Možda je i moglo....ali me jedno čudi.Ovi "četnici"...kad se pokrene priča o podršci KPJ u Srbiji prije rata,kažu da je nije bilo i da su martovske demonstracije organizovali Englezi....Sad odjednom komunisti krivi...
Комунисти су се заиста тек накнадно укључили у те демонстрације. Не носе комунисти слике Краља Петра на тим демонстрацијама (имаш доле слике). Одвоји времена и прочитај, ово није четничка пропаганда а текст је занимљив (рецимо, ни тебе ни мене нису учили у основној школи о понашању СПЦ у тим тренуцима):
Хитлер је приликом једног разговора са Драгишом Цветковићем изјавио следеће: „Ја хоћу да знам ваш став, ваше држање у току догађаја који ће наступити. Ја ценим пријатељство Југославије и њен став у току овог рата. Ја ценим херојство српске војске, која је у прошлом рату толико славно бранила слободу и независност свог народа. Она је богата и има све услове да развије до максимума свој проспаритет. Ја сматрам Југославију као једну од водећих држава на Балкану. Моменат је дошао да она узме, у догађајима који ће настати, један потпуно одређен став" .... Цветковић је покушавао да што више одгоди приступање Југославије Тројном пакту. На Хитлерово тражење да изнесе и објасни разлоге свог става, Цветковић је рекао: “Тројни пакт повлачи извесне последице, које наш народ не може да прими. Једна суверена земља не може дозволити прелаз страних трупа кроз своју територију, или мешање у унутрашње послове ... Најзад Тројни пакт значи опредељење за једну ратујућу страну“. Хитлер је ове Цветковићеве речи схватио озбиљно, па је покушао да га ослободи страха: „Све ја то од Југославије не тражим. Ја се обавезујем, да за време трајања рата, нећу тражити пролаз за моје трупе преко југословенске територије. Ја идем преко Бугарске. Ја не тражим никакве војне базе на вашој територији, ни употребу железнице, ниједну локомотиву, ниједан вагон. Ја вам гарантујем ваш територијални и државни интегритет. Дакле, у свему овоме нема ничег што би вређало ваш национални понос. Ваши суседи су примили Тројни пакт без икакве резерве. Ово што вам предлажем, то у ствари није Тројни пакт, али с обзиром на остале, ми морамо у тој форми регулисати своје односе“.

Кнез Павле се, 4. марта 1941. тајно састао са Хитлером у Берхтесгадену и имао са њим разговор, који је трајао пет сати.Хитлер је формално позвао кнеза Павла да Југослваија приступи Тројним пакту, јер је то „једини начин да се Југославији гарантује сигурност према Италији и да Солун припадне Југославији“.Хитлер је рекао кнезу Павлу и то да ће он ускоро напасти Грчку због присуства британских трупа тамо.Неки историчари верују да је ова посета кнеза Павла Хитлеру донела прекретницу у југословенско-немачким односима.
После седнице Крунског савета одржане 20. марта 1941. године, кнез Павле је захвалио присутнима и нагласио да они могу лако схватити како се он осећа и истакнуо своје личне везе са британским државницима и са грчком династијом и додао: “Ви знате врло добро да сам ја некада био британски студент и да су мени већина данашњих британских државника школски другови. Моја је свастика удата у британској краљевској породици, а моја жена је грчка принцеза.Само ових неколико чињеница олакшавају вам да схватите коме припада моје срце.Али ја имам савест и не могу повести мој народ у један рат када знам унапред да ће нам то донети сигуран пораз ...“
У дискусије око питања приступања Југославије Тројном пакту умешала се и Српска православна црква преко патријарха Гаврила. Истичићи да он говори у име епископа СПЦ, што је било тачно, патријарх Гаврило је покушао да кнеза Павла одговори од тога да се приступи Пакту. Кнез Павле је апеловао на Патријарха, а преко њега и на СПЦ, да реално и трезвено схватају и просуђују ситуацију у којој се нашла земља и да у том смислу утичу на народ.Кнез Павле је објашњавао Патријарху:„ ...Савезника немамо који би нам притекли у помоћ.Немци су у зениту своје моћи.Ништа их не може задржати, јер добијају победу за победом.“Свој став, и став СПЦ патријарх Гаврило је изложио кнезу Павлу: „Моја је дужност да вам отворено кажем; да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину, уништило животну снагу и морал нашег народа.Погодили би његова родољубива осећања и дубоко увредили његов понос и његове традиције и идеале.За мене је највећа жалост да чујем из уста Вашег Височанства, овако тешку и немилу изјаву, која свима нама раздире срце и мучи душу нашу ...“25. марта 1941. Драгиша Цветковић је у дворцу Белведере у Бечу поптисао је приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. Пакт је садржао следеће одредбе:
"а) Приликом приступања Југославије Тројном пакту, влада немачког Рајха, потврђује своју одлуку, да ће у сваком моменту поштовати интегритет и суверенитет југословенске територије.
