banjalukaforum.com

Uzmite svoj Krst

На северу Русије, у оним великим, непрегледним брезовим шумама живео је један човек-дрвосеча. Тај човек је живео у времену када се РУСКИ род још увек клацкао између Перуна и Речи Божије. Заправо, он је био многобожац. Реч још увек није стигла до његових, брезових шума... Али ето, живео је простим, једноставним животом. Био је снажне телесне грађе, а у грудима је имао добру душу. Знао је да разликује добро од зла... Био је добар човек.
Једнога дана, док је седео испред своје колибе, и загревао ручно направљен, (склепан) "самовар", зачуо је неки глас, а убрзо и видео човека са чудном капом и дугом седом брадом. На себи је имао црну, исхабану дугачку хаљину и гуњ преко. Тако обучен, погрбљен провлачио се између бреза, и на сав глас викао:
-Узмите свој Крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим! Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!-И тако стално.
-Ја знам шта је крст.-рече дрвосеча. То је оно што се ставља на кров брвнаре, да би кров био јачи. Па добро. Овај чудно обучени човек сигурно сакупља војску за рат. Чим гране пролеће, крену и ратоиви... Али ко је тај Исус? Сигурно је великог рода, чим га овај гласник зове Сином Божијим. Па добро, направићу крст, и идем да нађем тог Исуса... Гласник зове!
И тако, наш дрвосеча посече две брезе и направи немали крст. Спремио је и нешто хране за пут... Упрти крст на леђа и крену тамо куда је онај чудни гласник замакао. Крст је био тежак, те се дрвосеча са тешком муком пробијао кроз шуму. Понекад би застао, јер није знао куда даље... Али онда би као по неком правилу чуо глас:
-Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!
-Аха, тамо треба ићи. И ишао је за гласом.
Прошла су тако пуна четири дана. Напокон је изашао на један пропланак. Глас који га је водио све време више није чуо. Куда даље? У даљини је видео неколико кућа-брвнара ограђених високом дрвеном оградом.
-Идем тамо. Тамо ће ми сигурно рећи где је тај Исус Син Божији... Ваља се прикључити војсци. И стави на леђа онај брезови крст, па крену даље.
Дошавши близу, виде на крову једне куће крст сличан ономе који је он носио, али много мањи. Његовој срећи као да није било караја.
-Ево, ево овде живи тај Исус, Син Божији! Ево знака на његовој кући! Покуцаћу на врата и питати за Исуса-рече.
Као маљем стаде ударати у вратницу.
-Има ли кога... Исусе, отвори ја сам дошао! Видео сам и чуо твога гласнаика... Има ли кога! Отворите!
Врата се отворише и на њма се појавише два црнорисца. Помало уплашени и збуњени запиташе горостасног дрвосечу кога тражи, и шта то носи на леђима.
-Па носим крст, и тражим Исуса Сина Божијег... Ево ја сам дошао, јер сам чуо од његовог гласника, који је обучен исто као и ви, да зове: "Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!"
-Ајде брате остави твој крст ту испред, па да се одмориш, и нечим окрепиш.-рекоше му монаси.
-Не, крст нећу да оставим. А где су ваши крстови?-запита.
Један од монаха оде и позва игумана. То је био један стари, и по мудрости познат духовник.
Дошавши испред капије, игуман уведе дрвосечу у манастир.
-Хајде нешто да поједеш, па ћемо видети... Исус Христос ће нам рећи како да расудимо даље.
-Код нас је обичај-рече игуман-да брату који дође у манастир, доделимо и неко послушање, неки посао.
-Шта треба да се ради-рече дрвосеча.
-Узми посуду са водом и ону циглу па иди у кућу што има на крову крст и орибај дрвени под.
Рибајући под, дрвосеча дође до иконостаса.
-Све је овде некако лепо, а и лепо мирише.-помисли.
Полако је подигао поглед ка врху иконостаса, и застао... Нека тежина му се спустила у груди... Зачуђен, задивљен... Видео је осликан крст, и на крсту човека-распетога. Из руку и ногу. и из ребара текла је крв... Неки људи и жене око њега... Туга.
-Па ко си ти...? -рече дрвосеча, као ван себе. -Па ко си ти, ко ти је то урадио?-ридао је. Па шта си ти то учинио да те тако казне?-плакао је. Није могао да одвоји поглед са распећа. За њега више није ништа постојало. Онако горостасан, плакао је као дете после добијених батина.
И... У том часу Господ је сишао и стао испред дрвосече, који је још увек савијен плакао.
-Устани, и немој плакати више-рече Он. -Ја сам Исус Христос Син Божији.
Дрвосеча је подигао главу.
-А јеси ли ти Исусе Сине Божији гладан?-запита дрвосеча онако кроз сузе, радостан што види Исуса да је жив.
-Јесам, иди код игумана и питај га за мало хлеба.
Излетевши из цркве, дрвосеча налете баш на игумана.
-Молим те старче, дај ми још мало хлеба. Ево сам у цркви упознао једног човека. То је онај човек што сам га тражио... Зове се Исус Син Божији... Гладан је. Молим те да ми даш за њега мало хлеба.
-Иди у кухињу и узми...-промуца игуман.
Вративши се у цркву и пошто је дао Господу кришку хлеба, Исус му рече:
-Ниси ти за овај свет. Да ли би ти кренуо замном?
-Ја због тога и дошао. А да поведемо и игуман, добар је човек?
-Њега још увек не можемо повести, јер није спреман.
Изашавши из цркве, дрвосеча затече игуман како још увек стоји на оном истом месту.
-Ето, ја морам да иде са Исусом. Не могу више да останем овде. А и ти ћеш ускоро за нама.

