисти после рата је нису никада формално национализовали, иако су је узурпирали за своје главешине. Чак је и правосуђе у доба Слободана Милошевића имало толико храбрости и морала да пресуди да тадашњи премијер Мирко Марјановић кућу незаконито користи као део своје службене резиденције. А онда је дошла такозвана демократска власт и све то погазила, дословно отевши и кућу и имање породице Ђекић. На њему данас ужива супруга покојног српског премијера, Ружица Ђинђић, безобзирно пуштајући да порез на имање плаћају прави власници којима је полиција забранила чак и да пролазе улицом у којој се ова њихова имовина налази!

Београдско Дедиње, најпознатији део другог града по величини на Балкану, има у себи и нешто чаробно, али и проклето. Своју судбину београдског излетишта Дедиње је окончало почетком тридесетих година XX века, када је краљ Александар I Карађорђевић одлучио да ту изгради нову резиденцију, коју данас сви знају под називом Бели двор.

„...Не желим да ми пролазници вире у спаваћу собу“, наводно је краљ тада изјавио, алудирајући на централни положај дотадашње резиденције, данашњег Старог двора, у чијем се једном делу сада налази скупштина Београда, а у другом седиште председника Републике. Средишњи део, који је некада спајао поменута два здања, уништен је у Првом светском рату, а обновљено крило у Другом светском рату, после чега никада више није поново зидано. У том делу је, кажу, убијен краљ Александар Обреновић...

За краљевском кућом Карађорђевића на Дедиње се преселио и крем предратног Београда. Свако ко је држао до себе зидао је у близини новог двора вилу за себе и своју породицу. Један од њих је био и банкар пореклом из тадашње Чехословачке, Бохуслав Боукал. Његово имање од 34 ара излазило је на две улице: тадашњу Румунску (касније познатију као Ужичка) и Толстојеву, и имало је два здања: централно са улазом из Румунске улице, где је живела породица Боукал, као и помоћно са улазом из Толстојеве улице.

Непосредно пред Други светски рат кућу са улазом из Толстојеве од банкара купује Сава Ђекић и ту се насељава са својом породицом. Здање које је Ђекић купио, и које се водило на адреси Толстојева 35, никако не одговара уобичајеној представи о дедињским вилама. У приземљу је кућа имала 66 квадратна метра, у поткровљу још 40, а у подруму 25 квадрата. Ништа ни раскошно ни спектакуларно, осим врта који се простирао на 12 ари.

А ко онђе живи ?
Сава Ђекић је био у пратњи краља Александра I Карађорђевића, а у Другом Светском рату је био симпатизер партизана и подржавао је њихову борбу против окупатора. Због тога су га Немци одвели у логор на Бањици из кога се самим чудом жив вратио. И његова породица (супруга, син и ћерка) преживела је нацистичку окупацију у кући у Толстојевој, коју јој окупатор није дирао, и поново се на кратко ујединила у мирном породичном животу када је дошло оно што се зове „ослобођењем“. Главно здање некадашњег комплекса банкара Боукала, са улазом из Ужичке 40, после рата је за себе узео генерал УДБ-е Павле Пекић.

Априла 1950. године, шетајући по „својој“ башти, генерал Пекић је позвао ађутанта и, показујући му руком на оближњу кућу породице Ђекић, запитао: „А ко онђе живи?“ Добивши одговор да породица нема ни партијски нити првоборачки педигре, наредио је да се она избаци како би у кућу могао да се усели његов возач!

Рано ујутро, 20. априла 1950. године, испред улаза у Толстојеву улицу број 35, зауставио се камион са заробљеним немачким војницима (који су у то време служили као ропска радна снага), а један од присутних југословенских полицајаца је зачуђеној и уплашеној породици Ђекић рекао како сви одмах морају да напусте кућу носећи са собом само најнеопходније. Несрећни Ђекићи су трчећи за камионом, у коме је било нешто мало њихових ствари, са Дедиња дошли на Баново Брдо, у данашњу улицу Милана Станивуковића, где су добили смештај у једној соби. Тада им је речено како ће ово пресељење само привремено да потраје и да ће убрзо моћи да се врате у своју кућу у Толстојевој.

Ћерка Саве Ђекића, Даринка, удата Таталовић, данас се присећа тог дана када су уплашени и уплакани пешке ишли за камионом који им је односио ствари из њихове куће у малу, неусловну собу у којој ће бити смештени. Каже да јој је то био један од најтежих дана у животу. Сави су се враћала сећања на дан када су га немачки војници спроводили у Бањички логор, а цела породица је страховала да ће их поново раздвојити, овог пута нова, комунистичка власт.