б) Влада немачког Рајха потврђује споразум закључен између Влада сила Осовине и југословенске Краљевске Владе, да за све време трајања овога рата, Владе сила Осовине неће тражити пролаз, или транспорт за своје војске кроз југословенску територију.
ц) Владе Италије и Немачке изјављују, да неће тражити од Југославије никакву војну помоћ".
(немачка Бела књига бр. 7, година 1941)
ПУЧ ОД 27. МАРТА И ДЕШАВАЊА ПОСЛЕ ЊЕГА
Генерал Душан Симовић је писао касније, да је 26. марта по подне питао генерала Боривоја Мирковића да ли су већ завршене припреме за извођење пуча: „Пошто ми је ђенерал Мирковић рекао да су све припреме извршене, ја сам саопштио одлуку; да се акција изврши у један час после поноћи 26/27. марта. Потом сам позвао начелника штаба, пуковника Савића и издао му потребна наређења...“

У психози каква је тада владала у Београду, све је то личило на плански смишљен препад чије је несметано извођење омогућавала и небудност органа власти. У 24 часа измећу 26. и 27. марта била је укинута приправност , јер су се Цветковић и Цинцар-Марковић били вратили из Беча, а кнез Павле отпутовао на одмор у Словенију.Та чињеница је врло узбудила генерала Боривоја Мирковића јер се он уплашио да ће кнез Павле са собом повести и Краља, па ће тако избацити пучистима главни адут из руку.Због тога и због још неких других ствари, генерал Мирковић је наредио да се телефонира у Двор и саопшти како се, према тобоже аутентичним подацима спрема атентат на дворски воз, па би било пожељно да кнез Павле одложи пут на неко време.Међутим, трик није упалио.Иако је примио обавештење, кнез Павле је 26. марта увече кренуо на планирани пут.Малолетни краљ Петар II остао је, међутим, у Београду.
Пошто су запосели и осигурали стратегијски важне позиције у Београду, пучисти су одмах прешли на извођење политичког дела свог програма.Похапсивши Цветковића и његове министре, који су били у Београду, одвели су их у зграду Главног генералштаба.Ту је доведена и група политичара из које је требало да се формира нова влада.Неки од доведених кандидата за министре нису знали, када су их официри купили, да ли их хапсе или воде у владу.
Када је генерал Симовић окупио кандидате за министре, рекао им је: “Господо, дајем вам пола сата времена да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Када је прошло пола сата Симовић их упита: „Господо, јесте ли се договорили?“ Сви у глас одговорише:“Нисмо!“.Тада им генерал Симовић прочита распоред министарских наименовања.Нико није давао ни знаке протеста.