Мало касније у цркви су нашли дрвосечу наслоњеног на иконостас, као да спава.

MILOST TVORCA

Nedostižan je Tvorac u milosti Svojoj. Ili zar nije nedostižno ono što se čulo sa krsta: "Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta rade" ? Odmah do Tvorca po milosti stoje anđeli Sveti. Oni se danonoćno trude da spasu duše ljudske koje su im poverene. Priča se za jednog hajduka kako je sreo sveštenika, uperio pušku u njega i viknuo: "99 sam njih ubio, sada ćeš ti biti stoti!"

Sveštenik reče da je spreman za smrt, ali zatraži vode od hajduka. Hajduk mu donese vode. Ali, dok je sveštenik pio vodu, dođe smrtni čas hajduku i on pade i izdahnu. Tada se đavoli počeše sporiti sa Anđelima oko negove duše. Đavoli su nabrojali 99 zločina hajdukovih, kao i ostala sitnija grešenja.

Odgovore Anđeli: "Nije vaš, nego je naš!" Učinio je dva velika jevanđelska dela:
1. Ispovedio je pred sveštenikom da je ubio 99 ljudi
2. Dao je vode žednome
Dakle, čak i slučajna ne namerna dobra dela, uračunali su Sveti Anđeli onom zlotvoru, a neke i danas vidim kako ljutito zapitkuju: "Zar su nebesa milostiva?"

MAJKA

Osam laži moje majke

Moja majka nije uvijek
govorila istinu.... slagala mi je osam puta u bitnim životnim trenucima! Priča počinje sa mojim rođenjem. Rođen sam kao
sin jedinac u veoma siromašnoj porodici... siromašnoj do te mjere da
...nismo imali dovoljno hrane, a kamoli nešto više. U rijetkim prilikama
zadesilo bi se da imamo malo krompira u kući... Majka bi pripremila skromni
obrok i uvijek bi istresala svoj dio na moj tanjir govoreći: ''Jedi,
sine, ja nisam gladna.''

Ovo je bila njena prva laž.

Kada sam malo odrastao, moja majka bi, po
okončanju kućnih poslova, otišla do rijeke koja se nalazila ispod kuće,
nadajući se da će uloviti ribu kako bih ja jeo zdravu hranu i razvijao
se kao svako drugo dijete. Jednom prilikom, uspjela je
uloviti čak dvije ribe. Požurila je u kuću i spremila obje ribe i
stavila ih pred mene. Ja sam malo-pomalo jeo ribu, a moja je majka jela
ono što je ostajalo iza mene na kostima. Vidjevši to, moje je srce
zatreperilo i onu drugu ribu stavio sam pred majku, a ona ju je vratila
rekavši: ''Sine, pojedi i ovu drugu, jer znaš da ja ne volim ribu.''

Ovo je bila njena druga laž.

Vrijeme je prolazilo i došao je dan mog polaska u
školu. Kako nismo imali dovoljno imetka da se školujem, majka je otišla
u jednu trgovinu odece i dogovorila se sa vlasnikom da
prodaje odjeću po kućama uglednih i bogatih ljudi. Jedne hladne i
kišovite noći, majka se duže zadržala na poslu. Čekajući je kod kuće,
zabrinuo sam se i izašao da je potražim. Ugledao sam je kako nosi torbu
sa odjećom i kuca na vrata tuđih kuća. Zovnuo sam je: ''Majkoooo, hajde
dođi. Idemo kući, kasno je i hladno. Možeš nastaviti sutra ujutro!'' Ona
se nasmijala i rekla: ''Sine moj, ja nisam umorna.''

Ovo je bila njena treća laž.

Došao je dan polaganja školskih ispita. Iako je
bilo veoma vruće, majka je željela poći sa mnom u školu. Sunce je pržilo
zemlju, a površina peska titrala je od toplote. Ušao sam u školu, a
ona je ostala čekati u školskom dvorištu, doveći za moj uspjeh. Kada su
ispiti završili, izašao sam iz škole, a ona me dočekla u topli majčinski
zagrljaj, ispunjen ljubavlju i milošću. U ruci je držala hladan i svjež
sok koji je kupila radi mene. Kada sam ga počeo piti, okrenuo sam se i
pogledao u nju: niz njeno čelo slivale su se kapljice znoja. Pružio sam
joj čašu i rekao: ''Majko, pij'', a ona reče: ''Sine, samo ti pij. Ja
nisam žedna.''
Ovo je
bila njena četvrta laž.

Nakon smrti mog oca, majka je živjela teškim
udovičkim životom. Preuzela je svu odgovornost za vođenje kuće,
jednostavno – morala se brinuti o svemu. Život je postao teži, a mi smo
često smo gladovali. Pored naše kuće živio je moj ujak, inače veoma
dobar čovjek. On nam je često slao hranu da utolimo glad. Kada su
komšije vidjele da je naše stanje postalo nesnošljivo, savjetovali su
majku, koja je još uvijek bila mlada, da se uda za čovjeka koji bi nam
pomagao. Međutim, moja je majka odbila ovaj savjet riječima: ''Ja nemam
potrebe za ljubavlju.''

Ovo je bila njena peta laž.

Po završetku fakulteta, dobio sam dobro plaćen
posao u jednoj firmi i odlučio sam da preuzmem brigu o kući. Kako je
majčino zdravlje oslabilo, nije više mogla prodavati odjeću po kućama,
tako da je počela prodavati povrće na tržnicama. Kada je odbila da
prestane raditi, izdvojio sam dio svoje plate i dao joj, a ona je odbila
primiti rekavši: ''Čuvaj, sine, svoje pare, ja imam dovoljno za sebe.''


