Једна занимљива научна елаборација:
Citiraj:
"Бог убио Бранковића Вука, он издаде таста на Косову", каже народна песма. Куну ли Срби већ вековима недужног човека, проглашавајући га гробаром српске среднјовековне државе?
ТРЕБА ЛИ РЕХАБИЛИТОВАТИ НАЈВЕЋЕГ ИЗДАЈНИКА? ВУК НИЈЕ БИО БРАНКОВИЋ
Проф. др Момчило Спремић
На основу извора насталих у време Косовске битке не може се утврдити да ли је Вук Бранковић издао. Не толико због оскудности тих сведочанстава, колико због њихове природе. Среднјовековни писци, љубитељи симболике, алегорија, поређења својих и библијских текстова, не могу се увек без тешкоћа разумети. Није лако открити шта кажу, још теже шта прећуте, јер су у томе били прави мајстори.
Недостатак извештаја савременика о Вуковом понашању на Косову, донекле осветљавају млађи извори. Још важније је да се од неких чињеница из његовог живота може саставити мозаик, који доста говори.
Стара српска, косовска господа, са лавом у грбу
Бранковићи су били стара и угледна породица, која је спадала у прву српску господу. По подацима насталим у време када су владали Србијом, и каснијим, наводно су потицали од Немањића. Њихова баштинска земља била је Косово. Још 1365. године истицали су да су села у косовској Дреници "баштина наших прадедова и дедова и наших родитеља и наша све до данас". Младен, родоначелник Бранковића, био је жупан под краљем Милутином и војвода краља Стефана Дечанског. Његов син Бранко, по коме је породица добила име, био је севастократор, по речима његове деце, "велики севастократор" српског цара у Охриду.
Ту у Охриду, проводио је младе дане и Бранков син Вук. У охридској цркви Богородице Перивлепте, у припрати посвећеној светом Григорију Богослову, насликано је шест портрета, лево и десно од попрсја светог Григорија. С једне стране су духовници, а с друге лаици: цар Урош, Гргур и Вук Бранковић. Портрети су рађени пред 1365. годину, и то је прво јављање Вука и његовог брата Гргура. Цар Урош је представљен фронтално, с владарским инсигнијама, као суверен, у чије време су сликани портрети. Старији од Вука, Гргур је нешто крупнији од њега. Има гушћу и коврџавију косу, док му је данас лице скоро уништено. Левом подигнутом руком показује, преко цара, према светом Григорију, а десну држи у висини појаса. На релативно очуваној одећи, насликани су вертикални кругови. У првом горњем је, са замахнутим репом, на две ноге пропети лав, симбол породице Бранковић.
У време распада српског царства, најмоћније властелинске породице, пре свега Лазаревићи, Дејановићи и Бранковићи, борили су се за ктиторство над манастиром Хиландаром. Вук Бранковић дао је тада чувени манастир Светог Ђорђа у Скопљу са читавим имањем као метох Хиландару. Али, црквени врхови стајали су и даље уз Лазаревиће. Дело кнеза Лазара, крунисано мученичком смрћу, било је велико и у знаку христољубиве жртве. У борби против Бранковићевог патријарха, Лазаревићи су прихватали и обилну помоћ султана...
Десно од Гргура, фронтално као и он, насликан је Вук. Отприлике старости око 18 година, голобрад, са дугом риђом косом, која је раздељена изнад чела и која се у дугим увојцима спушта до рамена. Иако је лице доста оштећено, могу се разазнати нешто крупније очи и дуг нос. Врло јак и добро очуван врат одаје утисак стамене личности. Има идентичну одећу као и брат, али је доњи део тела потпуно уништен. Левом руком, такође, показује, преко цара, ка попрсју светог Григорија Богослова, који је у средишту композиције и коме се, осим цара, обраћају све насликане личности. Десна, уништена рука сигурно је, као и код брата, била подигнута у висини појаса.
Крај главе цара Уроша налази се грчки натпис у коме се каже да је цар Ромеја и Срба. Натписи уз браћу Бранковиће су на српском језику и ћириличним писмом. Уз Вукову главу пише:
"Великорождени господин Влк син севастократора Бранка".
Дакле, натпис потврђује да се сигурно ради о Вуку Бранковићу. То је уједно његов једини сачувани портрет. У време сликања, севастократор Бранко, до краја живота веран цару Урошу, није био жив, у противном вероватно би био насликан између цара и синова. Сасвим је разложна претпоставка да су у подизању и живописању спољне припрате Богородице Перивлепте учествовале насликане личности, па и Бранковићи. У време израде портрета, још увек су владали Охридом, а Гргур и Вук, с ореолима око главе, приказани су уз самог цара, као господари града. Још увек су спадали у највишу српску господу; чинили су читаву малу династију у сенци цара Уроша. Било је то време када је суверенитет српског цара у Охриду био неоспоран.
