Младен ЖујовићМладен Жујовић, син Јеврема Жујовића и Данице, рођене Аћимовић, пешадијски потпуковник, доктор права и адвокат (Београд, 1895–Париз, 1969) ступио је у Нижу школу Војне академије 1913. (46 класа) по завршеној Другој мушкој гимназији у Београду и положеној великој матури.
Први светски рат провео је на фронту као водник и заступник командира Митраљеског одељења. Године 1914. учествовао је у борбама на Сувобору, Брајићу, Главици (Такову), Честим буквама и Ваљеву. У 1915. у саставу Комбинованог одреда (команде Одбране Београда), учествовао је у борбама на Дунавском кеју, Бањици, Торлаку и Авали, као и у свим борбама Комбинованог одреда током одступања (на Рогцу, Бабиној механи, Бунару, Новом Брду и код Призрена, а у Албанији на Фани Бисагу и код Орошија). Јануара 1916. прешао је на Крф где је, после реорганизације Србске војске ушао у састав 1. батаљона XIX, односно X (од 1917) пешадијског пука Шумадијске дивизије.
На Солунском фронту истакао се у борбама на Катунцу јула и августа 1916. и на предњим Кравичким положајима 1917. У току офанзиве 1918. истакао се у борбама на Источном Ветернику. За заслуге у рату одликован је орденом Белог орла с мачевима, двема златним и једном сребрном медаљом за храброст и енглеским Millitary cross.
Године 1920. поднео је оставку на војну службу због привилегованог положаја који је, из политичких разлога, дат војним питомцима из Аустроугарске војске када су ови, после Уједињења, укључени у србску, односно новостворену југословенску војску. Потом је дипломирао и докторирао 1928. на Правном факултету у Паризу са тезом "О уставној власти у српским уставима", а затим се вратио у Београд и постао адвокат. Запажене су његове одбране у процесима због тзв. “Нашичке афере”, као и атентаторима на краља Александра у Загребу када је по званичној дужности бранио студента Беговића.
Иако је припадао Југословенској демократској републиканској странци, Младен Жујовић није узимао видног учешћа у политичком животу земље све до оснивања Српског културног клуба 1937. Од тада па до рата објављивао је чланке у органу СКК “Српски глас”, држао предавања у Београду и унутрашњости и сарађивао у Задрузи “Политика и Друштво”.
Априла 1941. мобилисан је као резервни пешадијски поручник и придодат на службу у штаб генерала Миодрага Дамњановића. После капитулације Југославије крио се по шумама Шумадије све до јула 1941. када је приступио Покрету отпора пуковника Драгољуба–Драже Михаиловића.
Био је члан Врховног штаба Покрета од јула 1941. и, у својству војног лица, члан Централног националног комитета, врховног политичког органа Покрета, чији је иницијатор и један од оснивача. Од децембра 1943. један је од тројице (поред Драгише Васића и др Стевана Мољевића) Извршног одбора ЦНК са седиштем уз Врховну команду. Од маја 1943. био је Михаиловићев представник у Далмацији и командант војних снага четника у западним крајевима Југославије (Западна Босна, Лика и Далмација), а од октобра 1943. Михаиловићев делегат и представник ЦНК-а при Југословенској краљевској влади и Војној команди у Каиру, где је настојао да ублажи последице прокомунистичке акције Британске владе у односу на Југославију.
После споразума Тито-Шубашић и Краљевог напуштања Михаиловића, његов боравак у Каиру постао је неизвестан. Захваљујући тајној директној радио-телеграфској вези с Михаиловићем, добио је наређење да оде у Француску и организује у војне формације југословенске ратне заробљенике које су Савезници ослободили. У Париз је стигао 25. новембра 1944. авионом француског генерала Тестара.
Јуна 1945. комунистичке власти из Београда послали су своје агенте у Париз да покушају да киднапују или убију Младена Жујовића. На суђењу генералу Драгољубу–Дражи Михаиловићу и његовим сарадницима, које је организовао комунистички режим од 10. јуна до 15. јула 1946. у Београду, осуђен је у одсуству “на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства”.
Притисак југословенских власти на Француску владу за изручење Младена Жујовића био је тако велики, да су му француске власти обезбедиле визу за САД и осигурале да са својим неважећим пасошем Краљевине Југославије стигне у Њујорк 16. септембра 1946.
Као члан Српског националног савета у САД држао је предавања и објављивао чланке о генералу Михаиловићу и његовом покрету, о политичким и економским приликама у комунистичкој Југославији и учествовао у организовању хуманитарне помоћи југословенским избеглицама.
Децембра 1950. вратио се у Париз где је настојао да помаже избеглим Србима код француских административних власти и социјалних установа. Старао се и о расподели помоћи СНО нашим потребитим избеглицама. Посебну бригу водио је о 53 студента који су као стипендисти СНО студирали у Европи. Од 1950. до смрти 1969. радио је у Институту за примењену економију у Паризу, прво као библиотекар а потом као истраживач.
Осим одликовања стечених за заслуге у I светском рату, одликован је и француском Легијом части 1936. у знак признања за рад у Друштву пријатеља Француске.
До смрти није прихватио страно држављанство, па је умро без држављанства са тзв. “Нанзеновим пасошем”.