banjalukaforum.com

Divna prica o optimizmu


Ovaj pas je rođen 24.12.2002. godine.
Rođen je sa 2 noge.



Kada je rođen, naravno, nije mogao hodati, čak ga ni njegova majka nije željela.
Njegov prvi vlasnik isto tako nije mislio da bi mogao preživjeti, i on je razmišljao da ga da uspavati.
Ali je onda, njegova sadašnja vlasnica, Jude Stringfellow, ponudila da bi se htjela brinuti za njega.
Ona je bila odlučna učiti i trenirati ovog malog psića i pomoći mu da počne hodati sam.
Nazvala ga je Faith (Vjera).




U početku, psića je stavljala na dasku za surfanje kako bi osjetio pokret.
Kasnije je koristila kikiriki maslac na žlici kao mamac i nagradu za stajanje i skakanje okolo.
Čak i drugi psi kod kuće hrabrili su ga da hoda.
Iznenađujuće, već nakon 6 mjeseci, kao čudo,
psić je naučio držati ravnotežu na svojim stražnjim nogama, i skakati da se pokrene naprijed...
Nakon daljnjeg vježbanja na snijegu, naučio je hodati kao ljudsko biće.




Psić Faith sada voli hodati okolo.
Bez obzira gdje ide, privlači ljude k sebi.
Brzo je postao poznat na međunarodnoj sceni i pojavio se u raznim novinama i TV emisijama
Tu je sada knjiga pod naslovom 'S malo vjere' koja je objavljena o njemu. Bio je čak kandidat da se pojavi u jednom od filmova o Harryju Potteru




Njegova sadašnja vlasnica Jude Stringfellew odrekla se svog posla nastavnice i planira da psića odvede po cijelom svijetu kako bi prenosila svim ljudima poruku da čak i ako nema savršeno tijelo, pojedinac može imati savršenu dušu.















U životu će uvijek postojati nepoželjne stvari i okolnosti. Da bi se osjećali bolje
potrebno je samo gledati na život iz drugog smjera.
Nadam se da ova poruka donosi svježe i nove načine razmišljanja svima i da će potaknuti svakoga da cijeni i bude zahvalan za svaki lijep dan.
Vjera je stalna demonstracija snage i čudo života.

Slušanje


Neki je mladić bio pozvan kod prijatelja na svadbu. Zadivilo ga je mnoštvo zvanica koji su pristupali nevesti i mladoženji da im čestitaju. Rođaci su međusobno izgovarali uobičajene fraze, a on je shvatio da jedni druge uopšte ne slušaju. I sam je stao u red, pa kad je nasmešen stigao do prvog rođaka, mirnim će glasom:

"Danas mi je umrla žena."

Odgovor je bio: "Hvala lepo, baš mi je drago."

Ponovio je istu rečenicu i sledećem rođaku, a čuo je reči:

"Veoma mi je drago, hvala što ste došli."

Na kraju je prišao mladoženji s istom frazom.

Ovaj je put čuo odgovor:

"Hvala. Sada je na tebe red, stari moj!"



Na ljudima se ispunilo biblijsko proročanstvo:

"oči imaju, a ne vide; uši imaju, a ne čuju."

Trebalo bi da sledimo savet prirode:

naša se usta mogu zatvoriti, ali uši ne.



Bruno Ferrero

Prihvatanje


Geri Iring, koji je opsežno pisao o prijateljstvu, priča priču nekih roditelja na Istočnoj obali koji su dobili telefonski poziv od njihovog sina tokom Korejskog rata. Bili su uznemireni, jer ništa nisu čuli o njemu mnogo meseci. Rekao je da je u San Francisku na svom putu kući.

"Mama, samo želim da znaš da sa sobom kući dovodim prijatelja", rekao je. "Bio je ranjen veoma loše i ima samo jedno oko, jednu ruku i jednu nogu. Svakako bih voleo da on živi sa nama."

"Svakako sine", odgovorila je njegova majka. "Čini se da je hrabar čovek. Možemo naći sobu za njega za neko vreme."

"Mama, ne razumeš. Ja želim da on dođe da živi sa nama."

"Dobro, u redu", konačno je rekla. "Mogli bismo da pokušamo to na šest meseci ili tako nešto."

"Ne, mama, ja želim da on ostane za stalno. Potrebni smo mu. Ima samo jedno oko, jednu ruku i jednu nogu. Stvarno je u teškom stanju."

Tu je majka izgubila strpljenje. "Sine, ti si nerealan u pogledu toga. Emotivan si, jer si bio u ratu. Taj mladić će ti biti teret i stalan problem za sve nas. Budi razuman."

Veza se prekinula. Sledećeg dana roditelji su primili telegram: njihov sin je izvršio samoubistvo. Nedelju dana kasnije roditelji su primili telo. Sa neopisivom tugom su gledali na leš njihovog sina - koji je imao jedno oko, jednu ruku i jednu nogu.



Li Stroubel

***

Roditelji iz ove priče su kao većina nas. Lako prihvatamo one koji dobro izgledaju ili su zabavni ili uspešni, ali teško prihvatamo ljude zbog kojih ćemo se možda osećati neugodno. Radije bismo se klonili ljudi koji nisu zdravi, lepi, uspešni ili pametni kao mi.

