banjalukaforum.com

Da, bas lijepa prica

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=f8m9iqQJLdA[/youtube]

San o ispunjenju svih želja


Neki je mladić sanjao da je ušao u veliku trgovinu. Za tezgom je bio anđeo i posluživao. – Što vi ovde prodajete? – upita mladić. – Sve što želite, odgovori uljudno anđeo. Mladić počne nabrajati: - Hteo bih: kraj svih ratova na svetu, više pravde za ugnjetavane, velikodušnosti i snošljivosti prema strancima, više ljubavi u porodicama, rada za nezaposlene, više zajedništva među Crkvama i…i…- Anđeo mu preda jednu omotnicu i reče:
- Izvoli. Ovde je semenje, a ti se pobrini da od njega narastu plodovi.

Nemojmo samo maštati i želeti, uradimo nešto i sami za dobro ovoga sveta. Seme imamo, Bog nam ga je dao. A mi moramo da ga umnožavamo dobrim delima.






Kraljev sin

Postojao je kralj koji je imao pokvarenog sina. Budući bez nade da bi se mogao promeniti na bolje, otac je osudio sina na smrt. Dao mu je mesec dana da se pripremi. Mesec je prošao i otac je pozvao sina. Na svoje iznenađenje video je da se mladić primetno izmenio: lice mu je bilo mršavo i isušeno, a celo telo je izgledalo kao da je bilo podvrgnuto patnjama.

„Kako se dogodila tkva promena sa tobom, sine moj?“, upitao je otac.

„Moj oče i gospodaru,“odgovorio je sin, „kako sam mogao da se ne promenim, kada me je svaki dan koji je prolazio približavao smrti?“

„Dobro sine moj,“ primetio je kralj, „pošto si se očigledno prizvao razumu, oprostiću ti. Međutim, moraš održati to budno stanje duše do kraja svog života.“

„Oče“, odgovorio je sin, „to je nemoguće. Kako ću se suprotstaviti bezbrojnim zavođenjima i iskušenjima?“

Tada je kralj zapovedio da se donese sud, pun ulja, i rekao je sinu: „Uzmi ovaj sud i nosi ga po ulicama grada. Pratiće te dva vojnika sa oštrim mačevima. Ako prospeš makar i kap ulja, odseći će ti glavu“.

Kada su se vratili u zamak, kralj je upitao: „Sine moj, šta si video dok si hodao kroz grad?“

„Ništa“, odgovorio je sin.

„Kako to misliš „Ništa“?“, pitao je kralj, „danas je praznik, mora da si video tezge sa svim vrstama tričarija, mnogo kočija, ljude, životinje...“

„Nisam video ništa od toga“, rekao je sin. „Sva moja pažnja je bila okrenuta ka ulju u sudu. Plašio sam se da prospem makar i kap i tako izgubim život“.

„Upravo tako, sine moj“, rekao je kralj. „Čuvaj ovu pouku u umu do kraja života. Budi budan nad svojom dušom, kao što si danas bio nad uljem u sudu. Okreni svoje misli od onoga što će uskoro proći, i di ih na onome što je večno. Nećeš biti praćen naoružanim vojnicima, već smrću, kojoj smo bliži svaki dan. Budi veoma pažljiv u čuvanju duše od svih pogubnih iskušenja.“
Sin je poslušao oca i živeo je srećan.