Пучисти су покушали да и Димитрија Љотића уведу у владу: „После државног удара“, изјавио је Љотић пред Комисијом за испитивање одговорности у вези државног удара од 27. марта 1941. „имао сам састанак са генралом Богољубом Илићем, који ми је у име пучиста понудио да уђем у владу, под условом да осудим Пакт и да се изјасним за Енглезе.Ја сам наравно то одбио, и саветовао му да нова влада прихвати Пакт и да гледа да уреди односе са Немачком, ако је то још могуће, али ми је било јасно да је рат неизбежан, јер је Симовићева влада била потпуно у рукама енглеских плаћеника, који су за туђ рачун гурнули земљу у рат и пропаст.“
Пучисти од 27. марта 1941. године непосредни су изазивачи Немачког напада и њених савезника на Југославију.Тај њихов чин био је праћен низом обмана и превара народа и земље.Прва веома крупна обмана којом су се пучисти служили јесте да је краљ Петар II са њима и да су то урадили у његово име и са његовим пристанком. Краљ Петар II, међутим, није о свему томе имао појма.Ово тврди и сам краљ Петар II у својим мемоарима.И Јаков Јовановић, касније за време рата један од водећих четничких комаданата у Црној Гори, казивао је и сам и то пред ширим кругом слушалаца, како се све ово одиграло и како је њему стављено у задатак да прочита лажну прокламацију у име краља Петра II, и да ће се тог свог чина вечно стидети.Тек касно увече, негде око 21 час, пошто се кнез Павле вратио у Београд, успео је генерал Симовић да дође до краља Петра II и да га приволи да потпише ову прокламацију, која је тог дана већ неколико пута читана на радију.Том приликом Краљ је потписао и документ, којим генералу Симовићу поверава мандат за састав већ састављене владе.По неким изворима, генеал Симовић је, по подне у 5 сати, издао наређење да се стреља кнез Павле у случају да се не покори њиховој вољи.
После извршеног пуча, генерал Симовић је затражио подршку од патријарха Гаврила и СПЦ. Реако му је: „Ви сте наш патријарх и отац духовни свих нас па Вас у име краљевске владе, краља и Отаџбине и свих нас који смо извршили ово дело молим, да Ви лично подигнете оборени Крсташ барјак наше слободе и да Ви лично кажете народу и свима нама, у чему је значај овог великог историјског дана, када наш народ добива своју слободу, и Петар ступа на престо“.
Патријарх је касније признао да је збуњено одговорио Симовићу, али га је похвалио и њега и све учеснике „у овом светом чину, који ми је оживео уверење да смо ми достојни наследници наших дедова и њихове јуначке борбе, и да настављамо своје дело истим правцима онде где су они стали ...“ Патријарх је, разуме се, пристао да на радију одржи од њега тражени говор.
Епископима, који су га бурно поздравили, саопштио је Патријарх свој разговор са Симовићем и прочитао им говор који је био спремио за радио.Епископ Николај Велимировић је похвалио Патријархов говор и рекао, да је ово „акт национални и државни“. Епископ др Николај је био на врхунцу одушевљења. Из његових очију котрљале су се сузе низ лице.Патријарх Гаврило је у 10 часова пре подне, 27. марта, одржао свој говор на радију.
Претпоставља се да руководство КПЈ није знало за припремање пуча од 27. марта, али се зна да га је обилато искористило за своје циљеве.Милован Ђилас наводи, када је Тито после извршеног пуча, 29. марта 1941. дошао у Београд осудио је „англофилске елементе и провокаторе“ за спаљивање немачке заставе и разбијање Немачког туристичког центра.Као што је познато, у то време је КПЈ била под јаким утицајем совјетско-немачког пакта.
И Милован Ђилас и Светозар Вукмановић-Темпо, два водећа функционера КПЈ у Београду, признају да их је пуч од 27. марта изненадио.Темпо казује како је изашао на улицу „нешто послије осам часова“. Није знао о чему се ради, али је успут видео демонстрације“. Носили су транспаренте са натписима „Живели савезници“, „Живео Краљ“ ... Видио сам слике краља Петра II. Нијесам схватио шта се догађа; од пролазника сам сазнао да су свргнути намесници и да је Краљ проглашен пунољетним, да је образована нова влада са генералом Душаном Симовићем на челу и да су у њу ушли сви шефови политичких партија који су раније сачињавали блок Удружене опозиције.Чак и Мачек...“Ђилас је издао упутства како ће се комунисти понашати у насталој ситуацији: „Наше гледиште је било да требамо да учествујемо у демонстрацијама, и да где год је могуће преузмемо вођство.Наши говорници су добили упутства да пусте пароле: демократизација земље и наслон на Совјетски Савез“. Ђилас даље пише: „У току дана ми смо преузели вођство.Ми смо били међу најактивнијим и најбоље организованим ... Лола Рибар је говорио на Славији, С.В. Темпо код Вуковог споменика, Раде Кончар, Цана Бабовић и Митра (Митровић) такође су говорили. Комунисти су били промукли од говорења и викања“