Краљевић Марко преотима Теодору Гргуру, брату Вука Бранковића
Међутим, убрзо после израде портрета, Гргур и Вук су морали да напусте Охрид. Повукли су се на север и већ 11. марта 1365, када је цар Урош потврдио њихове прилоге Хиландару, налазили су се у косовској Дреници, на својој баштинској земљи. По свему судећи, повлачили су се пред ширењем и узурпацијом Вукашина из суседног Прилепа. Он се баш 1365. прогласио краљем, док је његов брат Угљеша преузео власт у Серској области. Тада су Бранковићи преживљавали тешке дане. Најстари-ји син севастократора Бранка Радоња, после смрти обе кћери и жене Јелене, сестре деспота Јована Угљеше, замонашио се и остатак живота провео је на Светој Гори. Изгледа да је његов брат Гргур једно време, у доба краља Вукашина, држао Тетовски Полог. Није познато да ли је успео да се одржи, а Вукашинов син Марко као да му је преотео и жену Теодору. Из једног записа састављеног "у дане благоверног краља Марка", види се да је Марко напустио своју жену Јелену, кћер Радослава Хлапена, и живео с "Теодором Гргуровом", коју је касније морао да преда тасту и да узме "жену своју првовенчану". Не оставивши већег трага, Гргур је изгледа нестао у вихору распада Српског царства и крвавог турског освајања. Његов брат Вук није. Успео је да, захваљујући вештини и таленту, обнови моћ Бранковића и да створи велику Област.
Прва српска битка на Косову
Судећи по охридском портрету, Вук је рођен пред 1345. годину. После повлачења на своју косовску земљу, оженио се Маром, најстаријом кћерком кнеза Лазара. Био је то превасходно политички брак, као што је био обичај међу моћницима тога времена. Везани за светородну династију Немањића, обојица су се нашли у табору великаша противних краљу Вукашину и његовим пријатељима Балшићима. Већ 1369. године, како прича доста познији Мавро Орбин, дошло је до битке на Косову између краља Вукашина и деспота Угљеше против цара Уроша, кнеза Лазара и жупана Николе Алтомановића. Цар је заробљен, а плаховити Никола "беше поражен, његови људи поубијани, те се и сам једва успео спасти". Када се заметнула битка", прича даље Орбин, "кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже".
Могуће је да је у тој бици учествовао и Вук, поготово што се одиграла на Косову. Ако остаје несигурно његово учешће, сасвим је сигурно да је видео како је кнез Лазар искористио битку из које је побегао. Уз то, већ 1371. на Марици су изгинули краљ Вукашин и деспот Угљеша, а да им није помогао ниједан српски великаш. Био је то бој Срба, али још више битка Мрњавчевића. Настао је гра-беж о њихове земље. Користио се и кнез Лазар, а уз њега и његов зет Вук.
Док је још трајала насилна деоба области Мрњавчевића, почели су сукоби међу рашким великашима. Требало је зауставити нестрпљивог и агресивног Николу Алтомановића. Користећи свакако и чињеницу да је 1369. изгубио војску на Косову, 1373. уништили су га кнез Лазар и босански бан Твртко.
Вук Бранковић осваја Скопље, а престоницу заснива у Приштини
Жупанов "расап" праћен је грозним крајем. По речима летописца, "расапа свети кнез Лазар жупана Николу у Ужицу и ослепи јего". Победници су приграбили највећи део његових зема-ља; корист су извукли и Лазареви сродници Мусићи и Вук Бранковић. До тада у сенци моћних великаша, више познат по пореклу него по области коју је држао, Вук је најзад пошао путем бржег успона. Ширио је своју државу истовремено с тастом, али да не би сметали један другом, сваки је ишао својим правцем. Лазар према северу ка Мачви, Кучеву и Браничеву, а Вук на југ, према поседима Балшића и Вукашинових синова. Од првих је одузео Призрен, а од краља Марка Скопље, вративши му тако дуг за раније рачуне. Вуково ширење током осме и девете деценије ЏИВ века завршено је стварањем велике Области, која је обухва-тила Косово и Метохију, део Полимља и Пештерске висоравни, са Скопљем на југоистоку. Био је то средишњи део српске среднјовековне државе, под Немањићима дуго култивисан крај, с највише владарских задужбина, доста добрих утврђења и развијених рудника. Међу многим богатим градовима, Вукова престоница била је Приштина.
Упоредо с успехом Вука, расла је и даље моћ кнеза Лазара. Њих двојица су радили заједнички и у договору, или, како пише у једном извору из 1386/1387. године, написаном у манастиру Светих Арханђела у Призрену, "у јединству и љубави побеђивали су непријатеље своје". Тај састав је сачињен "у дане благовернаго и христољубиваго и Богом просвећенаго господина кнеза Лазара и взљубљенаго њему сина господина Вука". Дакле, кнез Лазар је сматрао Вука сином. Вук је 1387. истицао да су дубровачки поклисари, пре него што су дошли њему, одлазили "господину ми кнезу". Осим бројног Вуковог новца, нађена је и једна врста њихове заједничке монете. Каснији М. Орбин помиње и послушност зета према тасту. "Мара је, пише он, била удата за рашког властелина Вука, сина Бранка Младенова, врло ваљаног ратника, мудрог човека и веома послушног према своме тасту Лазару". Било је, дакле, доста примера њиховог заједничког рада и сараднје.