Zrno psenice


Zrno pšenice skrilo se u ambaru. Nije htelo da učestvuje u setvi, nije htelo da umre u brazdi, nije htelo da se žrtvuje. Htelo je da spase sopstveni život. Ništa mu nije značilo doći na sto, biti hlebom u svečan dan, ni biti blagoslovljeno i podeljeno gostima. Nije htelo da izgubi svoj život, ni da bude radost drugima. Nakon nekoliko meseci došao je seljak. Pomeo je i očistio ambar, sa smećem je izbacio i pšenično zrno.



Bruno Ferrero





"Istinu vam kažem: ako pšenično zrno ne padne na zemlju i ne umre, ostaje samo. A ako umre, donosi obilan rod." (Evanđelje po Jovanu 12:24)



"Ko hoće da bude velik među vama, neka vam bude služitelj, i ko hoće da bude prvi među vama, neka vam bude sluga, baš kao što ni Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge." (Evanđelje po Mateju 20:26-28)

HRAST SE NALAZI U ŽIRU (o sposobnostima koje uspavane leže u svakom čoveku)


Ubrao sam žir i prineo ga uvu; i evo šta mi je rekao: "Uskoro će ptice doći i sagraditi gnezdo na meni. Uskoro ću životinje zaklanjati od sunca. Uskoro ću grejati domove. Uskoro ću postati zaklon od nevremena onima koji dođu pod moj krov. Uskoro ću postati čvrst deo nekog velikog broda i bura će uzaludno udarati u mene, dok budem nosio ljude velikim morima."

"O, ludi mali žire, hoćeš li ti zaista sve to postati?", upitao sam. Žir je odgovorio: "Da, jer to želimo Bog i ja."

Lajmen Abot (19. vek)


***
U - m a l e n o m , tj. sicusnom krije se VELIKO !!!
Zir je ,, rekao '' ISTINU !
I mi ljudi smo NASTALIi isto veliki iz neceg sicusnog,ALI,da li smo p o s t a l i tako veliki,kao hrast ?
Da li cemo sviti gnjezdo za nekoga ?
Da li cemo biti ...zaklon nekome ?
Biti cvrsti za nevolje ?
Uciniti dobro za nekoga drugoga ?
Da li cemo biti i mi VELIKI ?
HOCEMO - ako cuci u nama ISTINSKI COVJEK,koji ce uvijek u svom djelovanju poci od sebe, cineci za drugoga isto ono sto i sam sebi zeli !

Rekli su o .... KARAKTERU


Većina ljudi misli da intelekt čini čoveka velikim. Oni nisu u pravu: to je karakter.

(Albert Ajnštajn)



Budi tih. Izbegavaj svako brbljanje. Budi uredan. Budi odlučan. Drži reč. Radi svoj posao. Budi s malim zadovoljan. Budi vredan. Budi iskren. Budi pravičan. Budi umeren. Ljubi čistotu. Gledaj da ti je savest uvek mirna. Budi čistog srca i čiste duše...

(Bendžamin Frenklin)



Аko želite dа budete bolji od drugih ljudi, ne smete rаditi ono što oni rаde i ne možete živeti onаko kаko oni žive.

(Dušаn Rаdović)



Mi smo ono što uvek iznova činimo. Izvrsnost, stoga, nije čin, već navika.

(Stiven Kavi)



Naš karakter je ono što mi činimo kada mislimo da nas niko ne gleda.

(nepoznati autor)



Formiranje svog karaktera trebalo bi da bude glavni cilj svakog čoveka.

(Johan Volfgang Gete)



Postati čovek lepše je nego postati kralj.

(Antun Gustav Matoš)



Može čovek biti veliki kao stručnjak, državnik, vojskovođa, no niko među ljudima nije veći od čoveka velikog u veri, nadi, ljubavi.

(Nikolaj Velimirović)



Čovek nikada ne oda svoj karakter živopisnije, kao kad opisuje karakter nekog drugog.

(Hans Verner Rihter)



Ništa nije teže i ne zahteva više karaktera nego suprotstaviti se duhu vremenskom i reći: NE!

(Kurt Tuholski)


Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu “dušu”, nego kad ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja.

(Ivo Andrić)



Karakter se ne može razvijati u lagodnosti i tišini. Samo kroz iskustvo, iskušenja i patnje duša može ojačati, vizija razbistriti, ambicija nadahnuti i uspeh postići.

(Helen Keler)



Proviđenje hoće, ponekad, da neki viši karakter okruži nespretnošću i nedopadljivošću, kao što bodljama okružuje izvesne plodove... Kome je suđeno nešto veliko i lepo, neće mu doći na prvi ili drugi poziv, niti u obliku mode, udobnosti i gradskih salona. Popularnost je za lutke. Put božanski je strmenit i razriven...

(Ralf Valdo Emerson)



Blago onome kome je sudbina da se sam pomaže. U čoveku se onda rađa snaga i razum, o kojima čovek sanjao nije.

(Bendžamin Frenklin)



Suština Jevanđelja sastoji se iz dva dela: biti i raditi. Oni koji žure samo raditi, bez ikakvog truda oko biti, razorni su i za društvo i za sami sebe.

U naše vreme izgubljena je ravnoteža između biti i raditi, manje ili više u svakom narodu. Svako pita: šta raditi. Retko ko pita: šta biti.