Пролазили су дани, недеље и месеци, а да им нико није говорио када ће „привремени“ смештај бити окончан и када ће моћи да се врате у свој дом на Дедињу. Једног дана се Сава Ђекић осмелио да оде код надлежних и пита шта ће бити са његовом породицом и кућом. Уместо да добије одговор, добио је притвор и тешке батине. УДБА је Саву једноставно привела, не дајући му никакво објашњење и у подруму виле коју је некада користио славни Швајцарац, Арчибалд Рајс, тако га дивљачки премлатила да је несрећни човек убрзо после тога у 49. години живота умро у собичку на Бановом Брду. Од онда, нико из породице више није смео ни да пита шта је са њиховом кућом. Били су срећни што су уопште живи.

Страх да ће свако ко уопште помене кућу у Толстојевој 35 одмах бити ухапшен и убијен, био је толико јак да је 1991. године Савин син Рајко Ђекић на оставинској расправи после смрти мајке на питање судије изјавио да покојница није поседовала никакву непокретну имовину. Верујући да су, ипак, дошла нека друга времена Савина ћерка Даринка се осмелила и поменула кућу на Дедињу, после чега ју је судија упутила да однесе тужбу захтевајући повраћај имовине. Даринка је тако и поступила, јер Ђекићима кућа никада није формално одузета...

Црвена национализација и жута приватизација
У времену када се демократија будила у Србији изгледало је да ће спор лако да буде добијен. Највећи проблем на који је госпођа Даринка Ђекић Таталовић наилазила у судском поступку за повраћај имовине, била је чињеница да је кућа у Толстојевој 35 припојена имању у Ужичкој 40, где је била званична резиденција највиших функционера Југославије и Србије.

До распада СФРЈ у вили у Ужичкој 40 је живео последњи председник те државе Стјепан Стипе Месић, после њега ту се усељава тадашњи председник владе Србије Радоман Божовић, а Никола Шаиновић га наслеђује и на месту премијера, као и у вили. Званична резиденција српског премијера здање у Ужичкој 40, заједно са припојеном кућом у Толстојевој 35, постаје 1994. године, када на дужност ступа Мирко Марјановић који је ретко ту свраћао преферирајући своју сопствену кућу.

Улаз у вилу сада власништво Ружице Ђинђић, некадашње резиденције председника Владе Србије

Упркос томе ко су све били станари овог комплекса, у ондашњој Србији су се нашле храбре и поштене Србије спремне да суде по закону, а не по вољи властодржаца. Тако судско веће тадашњег Другог општинског суда у Београду у саставу Добрила Страјин, Паја Вукојчић и Душанка Убавић 30. марта 1998. доноси пресуду којом се утврђује да су Даринка Таталовић и њен брат Рајко Ђекић сувласници над кућом и припадајућом окућницом у Толстојевој 35, што је тужена општина Савски Венац дужна да призна и да трпи да се тужиоци укњиже.

Тужбу општинског јавног правобраниоца 31. марта 1999. године, одбија веће Окружног суда у саставу Мирјана Грубић, Слађана Накић-Момировић и Надежда Радевић, тако да пресуда 18. августа 2001. године постаје правноснажна и извршна. Али, тада су већ наступила гора времена од оних Милошевићевих и на власт дошли људи жељни туђег иметка. Чак су и Титови комунисти били хуманији од нових, „демократских“ властодржаца.

Даринка Таталовић, верујући да у правној држави извршне судске пресуде имају неку тежину, 21. јануара 2002. одлази пред улаз у кућу у Толстојевој да би сачекала судске извршитеље који ће је увести у посед. Уместо њих појављује се обезбеђење тадашњег председника владе Зорана Ђинђића које је тера одатле уз образложење да је јавни правобранилац поднео захтев за ревизију. Иако по закону ревизиони поступак, као ванредни правни лек, не задржава извршење, код „демократске“ власти је све могуће, па тако и да се чека док суд не донесе наручену пресуду.

Још пре него што је и поднет захтев за ревизију, Зоран Ђинђић је почетком јануара 2002. године изјавио како ће „из безбедносних разлога“ да се пресели у комплекс кућа у Ужичкој 40 и Толстојевој 35. Већ тада је било јасно да је породица Ђинђић намерила да ово имање из државног пребаци у своје приватно власништво. Тако се и десило. После убиства Зорана Ђинђића власт дозвољава његовој удовици Ружици и деци да остану у званичној резиденцији, а онда бело постаје црно и лаж постаје истином. Оно што ни Титова ни Милошевићева власт није успела, то полази за руком „демократама“, па имање у Толстојевој 35 одједном бива национализовано само да би кратко време после тога поново било приватизовано - овог пута у корист Ружице Ђинђић.