Ипак, Вук није био потчињен кнезу Лазару. Добро обавештени Дубровчани обраћали су му се посебно од 1380. године, од када се уврстио међу прву српску господу. Од њега су добијали повеље о трговачким повластицама, а препоруке за исплату тзв. стонског дохотка узимали су посебно од кнеза Лазара, Вука и Ђурђа ИИ Страцимировића. Иначе, Вук је организовао своју управу као и у другим деловима српског царства. Имао је свој двор и своје достојанственике. У изворима се помињу његови: властела, војводе, челници, дијаци, "милосници". Кнез Лазар није имао право мешања у његову Област. Вук је водио своју спољну и унутрашњу политику и био је потпуно самосталан господар своје државе.
Црквени сабор за изборпатријарха у Пећи
Зет је, ипак, морао да уступи првенство моћнијем тасту. Али, разлика међу њима није била само у величини моћи, већ и у квалитету. Кнез је имао нешто што Вук није. Имао је подршку цркве. Као најмоћнији српски господар после 1373. године, Лазар је могао више него било ко други да истакне права врховног српског господара, права на наслеђе Немањића. Његов рад обнављања не-мањићке владарске идеологије, поклапао се са жељама и потребама цркве, чији је програм био успостављање јединства у раскомаданој српској држави. Када је 1375. успео да измири Српску и Византијску цркву, стекао је још већу предност. Успешно је завршио посао који је превазилазио оквире једног обласног господара; постигао је успех свесрпског значаја. Црква га је пригрлила, постао је њен изабраник и миљеник. Подржавала га је да буде "самодржац свих Срба" и наследник светородне династије.
"Великорождени господин Влк, син севастократора Бранка, био је ожењен Маром, кћерком кнеза Лазара и био је тасту највернији савезник. Чак га описују као "веома послушног према тасту Лазару", а на неким местима и као Лазаревог
"изљубљенаго му сина".
Ипак, Вук Бранковић био је самосталан владар, ширио је своје територије ка југу, баш као што их је Лазар ширио на север. Разлике у моћи готово није ни било. Али, Лазар је успео да придобије уз себе Православну цркву. Неколико избора за патријарха, као да су одржани у знаку сукоба таста и зета: Вук је подржавао Јефрема, а Спиридон је био везан за Лазара.
Према црквенополитичкој идеологији православља, црква је слободна у односу на државну власт, али је недељива од ње и налази се "у симфонији" и "диархији", с њом. Али, кроз историју је било одступања од тога. Пут до кога је цела Српска црква стала иза кнеза Лазара није био ни брз ни лак. У процесу распада српског царства створено је више самосталних области, чији су господари преузели обавезе према цркви као прави владари. Црквени достојанственици били су упућени на сараднју са великашима у чијим су државама живели. Очекивало се да их подржавају и у политичким потезима. Како су световни господари били у међусобним сукобима, клирици су се, мимо своје во-ље, нашли на разним странама. То је слабило је-динство цркве, и, упоредо са поделом државе, почела је и њена деоба. Поготово што су великаши желели да имају своје људе у цркви, а онда је свако истицао свога кандидата. То се лепо могло видети при избору патријарха 1375. године.
Патријарх Јефрем Хиландарац и Вуков брат калуђер Герасим
После смрти патријарха Саве, политичка подељеност земље, одразила се на цркву. Сабор су сазвали у Пећи кнез Лазар и Ђурађ Балшић "који тада начелствоваху". Изгледа да су обласни господари иступали са својим кандидатима. Није било слоге и зато су сви молили Бога "да утиша буру" и покаже пастира и учитеља стаду. Учесници сабора, "покренути славољубљем и осталим трима саборним страстима", по речима Даниловог настављача, "затражише да разбојнички и са нападањем уграбе свети престо и апостолско достојанство, и ради тога бива не мала беда". Натезање је, званично и незванично, трајало неколико месеци, од 29. априла 1375, када је умро патријарх Сава, до 3. октобра, када је, најзад, за патријарха изабран Јефрем.
Јефрем је био Бугарин. Рођен 1311. или 1312. у "области царства бугарског", замонашио се са 23 године, а потом прешао на Свету Гору. Најпре је живео у Хиландару, затим у Зографу, а онда на планини Атосу. "Због најезде Агарена" прешао је у неки манастир у околини Пловдива, у коме је био игуман, да би, за владе цара Душана, дошао у Србију. Најпре је добио благослов од патријарха Јоаникија да се насели у некаквој испосници недалеко од Дечана. Када су после Душанове смрти наступила смутна времена, патријарх Сава преместио га је на безбедније место, недалеко од Пећке патријаршије. Значи, то није био обичан монах, већ угледан и образован пустињак, писац канона и стихира, уз то Хиландарац, о коме су се старали српски патријарси.
У Јефремовом житију, пећког епископа Марка, као што је обичај у таквим саставима, каже се како је он одбијао да се прими високе части. Ипак, примио се патријаршијског чина, а његовом избору присуствовала је делегација светогораца и представници Цариградске патријаршије.
"И кад је био патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем", прича Данилов настављач, "одмах се утиша бура за цркву и разреши се свака веза, и била је патријаршија Константинова града са српском патријаршијом у љубави и измирењу и у јединству".
Истраживачи су зато узимали да је Јефрем био компромисан кандидат, "погодна личност за политичке нагодбе". Бавећи се специјално српским патријарсима среднјега века, М. Пурковић ишао је и даље. "Очевидно да је Јефрем", написао је он, "изабран као личност споразума оних који нису могли да доведу своје кандидате". По њему, расцеп на сабору настао је на питању "да ли ће нови патријарх да буде човек кнеза Лазара или човек Ђурђа Балшића".