(Nikolaj Velimirović)



Svako zna kako je teško promeniti svoj život i postati onakvim kakvi bismo hteli da budemo. A kad se to tiče drugoga, onda mislimo da treba samo zapovediti ili poplašiti, pa će drugi postati onakvi kakvi bismo mi hteli da budu!

(Lav Nikolajevič Tolstoj)

Rekli su o ... ZIVOTNOJ BORBI



Posebnost i osećanje vlastitog dostojanstva se postiže samo kroz rad i borbu.

(Fjodor Mihailovič Dostojevski)



Posrćem, padam, ustajem... Teškom mukom nastavljam dalje, ali idem napred... Sve sam željnija i sve više i više se penjem. Nazirem sve širi horizont. Svaka je borba – pobeda.

(Helen Keler)



Svi pravi ljudi su vojnici iste armije, u bici protiv istog neprijatelja – carstva mraka i zla.

(Tomas Karlajl)



Što je teža borba – to je slavnija pobeda.

(Masimo d'Azeljo)



Uopšte nije važan kritičar koji ukazuje gde se onaj koji se bori spotakao ili gde je onaj koji radi mogao da to učini bolje. Zasluga pripada onome koji se stvarno nalazi u areni, čije je lice umrljano prašinom, i znojem, i krvlju; koji se hrabro bori, koji greši, koji iznova doživljava neuspehe, ali je pun vatrenog oduševljenja, duboko odan i spreman da se žrtvuje. Zasluga pripada onome koji će u najboljem slučaju tek na kraju upoznati slast postignute pobede i ostvarenja visokog cilja; ili će, u najgorem slučaju, ako doživi neuspeh, bar dostojanstveno pasti. I zato, njegovo mesto nikad neće biti s onim hladnim i bojažljivim dušama koje nikada nisu upoznale ni pobedu ni poraz.

(Teodor Ruzvelt)






Rekli su o ... LjUBAZNOSTI


Nežnosti i ljubaznosti nisu znaci slabosti, već izraz snage i odlučnosti.

(Halil Džubran)



Mudro je dodati ulje rafinirane ljubaznosti mehanizmu prijateljstva.

(Sidoni Gabrijel Kolet)



Koristite u svakodnevnom životu uljudne izraze kao što su: “Ako vam nije teško”, “Molio bih bas”, “Učinite mi uslugu”, “Hvala vam” – to su etička načela ponašanja.

(Dejl Karnegi)



Najbolji deo čovekovog života su njegovi mali, bezimeni, nezapamćeni postupci ljubaznosti i ljubavi.

(Vilijem Vordsvort)



Čovek je mnogo spremniji da osveti uvredu, nego da uzvrati ljubaznost.

(Tomas Fuler)



Jedna od najvažnijih karakteristika ljubavi je ljubaznost. Mnogi koji imaju nevolje u braku, nekako su zaboravili da se ponašaju ljubazno. Hoće da je prime, ali su zaboravili da je daju.

(Tim Lahej)

Zapis žene koja je otkrila da umire od raka

Erma Bombeck - napisala kada je otkrila da umire od raka, o tome šta bi radila kad bi imala drugu priliku za život:



Otišla bih u krevet kad sam bolesna umesto pretvaranja da će se svet prestati okretati ako ne budem prisutna. Zapalila bih ružičastu sveću napravljenu poput ruže pre nego što se otopi u skladištu. Manje bih pričala i više slušala. Pozvala bih prijatelje na večeru čak i ako je tepih umrljan ili je kauč izbledeo. Pojela bih kokice u "dobroj" dnevnoj sobi i manje bih brinula o nečistoći ako moji požele zapaliti vatru u kaminu. Odvojila bih vreme za slušanje mog dede i lutanje kroz njegovu mladost. Preuzela bih više odgovornosti koje je nosio moj muž. Ne bih nikad insistirala da prozori automobila budu zatvoreni usred letnjeg dana jer je moja kosa taman isfrizirana i uređena. Sela bih na travnjak (bez obzira na mrlje od trave). Manje bih plakala i smejala se ispred televizora, a više posmatrajući život. Ne bih nikad kupila nešto samo zato što je to praktično, što se neće videti mrlje ili zato što ima doživotnu garanciju. Umesto što sam želela da što pre prođe devet meseci trudnoće, cenila bih svaki trenutak i shvatila da je čarolija koja raste u meni jedina prilika da pomognem Bogu u stvaranju čuda života. Kad bi me deca naglo poljubila, ne bih nikad rekla: "Kasnije. Sada operi ruke pre ručka." Bilo bi puno više "volim te" umesto "žao mi je". Najviše bih, kad bih imala drugu priliku za život, cenila svaki minut, gledala ga i zaista videla i nikad se ne bih osvrtala. Prestanimo se znojiti zbog malih stvari. Prestanimo brinuti o tome ko te ne voli, ko ima više ili ko šta radi. Umesto toga, počnimo ceniti odnose koje imamo s onima koji nas vole. Razmišljajmo o tome čime nas je Bog blagoslovio. I šta činimo svaki dan da poboljšamo sebe umno, fizički i emocionalno? Nadam se da svi imate blagosloven dan.

Rekli su... O ČOVEKOLJUBLJU


Ljubi svog bližnjeg kao samoga sebe.

