један сјајан текст:
http://www.pecat.co.rs/2011/03/kosmet-n ... -polomise/Извућу пар занимљивих дијелова мада је најбоље да се сав прочита...
КОСМЕТ
Не сломише га, ал` зубе поломишеCitiraj:
Уследио је незаборавни викенд у мом животу, током којег сам имао част да упознам сада једва знане људе, које ће наредна поколења изучавати као великане. Током којег су ме брутални примери бестијалног иживљавања над пребогатом српском културом бацали у очај, бес и неспокој, а онда ме у неко блажено спокојство враћала несаломива издржљивост те културе. Током којег сам „На стражи поред Призрена“, чувени хит „Забрањеног пушења“, слушао у најневероватнијем амбијенту на свету – усред Призрена, у аутобусу краљевачких регистрација, који следи ротациона светла обавезне полицијске пратње.
Проклет био ако до мог следећег одласка на Космет опет прође 15 година…
Citiraj:
За протеклих деценију и по, Космет је прилично пропао, што сасвим сигурно нема никакве везе са мојим одсуством. Ономад, средином деведесетих, то је била Покрајина која је неспорно заостајала за остатком државе по степену развијености, али је и као таква била величанствена, што због прелепе, скоро дивље природе, а што због мистично привлачних градских средина, које су одисале јединственом мешавином европско-православног и оријентално-исламског духа. Било је то, у крајњем случају, пре него што се догодило све оно за шта ми оптужујемо Шиптаре и све оно што они нама стављају на терет, па неразмрсиви односи две националне заједнице, мада никада нису омогућавали опуштено уживање, барем нису налагали грчевити опрез. Данас је потпуно другачије, што је видљиво још при самом уласку на Космет. Увелико у 21. веку и под војно-цивилним наџором оних држава које надобудно намећу своја мерила као најнапреднија на планети, Покрајина сада није само заостала – а чак је и заосталија него ономад – него је и запуштена. У сваком смислу, од хигијенског, преко урбанистичког, до друштвеног и политичког. Где год се окренете, видећете хрпе ђубрета, стихијски збијене кућерке који углавном пркосе знаним законима естетике, разроване улице, прашњаве и блатњаве путеве…
Citiraj:
- Ауто перионице су најлакше улагање, зато их и има толико, али ретко су кога усрећиле – објашњава један од полицајаца из пратње, која нас је преузела чим смо ступили на територију „Косове“.
Од перионица су, практично, бројније само заставе. Али, не заставе „независне Косове“, на другом месту по заступљености. По прозорима и терасама најчешће су окачене албанске заставе, па тек онда косовске, што опет говори чему ће, све отвореније, стремити Шиптари. Уз њих скоро увек стоје и америчке црвено-беле пруге, што показује од кога ће Шиптари очекивати пресудну помоћ у остваривању наредних циљева.
Citiraj:
Срби са Космета рађају децу, много деце. У свакој српској енклави кроз коју смо прошли чује се радосна дечија граја. Не цика и хистерична вриска, попут оне у обдаништима по предприступним, еврокандидованим, визноослобођеним градовима Тадићеве, Чедине и Динкићеве Србије, већ дечији смех. Јер се тамо, у српским срединама на Косову и Метохији, људи са децом играју. Тамо децу грле, љубе, носе на раменима – раде све оно за шта би их у Америци и америчким колонијама широм света увелико прогласили педофилима и отели им малишане. А српска деца су тамо на Космету срећна и весела, онако како су деца свуда била срећна и весела вековима уназад, док још о добробити деце нису почели да брину чиновнички монструми оптерећени коректностима свих боја и дезена.
Citiraj:
Аутобус нас је довезао до цркве, где нас је дочекао КФОР. Ми смо изашли и чекали да нас пусте унутра, али Немци су рекли да не могу да нам отворе капију цркве јер нису узели кључ, пошто у плану путовања нисмо навели да хоћемо и да уђемо у цркву, већ само да ћемо је обићи. Покушали смо да им објаснимо да је то бесмислица, јер се свакако подразумева да хоћемо да се помолимо у цркви када већ долазимо до ње, али они су наставили да се праве блесави и понављали су нам да морамо да се вратимо у аутобус. Утом су се око нас већ окупили локални Шиптари, који су почели да добацују. Искрено, не разумем језик, али прилично сам сигуран да нису добацивали нама, већ полицији која нам је била у пратњи и немачким војницима. Немци су се зато мало успаничили, али ми смо им рекли да не мрдамо одатле док нам не отворе црквене двери. Кад су видели да заиста могу само силом да нас склоне, ођедном су створили кључ, који су држали у једној напуштеној трафици, одмах поред. Ушли смо и затекли хаос, цркву пуну ђубрета које су локалци убацивали кроз прозоре. Када смо изашли, Немци су хтели одмах да нас потрпају у аутобус и пошаљу даље, али смо им онда рекли да ће морати да сачекају док очистимо цркву. Сачекали су нас, ваљда постиђени призором који смо затекли. Почупали смо зараслу траву и сакупили ђубре. На крају се један од нас, у пратњи војника, издвојио да би купио кесе којима бисмо однели ђубре из цркве. Ушао је у оближњу радњу и затражио кесе од продавца. Овај му је пружио кесе, али је одбио да узме паре заузврат: „Видео сам како сте очистили цркву, то је наша брука, не морате да платите“, рекао је продавац. Мала је то утеха за све што су његови сународници направили, али његов гест је ваљда неки доказ да нису баш сви призренски Шиптари острашћени у својој мржњи према Србима.
Citiraj:
Пре четири године родила је Милицу, за коју каже да јој је дар од Бога. Миличин отац није издржао притиске и избегао је из Призрена пре него што се Евица породила, тако да је она остала сама, најпре у другом стању, а онда и са бебом. У ствари, не потпуно сама, пошто је негде у то време почео да јој помаже Адем Мујовић, један од њених комшија. Када се Милица родила, Адем је решио да се не одваја од ње и Евице, како би самим својим присуством спречио даље насртаје на њих две. Данас га Милица зове деда и он јој је, како каже њена мајка, најбољи другар. Евица је бескрајно захвална Адему, који је у међувремену променио веру и прешао у православље. О дирљивом пријатељству Евице и Милице са Адемом, кога сада сви зову Адам, емитован је прилог у емисији „Квадратура круга“ на РТС, на јесен прошле године. У том прилогу, Адам је рекао да има петоро биолошке унучади, али да му је Милица једнако драга. Ако му није чак и више прирасла за срце.
Док смо полазили даље и опраштали се од Евице, Милице и Адама, мој грешни мозак покушавао је да математички измери Евичину храброст, поредећи је са „јунаштвом“ оних који се по Београду бестидно хвалишу некаквим немерљивим доприносима у борби за „слободу“ и „демократију“. Питао сам се, на пример, колико би у Евичином свету опстао један Слободан Хомен, онако језив и страшан каквим га је Бог дао. Сама помисао на овог бившег „отпораша“ у потпуно непријатељском окружењу, из којег панично и главом без обзира бежи после три минута, остављајући иза себе све што има, све што је наследио од породице, произвела је у мени неко сладострашће, које је онда захтевало нова и нова поређења. Замислите, на пример, Тому Зорића у стану усред Призрена. Замислите Владимира Вукчевића или Бруна Векарића. Или Марка Караџића. Млађана. Чеду. Јелену Триван. Наташу и Соњу. Петра Луковића. Бранкицу. Антифашисту Јова. Његовог наследника Чанка…
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