Какав је био удео Вука Бранковића у избору новог патријарха, тешко је рећи. Да ли су и колику улогу при избору свог бившег сабрата играли хи-ландарци, међу којима је био и Вуков брат Герасим, изузетно снажна и утицајна личност? Зна се једино да је Герасим касније долазио патријарху Јефрему. Тражио је од кнеза Лазара да Цреп Вукославић врати цркву Свете Богородице у Лештју под Петрусом, недалеко од Параћина. Не улазећи у спор, кнез је парничаре упутио "на закон" патријарху Јефрему. Пошто је саслушао странке, у договору с митрополитима, епископима и патријаршијским саветом, Јефрем је одредио да цркву задржи Цреп, како је својевремено одредио и цар Урош. Према томе, није пресудио у корист хиландараца. Исти Вуков брат излазио је пред кнеза Лазара и због других ствари; добио је, на пример, поседе за хиландарску болницу. Било је то време великог угледа Свете Горе, а на њој је, због све веће турске опасности, све више долазила до изражаја симбиоза источнохришћанских народа. Припадност "роду христијанскоме" била је важнија од припадности народу. Зато није чудо што се на челу Српске цркве нашао један Бугарин, поготово што је био прихватљив за цариградску цркву. Ипак, избор странца показује као да није било слоге око неког српског архијереја. Довођењем неутралне личности, направљен је компромис, а они су обично кратко трајали. Тако је било и овога пута.
Када је Бајазит позвао све своје вазале у Сер, једино се Вук Бранковић није одазвао. У Бици на Ровинама погинули су краљ Марко и Константин Драгаш, а учествовао је и Стефан Лазаревић. Само Вука није било. У згодном тренутку, чак се прогласио за венецијанског вазала, пошавши путем побуне против султана. Кад су га победили, Турци су његове земље дали - Лазаревићима.
А Вук је заробљен и тешко мучен, живот је завршио у
Бајазитовој тамници.
Кнез Лазар је сарађивао с патријархом Јефремом, о чему сведочи и случај с поменутим Црепом. Ипак, убрзо после смрти Ђурђа Балшића (1378), сазвао је, око 1379, сабор на коме је Јефрем приморан да се повуче. Кнез Лазар се, дакле, ослободио Јефрема. Као узроке оставке, извори наводе само аскетске мотиве и старост. Јефрем је, то се тачно зна, тада имао око 67 година. Оне, дакле, нису биле претешке, а да старост није разлог његовог повлачења показаће каснији догађаји.
Кнез Лазар поставља Спиридона за патријарха
Занимљиво је да се не зна ни када је ни где је одржан сабор на коме се Јефрем повукао. Откако је проглашена Српска патријаршија то је био први случај да престо поглавара цркве није био упражњен смрћу већ оставком. По изричитим наводима извора, сабор је сазвао кнез Лазар; други обласни господари се не помињу. Без сумње, у међувремену је порасла његова моћ. Иницијатива је била на њему. После победе над Радичем Бранковићем, Лазар је проширио своју власт у Подунављу и Браничеву. Одмах је подигао манастир Горњак, у коме је живописан његов лик. Користећи се ситуацијом да је Цариградска патријаршија била без свог духовника после збацивања патријарха Макарија крајем 1378. или почетком 1379. године, баш у то време свргао је Јефрема. Кнез Лазар је увек настојао да се јурисдикција Српске цркве поклапа са границама српске државе. За новог српског патријарха изабран је Спиридон, који, најблаже речено, није био по вољи Цариградској патријаршији. Он је одмах потврдио кнежеве дарове манастиру Горњаку.
Значајно је да епископ Марко, ученик патријарха Јефрема, мада напомиње да је нови патријарх изабран по Јефремовом савету, ћути о Спиридону. Мада је о њему знао много више, није желео да саопшти ништа. Задовољавајући се изразом "постављајут Спиридона на патријаршки престо", као да је намерно решио да што више прећути о новом патријарху. Уочавајући те чињенице, истраживачи су истицали њихову важност, а М. Пурковић је закључио:
"Из овог ћутања епископа Марка као да би могло да се чита да старост и замор нису били једини разлози због којих се Јефрем повукао."
То је, без сумње, тачно. Ћутање епископа Марка, који је и даље остао уз збаченог патријарха Јефрема, имало је дубоке разлоге. Умесно је поставити питање: како је на све то гледао Вук Бран-ковић? Није могао бити равнодушан нити незаинтересован, јер се све то и те како тицало и њега. У том моменту, међутим, могао је само да посматра шта ради кнез Лазар.
Лазареве повеље писане патријарховим зеленим мастилом
Патријарх Спиридон је датовао документа у Пећи само на почетку патријаршијског служења. Већ 3. марта 1382. монах Доротеј и његов син Данило издали су повељу у Жичи о оснивању манастира у Дренчи. Повељу су свечано издали у жичком храму Светог Вазнесења пред "патријархом српским кир Спиридоном" и пред целим "збором велике цркве". Дакле, у Жичи се налазио патријарх Спиродон и цео "збор велике цркве". Неки истраживачи су и до сада с правом узимали да је Спиридон столовао у Жичи. У сваком случају, у то време питање столице српског патријарха мора се посматрати и кроз односе Лазаревића и Бранковића. Тако је, дакле, Спиродон прешао да столује у земљи Лазаревића.