(Isus Hristos)



Volite ljude, često im pomozite i uvek ih požalite, jer su nam svi ljudi potrebni.

(Ivo Andrić)



Budimo pre svegа dobri, zаtim pošteni, а posle – ne zаborаvimo nikаd jedаn drugog.

(Fjodor Mihаilovič Dostojevski)



Tako je malo ljubavi među ljudima. Ko ume da voli ne bi trebalo ništa drugo da radi.

(Dušan Radović)



Ljubаv premа Bogu i ljubаv premа bližnjemu dvа su krilа istih vrаtа kojа se otvаrаju i zаtvаrаju sаmo zаjedno.

(Seren Kjerkegor)



Sve dok ljudi ne budu sve druge ljude smatrali braćom, a život najvišim od svih dobara, uvek će se iz ličnih interesa uništavati život drugih ljudi.

(Lav Nikolajevič Tolstoj)



Cvetu je potrebno sunce da bi postalo cvet, a čoveku ljubav da bi postao čovek.

(Fil Bosmans)



Volimo se – ne rečju ili jezikom, nego delom i istinom.

(apostol Jovan)



Voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako oprostiti mu. Nije doduše lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju ne samo da ga prihvatimo već da ga i zavolimo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

(Vladeta Jerotić)

Rekli su o ... BOGU

Jedino Bog je čovekovo istinsko dobro; i otkako ga je čovek napustio, čudna je stvar da nema ničeg u prirodi što je u stanju da ga zameni. Jedni ga traže u vlasti, drugi u žudnji za neobičnim stvarima (kao što su astrologija, alhemija i umetnost) i u naukama, treći u čulnim slastima.

(Blez Paskal)



Misao o neophodnosti Boga je toliko sveta, toliko dirljiva, toliko premudra, i toliko ona služi na čast čoveku.

(Fjodor Mihailovič Dostojevski)



Najplemenitiji pojam do koga se ljudski duh diže jeste pojam jednog jedinog velikog, mudrog i pravednog Boga. Iz njega potiču svi drugi pojmovi.

(Božidar Knežević)



Sladunjavi koncept po kojem negde u svemiru postoji neka “sila”, popularan je kod intelektualnih slojeva koji ne žele da se pokažu neobrazovanim ili naivnim, ali koji ne žele nelagodan osećaj da su možda odgovorni nekom za svoj život na Zemlji.

(Branislav Kević)



Ne mogu da shvatim kako čovek može da gleda nebo i da kaže da nema Boga.

(Abraham Linkoln)



Dve stvari mi kažu da ima Boga: zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni.

(Imanuel Kant)



Svaka stvar, od Sunca do mrava, na svoj način i svojim jezikom govori o Bogu.

(Božidar Knežević)



Što je uzvišeniji duh, njemu sve više treba Bog, i sve više samo jedan Bog.

(Božidar Knežević)



Gdje je Bog? Kako ga možemo voleti? Nije dovoljno da se kaže: “Moj Bože ja te volim.” Mi Boga volimo na ovome svetu ako se nečega odreknemo, ako nešto dajemo.

(Majka Tereza)



Problem 19. veka: umro je Bog. Problem 20. veka: umro je čovek.

(Erih From)



Ako nema Boga – sve je dozvoljeno.

(Fjodor Mihailovič Dostojevski)



Odsustvo Boga se ne može zameniti ljubavlju prema čovečanstvu, jer čovek bi odmah mogao da pita: zbog čega bih voleo čovečanstvo?

(Fjodor Mihailovič Dostojevski)



Ne možete služiti Bogu i bogatstvu.

(Isus Hristos)



Onaj koji odluči da veruje i u Boga i u bogatstvo, uskoro će otkriti da je izgubio Boga.

(Mark Tven)



Pred Božijim očima ne ceni se ni bogatstvo ni moć, nego samopregor i ljubav.

(nepoznati autor)

Pcela

Pčela je stvorenje koje je bar u jednome veoma slično čoveku: brine se za budućnost. U dobra vremena radi za zle dane, leti za zimu. Ali uzmite košnicu i premestite je u tropske krajeve, gde cele godine cveta cveće. Tamo se događa nešto što će svakoga, ko to prvi put čuje, i te kako iznenaditi. Pčele prestanu raditi, više ne proizvode med. To i nije potrebno jer im ne preti vreme u kojem nema cveta. Kad nema briga za zimu, nema ni meda.

Dajte ljudima neku brigu i oni se pokrenu. U njima se bude moralne ili stvaralačke snage i oni nešto preduzimaju. Ne vredi mlade ostaviti da rastu u blagostanju i osloboditi ih svega što služi za razvitak i korišćenje njihove snage otpora. Stalno obilje sredstava i hrane pretvara ljude u trutove.



A. Mueller-Gutterbrunn


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


Jedna po jedna

Jedan naš prijatelj je šetao u predvečerje po praznoj plaži u Meksiku. Dok je hodao, primetio je jednu osobu na velikoj udaljenosti. Kada je prišao nešto bliže, video je kako se neki čovek, očito iz tog kraja, saginje, nešto podiže i baca u vodu. Svaki čas je bacao nešto u okean. Kada je naš prijatelj prišao još bliže, video je da taj čovek podiže jednu po jednu morsku zvezdu, koje je voda izbacila na obalu, i da ih vraća u vodu. Naš prijatelj se zbunio.