Ovo je bila njena
šesta laž.

Bez obzira
što sam dobio posao, nastavio sam školovanje i ubrzo sam magistrirao.
Postigao sam uspjeh i povećali su se moji prihodi. Jedna firma
ponudila mi je dobar posao u svom sjedištu u Njemačkoj. Zbilja sam se
obradovao i tako počeo i sanjati o novom sretnom životu. Nakon što sam
otputovao i sredio svoje stanje, nazvao sam majku i pozvao je da živi
kod mene. Ona nije htjela da me ometa i rekla mi je: ''Sine, ja nisam
naučila da živim lagodno.''

Ovo je bila njena sedma laž.

Kako je vrijeme prolazilo, majka je sve više
starila i ubrzo je oboljela od zloćudnog karcinoma. U tim teškim
trenucima neko joj je morao pomagati. Šta sam mogao da uradim kada su
između mene i moje voljene majke bile mnoge države? Ostavio sam sve i
vratio se kući. Majku sam zatekao u postelji. Kada me je ugledala,
pokušala je nasmijati se. Srce mi se cijepalo jer je bila iscrpljena i
slaba. Nije to više bila ona majka koju sam poznavao.... Suze su se
počele slijevati niz moje obraze, ali ona me i tada pokušala utješiti
rekavši: ''Sine, ne plači, ja ne osjećam bol.''

Ovo je bila njena osma laž.

Nakon
što je to izustila, zatvorila je oči i više ih nije otvorila.

Svakome ko uživa blagodat živih roditelja,
poručujem:

Čuvaj ovu blagodat
prije nego što budeš tugovao za njenim gubitkom.

Svakome ko je izgubio svoju voljenu majku,
poručujem:

Uvijek se priseti...

Greh kao kamen

Dva su muškarca posjetila mudraca želeći ga upitati za savjet.
"Pogriješili smo i savjest nam je uznemirena. Možeš li nam reći što nam
je činiti kako bi nam bilo oprošteno i kako više ne bismo griješili?",
...upitaše ga.
"Kažite mi svoje grijehe", reče im mudrac.
"Učinio sam
veliki grijeh", odgovori prvi muškarac.
"A ti?", upita mudrac drugog
muškarca.
"O", odgovori ovaj, "ja sam počinio puno malih grijeha ".
Mudrac
je dugo razmišljao. "Evo što morate napraviti", konačno reče. "Pođite i
za svaki grijeh koji ste počinili donesite po jedan kamen koji će
odgovarati težini počinjenog grijeha."

Muškarci su otišli. Prvi se
brzo vrati s iznimno teškim kamenom, tako teškim da ga je jedva nosio, i
stavi ga pred mudraca. Nakon dugog vremena stiže drugi muškarac noseći
bez napora vreću kamenčića. I on ih stavi pred mudraca.
"Sada", reče
mudrac, "uzmite kamenje i vratite ga tamo odakle ste ga uzeli."
Prvi
muškarac uze svoj kamen i vrati ga na mjesto odakle ga je uzeo.
Drugi
se sjeti mjesta gdje je uzeo tek nekoliko kamenčića, a odakle je uzeo
ostale nije se mogao sjetiti. Vrati se za nekoliko trenutaka i reče da
mu je ta zadatak pretezak.

"Moraš znati, sinko moj, da su grijesi kao
kamenje. Što čovjek počini teži grijeh, to dublje shvaća težinu grijeha,
a kad se iskreno kaje, tada mu je oprošteno.
Ako čovjek ponavlja
manje grijehe, ne osjeća posebnu krivnju pa mu zato nije žao i ostaje
griješnik. Sada vidiš koliko je doista važno kloniti se kako malih tako i
velikih grijeha."

RODjENJE DJETETA


Jedno dete se pripremalo da dodje na SVET.
Jednog dana
on upita Boga svoga:
...
- DRAGI BOZE, REKLI SU DA ĆEŠ ME SUTRA POSLATI NA SVET.
-ALI JA SAM TAKO SITAN I NEMOĆAN, KAKO ĆU ŽIVETI
TAMO?

-Od svih , izabrao sam jednog Andjela cuvara za tebe .On će te
čekati i štititi.Svaki dan će ti pevati i smešiti se.
Tako ćeš ti osetiti njegovu ljubav i biti ćeš srecan.

-DOBRO, KAKO ĆU IH RAZUMETI KAD MI NEŠTO KAŽU,KAD NE ZNAM NJIHOV JEZIK?


Andjeo cuvar ce ti govoriti nalepše i najslađe reči, koje ćeš moći čuti na svetu,
pažljivo i sa ljubavlju će te naučiti da pričaš.


-DOBRO,DRAGI BOZE,A ŠTA ĆU RADITI KAD POŽELIM PRIČATI SA TOBOM?

Andjeo cuvar ce te nauciti da mi se moliš, šireći mi svoje ruke

-ČUO SAM DA NA ZEMLJI I MA MNOGO LOŠIH LJUDI, KO ĆE ME ŠTITITI?


Tvoj će te Andjeo cuvar stalno štititi , pa bilo i to po cenu njegovog života.
On će ti uvjek o meni pričati i naučiti će te putevima koji vode do mene.


Tada nastade tišina i glasovi sa zemlje dodjose do njega.

Dete svati da treba da ide i postavi poslednje pitanje:

- SADA TREBAM DA IDEM ,MOLIM TE RECI KAKO SE ZOVE MOJ ANDJEO CUVAR? .

Nije važno kako se zove, ti ćeš MAJKOM ga zvati!