Патријарх Спиродон је у својим повељама упорно и редовно истицао суверену власт кнеза Лазара над свим Србима, увек наводећи кнежеву титулу самодршца. Покојни Владимир Мошин је, са доста разлога, сматрао да је аренге у пет Лазаревих повеља писао патријарх Спиридон. Лазарева повеља Обраду Драгосалићу и Спиридонова потврда писане су истом руком и истим мастилом, и то зеленим, којим се, као што је познато, служио патријарх. Све је то навело В. Мошина да закључи да је Спиридон све време владе кнеза Лазара био покрај њега. Проучавајући специјално кнежеве и патријархове повеље, Ф. Баришић је с правом констатовао да је Спиридон био Лазарев близак сарадник. Тако је, у ствари, избором Спиридона најзад дошло до заједничког иступања и потпуне подударности деловања кнеза и патријарха. Тим избором прекинута је неутралност цркве и Лазар је, коначно, стекао преимућство над осталим обласним господарима. Као што показују повеље патријарха Спиридона црква га је признала за сувереног, самодржавног владара свих Срба и он је стекао њен легитимитет. То је била највећа победа коју је кнез Лазар извојевао у животу. То је, уједно, био и нај-већи пораз Вука Бранковића.
Јефрем прилази Вуку Бранковићу и сели се у Призрен
Шта је у међувремену радио збачени патријарх Јефрем? Повукао се у Област Бранковића и живео у призренском манастиру Светих арханђела. Призрен је после смрти Ђурђа Балшића дошао под власт Вука Бранковића. Ту је провео око десет година, где су га, наводно, посећивали кнез Лазар и Вук. Изгледа да је деловао са личностима које су подржавале и оправдавале Вукове претензије. На запису једног минеја који је чуван у манастиру Грачаници, дакле, у Области Бранковића, пише да је писан "у дане благовернаго и христољубиваго кнеза Лазара и господина Вука". Датује се, дакле, са оба владара, а Лазар је без титуле самодршца. Документ такве садржине није усамљен. На запису у "Летовнику" Георгија Амартола, писаном 1386/1387, баш у манастиру Светих арханђела, пише да је састављен "у дане благовернаго и христољубиваго и Богом просвећенаго господина кнеза Лазара и взљубљенаго њему сина господина Вука, сдржештима же има все србские земле". Пошто је поменут патријарх Спиридон, наведено је да је књига писана "повеленијем господина Влка... при господине и учители бившим патријархе кир Ефреме". Овај текст се још више разликује од оних писаних у држави кнеза Лазара. Док су његови идеолози истицали да је самодржавни владар свих Срба, а патријарх Спиридон никада нигде није помињао Вука, идеолози у Области Бранковића сматрали су да српске земље држе заједнички Лазар и Вук, а уз кнежево име нису стављали титулу самодршца. Признавали су патријарха Спиродона, али су датовали и бившим патријархом Јефремом.
Поменути документи могли би се тумачити и тако да је у области кнеза датовано његовим именом, а у области Вука и његовим и Лазаревим. Ипак, изричито се каже да њих двојица држе сву српску земљу, а навођен је, не случајно, и бивши патријарх Јефрем. Очигледно, стицајем околности, патријарх у оставци и Вук нашли су се на истој страни. Међу Вуковим идеолозима он је заузимао истакнуто, ако не и прво место. Будући догађаји ће то још више показати.
Да ли је Вук на Косову чувао војску за даљу борбу
Брижљиво проучавајући податке о српским патријарсима среднјега века, и М. Пурковић је уочио да "Можда није случајан ни онај Јефремов одлазак у област Вука Бранковића", да би закључио сугестивним питањем: да ли је Јефрем случајно изабрао да живи у манастиру "ван непосредне власти кнеза Лазара?" Очигледно да није. У Вуковој држави играо је и даље значајну улогу. Пошто више није био патријарх, није резидирао у Пећи, али се сместио у царски призренски манастир. Вук никако није занемаривао ни чињеницу да је Пећ, седиште српских црквених поглавара, било у његовој држави. То је, опет, Лазаревиће све више упућивало на Жичу. Документи који су излазили из Области Бранковића, ипак, показују да је преимућство било на страни кнеза Лазара. Али, они исто тако сведоче да је и Вук претендовао да држи сву српску земљу. У таквој ситуацији дошла је Косовска битка.
Кнез Лазар је довео своју војску у Област зета Вука Бранковића. Осим њих двојице, стигли су и Босанци. У то време обично је свако заповедао својим ратницима. По каснијим турским изворима, Вук је, наводно, држао десно крило. Тадашњи извори не пружају скоро никакве податке о току битке. То што ћуте, такође је нека чињеница. Једно је сигурно: битка је била крвава. У њој је изгинуо читав један нараштај. Патријарх Данило ИИИ, убрзо после боја, у "Слову о кнезу Лазару", изреком каже: "кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих поубијано беше, то јест Срба и непријатеља, по Косову пољу лежаше". Други култни списи о кнезу Лазару помињу да је изгинуло "мноштво благородних ратника" или "безбројно мноштво". Турци такође "мноштво благородних и благоверних хришћана похватавши погубише". И каснији писци истичу велике жртве. Мартин Сегон, свештеник из Новог Брда, забележио је крајем ЏВ века: "Битка је била кобна и крвава и за једну и за другу страну." М. Орбин истиче: "У овој бици пале су многе личности из Рашке и Босне, а само малобројни вратили су се у своју земљу." Кнез Лазар је имао частан крај, положио је живот на олтар отаџбине.