Prišao je tom čoveku i obratio mu se: "Dobro veče, prijatelju. Pitao sam se šta to radite."

"Vraćam ove zvezde natrag u okean. Znate, sada je velika oseka, i sve ove zvezde su ostale na suvom. Ako ih ne vratim u more, uginuće."

"Shvatam" – odgovorio je moj prijatelj – "ali na plaži leže hiljade morskih zvezda. Ne možete sve da ih vratite u vodu. Previše ih je. Sem toga, to se dešava na stotinama plaža duž obale. Zar ne vidite da jednostavno ne možete ništa da učinite?"

Čovek se nasmešio. Sagnuo se i podigao još jednu morsku zvezdu. Dok ju je vraćao u okean, odgovorio je: "Učinio sam nešto bar za ovu."



Džek Kenfild i Mark V. Hansen

Zaboravni otac


Slušaj, sine:

ovo ti govorim dok spavaš ruke podvijene pod obraz, a plavi čuperci prekrili ti čelo. Ušao sam sam u tvoju sobu: maločas dok sam sedeo i čitao, uhvatila me je strašna griža savesti, i osećaj krivice doveo me je k tvome krevetu. Mislio sam: mučio sam te, kudio sam te dok si se oblačio pred polazak u školu jer si, umesto da se pravilno umiješ, samo ovlaš dotaknuo lice peškirom i nisi očistio cipele. Jako sam te grdio kad si razbacao stvari po podu. I za doručak sam ti nalazio mane: zaprljao si stolnjak, gutao pohlepno kao da si strašno izgladneo, stavljao laktove na sto, hleb predebelo namazao maslacem. Pa ipak, dok si se ti igrao, a ja u žurbi izašao da stignem na voz, okrenuo si se i radosno me pozdravio. Namrštio sam se i odgovorio: "Ispravi se, iskrivićeš kičmu!" Kasno popodne sve se ponovilo: kad sam se vratio, igrao si se klečeći na pločniku, a čarape su ti bile pune rupa. Ponizio sam te pred prijateljima i oterao u kuću. "Čarape su skupe i kad bi ih ti kupovao, brižnije bi ih čuvao", rekao sam. Sećaš se kako si kasnije bojažljivo, uvređenog pogleda, ušao u sobu gde sam ja čitao? Kad sam podigao pogled s novina, ljut što mi smetaš, ti si zastao neodlučan na vratima . "Šta hoćeš?", upitao sam te strogo. Nisi rekao ništa, pritrčao si mi, zagrlio me i poljubio. Tvoje su me ručice stisnule s ljubavlju koju je Bog stavio u tvoje srce i koja, iako nije bila prihvaćena, nikad ne bledi. Ti si zatim odskakutao niz stepenište. Eto sine moj, odmah nakon toga ispustio sam novine i spopala me je strašna teskoba. Šta mi se to događa? Navikao sam da okrivljujem i grdim; pa zar ja ne vidim da si ti dete, da nisi odrastao? To je sve za noćas, sinko. Prišao sam tvom krevetiću i kleknuo postiđen. Pokušao sam da popravim grešku, znam da ti to ne bi razumeo da sam ti to rekao dok si budan. Od sutra ću ti biti pravi otac. Biću ti prijatelj, osećaću se loše kad se ti budeš loše osećao, smejaću se kad se ti budeš smejao, ugrišću se za jezik kad mi se omaknu reči nestrpljenja. Ponavljaću sebi reči kao neku tajanstvenu formulu: "On je još dete, samo je dečak!" Bojim se da sam se uvek prema tebi odnosio kao prema odraslom čoveku. Tek sad, kad te vidim skupljenog u krevetiću, shvatam da si ti dete, do juče si bio u majčinom naručju. Uvek sam od tebe previše tražio.

Bruno Ferrero


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


Pocnimo od sebe

Na grobu anglikanskog biskupa u kriptama Vestminsterske opatije bile su ispisane sledeće reči:


“Dok sam bio mlad i beskrajno maštovit, sanjao sam o tome da promenim svet. Kada sam odrastao i postao mudriji, otkrio sam da se svet neće promeniti, pa sam donekle suzio svoj vidik i odlučio da promenim samo svoju zemlju.


Ali, i to je, izgleda, bilo neizvodljivo.


Kada sam ušao u godine duboke starosti, u poslednjem beznadežnom pokušaju, odlučio sam da promenim samo svoju porodicu, one koji su mi bili najbliži. Ali, gle, nisam uspeo da promenim bilo koga od njih.


I sada, dok ležim na samrtnoj postelji, odjednom shvatam: Da sam samo sebe najpre izmenio, onda bih promenio i svoju porodicu. Njihova inspiracija i ohrabrenje pomogli bi mi da poboljšam svoju zemlju, a, ko zna, možda i čitav svet.”

