Daljac je napisao:
Одлично, ево полемике.
Не слажем се с тобом, а ево и зашто.
Дучић је корифеј српске модерне и ту, дабоме, збора нема. Међутим, његова поезија је, прије свега, у строго дефинисаном облику форме и то је најврједније искуство које Дука баштини од европских симболиста, највише, наравно, од Француза. Ван култа форме Дучиће је просјечан пјесник који је на врхунцу пјесничке моћи написао, рецимо, ЈАДРАНСКЕ СОНЕТЕ, који су, у најмању руку, срамни. Ипак, постоји још један проблем који је 1929. године уочио и Велибор Глигорић: уколико би Дучића превели на француски видјели би да је он, у ствари, само епигон француских симболиста и то слаб епигон. Он јесте постигао мајсторство у форми, али у његовој поезији једноставно нема великих тема као што је то случај са пјесмама уклетих пјесника француског симболизма.
Алекса Шантић је до 1911. године објавио 6 или 7 књига поезија и сваку од њих је критика препознала као епигоне Војислава Илића. И заиста је тако. Тек од 1911. године Алекса пише велику поезију.
Дис - једна збирка и двије пјесме друге збирке. Остало је лоше.
Пандуревић - слично као и са Дисом.
Бојић - Такође...
А у послијератном периоду пјевају Десанка Максимовић (ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ, ЛЕТОПИС ПЕРУНОВИХ ПОТОМАКА, НЕМАМ ВИШЕ ВРЕМЕНА), МИљковић (УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ, ВАТРА И НИШТА), Попа (КОРА, УСПРАВНА ЗЕМЉА, СПОРЕДНО НЕБО), Раичковић (ЗАПИЦИ О ЦРНОМ ВЛАДИМИРУ, ПРОЛАЗИ РЕКОМ ЛАЂА, КАМЕНА УСПАВАНКА), Павловић (87 ПЕСАМА, ВЕЛИКА СКИТИЈА), Иван В. Лалић (ЧЕТИРИ КАНОНА, СОНЕТИ НЕРОЂЕНОЈ КЋЕРИ), Симовић, Петровић, Бећковић. Набројана дјела су ремек - дјела српске књижевности и заиста мислим да снага тих остварења не може да буде једнака умјетности модерне.
Види, мени генерално најбољи српски песник је Милан Ракић иако је писао јако мало а најбоља песма ми је "Долап".
Е сад од нпр. мени су од Раичковића много бољи песници Шантић и Дучић међутим биће да је то ипак ствар укуса.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