Комунисти су из часа у час мењали однос снага чиме су на класичан начин преузимали руковођење демонстрацијама.Постепено су почеле да нестају Краљеве слике и да се појављују нови транспаренти; „Живело пријатељство са Совјетским Савезом“, „Живео Совјетски Савез“, „Боље гроб, него роб“... Комунисти су потпуно овладали демонстрацијама. Око подне у демонстрацијама је учествовало око 50 000 грађана, што је за оно време био врло велик број.Ђилас још каже да парола „Боље рат него Пакт“ није дата од Комунистичког вођства: “Ми Комунисти нисмо одобравали ту паролу, али јој се нисмо ни супротстављали. Радије би, под вођством Совјетског Савеза, избегли рат.“
Док су Комунисти натурали масама своје вођство и своје пароле, патријарх Гаврило, кога су демонстранти после његовог говора акламирали, видео је у свему томе излив националног одушевљења: „Светосавска деца“ ,написао је он у своји мемоарима, „као и иначе предњачила су својим родољубљем ... Наша светосавска деца увек су била, као и њихови дедови, одана до краја својој цркви, која их је увек сматрала својом утробом.Маса народа носила је слике краља Петра II. Тако исто и моје.На тражење народа морао сам више пута да се појавим на прозору Патријаршије и да се захвалим на њиховом патриотском гесту и љубави према Краљу и Отаџбини ...“
Патријарх Гаврило није могао знати да међу демонстрантима има најмање „светосавске деце“, ако је уопште било.Биће му суђено да из непосредне близине, из манастира Острог, посматра безглаво бежање пучистичких вођа и њихових министара, још уз то, поделу државног блага.Своје илузије патријарх Гаврило је платио тамничењем у заточеништву за сво свреме рата док су пучистичке вође живеле ван домашаја окупатора кога су довели у земљу.
Пуч од 27. марта био је поздрављен од англоамеричке јавности као изузетно важан догађај.Затварале су се, међутим, очи пред чињеницом да је то био исцениран догађај иза кога су стајали страни фактори, који су руководили радом завереника, и из војске и из грађанства.Черчил је, приказујући расположење у Београду 27. марта 1941. године, покушао да опише и расположење народа на улицама града: „ ...На трговима се играло; срчане и усплахиране масе су са силним пркосом певале српску химну.Млади Краљ, који се сам избавио од намесничког туторства спустивши се низ олук (ово је ординарна измишљотина), присуствовао је, обасут жарким акламацијама, служби у београдској Саборној цркви, немачки посланик био је изложен јавним погрдама и гомила је пљувала његова кола“. На једном другом месту, поводом истог догађаја, Черчил је дао следећи коментар: „...Овде и у овом тренутку имам једну велику вест за вас и за целу земљу.Југословенска нација је рано јутрос нашла своју душу.У Београду је извршен преврат, и јављено је да су ухапшени министри који су колико јуче отписали част и слободу своје земље...“

Да је британска обавештајна служба просипала новац по Београду и око њега, тешко да се може оспорити.Британски дипломата Шон Вотсон је, наводно, рекао: „Ми смо улазак Југославије у рат платили са пола милиона фунти па не дугујемо Србима ништа“.А Донован, који је имао добре личне односе са генералом Симовићем, рекао је: „Срби се не могу позивати на 27. март јер смо ми ту револуцију купили ...“
Неистина је да је српски народ био одушевљен пучом од 27. марта 1941. године као таквим. Народ су, у ствари обрадовала два момента које је сазнао тог дана; вест, да је Краљ, који је био вољен од народа, ступио на престо, и вест да је оборена влада Цветковић-Мачек, коју народ није волео.Народ је манифестовао слободи коју је очекивао и Краљу кога је волео.Али мало ко би из народних маса на питање: хоћеш ли рат? одговорио са „боље рат него пакт“ или „боље гроб него роб“. Режисери пуча су успели да од народа сакрију праве последице кршења Пакта.Још ако се узме да су сви Хрвати и сви Словенци били за приступање Југославије Тројном пакту, долазимо до закључка да се ту не може говорити о „народној вољи“ или „српској револуцији“, свесно се фалсификовала стварност и говорила неистина.