Cirkus


Najbolji delovi dobrog ljudskog života su njegovi maleni, bezimeni, zaboravljeni činovi dobrote i ljubavi. (William Wordsworth)



Jednom, dok sam bio tinejdžer, moj otac i ja smo stajali u redu za ulaznice u cirkus. Konačno je, nakon dugoga čekanja, ispred nas ostala samo jedna porodica, koja me je veoma zainteresovala. Bilo je osmoro dece, verovatno su sva bila mlađa od dvanaest godina. Bilo je očigledno da nisu baš bogati. Njihova odeća nije bila skupocena, ali je bila čista. Deca su bila dobro vaspitana; stajala su u parovima iza roditelja, držeći se za ruke. Uzbuđeno su brbljali o klovnovima, slonovima i drugim učesnicima cirkusa koje će te večeri videti. Iz njihovog ponašanja jasno se dalo naslutiti da nikada pre nisu bili u cirkusu. Ovo je trebalo da bude vrhunac njihovih mladih života.

Otac i majka ponosno su stajali ispred njih. Mama je držala oca za ruku gledajući ga kao da govori: »Ti si moj vitez na belom konju.« On se smeškao i ponosno šepurio, gledajući je kao da odgovara: »Pa, naravno da jesam.«

Prodavačica je upitala oca koliko ulaznica mu treba. Ponosno je odgovorio: »Dajte mi, molim vas, osam dečijih i dve ulaznice za odrasle, tako da mogu odvesti svoju porodicu u cirkus.« Prodavačica je kazala cenu. Čovek nije imao dovoljno novca. Kako bi se sada mogao okrenuti i reći svojoj deci da nema dovoljno novca za ulaznice u cirkus? Primetivši šta se događa, moj je otac zavukao ruku u džep, izvukao novčanicu od dvadeset dolara i bacio je na pod (mi nismo uopšte bili bogati!). Zatim se sagnuo, pokupio novčanicu, lupnuo muškarca po ramenu i rekao: »Oprostite gospodine, ovo vam je ispalo iz džepa.«

Čovek je znao šta se događa. On nije tražio milostinju, ali je svakako cenio pomoć u očajnoj, srcu bolnoj i neugodnoj situaciji. Pogledao je moga oca u oči, uhvatio ga za ruke čvrsto stežući novčanicu od dvadeset dolara. Dok mu se suza kotrljala niz obraz, drhtavim je usnama odgovorio: »Hvala vam, hvala vam, gospodine. Ovo zaista mnogo znači i meni i mojoj porodici.«

Moj otac i ja vratili smo se do auta i odvezli kući. Te večeri nismo otišli u cirkus, ali tamo nismo bili uzalud.



Dan Clark

Ko je ovaj čovek?



Mladi mornarički oficir proveo je celu noć držeći za ruku starca koji je umirao. Bio mu je pravi sin u pravo vreme.

Na uglu jedne ulice u njujorškom predgrađu Bruklina stariji čovek srušio se na pešačkom prelazu. Lekari koji se tu odmah stvorili, ustanovili su težak srčani napad i prebacili ga u bolnicu “Kingz kaunti”. Starac je bio u nesvesti, ali kad god bi načas došao sebi, tražio je svoga sina.

Dežurna sestra u šok-sobi našla je u starčevom džepu izgužvano, očigledno bezbroj puta pročitano pismo. Iz njega je saznala da starac ima sina jedinca i nikog drugog od rodbine. Sin je mornarički oficir Martin Džonston, u bazi u državi Severna Karolina.

Službenik bolnice pozvao je kancelariju Crvenog krsta u Bruklinu i preko njih je direktoru Crvenog krsta u Severnoj Karolini poslata molba da se mladi oficir što pre nađe i odmah pošalje u Njujork gde mu umire otac.

Kako se jedinica oficira Džonstona nalazila na manevrima, telefonom nisu uspeli da ga nađu, pa je službenik Crvenog krsta Severne Karoline seo s vozačem u džip da pokušaju na terenu da mu uđu u trag. I našli su ga, obavestili da mu je otac na samrti i da stalno ponavlja njegovo ime i hitno ga odvezli na aerodrom. Oficir je uspeo da se ukrca u poslednji avion koji je tog dana leteo za Njujork. Nadao se da će oca zateći živog.

Mladi oficir je tog istog dana predveče ušao u hol bolnice “Kingz Kaunti”, umoran i užasno uzbuđen. Dežurna sestra ga je uvela u šok-sobu. “Evo vašeg sina”, rekla je starcu. To je morala da ponovi više puta jer je samrtnik bio jedva svestan onoga što se oko njega događa, nešto zbog kritičnog stanja u kome se nalazio, nešto zbog sredstava za smirenje bolova koja su mu davali.
Starac je kao kroz izmaglicu video čoveka u mornaričkoj uniformi koji je stajao kraj njegovog kreveta i s teškom mukom je uspeo da mu pruži ruku. Oficir je nežno uzeo mlitavu bolesnikovu šaku u svoju mladu i snažnu. Iz ruke u ruku prostrujala je ljubav jača od bilo kakvih reči.

Sestra je donela stolicu i oficir je, ne ispuštajući starčevu ruku iz svoje, seo pokraj njegovog uzglavlja.

Noći u bolnici su veoma duge. Cele te beskrajne noći mladi oficir je sedeo u polumračnoj šok-sobi držeći starca za ruku i povremeno mu šapućući reči ohrabrenja. Sestra mu je više puta ponudila da se odmori na slobodnom krevetu, ali on je odbio.