За разлику од кнеза Лазара, Вук није погинуо, а нема података ни да је рањен, ни да је заробљен. Био је најистакнутија личност која је преживела крвави бој. Наравно, могао је бити крив и само зато што је остао жив. Иако су Турци сигурно харали и по његовој земљи, његова је улога остала неразјашњена. Покушавајући да је некако објасне, истраживачи су се довијали на разне начине. После дугогодишњег рада на среднјовековној историји, В. Мошин је написао пред крај живота: "На Косову је Вук остао са својим одредом ван битке." Можда је чувао војску за даљу борбу.
Није без значаја ни податак да се у неким савременим изворима битка помиње само као "кнежев бој". Тако у једном запису пише: "Бист бој кнеза Лазара с Амуратом царем на Косове поли." Летописац слично наводи: "Ово лето кнез Лазар са-твори бој на Косову с Амуратом." Не само да нико не наводи Вуков бој, већ га уопште не помиње у вези с битком.
Да ли је Вук издао и шта је, уопште, записано у изворима о издаји? У књижевним текстовима, нас-талим само неколико година после битке, јављају се уздржани и бојажљиви наговештаји издаје. Писац Пећког летописа, после приказа битке, додаје:
"И на крају боја тога, не знам шта истинито рећи о овом (Лазару - М. С.), да ли је издан од неког из његове дружине или се напротив суд Божји испунио на њему."
Нешто млађи Студенички летопис помиње бежање:
"а неки страха ли ради или неверства свога побегоше".
Најмоћнија српска личност после Косовске битке
После Косовског боја Лазаревићи су преживљавали тешке дане. Погибијом кнеза, кућа је остала без оца и мужа, а земља без искусног и признатог владара. Лазареви синови Стефан и Вук, били су малолетни, па је вођење државних послова преузела удовица Милица. Земљом су харали Турци, а са севера су нападали Угри. Како пише у једном похвалном слову о кнезу, његови наследници трпели су "не само од иноплемених, већ и од својих". Властела се међусобно разрачунавала, а нека се и осамосталила. Константин Филозоф изричито каже:
"К томе дођоше и међусобне борбе оних који су овима били подручни, док су други били као самостални."
Међу самосталнима, морао је на првом месту бити Вук, јер је био најмоћнија српска личност.
Заиста, тешко би било очекивати да се после битке потчини ташти и њеним нејаким синовима. Напротив, како је уочио С. Ћирковић "Вук је настојао да својом личношћу и својом облашћу испуни ону празнину која је настала после погибије кнеза Ла-зара". Настојао је да искористи време велике не-извесности. Остварење његових планова морало је ићи на штету Лазаревића. Они нису могли да му се супротставе, јер је сутрадан после Косова Вук био најмоћнији српски господар. Битка му је, у најмању руку посредно, донела корист.
Шта се догодило одмах после боја? Одмах је за патријарха доведен збачени Јефрем. Наиме, убрзо за кнезом Лазаром отишао је и његов верни сарадник патријарх Спиридон. Већ 11. августа 1389. био је мртав. У тешким временима, сабор се, како изричито пише у Јефремовом житију, није могао "са-купити". Замољен је Јефрем, каже се даље у житију, да помогне цркви у таквој нужди. И он је по-зив прихватио, иако се први пут, наводно, због ста-рости повукао. Сада му она није сметала, иако је имао десет година више.
Јефрем је непрекидно живео у Области Бранковића. Његов поновни долазак на чело цркве највише је одговарао интересима Вука Бранковића. Из Јефремовог житија се види да је поново дошао на патријаршијски престо без сабора. Можда су у томе послу Вука подржавали архијереји у његовој Области, а вероватно и хиландарци, међу којима је био његов угледни брат Герасим. Вук се није предавао. Борио се и за позиције на Светој Гори, посебно у Хиландару. Даровао му је бројне поседе, а 1376/1377. познати манастир Светог Ђорђа у Скопљу, с целим метохом и свим правима. Био је то чувени манастир, задужбина краља Милутина, који је на тај начин изгубио самосталност. Сасвим неуобичајен дар, али не без разлога.
Отимање Бранковића, Дејановића и Лазаревића за ктиторска права у Хиландару
У време распада српског царства, најзначајније породице, а пре свега Лазаревићи, Бранковићи и Дејановићи, бориле су се за ктиторска права у Хиландару, која су раније имали Немањићи. У тој борби Вук је и те како учествовао. Даровао је Хиландар и пре и после Косова. Међу српским обласним господарима, први је постао његов ктитор. Али, све је било узалуд. Врхови Српске цркве одлучно су стајали уз Лазаревиће. Дело кнеза Лазара било је исувише велико; сада још крунисано и његовом мученичком смрћу. Црквени врхови, и не само они, прихватили су малолетног кнеза Стефана за легитимног Лазаревог наследника. После нагодбе са султаном, политички кругови, и окупљени око књегиње Милице, омогућили су "младом кнезу" да се користи правом које је стекао његов отац, и да сазове државни сабор. На њему се Јефрем по други пут повукао, а најкасније 1392, за патријарха је постављен Данило ИИИ. Тако се млади кнез Стефан ослободио Јефрема, као што је већ једном то учинио његов отац.
