banjalukaforum.com

Пијесак и свети Петар.

Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе, погледа около себе и види врло мало земље у оно село, већ све гола литица и силне гомиле натрпане мали и велики камења. Зачуђен упита сељанина, који о ручку рађаше: ,Бога, ради, побратиме, како ви овђе у овоме селу без земље можете живљети, и од куда ове силне гомиле и рпе од камења?" "Зло и наопако." одговори сељанин. "Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: "Да умножит сја" те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половину проспе."

Dođe sufi u Nasradinovo selo i ponudi svima da će ih dodirom osposobiti da čitaju.
Nasradin, nepismen kao i svi ostali, odmah pristade.
Sufi mu dodirnu čelo i reče da ide kući i pročita knjigu.

Nakon nekog vremena Nasradin se vrati vičući: Gdje je taj varalica da mu ja pokažem!
Što se dogodilo upitaju ga suseljani?
U knjizi sam pročitao da su svi sufiji varalice i obmanjivači.

Ali on te naučio čitati, reče mu jedan od njih.
To nije važno. Ovo je učena knjiga i trebamo tog varalicu kazniti kao što zaslužuje.

Slavni je mudrac Nasradin jednom osuđen na smrt zbog duhovitih primjedbi na račun lokalnog šaha. Nasradin mu je smjesta ponudio nagodbu: "Odgodite pogubljenje na godinu dana, a ja ću naučit vašeg konja letjeti".
Jako zainteresiran Šah pristade .

Jednog dan upita prijatelj Nasradina očekuje li on zaista da će tako izbjeći smrt.

"Zašto ne?" odgovori ovaj. "Mnogo se stvari može dogoditi u godinu dana. Može doći do pobune ili invazije iz susjedne države i promjene vlasti. Može se dogoditi da Šah umre prirodnom smrću ili da ga netko otruje. A znaš da je običaj da novi vladar prilikom ustoličenja da pomilovanje osuđenicima. Osim toga tijekom cijele godine može mi se ukazati prilika za bijeg.

I na kraju ako dođe do najgoreg, možda ja zaista naučim tog konja letjeti".

Утопио се поп што није руку дао
\
Укрцају се у један чун пет шест простака и један поп да се превезу преко једне ријеке илити блата, док та један мах пухне жестоки вјетар и изврне се чун те сви у блато. По срећи сви су знали пливати до самога попа, док начну се топити, те се сваки од њих ухвати за чун и преплију на другу страну. Кад се врате кући, кажу и попадији све како је било, и да се поп без памети и без потребе утопио. Стане у сав плач попадија кукати као коме је невоља, пак их запита: "Како се утопи?" А они јој одговоре: "Кад се изврну чун, и ми сви у воду панусмо, сви једногрлице завикасмо: "Дај попе руку! дај попе руку!" и он могаше ласно дати тек да хоћаше, ма не даде и у толико се утопи. "Знам ја кукава кукавица" рече попадија "да је тако, ма да сте му завикали: "На, попе, руку, хоћаше скапулати, јер је вазда (тешко мене!) научио узимати, а не давати."

Dolazi susjed do Nasrudina i pita ga da li bi mu ovaj mogao posuditi konopac.
Ne mogu - kaže Nasrudin - upravo na njemu sušim brašno.
Još nisam čuo da čovjek na konopcu suši brašno. Kako je to moguće? - susjed će.
Moguće je, moguće - mula će njemu. Sve je moguće ako ti ne želim posuditi konopac.

Ђаволска сланина.

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па пође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом. Кад овај бубне са сланином међу њих а човек скочи онако у мраку, па стане викати: "Ко је то?" А крадљивац одговори: "Ја сам ђаво." А човек крстећи се повиче: "Па шта ћеш овђе, анате те мате било?" А крадљивац одговори: "Ћути, ево сам ти донио једну сланину." А човек, још већма уплашен, повиче: "Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!" А крадљивац онда рече: "Е добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем." Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју. Кад у јутру сване, онда човек види, да је ђаволу придигао своју сланину.

Боник и болест.

Разболи се један богати но прости човјек тако да је у двије три године дана све љекаре над собом измијенио без сваке помоћи. Најпослије му досади те стане молити Бога да умре. У томе дође к њему од некуда некакав калуђер, и тек шта га види, рече му: "Благо теби, мој болесниче и Хришћанине, кад толико болујеш!" Болесник му рече: "Какво благо? Овако благо Бог теби дао пак да се наситиш!" "Ја сам читао" рече калуђер, "ђе стоји написано: А шта господ љубит кого, того наказујет." "А шта ће то рећи, оче", запита болесник, а калуђер му одговори: "Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и тебе, него му зафали." "Оћу" одговори болесник, "али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао."