Званично је удовица Зорана Ђинђића заменила два стана на Студентском тргу у Београду за комплекс на углу Ужичке и Толстојеве добивши негде око 350 квадратних метара стамбеног простора. Незванично, цео комплекс располаже са око 600 квадратних метара стамбеног простора, а целокупно имање се простире на 34 ара. Цена једног ара грађевинског земљишта на Дедињу износи данас 200.000 евра, тако да би било интересантно сазнати колики су то били станови на Студентском тргу који су замењени за имање на коме само земљиште вреди 6,8 милиона евра.

Гори и од фашиста и од комуниста
Несрећна Даринка Таталовић, сада већ по други пут бива протерана са Дедиња, јер јој тадашњи начелник полиције Савски Венац усмено забрањује да пролази Толстојевом улицом! Ревизиони поступак се, очекивано, завршио у корист општине Савски Венац, која тада постаје власник куће и окућнице у Толстојевој 35 и као део некадашње званичне резиденције Зорана Ђинђића препушта све то у власништво његове удовице Ружице.

Иако је Ружица Ђинђић још од јануара 2002. године становала у некадашњој кући Ђекића, порез за то је све до 2010. године плаћала Даринка Таталовић, рођена Ђекић. Дакле, „демократска“ власт не само да отима оно што су и нацистички окупатори и комунистички диктатори поштедели, већ од жртава још тражи и да плаћају део трошкова боравка властодржаца на отетој имовини. Исто као и у време послератне страховладе, тако и у „демократској“ постоктобарској Србији чланови породице Ђекић бивају хапшени и малтретирани само зато што су се усудили да траже оно што је њихово. Исто као некада Сава Ђекић и Даринкин син је безразложно затваран, једном је чак 11 месеци провео у КПД Болници у Београду, а и умро је од последица мучења по затворима!

Да би прикрила безакоње које је предузимала како би отела туђе и поклонила својим миљеницима, држава је прибегавала и најбезочнијим лажима и манипулацијама. Будући да је правобранилаштво у ревизионом поступку тврдило како нема чврстих доказа да је Сава Ђекић уопште купио кућу од Бохуслава Боукала, Даринка Таталовић се обратила српској амбасади у Прагу са молбом да се пронађу његови наследници. Из амбасаде јој је званично одговорено да нема живих наследника... Али, како су путеви господњи заиста недокучиви, десило се да је, недуго затим, један српски банкар, после прочитаног чланка о голготи породице Ђекић, случајно на једном пријему у Прагу упознао Ивана Боукала, унука покојног Бохуслава!

Породица Боукал је радо изашла у сусрет молби Даринке Таталовић и дала јој оверену изјаву како је Сава Ђекић на законит начин купио кућу од Бохуслава Боукала и тако постао њен власник. Али, како је и било за очекивати, све то ништа није вредело корумпираном српском правосуђу које је бестидно стављено у службу нових необољшевијка из Демократске странке.

Данас, након свега што је преживела, последња нада Даринке Таталовић, која сања да бар још једном у животу уђе у кућу у којој се родила, остао је Суд за људска права у Стразбуру. У помоћ је притекла и породица Боукал, која је у међувремену поднела захтев за повраћај отете имовине у Ужичкој 40. Сигурно је, у то треба веровати, правда ће једном бити задовољена. Али, кад буду досуђене разне одштете које ће морати да плате порески обвезници у Србији, треба се запитати: колико ће пара Србију да кошта бахато луксузирање Ружице Ђинђић?

Ни Тадић не силази са Дедиња
Највиши државни функционери имају право да користе службене резиденције, при чему не постоји разлика између „премијерске“ и „председничке“ куће. Републичка влада од случаја до случаја одлучује где ће да резидира председник државе, а где премијер. И поред тога што је поднео оставку, чиме му је моментално престала функција председника Републике, Борис Тадић је наставио да користи службену резиденцију у Ужичкој улици и то одлуком владе од 9. априла. Да ли то значи да ће влада и убудуће на овај начин да збрињава све незапослене у Србији?

Председничка резиденција у Ужичкој 23

Иако је одлуком Владе Србије грађанину Борису Тадићу дозвољено да у резиденцији остане само до избора новог председника Републике, он се још увек тамо налази, а нада се и да ће, у случају да буде изабран за премијера, ту исту вилу да добије као резиденцију председника владе, док ће новом председнику Србије Томиславу Николићу бити одређена друга резиденција. Тако се наставља намештање скупих резиденција изабраним функционерима Демократске странке на фактички доживотно уживање, уз опцију да им се у згодном тренутку дозволи и њихов откуп.

Због овакве срамне политике, повратак породицама Ђекић, Боукал и других старих власника отете имовине у којој данас живе главешине нове власти, скоро је немогућ...

Пише: Милан Маленовић