После повлачења, Јефрем је и даље живео у Области Бранковића, све до смрти 15. јуна 1400. го-дине. Брзо је створен његов култ, који се особито раширио у околини Пећи. Истраживачи су већ уочили да су га нарочито неговали и ширили Бран-ковићи, као одговор на дворски култ кнеза Лазара. Тако се завршио буран живот једне занимљиве личности. Био је то сасвим неуобичајен случај у историји Српске патријаршије. Један човек је два пу-та постављан у звање патријарха, у начелу доживотно, али се оба пута повлачио. Ма како угледан монах био, човек се не може отети утиску да је Вук, код толиких српских архијереја, подржавао једног Бугарина.
Лазар постаје Христос, ко ће бити Јуда?
Избором патријарха Данила ИИИ настављено је Спиридоново дело. Занимљиво је да епископ Марко, писац Јефремовог житија, који је лично знао Данила ИИИ, не каже ништа о њему, као ни о Спиридону. Нови патријарх, као и Спиридон, био је један од главних носилаца државне и династичке идеологије Лазаревића. По његовом савету, пренето је тело кнеза Лазара из Приштине у кнежеву задужбину Раваницу. Кнез је проглашен за свеца, а Данило ИИИ био је један од иницијатора и главних стваралаца његовог култа, као светитеља и муче-ника. Сам је писао култне саставе, међу којима је нарочито познато "Слово о кнезу Лазару". Као раније Немањиће, он и други црквени писци, овенчали су кнеза светитељским ореолом. Како је, уз то, Лазар био и мученик, о њему је састављено више житија и похвалних слова, него о било ком другом српском среднјовековном владару. Као страдалник, приказан је као Христос, његова жива сли-ка на земљи. Уз ту слику добро се уклапала ли-чност Јуде - вечитог издајника.
У складу с тадашњом доктрином о српској државности и владарском легитимитету, канони-зације кнеза Лазара, осим чисто верских, имала је и дубоке политичке разлоге. Дигла је углед кнежевих наследника. Уз помоћ црквених врхова на челу с патријархом Данилом ИИИ, Стефан Лазаревић могао је да продужи очево дело као настављач немањићких традиција. Како пише у "Повесном слову о кнезу Лазару", када је постао пунолетан, примио је очев скиптар благословом, молитвама и рукоположењем патријарха. Канонизација је послужила Лазаревићима као заштита и од претензија Вука Бранковића. Од тога времена и Бранковићи су морали да воде рачуна о кнежевом кул-ту. Разумљиво, и даље је било поделе у цркви.
Према Константину Филозофу, тек измирењем деспота Стефана Лазаревића и господина Ђурђа Бранковића 1412. године постигнуто је јединство у цркви - "и раздељене удове црквене у једно сабра". Тек тада је завршен деценијама дуг и погубан период подела међу Србима. Када је постигнуто државно јединство, остварено је и црквено. Када је у питању црква, те деобе, дакле, нису биле мале и досезале су до самог врха. Вук је у њима и те како учествовао. Али, првим повлачењем патријарха Јефрема изгубио је идеолошку битку, другим повлачењем и избором патријарха Данила ИИИ, изгубио је цео идеолошки рат. А идеологија је тада, као и много пута у историји, била најважнија ствар.
Тело Лазарево, посла Косова, лежало је у Приштини, престоници Вука Бранковића. Вук је учествовао и у свечаном преносу моштију Лазаревих, и у опису тог догађаја помиње се похвалним и би-раним речима - тешко да би се све то могло везати за неког ко је био издајица на Косову. Можда су тек касније борбе за премоћ Бранковића и Лазаревића, у којима су се ови последнји ос-лањали на Турке, довели до сваљивања кривице за косовски пораз на Вука Бранковића. Најзад, да је Вук био издајник, зар би деспот Стефан Лазаревић усинио Вуковог сина Ђурађа и
предао му своју деспотовину?
Вук је, ипак, настављао своје дело, користећи се последицама Косовске битке. Већ 7. јула 1389, три недеље после боја, угарски краљ Жигмунд послао је у Србију мачванског бана Николу Горјанског, Вуковог пашенога, "племенитом господину Вуку војводи, зету велможног мужа Лазара, кнеза Рашке", с овлашћењем да преговара и закључи нешто што ће бити "на корист вашу и земље Рашке".
Вуков покушај преотимања Улциња
Угарски краљ је већ у септембру почео ратне припреме, а у новембру је провалио с војском, пре свега, у земље Лазаревића. Нападао их је и следе-ћих година. Вук је за то време ширио своју власт у Полимљу, сигурно уз помоћ војске, коју је, према каснијим изворима, сачувао на Косову. Мада је и сам страховао од Угара, покушавао је 1390. да од Ђурђа ИИ Страцимировића преотме неки град у Приморју, вероватно Улцињ. За боље упознавање Вука, занимљиво је на који је начин желео да то постигне. Пре јуна 1390, настојао је да намеру оствари тајним путем, уз помоћ пет стотина литара сребра, преко Филипа Барелија, високог достојанственика Ђурђа ИИ Страцимировића. Чим је Ђурађ ИИ, иначе Вуков шурак, сазнао за то, бацио је Барелија у тамницу. Није, према томе, без разлога код М. Орбина податак да је Вука убио Ђурађ ИИ Стра-цимировић.
