|
Један одличан текст.
Албанске власти и страни протектори Косова и Метохије су крајем јуна посредством некакве комисије издали један непотпун, недовољно обиман и на српски језик прилично нејасно преведен документ под насловом „Свеобухватни извјештај независне комисије за преглед наставног материјала на српском језику". У документу објављеном на интеренету није представљена група аутора, али је јасно указано на то ко их бира. Седмочлану комисију са албанске стране одабрало је косовско министарство науке, образовања и технологије, тројицу „представника" српског народа одабрала је Скупштина Косова (у којој не учествују легитимни представници Срба из покрајине или барем не они који представљају више од 1% нашег народа), док је једног члана изабрао међународни цивилни представник. Поставља се питање од кога је ова комисија независна ако је извјесно да шест од седам њених чланова суштински одређује албанска косовска влада (било да је у питању министарство или скупштинска већина)?
Суштина овог „извјештаја" садржана је у тежњи да српски уџбеници буду цензурисани и преправљени како би одговорали политичким интересима албанског националног покрета. Писци извјештаја нијесу се ни потрудили да научно оспоре неке од ставова које одбацују. Најчешћа примједба гласи да садржаји уџбеника не прихватају постојање независног Косова, да приложене карте приказују цјеловиту Србију или исказују пуну површину Републике Србије каква је међународно призната чак и налазом Хашке конференције из 1991. године. Кад је ријеч о српском језику и књижевности, од научника и умјетника по мјери премијера „Змије" (самонаденуто шифровано име) и предсједника парламента, који је када је напустио наставнички позив био портпарол терористичке ОВК, проблематичне су пјесма „Симонида", потекла из пера Милана Ракића, и драма „Бој на Косову" Љубомира Симовића. Кажу да такви садржаји „не промовишу идеје слободе и демократије и не позивају на мир и толеранцију". А на шта позива споменик Адему Јашарију?
Или мит о тзв. Ослободилачкој војсци Косова, чији генерал је признао да је бацио бомбу на цивиле па наручио пљескавицу, док је други његов колега у мемоарима писао о убиствима српских и албанских цивила!? О монументу посвећеном Скендербегу усред Приштине, града са којим ова историјска личност није имала никакве везе, не треба ни говорити. Анализа албанских уџбеника на Косову и Метохији свакако би отворила перспективу непрегледног океана „толеранције и демократије".
Наравно, уџбеници историје су истинска посластица за модерне албанске цензоре. Илустрације у уџбенику за пети разред (Стари вијек) нијесу прихватљиве зато што, погађате, не промовишу „мир и толеранцију".
Кажу да није довољно написано о Илирима, са којима данашњи Албанци, како већ скоро читав вијек тврде, имају некакве везе. Цензори при том не спомињу да о становништву Косова и Метохије тог времена можемо писати само на основу археолошких домишљања, а велико је питање колико данашње становништво уопште има везе са овим давним људима, пошто се вјековима досељавало захваљујући релативној пренасељености планина. Тако би неко могао да се буни што у српским уџбеницима нема довољно података о келтском племену Скордиска, које је свакако важно за историју Београда, пошто су на његовој територији основали прво стално насеље. Цензори тврде да Косовску битку наравно нису водили Срби, већ некаква хришћанска коалиција. Извјесни народ који није имао државу у то доба сигурно је учествовао у овој важној бици, мада извори тако нешто не потврђују. Косово и Метохија наравно за анализаторе није било „Стара Србија", чак ни када су Срби тамо били у већини, баш као ни када извори ове територије називају управо тако.
Претпоставићете да су уџбеници географије, цјелокупно гледано, једна велика грешка. Република Косово је постојала одувијек, наравно док је једног дана ретроактивно не замијени Република „Косова". И када није било српске државе, овдје су столовали Илири, који су, то је несумњиво, и прије 2.500 година били само прикривени Албанци, који би, да их је само неко од агресора и поробљивача питао, сви заједно, од Задра до Јањине, гласали за бившег кардиолога Енвера Хоџе или, ако не за њега а оно за самозваног команданта, премијера, шифровано - гмаза.
Што се вјеронауке тиче, ту нема шта да се разматра. Косово је „секуларна држава", па такав предмет неће ни бити дозвољен. Наравно, ни као изборни. То је Краљевина Југославија била назадна када је Албанцима омогућила самосталну вјерску наставу, образовање и извјесну судску аутономију. За разлику од већине европских држава и САД, Косово ће своју „секуларност" доказати забрањујући вјерску наставу управо српском народу. За разлику од САД-џамахирије, Косово је либерално, демократско, свјетовно, мирољубиво и албанско.
Српском народу остаје да се бори. Почетком 21. вијека ми се налазимо на почетку борбе у којој смо два пута побиједили, али нам историјска судбина, слабост нашег народа (посебно елита), моћ наших непријатеља и кукавност савезника нијесу омогућили да поставимо трајан темељ нашој државној и народној кући. Ако попустимо, ако дозволимо себи срамоту да нас натјерају у неистину и присле да одрекнемо нашег имена и предака, нијесмо ни заслужили правду и слободу.
Тек ради занимљивости да споменем да је једна од важних „радионица" на којој је ова комисија брусила свој шеснаест и по страница опширан извјештај одржана у слободарској Будви. Чувајте се Црногорци - једнога дана ће и покојне владике које спорите Српству да буду оцијењене са становишта „мира", „демократије" и „толеранције". Очекивано, они ће сви одреда пасти, а све Бушатлије, Крапе Јусове, Бајрами Цири, Хасани Пришћине, Аземи Бејте, Шабани Полуже и Адеми Јашари проћи ће са најбољим оцјенама. Мада, ако би владике прихватиле неумитну истину, коју су Милош Обилић и сви Немањићи одбили, а то је да су сви они у ствари Албанци (а лијепо им је нуђено да буду Нимани, Кобилићи итд), можда би оцјене биле и нешто мало боље.
................................................................................................................................................
Симонида
Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није хтео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
Те човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!
Милан Ракић
_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...
Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