JEZIK

Prema jednoj legendi, neki stari poglavica želio je iskušati mudrost mladića kojeg je odabrao za svog naslednika na mestu plemenskog vode. Stoga ga je zamolio da mu priredi dva jela. U prvom su se trebali naći svi najbolji sastojci koje život nudi; u drugom najgori.
Dogovorenog dana poglavica je seo kako bi pojeo prvo jelo. Pred njim se tako našao slasno pripremljen kravlji jezik s povrćem. Poglavica je bio oduševljen jelom, a kad je završio, upitao je mladića zašto je odabrao jezik.

"Jezik je jedan od najprofinjenijih dijelova našeg bića", odgovorio je mladić. "Može izgovarati predivne reči istine koje našim ljudima mogu pomoći u razvoju i napretku. Ispravne reči našim ljudima mogu dati hrabrost i poduprijeti njihovo poštenje. Jezik može govoriti o ljubavi i skladu i održati zajedništvo našeg sela."

Poglavici se to poprilično svidelo i sada je jedva čekao da proba i ono drugo jelo. Dogovorenog dana ponovo je seo za sto, te se nemalo iznenadio uvidevši da je drugo jelo identično prvome. Završivši s jelom, upitao je mladića zašto je dvaput priredio isto jelo.

Mladić mu je odgovorio: "Jezik može biti najbolji, ali i najgori dio nas. Jezik može izražavati bijes i obeshrabrivati, što čovjeka može posve razoriti i oduzeti mu nadu. Može varati, može izgovarati neistine koje mogu izazvati nesklad. Jezik bi, lakše od bilo kojeg drugog oružja, mogao uništiti život u našem selu." Stari je poglavica pomno slušao te riječi i polagano kimao. Znao je da je dobro odabrao novog vođu.

Odlicno Leona.

ZIVOT


Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je zivjeti. Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo. Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozemo vidjeti cilja ni smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vishe nego sto nam ga truju i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas. Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak koliko i zivot ceo. Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepshe zivi nego i lakshe i boluje i umire. Da mi je naci nekog ko bi zivio umjesto mene. Pravo ocajanje moze da obuzme covjeka kad kod onih koje smatra bliskim umjesto razumjevanja i usrdne pomoci naidje na hladne, oshtroumne analize svojih shvatanja i postupaka... Ko ljudima sve vjeruje, prolazi rdjavo; ko nishta ne vjeruje, josh gore. I tuga je jedna vrsta odbrane. Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama cinjenica da je takva nada mogla da postoji vrijedi toliko da je suvishe skupo placena jednim razocaranjem, pa ma kako ono teshko bilo. Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi na osjetljivosti njihovih bliznjih. Izmedju bojazni da ce se neshto desiti i nade da mozda ipak nece, ima vishe prostora nego sto se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mracnom prostoru mnogi od nas svoj vjek. Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od posljednjeg medju ljudima. Ono sto moze biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome sto mora biti..." -Andric

VRACAM ULAZNICU ZA OVAJ SVET !