Nisam siguran ima li ova priča na nekoj drugoj temi ali evo:

Šetali jednom đavo i njegov prijatelj i ugledaju čovjeka kako diže nešto sa zemlje. "Šta je on to pronašao?" upita prijatelj đavola. "Dio Istine." reče đavo. "Pa onda ti se ne piše dobro!" zaključi prijatelj. "Ma jok! Samo ću ga navesti da je organizuje." završi đavo.

_________________
Ako vjerujete u Boga grijeąite.
Ako ne vjerujete u Boga grijeąite.

Pozvali seoski vođe Nasrudina da im drži predavanje. Na rečeni dan se pred obližnjom školom skupilo mnoštvo svijeta, čak i iz susjednih sela. Nasrudin se popne na binu i započne:

"Dragi sumještani. Znate li o čemu ću vam pričati ?"

Neki dječaci koji su se samo htjeli zezati povikaše: "Neznamo !"


"Kad je tako, onda ću odustati od pokušaja podučavanja neznalica." - mula će časno.

Nakon što su seoski starješine od dječaka koji su smetali dobili obećanje da se ispad više neće ponoviti, oni zamole Nasrudina da im ponovno dođe sljedeće sedmice.

"Dragi moji !" opet će Nasrudin, "Znate li o čemu ću vam pričati ?"

Neki ljudi koji nisu znali kako će reagirati na mulin provocirajući pogled progunđaše: "Znamo!"

"Kad je tako, onda vam ne trebam ništa govoriti !", reče mula i napusti pozornicu.

Nakon što je izaslanstvo sela iznova posjetilo mulu i uspjelo ga uvjeriti da dođe i jedan treći put, Nasrudin se ponovno popne pred skup i upita:

"Dragi moji sumještani. Znate li o čemu ću danas pričati ?"

Pošto je izgledao kao da iščekuje odgovor, seljaci povikaše: "Neki znamo, neki ne znamo !"

"Ako je tako", reče Narudin u odlasku,"nek onda oni koji znaju ispričaju onima koji ne znaju."

Sjajna tema!

_________________
UIOSDSAHA

Вина мијех и његова пјесма.

Крене сељанин у једну варош на два три дни пред крсно име да донесе два мијеха вина, те купујући онако жељан као и остали сељанин напије се по закону, и начне по вароши као код куће пјевати, па и кад вино натовари, једнако почне кроз варош онако пјан пјевати и свијем путем дома идући. Кад дође на једну воду, растовари коња да му почине и да мало поспава, јер га је сан био предобио и вино. Кад растовари, сједе покрај једнога мијеха пунана вина и стане махати главом пут њега чудећи се, како вино онако весеље човјеку у главу и у срце улије, пак онда начне га бити што је најбоље могао шаком говорећи: "Пивај и ти, гребен ти свићу! кад си у мијех, не оћеш пивати, а кад у ме уђеш, колико да триста врази у ме уђу."

