Citiraj:
У првој заповјести, која гласи: ЈА САМ ГОСПОД БОГ ТВОЈ И НЕМОЈ ИМАТИ ДРУГИХ БОГОВА ОСИМ МЕНЕ! - Бог нам се открива као једини Истинити и Лични Бог, Бог који је Творац свијета и човјека. Као такав, Он се јављао људима, боравио с њима у рају, али су људи одбацили савез са Богом, одбацили су Божју љубав и понуду да Бог и човјек живе у вјечној заједници. И не само да су људи одбацили љубав Божју, него су, временом, одбацили Једног и Истинитог Бога и измислили лажне богове - идоле.
Човјек је из своје гордости хтио да буде раван Богу, по наговору сатане, те је, у својој гордости, и несвјесно измишљао богове којима ће он управљати. И данас се људи клањају идолима, само што су старе идоле замјенили новим: савремени идоли су постали популарне личности, политички положај и новац.
Друга Божија заповјест, која гласи: НЕ ГРАДИ СЕБИ ИДОЛА НИТИ КАКВА ЛИКА, НЕ КЛАЊАЈ ИМ СЕ НИТИ ИМ СЛУЖИ - само потврђује прву и дословно је појашњава. Њоме се забрањује обожавање Божије творевине или ма ког дјела људских руку, јер је Бог изнад сваке творевине, изнад свега створеног, јер је Бог Творац свега видљивог и невидљивог.
Поштовање светих личности (светитеља) и икона у Православној Цркви никако није у супротности са првом и другом Божијом заповјести. На светим иконама изображене су благословене преставе Живога Бога, Анђела, светитеља, мученика, наших молитвених посредника код Господа. Преко њих, ми преносимо своју љубав и поштовање на самог Бога.
НЕ УЗИМАЈ УЗАЛУД ИМЕНА ГОСПОДА БОГА СВОЈЕГА; ЈЕР НЕЋЕ ПРЕД ГОСПОДОМ БИТИ ПРАВ КО УЗМЕ ИМЕ ЊЕГОВО УЗАЛУД!
Не узимати узалуд имена Господа Бога свога подразумјева, на првом мјесту, да се не служимо непристојним ријечима када говоримо о Богу. На жалост, након борбеног атеизма, са којим смо живјели у претходних неколико деценија, један од плодова таквог сатанистичког приступа животу, јесте и измјењен рјечник неких људи.
Тако, поред свих сатанских насртаја на православну вјеру и њене вјернике, могли смо скоро свакодневно чути на улицама богохулничке изразе, помоћу којих се неки људи декларишу као отворени богоборци и сатанисти. Иако је, по природи ствари, такав ријечник одраз крајње некултуре и примитивизма, он је ипак предвиђен и санкционисан од стране Христа Спаситеља, када каже: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима.
И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. (Мт. 12, 31-32.). Ова Божја заповјест јасно и недвосмислено забрањује такав ријечник свакоме ко себе назива хришћанином и очекује спасење душе и тијела.
Такође, то значи и да у свакодневном говору именом Господњим не потврђујемо наше безначајне ријечи или чак лажи. У времену у којем живимо све је мање повјерења међу људима и често за своје ријечи тражимо потврду, како бисмо саговорнику показали да говоримо истину. Стога се често кунемо да говоримо истину и узимамо име Господње за потврду наших ријечи.
Али Христос нас опомиње да то не чинимо и каже: нека ваше да буде да и ваше не - не! Име Господње треба помињати само у молитвама и са великим поштовањем.
СЈЕЋАЈ СЕ ДАНА ОД ОДМОРА ДА ГА СВЕТКУЈЕШ - ШЕСТ ДАНА РАДИ И СВРШУЈ СВЕ ПОСЛОВЕ СВОЈЕ, A СЕДМИ ЈЕ ДАН ОДМОР ГОСПОДУ БОГУ ТВОЈЕМУ ... ЈЕР ЈЕ ЗА ШЕСТ ДАНА СТВОРИО ГОСПОД НЕБО И ЗЕМЉУ, МОРЕ И ШТО ЈЕ ГОД У ЊИМА; А У СЕДМИ ДАН ПОЧИНУ; ЗАТО ЈЕ БЛАГОСЛОВИО ГОСПОД ДАН ОД ОДМОРА И ПОСВЕТИО ГА!
Овом заповијешћу Господ нам забрањује рад седмога дана, али не са бисмо тај дан љенствовали и духовно спавали. Дан одмора није дан љенствовања, дан нерада или дан посвећен безначајним радњама. Дан одмора је дан посвећен Господу Богу твојему, дан молитве у храму у и дому, дан радости због побједе над смрћу. Тај дан је недеља, дан Васкрсења Христовог, дан коначне побједе живота над смрти, Христа над сатаном. Тога дана посвећујемо своју пажњу и своје вријеме заједничкој молитви у храму, Светој Литургији, празнујући тако Царство Небеско већ сада и овдје.