Aljoša: Ali zašto mi onda sve to govoriš? Hoćeš li mi napokon reći zašto mi sve to govoriš?
Ivan: Naravno da ću ti reći, ja sam ti htio reći. Ti si mi drag i ne želim te izgubiti. Vidiš ja sam govorio jedino o djeci da bude što uvjerljivije. O ostalim patnjama ljudskim i suzama kojima je promočena sva zemlja od kore do sredine neću ti reći više ni riječi. Ja sam stijenica i priznajem da nikako ne mogu pojmiti zašto je sve to tako uređeno. Ljudi su sami krivi, dobili su raj, ali njima se prohtijelo slobode pa otvoriše vrata neba i ne treba ih žaliti. Po mome, po jednom zemaljskom umu, znam tek toliko da patnja postoji, a krivca nema. Da sve jednostavno jedno iz drugoga teče i uravnotežuje se. Što se mene tiče što krivca nema, a patnje postoje, kad je meni potrebna odmazda, i to odmazda ne bilo gdje i bilo kada, nego ovdje na zemlji, da je ja sam vidim. Ja sam vjerovao, ja hoću sam i vidjeti. A budem li u to doba već mrtav, onda neka me uskrsnu. Jer ako ne vidim, onda bi to bilo uvredljivo. Pa nisam ja zato živio da svojim patnjama pognojim nečiju buduću harmoniju. Ja hoću vidjeti kako košuta liježe uz lava i kako zaklani ustaje kako bi se zagrlio sa svojim krvnikom. Hoću vidjeti... a što ću s djecom? To je pitanje koje ne mogu riješiti. Ako svi pate da bi patnjama pognojili nečiju harmoniju, što se to onda djece tiče? Zašto i ona moraju patiti i svojim patnjama pognojiti nečiju buduću harmoniju? Svima je nerazumljivo zašto i djeca moraju dospijeti u materijal da bi sobom pognojili nečiju buduću harmoniju. Ja razumijem solidarnost u grijehu među ljudima, razumijem i solidarnost u odmazdi, ali nema te solidarnosti u grijehu s djecom. Ako i djeca moraju biti solidarna sa svojim očevima u svim njihovim nedjelima, onda ta solidarnost nije pravedna, onda ta pravednost nije od ovoga svijeta i ja je ne želim shvatiti. Netko će reći da će djeca svejedno odrasti i da će dospijeti zgriješiti, ali onaj dječak nije odrasao. Njega su sa osam godina gonili i raskidali psi. Aljoša, ja ne hulim Boga, ja razumijem da će se morati protresti cijeli svemir kad se sve na svijetu, sve nad zemljom i pod zemljom slije u jednu slavopojku i kad sve što živi i što je živjelo usklikne u suzama: «Pravedan si ti, o Gospode!» Ali ja tu pravednost ne mogu prihvatiti. Ali kad se mati zagrli sa krvnikom koji je psima dao raskidati njezina sina i kad oni svo troje uskliknu u suzama «Pravedan si ti, Gospode!»... E, onda će to biti vrhunac spoznaje i sve će se objasniti, ali ja to ne priznajem. I ne želim priznati. Vidiš, Aljoša, možda će se dogoditi da ću ja, ako doživim taj trenutak, ili ako uskrsnem da bih vidio kako se mati grli sa krvnikom koji je psima dao raskidati njenoga sina, isto tako uskliknuti «Pravedan si ti, Gospode!», ali ja ne želim tako uskliknuti. Dok je još vrijeme, želim se zaštititi i zato se posve odričem najviše harmonije. Ne vrijedi ona suza čak ni onog jadnog izmučenog djeteta što se lupalo šačicama o prsa u smrdljivom nužniku i molilo svom malome Bogu, ne vrijedi zato što su te suze ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, ali čime ćeš ih iskupiti? Je li to moguće? Zar time što će biti osvećene? Što će mi takva osveta? Što će mi pakao za mučenike? Što tu pakao može pomoći ako su oni mučeni? Kakva je to harmonija ako postoji pakao? Ako dječje patnje dodamo onoj sumi patnji koja je prijeko potrebna da se kupi istina, onda ja unaprijed tvrdim da sva istina nije vrijedila tolike cijene. Na koncu, neću da se mati grli s krvnikom koji je psima dao raskidati njezina sina. Ona mu ne smije oprostiti. Ako hoće, neka oprosti u svoje ime, neka oprosti svoje bezgranične materinske patnje, ali patnje svog raskidanog sina ona ne smije oprostiti. Ne smije oprostiti zato što te patnje nisu iskupljene. A ako ona ne smije oprostiti, gdje je tu harmonija? Postoji li na svijetu biće koje bi moglo i trebalo oprostiti? A ne, ne treba mi harmonije, čak ni zbog ljubavi prema čovječanstvu. Draže mi je ostati sa svojim neiskupljenim patnjama. Previše su visoko procijenili harmoniju. Moj džep nije toliko dubok da bi mogao platiti ulaznicu za ovaj svijet i zato želim vratiti svoju ulaznicu i ako sam pošten čovjek, dužan sam je vratiti. Aljoša, ja to i činim, ja Bogu ponizno vraćam ulaznicu.
Aljoša: To je pobuna, Ivane!
Ivan: U pobuni se ne može živjeti, a ja želim živjeti! Zamisli da gradiš zgradu ljudske sudbine u namjeri da usrećiš ljude i da im dadeš mir i spokojnost, ali da bezuvjetno moraš izmučiti makar ijedno sićušno biće, makar i ono djetešce što se lupalo šaćicama o prsa, te da na njegovim neiskupljenim suzama moraš izgraditi tu zgradu, bi li pristao biti graditeljem pod tim uvjetima?
Aljoša: Ne bih pristao.

Braca Karamazovi-Dostojevski





---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

"Boze, daj mi smirenosti da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim hrabrosti da promenim one koje mogu i mudrosti da razlikujem jedne od drugih" - Reinhold Niebuhr



--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

"... Nikada nemojte misliti da vec sve znate. I ma koliko vas visoko cenili, imajte hrabrosti da sebi kazete: ja sam neznalica. Ne dozvolite da gordost ovlada vama. Zbog nje cete, mozda, biti uporni i tada kada je potrebno prihvatiti tudje misljenje. ZBog nje cete odbiti neki koristan savet i drugarsku pomoc." - I.P. Pavlov

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
"Ne treba vjerovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili, a koji pokazuju da smo im draži od njihovih starih prijatelja; tako će se ponašati i s nama kada steknu nove prijatelje."-Andersen

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Meni nije potreban prijatelj koji se u svemu slaže i koji na sve klima glavom, jer to i sto i moja senka može da uradi još mnogo bolje.-
Plutarh

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Razgovor s Bogom


Sanjao sam da razgovaram s Bogom.
- Dakle, ti bi zeleo razgovarati sa mnom? - rekao je Bog.
- Ako imas vremena - rekoh.
Bog se nasmesi.
- Moje je vreme vecnost. Sta si me hteo pitati?
- Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?

Bog odgovori:
- Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu a onda bi zeleli
ponovo biti deca.
- Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa onda trose novac,
da bi vratili zdravlje.
- Sto usko razmisljaju o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost
Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
- Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umru kao da
nikada nisu ni ziveli.

Bog me uze za ruku . Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah:
- Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce?
Osmehujuci se, Bog odgovori:
- Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo
voleti.
- Da nauce da nije najvrednije ono sto imaju, nego ko su u svom
zivotu.
- Da nauce kako se nije dobro uporedjivati sa drugima ...
- Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima,
nego onaj kome najmanje treba.
- Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se povredi
voljeno bice, a zatim su potrebne godine da se izleci.
- Da nauce oprastati.
- Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole,
ali to ne znaju reci niti pokazati.
- Da nauce da se novcem moze kupiti sve osim srece.
- Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,
a videti je razlicito.
- Da nauce da je pravi prijatelj onaj ko zna sve o njima
a ipak ih voli.
- Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste,
i da moraju i sami sebi oprastati.

Ljudi ce zaboraviti sta si rekao.
Ljuci ce zaboraviti sta si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima probudio.

Tezi da budes srecan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke; i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe, one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan;
jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj! Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi, jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima,
ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama.
Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde. Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš i bez obzira kakav ti je posao
i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srećan!