Бекри Мујо

Приповиједа се да је у Цариграду негда био некакав Турчин, Бекри Мујо (Мујо пијаница), коме је иза оца остало небројено благо, па он пропивши се све попио и проћердао, тако, да никаких других хаљина није имао, осим једнога ћебета, којим је огрнут по сокаку ишао, и некаке старе капетине, кроз коју му је перчин био пропао. Један пут срете га Турски цар на сокаку пијана, и стане га карати, што је толико благо пропио и до такога срамотног стања дотјерао; но он се окорно осијече на цара, говорећи му: "Што је теби стало, што ја пијем? Ако пијем, за своје новце пијем; а ти ако мислиш, да ја немам новаца, пошто ћеш ми дати Стамбол?" Цар прем да је знао, да он нема ни паре, опет помисли у себи, да га није подговорио ко други, ко има новаца, па пошто се обрече, не може се натраг ударити, и зато му одговори: "Не дам ти, Мујо, цијелога Стамбола ни пошто, него ћу ти пола дати по то и по то, па онда за невољу можемо у њему оба царовати." Мујо му на то одговори: "Добро! Сутра ћу ти у јутру донијети новце." И тако се растану. Кад сутрадан Мујо не дође у одређено вријеме с новцима, цар пошаље, те га доведу; но сад Мујо тријезан призна, да нема ни паре а камо ли да купи Цариград или половину њега. Онда цар одмах заповједи, да га посијеку, што је тако лагао и с царем спрдњу збијао. Мујо се изнајприје стане молити за опроштење, а кад види, да му ништа не помаже, онда рекне цару: "Кад си наумио, ласно ћеш ме погубити; него те молим, да учиниш једну милост прије него ме погубиш; да нађеш у твоме царству три човјека: једнога сиромаха, који ништа на свијету нема; једнога слијепа, који ништа не види и једнога богаља, који нема ни једне ноге, него само труп; па да их доведеш овдје и да их лијепо нахраниш и напојиш, а нас ћемо двојица гледати, шта ће они радити." Цар на то пристане, и одмах заповједи, те се така три човјека нађу и доведу, и посадивши једнога до другог, донесе им се јело и пиће, и стану се частити. Кад се подобро наједу и напију, онда слијепац проговори: "Хвала Богу и честитоме цару, који нас је нахранио бијелога хљеба и напојио црвенога вина!" А богаљ ни пет ни девет, него на њега: "Курво ћорава! како ти знаш, да је хљеб бијел и вино да је црвено, кад не видиш? Сад ћу те ногом у задњицу!" Уз то сиромах повиче: "Удри га у мој одговор ја ћу га платити." Онда Бекри Мујо проговори цару: "Видиш, честити царе, што чини пиће! Нити слијепац има очију, ни богаљ ногу, ни сиромах новаца; а кад се напише, и слијепац стече очи, и богаљ ноге, и сиромах новце; тако сам и ја јуче био стекао новце, да купим од тебе Стамбол." Видјевши цар и саслушавши то све, опрости Бекри Мују, и поклони му живот. Послије тога чудећи се цар, како вино таку силу има, и гледајући, како пијанице за њим гину, намисли, да га једном и он огледа; и тако заповједи, те му једно вече донесу најљепшега морског вина, па се добро напије. Кад буде други дан у јутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари, да лијече цара; но цар каже, да од те његове болести зна боље лијечити Бекри Мујо, него сви љекари, већ њега одмах да му дозову. Кад Бекри Мујо дође, цар му каже, како је болестан и ода шта, и запита га, шта ће сад чинити; а он му одговори, опет да пије оно, што је и синоћ пио, пак ће га одмах глава проћи. Цар га онда запита: "Па шта ћу чинити, ако ме послије, кад се отријезним, опет глава узболи" А Мујо му одговори: "Опет пиј наново."-"Па докле ће тако трајати?" запита цар.- "Док не огрнеш ћебе, овако као и ја," одговори му Мујо.

Desilo se, eto, da nakon dugog vremena sretne Nasradin svog kolegu pjesnika. Bili su žestoki rivali jer se je svaki od njih smatrao velikim pjesnikom pa su se nadmetali hvastajući se svojim uspjesima.
Nemaš pojma, Nasradine, koliko mnogo ljudi sada čita moju poeziju: broj mojih čitatelja se udvostručio!
O, Bože, usklikne Nasradin! Pojma nisam imao da si se oženio!

Nasurdin je često putovao iz Perzije u Grčku na leđima magarca i pri tome uvijek nosio sijeno u bisagama koje bi nedostajalo kada se vraćao natrag u Perziju.

Graničari su ga svaki puta pretraživali u nadi da će otkriti neku robu koju šverca sakrivenu u sijenu, ali koliko god se trudili, nikada ništa nisu našli.


"Što unosiš u zemlju, Nasrudine?" upitali bi graničari.

"Ja sam švercer" Nasrudin bi uobičavao odgovoriti.

Za nekoliko godina Mulla se obogatio i preselio u Egipat.

Jedan od graničara sreo ga je tamo na cesti i upitao:

"Reci mi, Mulla, sada kada si izvan pravne ovlasti Grčke i Perzije i živiš ovdje u ovakvom blagostanju - što si to krijumčario, a da te nikako nismo mogli uhvatiti na djelu?"

"Magarce."

Еро с онога свијета

Копао Турчин с Туркињом кукурузе, па на подне отиде Турчин да препне и да напоји. коња, а Туркиња остане одмарајући се у ладу. У том удари однекуд Еро: "Помози Бог кадо!" – "Бог ти помогао кмете! а одакле си ти кмете!" – "Ја сам, кадо! с онога свијета." – "Је ли Бога ти! а нијеси ли виђео тамо мога Мују, који је умро прије неколико мјесеци?" – "О! како га не би виђео! он је мој први комшија." – "Па како је, Бога ти! Како живи?" – "Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву." – "А оћеш ли ти опет натраг? не би ли му могао понијети, да му пошљем мало ашлука?" – "Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо." – Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји. Еро докопа новце, па метне у њедра, па бјежи уз поток. Тек што Еро замакне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: "Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе." А Турчин: ,.Па куд оде? куд оде?" А кад му жена каже, да је отишао уз поток, онда он брже боље скочи на гола коња, па поћерај уз поток! Кад се обазре Еро и види Турчина, ђе трчи за њим, а он онда бјежи! Кад дође под брдом у једну воденицу, а он утрчи унутра, па повиче воденичару: "Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице." Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па изнад воденице бјежи уз брдо! Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: "Камо море таки и таки човек, што је сад ту ушао у воденицу?" – А Еро му каже: "Ено га видиш, ђе утече уз брдо." Онда Турчин: "Држи ми море коња, држи ми коња." – Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром, овамо онамо по буквику. Кад га већ стигне и увати, а он: "Камо, к...о! новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?" Воденичар се стане крстити и снебивати "Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца." И тако им прође читаво по сата, док се освијесте, и виде, шта је. Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: "Камо, човече! шта уради?" – Вели: "Тамо њој матер! ти си му послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да не иде пјешице."