Božji sluga


Tri groba jedan do drugoga. Ni po jednom nije trava nikla. Kukavna Milica se vuče od jednoga k drugom, pa ljubi onu crnu zemlju i nariče da se čoveku srce skameni.
- Sinovi! ... Čeda materina! ... Zar nesrećna majka i to dočeka! ...
Ne smedosmo od teškoga jada pogledati u Milicu a od straha u Ljubisava, jer on beše onemeo. Nikad neću zaboraviti njegove strašne slike... Sunce na zahodu obasjalo ga svojim poslednjim zracima, a on kao kameni spomenik, gologlav, razrogačio oči, pa gleda u nepobusane grobove na kojima se još ni zemlja nije osušila... Vetrić mu razgoni sede vlasi, baca ih u oči i na lice a on se ne miče...
Ćutimo, gledamo i slušamo.
- Bože! ... Zlikovče! ... Gori si od Turčina i Tatarina! ... - cikala je očajno Milica...
- Ćuti... eto pope!...
- Neka ga!... Krvniče, bože!... Krvnik si... krvnik... bezdušnik!... Hoću da vičem! Hoću da ga grdim!... Ne može mi ništa, ja ga se ne bojim!...
Uzanom stazicom uputio se stari pop Jova. Pozvali su ga da prekadi grobove. Išao je lagano, jer su klecale stare noge pod devedesetogodišnjim teretom... Ali je išao starac oslanjajući se na štap, svoga starog drugara... Od starosti podetinjio, pa mu se lice smeška i na jarko sunce i na zelenu travu.
- Pomaže Bog! - pozdravi nas.
- Bog ti pomogao!... Blagoslovi oče!
I stadosmo mu prilaziti ruci.
- Ja se malo zadržao. Dođoše mi neki za molitvu... Nego da svršimo časom...
Pobode štap u zemlju, pa na njega metnu svoju čitu. Iz zobnice što je na ramenu nosio izvadi trebnik koji beše uvijen u epitrahilj, prekrsti ga, prekrsti se i sam, pa ga zabaci na vrat.
- Kadionicu! - viknu.
Dadoše mu kadionicu i tamnjan. On spusti na žar dva tri zrna tamnjana i poče čitati pomen...
Milica je za sve vreme ležala na srednjem grobu obgrlivši krajeve rukama.
Svrši se pomen. Svi se prekrstismo i rekosmo:
- Bog da im dušu prosti!
Popa priđe Milici.
- Milice! - viknu je.
Ona ćuti.
- Milice!... Ustani!
- J'oj, zlikovče bože! J'oj, dušmanine!...
- Nije Bog ni zlikovac ni dušmanin! - reče on nekim čudnim glasom, glasom koji nije trpeo pogovora, a opet nekako blago...
- Jeste, popo!... Ti ne znaš šta su jadi. Tebe nikad nije ovako zabolelo, jer nisi ni imao svoga bolećeg...
Mi se zaprepastili. Popa je vrlo mlad obudovio i nikad nije imao dece.
- To je istina, Milice, ali i ja sam mučenik!... Ja sam nesrećnik gori od tebe!...
Milica diže glavu i pogleda ga pravo u oči. Svi videsmo da je zaustila da mu nešto krupno rekne. Ali kad mu pogleda u oči, ona zaneme.
On je uze za ruku i sede pored nje...
- Nikad ne reci ni da si najsrećnija ni najnesrećnija!... Od zla gore, a od dobra bolje ima!...
- Ali popo!... Tri groba za nedelju dana! Tri srca, popo, dadoh ja crnoj zemlji!...
- Imala si, pa si dala!... Bog je dao ploda snazi tvojoj, pa imaš sad i da Mu vratiš i da sebi ostaviš!... Dala si sinove, ali imaš unuke. Pa imaš još jedno nesalomljeno krilo - eno Dragutina. Stoji kao kap rose, rumen kao ruža i zdrav kao jelen iz gore!... Zar je to mali dar od Boga!? Zar ti je malo što imaš?...
Njen jogunasti pogled poče popuštati... Htela je govoriti, ali ne progovara...
- Vidiš, - produžavao je popa - ja te znam detetom. Ova je ruka, u Božje ime, sastavila tvoju ruku s Ljubisavljevom. Ja sam ti svu decu krstio i venčao, bio na veselju pa sad evo i u žalosti tvojoj!... I evo, kao što ti onda rekoh u veseloj družini da se Bogu moliš - i danas ti velim!...
- Ali, popo!...
- Ne nuždi se! Ti nisi nesrećna žena! Ti si odužila svoj dug Bogu i ljudima... Imalo se i uzeti i ostaviti. Savij ruke oko ostatka, pa čekaj poziv Božji!... To što je tebe snašlo - zlo je, ali ima gore! Ja rekoh i opet velim: ja sam gori nesrećnik. Ja sam uludo proživeo devedeset godina. Jedne stvarčice na ovome svetu nema za koju bih mogao reći: moja je! Ja ne znam šta je radost i bol roditeljski! Ja tuđe dobro kradem i svojim. Ja sam želeo devedeset godina samo jedan trenutak kad bih mogao pomilovati plavu i detinju kosicu i reći: Hvala Bogu, ovo je moje!... Ali mi Gospod ne dade!... Sad čekam smrt, sam kao panj, uveren da neće ničija suza za mnom kanuti... Zar ja nisam gori nesrećnik od tebe?...
Strašno je bilo pogledati ono trošno telo kako se trese... Što nas beše proplakasmo. Ljubisav mu priđe, uze ga za ruku i poljubi je!
- Hvala, popo! - reče i zaplaka se.
- Živ bio, Ljubisave, pa kaži: Hvala Bogu, kad ovo imam!... Ne jauči od svakoga bola!... Ima i ljućih rana!... Eto, ja i opet velim: Hvala je Bogu!...
- Hvala je Bogu! - reče i Milica. - Bože, oprosti mi!... Udrži mi Gospode, ono što si ostavio!... J'oj, grešna ti sam!...
- Moli se Bogu!...
Pa se diže starina... Sunce zašlo, ali njegovo rumenilo na obzorju sijaše kao zora. On je išao lagano pred nama kao svetitelj kakav... Svi smo ćutali; samo čuh Milicu kako polako reče Ljubisavu: - Ovo je Božji čovek!