Majcino pismo Svetu

Dragi Svete,
Moj sin danas polazi u skolu.Jedno vreme ce za njega sve biti neobicno i novo.Zelela bih da se ti prema njemu odnosis nezno.
Vidis do sada je on bio glavni u kuci. Bio je gazda u svom dvoristu. Ja sam uvek bila tu da vidam njegove rane i da ga utesim.
Ali sada - stvari ce se promeniti.
Ovoga jutra, on ce sici niz stepenice i mahnuti mi rukom. Krenuce u veliku avanturu u kojoj ce verovatno biti i ratova i tragedije i tuge.
Da bi ziveo u svetu u kome mora da zivi, bice potrebna vera, ljubav i hrabrost.
Zato,Svete, zelela bi da ga nekako uzmes za tu njegovu mladu ruku i da ga naucis stvarima koje ce morati da zna. Uci ga - ali nezno ako mozes. Nauci ga da na svakog nitkova dolazi po jedan heroj; da na svakog politicara dolazi po jedan vodja koji se istinski posvetio svom poslu; da na svakog neprijatelja dolazi po jedan prijatelj.Nauci ga cudesnim stvarima koje pruzaju kljige.
Daj mu da na miru razmislja o vecitoj tajni ptica na nebu pcela na suncu i cvece na zelenom brezuljku. Nauci ga da je mnogo casnije da dozivi neuspeh nego da vara.
Nauci ga da veruje u sopstvene ideje cak i kad mu svi drugi kazu da nisu valjane. Nauci ga da svoje misice i svoj mozak proda sto je moguce skuplje ali da nikada ne stavlja cenu na svoje srce i dusu.
Nauci ga da zatvori usi pred gomilom koja urla... ali da stoji uspravno i da se bori ako misli da je u pravu.
Uci ga nezno, Svete, ali nemoj ga razmaziti, zato sto se dobar celik kuje samo u vatri.
Ovo je veliki zahtev, Svete, ali vidi sta mozes da ucinis. On je tako drag mali covek.

SPLAVAR I BUJICA ZIVOTA


Bio jednom splavar koji je prevozio ljude splavom preko reke. Jednom tako naiđe i učitelj, neki čangrizav čovek. Kad su prelazili preko široke reke i tek što su se otisnuli od obale, a učen čovek ga upita:
" Bijaše li tako, da je bilo, da si doživio nevreme za vreme vožnje splavom? "

"Ne razumem ti ja tako zamršena pitanja", reče splavar.
"Zar nisi nikada učio jezika u školi?" zacudi se ucitelj.
" Nisam "odgovori splavar.
" Tada si pola svoga života potrošio uzalud". Na to je splavar ćutao.
Ali ne prođe dugo i naiđe strašno nevreme. Udariše gromovi i kiša ko iz kabla, a splav mali poput orahove ljuske. I splavar se nagnu saputniku pa ga upita: "Jesi li ikad učio plivati? "
"Ne"- reče učen čovjek." E učitelju tada si potrošio čitav svoj život uzalud..."







Prijateljstvo

"Moj se prijatelj nije vratio s bojnog polja, gospodine. Molim dopuštenje da idem po njega."
"Dopuštenje se odbija", reče desetar. "Ne želim izložiti opasnosti tvoj život za čoveka koji je verovatno mrtav."
Svejedno, vojnik je otišao i, sat vremena kasnije, vratio se natrag, smrtno ranjen, noseći mrtvo telo svog prijatelja.
Desetar je bio besan. "Rekao sam ti da je mrtav. Sada sam vas obojicu izgubio. Reci, je li se isplatilo ići tamo po telo?"
Umirući vojnik odgovori: "Oh, da, gospodine. Kad sam došao do njega, bio je živ. I rekao mi je: 'Druze, znao sam da ćeš doći'."

DRVO

Bili su vrlo mlad bračni par, tek par mjeseci u braku. No, čak i za to malo vremena mogli su da shvate da brak i nije baš ono kako su ga sebi ranije predstavljali.

U suštini, nije da se više nisu voljeli; naprotiv, još uvijek su osjećali jako silne emocije jedno prema drugome. Ali su ih sve rjeđe iskazivali.

A prije!! Samo do prije par mjeseci, kao da su se takmičili ko će prvi reći „Volim te“. Ili ko će to više puta reći u jednom danu. Ili ko će to da dokaže na interesantniji i origilnalniji način. I nije padalo teško, niti im je moglo dosaditi. Činili su to iskreno i sa ljubavlju; pružalo im je neopisivo zadovoljstvo da svoja osjećanja pokažu jedno drugome.

I u jednom trenu kao da se sve iz korijena promijeni. Do te mjere su bili napeti u posljednje vrijeme, da su i najmanji događaj ili najbezazlenija riječ bili dovoljan povod da se ozbiljno posvađaju i izvrijeđaju.

Već sasvim očajni i istrošeni od novonastale situacije, jedno veče odlučiše da sjednu i porazgovaraju o svemu. I, ako je moguće, da pokušaju da nađu neko rješenje, koje će biti na obostranu korist.

Nijedno od njih dvoje nije htjelo razvod, ali su istovremeno bili i svjesni da je nemoguće živjeti takvim životom. Bilo im je sve jasno, ali nisu nalazili riječi da to i iskažu. Dugo su sjedili tako ćuteći jedno naspram drugog, razdirani iznutra protivuriječnim osjećanjima i mislima, pitajući se neprestano, šta bi bilo najbolje rješenje.