Ђевојка, удовица и пуштеница

Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом. Сад он није знао, коју ће узети; зашто су по себи све три биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: "Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т. ј. Соломуну) он ће ти знати казати, шта је боље; па дођи послије, да ми кажеш, шта ти је рекао." Онда човек отиде к Соломунову двору. Кад дође пред двор, питају га слуге, шта ће, а он им каже, да иде премудроме. Онда га узме један слуга, те га уведе у двор, па пружи руку на једно дијете, које бијаше узјало на штап, па трчи по двору. "Ено оно је премудри." Човек се зачуди, па помисли у себи: "Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!" Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је. Онда му премудри одговори: "Ако узмеш ђевојку, ти знаш; ако узмеш удовицу, она зна; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња!" па се онда окрене, и човека мало предре крајем штапа преко ногу, и стане опет тркати по двору. Онда човек помисли у себи: "Баш сам права будала! ја матор човек, па сам дошао ђетету, да ме свјетује, како ћу се женити;" па се врати на траг, и отиде оном старцу, да га пита, коме га је послао по свјет! Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: "Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј. она ће држати, да ти све знаш боље од ње, па ће те слушати какогођ ти оћеш; ако узмеш удовицу, она зна, т.ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу, чувај се мога коња (па тебе штапом преко ногу), т.ј. чувај се да те не ожеже онако, као што је и првог мужа ожегла.

Razmjena mišljenja za prenoćište

U slučaju da pokrene i dobije raspravu o budizmu sa onima kod kojih je, svaki lutajući sveštenik može da ostane u zen hramu, ako je poražen, mora da ode. U jednom hramu u severnom delu japana živela su zajedno dva brata sveštenika. Stariji je bio učen, a mlađi priglup i bez jednog oka. Lutajući sveštenik naiđe i zamoli za prenoćište, propisno ih pozvavši na diskusiju o uzvišenom učenju. Stariji brat, umoran od napornog rada tog dana, reče mlađem da ga zameni. Idi i zahtevaj razgovor u tišini, upozori ga. Tako mladi sveštenik i stranac odoše do oltara i sedoše. Ubrzo posle toga putnik ustade, otide do starijeg brata i reče mu: tvoj brat je divan mladić. Porazio me je. Prepričaj mi razgovor, reče stariji brat. Pa, objasni putnik, prvo sam ja podigao jedan prst, predstavljajući budu, prosvetljenog. Onda on podiže dva prsta, označavajući budu i njegovo učenje. Ja podigoh tri prsta, predstavljajući budu, njegovo učenje i njegove sledbenike u harmoničnom životu. Zatim on prodrma svojom stisnutom pesnicom pred mojim licem, pokazajući da svi pomenuti potiču iz jedne suštine. Tako on pobedi, i ja nemam prava da ostanem ovde. Ovo rekavši, putnik otide. Gde je taj čovek?, zapita mlađi, dotrčavši do svog starijeg brata. Čuh da si dobio diskusiju. Ništa ja nisam dobio. Isprebijaću ga. Reci mi temu diskusije, zapita stariji. Zašto li je, čim me je ugledao, podigao jedan prst, vređajući me da imam samo jedno oko. Pošto je stranac, pomislih da treba da budem učtiv prema njemu, pa podigoh dva prsta, čestitajući mu što on ima oba oka. Onda taj neučtivi bednik podiže tri prsta, sugerišući da nas dvojica imamo samo tri oka. Ja se naljutih i pođoh da ga udarim, on pobeže napolje i to okonča stvar!

jednog dana dva monaha koja su zivjeli u hramu godinama
zajedno sami, procitaju negdje nesto o svadji i kaze jedan monah
drugom -
ajde da se posvadjamo
ajde?
hm? ajd oko hljeba ionako ga je malo
pa... ajde!
daj mi taj hljeb!
pa... evo ti!

_________________
life style, stile without life

Кафа и њезино црнило.

Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе. Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена? Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.

Слово иже, али сирца ниже.

Записао калуђер на сирцу (ђе се реже) иже (и), да би познао, ако ђак осијече мало од сирца. Кад калуђер изиђе из собе, онда ђак узме сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: "Ва истину слово изе, али сирца низе."