Након св. Литургије, као стадо Христово и као жива Црква, разилазимо се у миру својим кућама, како бисмо преносили дарове тог мира Божјег и другима који нису били у могућности да их приме у храму. То значи, да смо тога дана нарочито дужни да чинимо добра дјела и својим личним примјером свједочимо јединство са Богом којег смо на св. Литургији остварили кроз св. Причешће.
Када детаљније погледамо Десет Божјих заповјести, примјећујемо да је Господ уредио наш однос према Њему са четири, а однос према ближњима са шест заповјести. То није случајно. Св. Апостол Јован, у својој 1. Саборној посланици, каже: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (4, 20-21.)
ПОШТУЈ ОЦА СВОЈЕГА И МАТЕР СВОЈУ, ДА ТИ СЕ ПРОДУЉЕ ДАНИ НА ЗЕМЉИ, КОЈE ТИ ДА ГОСПОД БОГ ТВОЈ.
Прва од шест заповјести које регулишу односе према ближњима, свакако да се односи на поштовање наших родитеља. Преко родитеља добили смо живот од Бога, а њиховим великим трудом и жртвом, ми смо добили основна знања о себи, Богу и свијету. Поштовање или непоштовање наших родитеља је икона нашег односа са Богом Оцем, а исти тај однос прећи ће и на нашу дјецу: како се ми односимо према својим родитељима, тако ће се и наша дјеца односити према нама.
Нису сви родитељи исти. Понекада се деси да од родитеља и не добијемо потребу пажњу, љубав и бригу. Свједоци смо једне генерације родитеља која своју дјецу није имала чему добром научити када је у питању вјера у Бога. Али то не треба да буде разлог да своје родитеље не поштујемо. Христос тражи од нас непрестано усавршавање: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 4, 48.). Наша је дужност да будемо савршенији од својих родитеља, те немамо права да се љутимо на њих, ако смо у вјери или било чему другом испред и изнад њих.
НЕ УБИЈ!
Бог је Творац и Даваоц живота. Створио је човјека по слици и обличју своме, што значи да је сваки човјек боголик, јер је Божански лик утиснут у човјекову душу и ум. Убијањем човјека, устајемо против Божијег подобија у њему и Духа Светога који живи у њему преко светих Тајни.
Христос каже: Не бојте се оних који убијају тијело (Мт. 10, 28.). Постоје и они који убијају душу, а то су они који кваре људске душе одвлачећи их од Господа и одводећи их на странпутицу. Савремени начин за убијање људских душа свакако видимо у секташењу и врбовању људи у душегубна удружења.
Самоубиство је још већи гријех од убиства, можемо рећи и највећи. Самоубиством смо сами себе потпуно одвојили од Бога и од сваке могућности покајања и повратка на прави и истинити пут.
НЕ ЧИНИ ПРЕЉУБЕ!
Ова заповјест нас чува од сваког блуда, скрнављења нашег тијела и злоупотребе наших природних осјећања. Прељуба је чин убијања љубави према личности са којом смо одлучили да подјелимо вјечни живот, убијање свих благодатних дарова у нама које смо добили светом Тајном брака, убијање Божјег благослова наше љубави. Прељуба је чин самообмане, тражења лажне љубави тамо гдје је нема и не може бити, а то нас уводи у стање потпуног душевног немира, узнемирености и лажног самозадовољства. Прељуба је пут ка разбијању Богом благословене породице, разбијању домаће Цркве, божанског језгра у којем треба да се његује оно најсветије – љубав.
Овдје спада и забрана сваког противприродног употребљавања нашег тијела, јер (по ријечима св. Апостола Павла): тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши.
Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији. (1. Кор. 6, 13-20.)
НЕ КРАДИ!
Под крађом разумијемо сваки вид незаконитог узимања имовине која припада нашем ближњем, лагање сиромашних и невјештих у куповини или продаји, избјегавање регулисања наших дужности према ближњима и држави, као и свака обмана и фалсификовање у сврху зарађивања онога што нам не припада. Дужност сваког хришћанина је да живи од плодова сопственог рада и да помаже своје ближње који су мање срећни од нас.
Уосталом, наша хришћанска дужност је да помажемо својим ближњима и да братском љубављу покажемо свијету да смо ученици Христови. Ако ми, као хришћани, то не будемо чинили, већ напротив, ми будемо ти који ће кршити Божије заповијести: од кога да очекујемо да сачува Божји благослов, ако то ми, као дјеца Божија и насљедници Царства Његовог, не будемо чинили? Ми смо позвани да будемо „со свијету! Ако со обљутави, чиме ће се осолитисвијет“?!
НЕ СВЈЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА!
Ако ко лажима жели да прикрије или искриви истину или да се брани од чињеница које потврћују истину, онда мора свагда имати на уму Христове ријечи записане у Матејевом Јеванђељу: Нема ништа скривено што се неће открити, нити лажно што се неће дознати (Мт. 10, 26.). Говорећи лажи, гријешимо против својих ближњих и самога себе, доводећи њих у незгодан положај, а своју душу и свој ум у неприродно стање, које, ако се често понавља, може постати дио наше личности. То стање може довести и до озбиљног поремећаја личности, а свакако до удаљавања од Христа.