I odjednom muž poskoči:

- „Palo mi je nešto na pamet!“ – reče sa neskrivenim zanosom u glasu. „Hajde da zasadimo jedno drvo u bašti i to neka bude ‘Naše drvo‘!! Ako kroz sljedeća tri mjeseca drvo uvene – razvešćemo se. Ali ako se primi i počne da raste i da se razvija – nikada više nećemo sebi dozvoliti nijednu misao o razvodu. A za to vrijeme, možemo da spavamo i u odvojenim sobama.“

„I šta misliš, jesi li ZA?“ – upita je nesigurno i uperi u nju pogled prepun očekivanja.

U prvi tren ženi se to učinilo kao prilično čudna i suluda ideja – da im budućnost braka zavisi od nekakvog drveta. Ali kad je pak malo razmislila o bezizlasnosti njihove situacije – na kraju pristade.

Sljedećeg jutra otidoše zajedno do obližnjeg rasadnika i kupiše jedno omanje drvo. Dođoše kući, izabraše pogodno mjesto u bašti i međusobno se pomažući – zasadiše ga.

Prošlo je oko mjesec dana od toga dana.
Jedne noći sudariše se, u tami njihove bašte. U pogledima im se izprva vidjelo čuđenje, da bi se zatim pretvorilo u radostan sjaj.

Oboje su u rukama imali po kantu vode.
Svake su noći išli da zaliju drvo…

OSLUŠKIVANJE SRCA-Jan-Filip Zendker

„Ja? Slep? Izgubio sam vid pre četiri godine, to je tačno. Ali zbog toga nisam slep. Vidim, samo drugačije.“ Posle kraće stanke, učitelj upita : „ A ti?“
Tin Vin je razmišljao. „Mogu da razlikujem svetlost od tame, drugo ne.“
„Zar nemaš nos da mirišeš?“
„Imam.“
„Imaš li ruke da dodiruju?“
„Naravno.“
„Nemaš uši da čuju?“
„Naprotiv, imam.“ Tin Vin se trgnu. Da li da priča doživljaj učitelju? Bilo je to pre nedelju dana i više nije sigura da li se radilo o njegovoj mašti. Radije je prećutao.
„Šta ti više treba?“, upita U Maj. „Najbitnije stvari su nevidljive.“ Ćutao je dugo, a onda nastavi: „Naša čula vole da nas zavedu. Vid je najvarljiviji. Navodi nas da mu verujemo najviše. Ubeđeni smo da vidimo okolinu, ali to je samo površina, a mi je prihvatamo kao stvarnost. Moramo naučiti da dokučimo srž stvar, njihovu suštinu. U tom slučaju, oči su prepreka. One nas skreću s tog puta. Zaslepljuju nas. Ko se suviše oslanja na njih, zapostavlja druga čula. Time ne mislim samo na uši i nos. Govorim o organu koji je u nama, ali nemamo ime za njega. Nazovimo ga kompas našeg srca.“
Tin Vin nije razumeo šta U Maj hoće time da kaže. Rado bi pitao nešto, ali starac mu ne dade da dođe do reči. Pružio mu je ruke i dečaka iznenadi njihova toplina. „Nauči da misliš o tome“, nastavi U Maj. „Ko je bez vida, mora biti uvek na oprezu. Zvuči jednostavnije nego što uistinu jeste. Moraju se pratiti pokreti i disanje. Ako bih bio nepažljiv, čula bi me prevarila. Pigravala bi se sa mnom kao bezobrazna deca koja traže pažnju. Na primer, ako sam nestrpljiv, želim da sve ide brzo. Požurim i, naravno, naletim na čaj ili činiju supe. Ili ne čujem šta drugi govore, jer su moje misli ko zna gde. Dešava se isto ako u meni ključa bes. Naljutio sam se jednom na nekog mladog monaha i odmah nakon toga ugazio u ognjište u kuhinji. Nisam čuo pucketanje, niti sam namirisao vatru. Bes je potisnuo moja čula. Tin Vine, nije problem u očima i ušima. Bes nas čini gluvim i slepim. Strah, ljubomora i sumnja takođe. Kada se plašiš ili si ljut, preokrene ti se svet i izbačen si iz ravnoteže. Dešava se isto i ljudimo koji vide, ali oni nisu svesni toga.“

Soljica kafe

Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se kako bi posetili jednog starog profesora s faksa. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku.

Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem. "Čini mi se da vam treba šoljica dobre kafe", rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio s velikim loncem iz kojeg se pušila kafa i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porculanskih, plastičnih, staklenih, papirnatih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane ...

"Poslužite se."

Merkanje tuđe šoljice.

Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio: "Lepe i skupocene začas su planule." Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Nastavio je: "Za sebe želite samo najbolje. Što vam je ujedno i izvor stresa."

"A ipak, izgled šoljice ne dodaje ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je uistinu trebala dobra kafa, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice."

"Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput života. A posao, novac i položaj u društvu... - poput šoljice. Alati za održavanje života. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo."

"Ponekad, fokusirajući se samo na šoljicu, propustimo da uživamo u kafi. Pijete kafu, a ne šoljicu. Najsretniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno. Govore ljubazno. Vole velikodušno."





-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Čovek je gledao decu koja su na obali zidala kulu od peska.
Kada su završila zamišljenu kulu za koju su potrošila mnogo vremena i strpljenja,
veliki talas je “poravnao” kulu sa plažom. Čovek je očekivao suze i bes.
Deca su sela, uhvatila se za ruke i počela da se smeju!
Uskoro su počela da grade novu kulu.
Rekao je sebi: "Od dece sam naučio veoma važnu životnu lekciju.
Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo energije,
stvorene su od peska. Trajni su samo naši odnosi s ljudima.
Pre ili kasnije doći će talas i odneti ono što smo sagradili sa tolikim trudom
Kada se to dogodi, moći će da se smeju samo oni, koji budu imali s kim da se drže za ruke!!!"