Nijema molitva

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u ckvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše. “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“
Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje... Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.
Šta je to? – pitao je starac.
- To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju!
- Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu...
Anđeo ga pogleda tužnog lica.
-Želiš da znaš?.. Pogledaj...
Daleko dole video se veliki hram. Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra.
Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor.
Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!
Na klirosu je regent raširio notni tekst: hor se spremio da peva.
«Aha, hor ću sigurno čuti…» - pomislio je starac.
Regent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina.
Bilo je sasvim čudno gledati: regent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» - pomislio je starac.
Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.
Čitava crkva je bila nema.
- Zašto je tako? – pitao je starac.
- Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… - rekao je Anđeo.
Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.
«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..»
Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli: «…Teška dosada! Loše sam trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»
Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»
I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole.
- Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. – Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi...
Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio:
- Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..
U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Milo se za svoju bolesnu majku.
Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce.
Tamo su bili briga i ljubav.
- Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je Andjeo.

HA-HA-HA!!!

Odlicna prica!

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Odlicno. Daj jos Lakilein Stvarno su prelijepe price, ne ostave covjeka ravnodusnim, tacno se dusa zasiti.

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

У плодној долини подно Анда живјело је мирољубиво племе.
Једнога је дана група пљачкаша која се бијаше скривала у планинама, напала село. У отетом плену нашло се и једно дете, па су и њега повели са собом у планину.
Људи из равнице нису знали како доћи до дечака, јер у стеновита беспућа није водио никакав пут, а ни трагова није било.
Ипак, послаше групу својих најбољих ратника да потраже дете и врате га кући.
Људи су покушавали сад на један, сад на други начин; пењали се левом, па десном страном.
Ни након неколико дана мукотрпна хода нису далеко одмакли.
Видевши да су потпуно немоћни и да им је труд узалудан, одлучише се вратити необављена посла.
Изненада угледаше дјететову мајку како силази с планине коју они нису могли прећи. На леђима је у врећи носила свога сина. Како је успела?
Један од људи из групе поздрави је и рече: "Ми смо најјачи људи у селу, а не могосмо прећи планину. Како си ти успела?"
Жена слегну раменима и одврати: "Није то било ваше дете."

***

Бог је свакому од нас рекао:
"Ти си моје дете, волим те."
Нико и ништа није га могло спречити у намери да нас доведе кући.

Б. Ферреро

RAZJARENI BIK



Dva čoveka prelazila su preko polja kada je pred njima iskrsnuo razjareni bik. Bezglavo su počeli da beže ka najbližem utočištu, dok je bik tutnjao za njima. U trenutku, shvatili su da mu ne mogu uteći. Jedan je doviknuo drugome: »Gotovo je! Nema nam spasa!

Brzo, reci neku molitvu!« a ovaj mu je uzvratio: »Nikada se u životu nisam molio i ne znam kakva bi molitva odgovarala ovoj situaciji.«
»Ma nije važno! Bik nas sustiže, reci bilo šta!« »Dobro onda, kazaću ono što je moj otac govorio pre svakog obroka: »Gospode, hvala ti na onome što nam sleduje.«
Nema veće svetosti nego kod ljudi koji su naučili da bez rezerve prihvate svaki trenutak svog postojanja. Život je kao partija karata u kojoj se svaki igrač trudi da što bolje odigra s kartama koje su mu podcijene. Onaj koji odbije da igra s kartama koje mu sleduju, već traži neke za koje smatra da ih zaslužuje, osuđen je da propadne u životu. Nas niko nije pitao želimo li da igramo. Tu nema izbora, svi u tome učetvuju. Na nama je da odlučimo kako.

DOBRO U ZLU I ZLO U DOBROM

Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu. Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja. Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja. Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog. Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom. Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bo hrom. Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si , tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo. TO JE ZIVOT.

_________________
You smug-faced crowds with kindling eye
Who cheer when soldier lads march by,
Sneak home and pray you'll never know
The hell where youth and laughter go.

Пратити Пут

Један отшелник, заиста свет човек, одрекао се свог тиховања и дошао у многољудну средину. Глас о њему брзо се надалеко пронео и људи су похрлили ка њему. Једни су тражили благослов, други за савет молили... Свети никоме није одбио молбу.
Једнога дана код њега пристиже неки веома богат човек. Његова кочија беше веома раскошна. Било је очито да је богаташ веома разочаран изгледом светога. Загледајући његову изношену одежду, он рече:
- О, многопоштовани, ти заиста веома лоше живиш!
- Ја заиста живим у сиромаштву, али не живим лоше. Лоше живи онај ко о Путу зна и снаге има, али Га не прати

Dve zene

Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих номада, дође старцу и рече:

Оче, хоћу да постанем хришћанин.

- Радујем се због тебе сине. Али, ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.

Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.

- „Нико не може служити два господара” (Maτej 6,24), одговори старац.

Чудо професора Пупина

...И, заиста није се изгубио, нити га је то занело, па чак ни онда када су га касније изабрали за разредног председника у трећој години академије, па ни када је, као познат и славан научник, једној госпођи у Норфолку, која је тврдила како је радио пријемник чудо рекао да је то сасвим просто и да се глас преноси најпре електриком па ваздухом па опет електриком. "Сасвим просто, као да ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!"

- То је за мене ипак велико чудо, наставила је Американка.

- Никакво чудо, као што и није никакво чудо ништа од онога што је човек смислио и конструисао.

- Да, тако ви научници увек: никакво чудо! - срдила се госпођа. Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада је професор Пупин уздигао свој кажипрст руке и упитао је: "Шта је ово?" Сви су се, па и радознала госпођа, изненадили овом питању, не знајући шта Пупин смера тиме.

- Ово је, јел,те, прст професора Михајла Пупина, закључио је. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја на крај овога континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, телескоп мога пријатеља Едисона, и све вештачке направе, као и сва наша цивилизација скупа, све то представља једну просту и детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом једнога човечијега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада, а шта тек да кажемо о чуду целе васионе? Према томе, нисмо ми научници чудотворци него онај који је створио овај прст. А то је Господ Бог. Зато се у нашој православној цркви о Богојављењу тамо на плавом Дунаву пева једна песма која гласи: "Велики си Господе, и чудна су дела Твоја. Ти си Бог који једини твориш чудеса!"

Tri sina

Tri se žene sretnu kod bunara gdje su došle po vodu.

Zapričaju se o svojim sinovima.

„ Trebali biste čuti moga sina ! Kako samo prekrasno pjeva, kao slavuj!“

Druga žena se hvali: „A da samo vidite moga sina, kako je visok i snažan! Kada baci kamen uvis, on skoro dotakne oblake!“

Treća žena samo šuti.

Na to je druge dvije počnu provocirati: „A tvoj sin?

„ Ne znam što bih vam pričala. Moj sin je mladi, obični dečko, kao i mnogi drugi“.





Žene se upute kući noseći teški teret vode na glavi. Treća žena je i dalje šutjela osjećajući se neugodno pored dvije brbljavice.

Sunce je sve žešće pržilo, teret je bio sve teži.

Odjednom žene ugledaju na ulazu u selo svoja tri sina.

„Počujte kako moj sin lijepo pjeva!“, usklikne prva pokazujući na svog sina koji je sjedio na zidiću i zaneseno pjevao.

„Pogledajte moga sina“, ushićeno će druga, „kako visoko baca kamen.Divota!“.

Treći sin potrči prema svojoj majci i uzme joj teški teret s glave.

Jednom je neki lovac namestio zamke da bi lovio životinje. Već sledećeg dana je u jednoj od zamki pronašao malog vrapca. Kad ga je hteo ubiti, vrabac nekim čudom progovori:

"Oj, lovče (skeptiče)! Do sada si jeo samo ovce i još uvek nisi sit. Ja težim samo nekoliko drahmi. Ako me pustiš udelit ću ti tri saveta.
Prvi još dok sam u tvojoj ruci, drugi kad budem na krovu one kuće tamo, a treći savet ćeš dobiti sa onog stabla pored.

"Slažem se", reče lovac i vrabac mu dade prvi savet:

"Ako je nešto nemoguće, ne veruj nikom ko tvrdi suprotno."

Lovac pusti vrapca, ovaj odleti na krov kuće i izrekne drugi savet:

"Ne živciraj se zbog stvari koje su prošle. Živi za ovaj trenutak."

Onda vrabac nastavi: "Progutao sam biser težak deset drahmi. Da si ga pronašao čak bi i tvoja unučad bila bogata."

Lovac se rastuži i bude mu žao što je pustio vrapca. Onda vrabac nastavi:
"Zar ti nisam rekao da se ne živciraš zbog prošlih stvari, pogotovu zbog nečeg što je nemoguće. Stvarno si glup. Kako ću ja progutati tako težak biser kad sâm težim tri drahme ?"

Lovac pomalo opet dođe k sebi i upita vrapca za treći savet.

Vrabac će na to:

"Prva dva nisi koristio, što će ti onda treći ?"

...te odleti kud ga noge nose

Maulana Rumi za ovu priču kaže: Davati savete glupom i nerazumnom sanjaru znači sejati seme u škrtu zemlju. Nema zakrpe koja će zakrpiti rupu gluposti i neznanja. Ti koji daješ savete, ne sej seme svoje mudrosti na zemlju neplodnu !

Zanimljive i dobre priče.

_________________
meet me on the other side
where as a rose I will wake
though blind I'll follow every step you take...