Kad god je dežurna sestra ulazila da pogleda kako je bolesnik, oficir je sedeo na stolici kao kip ne ispuštajući samrtnikovu ruku, nesvestan i njenog prisustva i noćnih bolničkih zvukova. Starac nije govorio ni ječao, samo se čvrsto držao ruke svog sina. Starac je umro pred samo svitanje. Oficir je nežno spustio na njegove grudi ruku koju je stezao cele noći i izašao da obavesti sestru.

POGREŠAN DOSIJE

Kada se sestra vratila u svoju sobu, oficir je bio tamo. Dok mu je izjavljivala saučešće, on ju je prekinuo.

- Ko je taj čovek? – upitao je.

- Pa vaš otac – odgovorila je zaprepašćena sestra.

- Nije. Sinoć sam ga video prvi put u životu.

- Ali, zašto to niste rekli čim smo vas uveli kod njega?

- Odmah sam video da je posredi greška, ali sam osetio da mu je potreban sin, a njegovog sina nije bilo tu. Shvatio sam da on nije u stanju da razazna da li sam ja njegov sin i rešio sam da ostanem. Bio sam mu neophodan.

Oficir je salutirao i napustio bolnicu.

Dva dana kasnije stigla je iz Mornaričke baze u Severnoj Karolini poruka kojom je Crveni krst iz Bruklina obavešten da je pravi sin pokojnika krenuo za Njujork da bi prisustvovao očevoj sahrani.

Ispostavilo se da u toj mornaričkoj bazi postoje dva oficira istog imena i prezimena i sličnog vojničkog broja. Neko je izvukao pogrešan dosije i tako je došlo do zabune.

Ali, pogrešan marinac bio je pravi sin u pravom trenutku. I pokazao je da postoje humani ljudi kojima nije svejedno šta se dešava sa njihovim bližnjima.


Objavljeno u časopisu Politikin zabavnik, 5. 7. 1991. godine

Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan život i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put nadaleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali, a pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjem lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu, i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja, koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji ni jedna žrtva nije prevelika i ni jedna cena previsoka?

Tako se u meni utvrđivalo saznanje da je svaki niži život u službi višega, da je sve povezano i osigurano i da je čovek svuda i u svako doba na svom pravom mestu i - samo prolazno. Sa tim skupim saznanjem čovek može sve podneti, jer je svaka bitka unapred dobivena samim postojanjem neuništive i prave misli.



Ivo Andrić, "Znakovi pored puta"

POZITIVNE MISLI KOJE CE NAM USNERITI ZIVOT......*

Pozitivno mišljenje kao jedro
Jedna drevna legenda priča o tri muškarca, koji su nosili svaki po dve vreće. Ali teret nisu osećali jednako. Vreće su im, jedna spreda a druga straga, visjele obešene na drvenoj motki na ramenu. Upitali prvog čoveka što ima u vrećama. Odgovorio je: "Svi moji uspesi, sva dobra dela mojih Prijatelja, sve životne radosti - u vreći su straga. Skriveni od pogleda, završeni, prekriveni lišćem, ne smetaju mi mnogo. U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile. Hodam, zastanem često, vadim ih, promatram, proučavam, mozgam što ću. Stalno sam s njima, i mislima i osećajima. Stalno radim na njima."
Taj se čovek često zaustavljao, gledao unatrag, mučio nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.
I drugog su čoveka upitali isto. Rekao je: "U vreći spreda nosim moja dobra dela, spoznaje o vrlinama. Često ih gledam, vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kamo god krenem, jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me, ponekad su veoma teške."
Treći je čovek odgovorio: "Na prednjoj vreći napisao sam reč "dobrota". Prepuna je pozitivnih misli, dobrih ljudskih dela, svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu, misli o mojoj snazi. Ta mi vreća nije teška. Naprotiv, poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred. Vreća na leđima ima natpis "loša sećanja" i prazna je, jer sam joj odrezao dno. O svemu što mi se loše dogodilo, o lošim mislima koje kadikad o sebi imam, o zlu koje od drugih čujem, malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek. Ja sam slobodan. Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu."
Tri su jedra o kojima čovek govori : pozitivno o sebi , pozitivno o drugom , pozitivno o situaciji . Jedra pozitivnog mišljenja!Svi smo rođeni da sami biramo misli koje će nam usmeriti život . Izaberimo onda jedra s kojima se najdalje stiže....

Konacna zrtva


Linda Birtish doslovno se “podelila” drugima. Bila je izvrstan učitelj i smatrala je da, kada bi imala više vremena, mogla stvoriti veliku umetnost i poeziju. No, kada je navršila dvadeset i osam godina, počele su da je muče česte glavobolje. Lekari su otkrili da ima tumor na mozgu i da su mogućnosti preživljavanja operacije oko dva posto. I tako su odlučili da pričekaju šest meseci.