Tuga gleda unatrag, briga gleda oko sebe, a vjera gleda gore.

Ako te Bog stavio u nešto on će te i provesti kroz to.

U sretnim trenutcima slavi Boga.
U teškim trenutcima traži Boga.
U tihim trenutcima obožavaj Boga.
U bolnim trenutcima uzdaj se u Boga.
U svakom trenutku zahvaljuj Bogu.

_________________
Bio jednom jedan djecak, u ocevoj kuci, nad rijekom, koji je sanjao zlatne snove, jer nista nije znao o zivotu.

Ljudi sa crvenom ruzom

"Dozvolite mi da vam ispricam jednu pricu.Uostalom, treba da znate da ja mnogo volim da pricam price zato sto imam tako dobre citaoce kao sto ste vi. Danas cu vam pricati pricu o ljudima sa crvenom ruzom a vi cete, verujem, i iz ove price moci da izvucete neki koristan zakljucak.
Ne znam da li ima medju vama onih koji dobro poznaju Njujork jer dogadjaj se zbiva u Njujorku negde kada je rat, II svetski rat zavrsen. Dogadjaj se dogadja na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku. O cemu se ustvari radi? Radi se o jednom mladicu, mladom coveku koji je na Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku trazio osobu koju nikada nije video a koju je voleo. Naime, o cemu se radi: ovu pricu sam procitala u jednoj knjizi i toliko je zanimljiva pa bih je kvarila i oduzimala od drazi ako bih to ispricala. Zato, dozvolite mi da taj deo procitam. Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort.

"Ustao je, kaze, sa svoga sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku , zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku. Trazio je devojku koje je njegovo srce poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna. Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi. Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama koje su se nalazile na margini skoro svake stranice. Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um. Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika. To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku. Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju. Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama. Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa. Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije. Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta, dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj Centralnoj Stanici u Njujorku.

" Prepoznaces me", - pisala je devojka" - po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru."

I tako, u 7 sati uvece on je bio na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo srce volelo ali cije lice nikada do tada nije video.

I sada, autor knjige, "Ljudi sa crvenom ruzom" kaze, dopusticu da sam Blancard prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.

"Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka . Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su odrazavale cvrstinu ali i odlucnost. Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo. Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao preko njenih usana i rekla je samo:

"Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru".

"Skoro nekontrolisano, - pise mladic dalje, - nacinio sam jos samo jedan korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel, osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu. Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.

Na sebi je imala prosedu kosu koja je bila sakupljena i pritisnuta vec iznosenim sesirom. Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola. Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim i buzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala. Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno; njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaja.

Nisam oklevao. Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama - to je bio znak prepoznavanja sa moje strane. I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno, nesto cak i bolje od ljubavi. Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan. Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.

Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel. Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?" Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.

"Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu" - odgovorila je. " Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla, zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput. I rekla je da ako me pozovete na veceru, da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta. Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa."

Nije tesko razumeti mudrost ove devojke, gospodjice Mejhel.Prava vrednost ljudske duse se vidi u odgovoru na neprivlacno. Neko je napisao: "kazi mi koga volis i ja cu ti kazati ko si".

Ko nosi crvenu ruzu? Obicno oni koji nisu za primecivanje.Obicno oni za koje mislimo da ne treba da nose crvenu ruzu. Da li ste se ikada pitali kako postupamo sa njima, u nasim svakodnevnim kontaktima. Da, sa onima koje svaki dan srecemo sa crvenom ruzom na reveru ".

ZAŠTO VIČEMO?

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja

Naposletku je objasnio:

"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."





MAESTROV DODIR

Bila je prašnjava i ružna i aukcionar je mislio da prosto ne vrijedi, gubiti vrijeme na staru violinu, ali ju je ipak podigao sa smješkom.
“Koliko nudite dobri ljudi”-viknuo je.
“Ko će početi da licitira”?
“Jedan dolar, zatim dva. Samo dva?”
“Dva dolara, a ko će ponuditi tri?”

“Tri dolara, prvi put; tri dolara drugi put; ide za tri… ali ne…”
Iz neke prostorije otpozadi došao je sjedokosi čovjek i poklonio se.
Onda je, pošto je obrisao prašinu sa stare violine i zategao opuštene strune, zasvirao jednostavnu i prijatnu melodiju kao kad anđeo pjeva božićnu pjesmu.

Muzika je prestala, a aukcionar je tihim i mirnim glasom pitao:

“Koliko nudite za ovu staru violinu?”
I držao ju je sa naklonom.
“Hiljadu dolara”

“Ko daje dvije hiljade? “Dvije hiljade. Ko nudi tri?”
“Tri hiljade prvi put, tri hiljade drugi put”

“Prodato!” rekao je
Ljudi su se veselili, ali su neki viknuli:

“Ne shvatamo baš najbolje šta je promjenilo njenu vrijednost?”
Brzo je stigao odgovor:

“Dodir maestrove ruke.”

Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktualnim događajima. Najednom unuk upita deda:

- Deda, koliko ti imaš godina?

Deda odgovori:

- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcina za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.

Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).

Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.

Reč "gay" je bila poštovanja vredna engleska reč, koja je značila veselog, simpatičnog, zadovoljnog čoveka, a ne homoseksualca.

O lezbijkama nismo uopšte čuli, muškarci nisu nosili minđuše.

Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.

Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.

Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.

Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale.
Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače.

U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i ćistoću za svoje muževe.

Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.

Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.

Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.

Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.

Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.

Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.

Notebook je bila beležnica.

Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..

Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.

Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.

Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.

Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?

U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.

Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..

Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?

- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.

- Ne, dragi moj, samo pedeset!