Стога, залагати се за истину, за нас хришћане значи: свједочити, управо, живога Христа Који је који је Пут, Истина и Живот.
НЕ ПОЖЕЛИ НИШТА ШТО ЈЕ ТУЂЕ!
Ова Божја заповијест је у вези са 8. Заповијести која гласи: Не кради, с тим што на овај начин Господ предупређује крађу, јер нам забрањује и да гријешимо мишљу. Рђаве жеље производе рђава дјела. Желећи нешто што није наше, нешто што припада нашим ближњима, а при томе не трудути се да својим радом то створимо, довешће нас кад-тад у ситуацију да своју жељу спроведемо у дјело. Градити своју срећу на несрећи других, није својствено хришћанину који се даноноћно труди да својим дјелима угоди Богу, Живом Богу, који је свуда и на сваком мјесту. Он треба да живи у срцима нашим, а у срцу које рађа рђаве жеље, нема мјеста за Живога Бога.
Зато, сваки хришћанин треба да упражњава пост и молитву, као лијек и превентиву против рђавих жеља и храну за савјест која је глас Божји у нама. Само тако ће и мисли и дјела наша остати чисти пред Богом.
У Новом Завјету Христос понавља све „старозавјетне“ заповијести и даје им онај исти значај које су имале у Старом Завјету. Међутим, Господ их проширује са још двије, иако су ове Заповијести љувави ништа друго до само појашњење Десет Божјих заповијести. Оне су садржане у свим заповијестима Божијим, те их можемо назвати резимеом свега Божјег Закона.
Ап. Матеј у свом Јеванђељу записао је следеће: И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.
О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци. (Мт. 22, 35-40.)
Зашто смо дужни да љубимо Господа својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим? На ово питање најбољи одговор нам даје Ап. и Јеванђелист Јован, онај учених Христов који је сво своје Јеванђеље и све своје поуке посветио одговору на ово питање:
Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.
У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. По овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа својега. И ми смо видјели и свједочимо да је Отац послао Сина – Спаситеља свијета. Који призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу. И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.
Тиме се љубав показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1.Јов. 4, 7-21.)
Након овог ицрпног објашњења Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, не остаје нам ништа друго, до само да поновимо неке дијелове овог излагања и закључимо: Да је Бог из љубави створио свијет и човјека; да је човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину; да је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота; да Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас; да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом и да нам је припремио вјечну радост у вјечном заједништву са Њим.
Одговор на претходно питање може бити и ново питање: Можемо ли, сагледавајући толику љубав Божју према нама, да је не узвратимо, да останемо хладни према њој!?
Љуби ближњега свога као самога себе! (Мт. 22, 40.)
Ко је наш ближњи? На то питање, најбољи одговор нам даје сам Господ Исус Христос у причи о „Милостивом Самарјанину“ (Лк. 10, 29-37.), кроз коју нас учи да је наш ближњи сваки човјек, а не само наш рођак или пријатељ. И ову констатацију „сваки човјек“ не смијемо уско посматрати, па рећи: „сваки човјек који припада мојој породици, вјери или нацији.“ Дакле, Христос нас учи да је наш ближњи сваки човјек на овом свијету и да у сваком човјеку треба да препознамо лик Христов, без обзира ко или шта је он.
Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав. Ово су ријечи Апостола и Јеванђелиста Јована, који нам даље појашњава: и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше. Љубљени, кад овако Бог заволи нас, и ми смо дужни љубити једни друге. Бога нико никада није видио; ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?
И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега. (1. Јов. 4, 7-21.)
Ако знамо да је Бог створио човјека, прве људе, и да смо сви потомци тих људи, тада не смијемо говорити о разликама међу људима по боји коже, нацији или вјери, већ смо дужни да поштујемо сваког човјека као створење Божје створено по лику и подобију Божјем. Ако знамо ову истину и држимо је, онда ћемо у сваком човјеку препознати лик Христов, без обзира колика „наслага“ његовог личног гријеха покривала тај лик. И бисер који падне у блато да се пронаћи, очистити и вратити му сјај који заслужује.
Бог је из љубави створио свијет и човјека, а човјеку дао разум и слободу како би га уздигао на пиједестал свог љубљеног створења са којим немјерава да подјели своју љубав и своју творевину. Иако је човјек одбио ту љубав и прихватио лаж као начин живота, Бог и даље брине о људима и да из љубави према нама шаље Сина Свога Јединородног да нас спасе и донесе љубав међу нас, да нас ослободи од смртнога страха и дарује храброст коју љубав носи са собом. Уколико волимо своје ближње и поштујемо их, ућићемо у вјечну радост Господа Бога нашега.
У својој Бесједи на гори Христос нам, између осталог, поручује: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети; Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати... (Мт. 5, 7-9.)
Међутим, љубав према ближњима се не завршава само на напријед реченом. Христос нам поручује и следеће: А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне. (Мт. 5,44.)
И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив. (Лк. 6, 33-36.)
Izvor: SOZ Eparhije Banjalučke