Linda je znala da ima izuzetne umetničke sposobnosti. Tokom tih šest meseci neprekidno je slikala i pisala. Sve njene pesme, izuzevši jednu, objavljene su u novinama. Sve njene slike, izuzev jedne, pokazane su i prodane nekima od najpoznatijih galerija. Nakon šest meseci podvrgla se operaciji. Noć pre operacije, odlučila je da se doslovno “podeli” drugima. Napisala je testament u kojoj sve svoje delove tela i organe ostavlja onima kojima su potrebni. Na žalost, Lindina je operacija bila pogubna. Njene su oči predane u transplantacijski centar u Bethsedi u Marylandu, otkuda su presađene čoveku iz South Caroline. Jedan je dvadesetosmogodišnji mladić prešao iz tame na svetlo. Bio je neizmerno zahvalan, pa je napisao pismo u kojem se zahvaljuje centru što uopšte postoji. Bilo je to tek drugo pismo sa zahvaljivanjem koje je centar primio nakon što je podario trideset hiljada očiju! Nadalje, rekao je da se želi zahvaliti roditeljima donatora. To su sigurno veličanstveni ljudi kada su odgojili dete koje je svoje oči dalo nekome drugome. Saznao je za porodicu Birtish i odlučio je da ih poseti na Staten Islandu. Došao je nenajavljen i pozvonio. Nakon predstavljanja, gospođa Birtish je samo ispružila ruke za zagrljaj. Kazala je: “Mladiću, ukoliko imate vremena, moj suprug i ja bismo voleli da provedete vikend s nama.”

Prihvatio je poziv i, dok je razgledao Lindinu sobu, primetio je da je čitala Platona. On ga je čitao na Brailleovom pismu. Ona je čitala Hegela. On ga je čitao na Brailleu.

Sledećeg ga je jutra gospođa Birtish pogledala i kazala: “Znaš, sigurna sam da sam te negde videla, ali ne mogu se setiti gde.” Odjednom se dosetila. Potrčala je stepenište na drugi sprat kuće i izvadila poslednju sliku koju je Linda naslikala. Bio je to portret njenog savršenog muškarca. Na slici je bio čovek u potpunosti isti kao i taj mladić koji je dobio njene oči. A tada je majka pročitala poslednju pesmu koju je Linda napisala na samrtnoj postelji:

"Dva se srca mimoilaze u noći

i zaljubljuju,

a da se nikada nisu videla."







Jack Canfield i Mark Victor Hansen

MOLBA



Ne tapšite me za svaku riječ po plećima,

ne prija mi to a može i da zaboli,

i ne rasipajte se laskavošću, molim vas,

nisam od onih što je cijeni i voli.



Zato, ne tapšite me za svaku riječ po plećima.



Nazovite stvari svojim imenom pravim,

pljunite mi istinu u lice pa neka se cijedi.

Možda ću se češati i tamo gdje me ne svrbi...

al' s vremenom će tragovi postati blijedi.



Zato, ne tapšite me za svaku riječ po plećima.



Moglo bi se dogoditi da vam povjerujem

i zanesem se u iluziju sopstvene veličine,

u žaru smjelo uzletim previsoko... pa padnem

na tvrdo tlo kakve, besplodne ledine?



Zato, ne tapšite me za svaku riječ po plećima.



Nada Spahić

/Iz arhive ciklusa "Vickasta poezija" - '03/

Iskrenost



Jednom Gandijevom prijatelju zatrebao je novac, pa je zamolio
Gandija za pomoć. Isprva je Gandi rekao: „Ja nemam novca“. A onda se
saglasio: „Dobro, videću šta mogu da uradim“.
Gandi je ukrao komad zlata od svog brata i prodao ga. Onda je dao
novac svom prijatelju. Ali, posle toga se osećao jadno zato što je
...ukrao nešto.
On je uvek sve govorio svom ocu. Nije od njega ništa krio. Iako je
njegov otac bio veoma bolestan i ležao u postelji, Gandi mu je napisao
poruku: „Ukrao sam komad zlata i sada se osećam tužno i jadno. Molim
te, oprosti mi“.
Kad je njegov otac pročitao tu belešku, ustao je iz kreveta. Gandi
se uplašio da će ga udariti. Ali, u očevim očima video je suze. Tada je
Gandi pomislio da je njegov otac razočaran što je on ukrao nešto od
sopstvenog brata, pa se zbog toga osećao još jadnije. Na kraju, otac
pocepa poruku, a suze mu potekoše iz očiju.
Gandi je uveravao oca: „Oče, nikad više neću krasti. Ovo mi je prvi i poslednji put. Molim te, nemoj da plačeš“.
Njegov otac je bio duboko dirnut. „Ne plačem, sine, zato što si nešto
ukrao, već zbog tvoje iskrenosti. Ti si uvek tako istinoljubiv. Nikad
nisam upoznao nikog tako iskrenog kao što si ti. Ponosan sam na tebe“.



~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


"Neko je
rekao: "Ko korača sam najbrže ide". Kakva istina! Sve ove godine morala
sam da treniram sebe kako bih drugima rekla "ne", svima onima koji su
zahtijevali da se sa njima "slažem", koji su htjeli da mi nametnu svoju
imaginarnu egoističnu volju. Uvijek sam smatrala da se isplati i boriti
...se za slobodu svoje ličnosti, možda zato što je moja ljubav za slobodom
bila najjača najprivlačnija stvar. Postepeno kazala sam "ne" i
materijalnim obavezama, kao i čitavom sistemu lažnog vjerovanja. To je
bila moja najteža, najbolnija, ali i najvrednija lekcija. Sadašnja
lekcija, kroz koju prolazim i koju moram da naučim, još je "teža", ali
lakše ću je podnijeti jer znam da ništa više neće biti teško..." -

Milena Marović-Zbogom iluzije