Вук је, осим тога, присвојио стари немањићки владарски придевак Стефан. У једном запису, насталом непосредно после Косовске битке, на ру-копису Пећке патријаршије, стоји да је писан оне године када "кнеза Лазара Турци убише и Амурата цара Србље... в дни благовернаго Влка Стефана". У призренском поменику Богородице Љевишке, после помена кнеза Лазара и монахиње Јевгеније, наводи се "Стефана Вука и монахињу Марину". На повељи, којом је, преко брата, уступио Хиландару нека села, Вук се потписао:
"В Христа Бога благоверни господин Стефан Влк".
Према томе, владарски придевак Стефан додавали су Вуковом имену и поданици из његове државе и он лично. Саопштавајући и коментаришући податке у вези с последнјим Вуковим потписом, В. Мошин је навео: "потпис написан црвеним мастилом, повеља снабдевена сребрним печатом на црвеном гајтану, и немањићко име Стефан додато уз Вуково име, јасно сведоче о његовим претензијама на наслеђе немањићког суверенитета."
Зашто је деспот Стефан усинио Вуковог сина Ђурђа?
И поред свега тога, док је Вук био жив није било отвореног непријатељства између њега и Лазаревића. Као доказ за то обично се узима да је књегиња Милица 1392. боравила у Приштини. Осим тога, Вук се придружио свечаном преносу моштију кнеза Лазара. Сасвим разумљиво, уз њега је била супруга Мара, јер је ношено тело њеног оца. По изричитим сведочанствима извора, с њим су били и његови "благородни", тј. властела.
У складу с наведеним, и до сада су уочавани разлози који би тешко ишли у прилог Вуковој издаји. Пре свега, после битке на Косову, тело кнеза лежало је у Приштини, главном Вуковом месту. Писац Описа преноса Лазаревих моштију назива Вука похвалним именима, што се тешко може рећи за издајицу. Можда су и касније борбе између Бранковића и Лазаревића, у којима су се први служили турском помоћи, утицале на сваљивање кривице на породицу Бранковић. Коначно да је Вук издао, тешко би било схватити деспота Стефана Лазаревића, који је усинио Вуковог сина Ђурђа, предао му своју државу и тако породицу Бранковић довео на српски престо. Али, деспот Стефан је био далековид политичар и велики човек. Он се, при томе, руководио највишим државним интересима.
Иначе, моћ Вука у годинама после Косова била је и даље много већа не-го Лазаревића. То су осетили добро обавештени Дубровчани, чији је став према господарима у залеђу верно одражавао стање у њему. Вуку су 1390, ако устреба, нудили склониште у своме граду, али су, истовремено, од њега тражили и добили потврду повеље о трговини. Међутим, од 1389. до 1395. нису тражили обнову старог уговора о трговини од Лазаревића. Књегињу Милицу ословљавали су само као "почтену госпођу", а њеног сина Стефана као "почтеног господина", док су се Вуку обраћали као "славном и велможном господину". Независно од Дубровчана, на сличан начин поступали су и Млечани. Налагали су 1392. својим провидурима који су преузимали Драч, да поведу преговоре "с господином Вуком и осталима". Једино су њему наводили име, док су сви други спадали у "остале". Две године касније, додавали су уз Вуково име звучне титуле, сматрајући га господарем Србије: "Магнифицус ет потенс доминус Волцхус де Бранцхо, доминус Рассие, Сцлавоние ет цет". Без икаквог двоумљења, може се тврдити да су тада и Дубровчани и Млечани сматрали Вука за прву српску личност.
Вук је поступао у складу са својом снагом и положајем. Тражио је од Дубровчана да му исплаћују "српски" или "светодмитарски" доходак, који је раније припадао Немањићима. Био је, међутим, одбијен, уз образложење да не господари целом Рашком и да не може обезбедити слободу трговања у читавом Душановом царству, а управо за то се плаћао тај трибут. Ипак, држећи доста до њега, Дубровчани су 1390. одлучили да му обезбеде склониште, ако "не узможе господин Вук држати земљу српску". Дакле, узимали су да влада српском земљом.
Стално треба имати на уму да се све то догађало у време када су Лазаревићи преживљавали тешке дане. Све до Битке на Ровинама, у којој се истакао млади кнез Стефан на страни Бајазита И. Зато је Иван Божић сматрао да "Вукова делатност после Косова, с гледишта друштва у коме се све одигравало, и с обзиром на чињеницу да су се Лазаревићи одржали, треба да се схвати као изневеравање политике коју је водио кнез Лазар. Она значи неверство према онима који су себе сматрали, и то не са-мо они, носиоцима српске владарске идеологије, обнављане у духу немањићких традиција".
Поразивши Вука Бранковића, Турци су његове земље дали Лазаревићима
Вук се, ипак, лакше носио са свима него с Турцима. То није био случај само с њим, већ са свим тадашњим хришћанским господарима. Пошто му је одузео Скопље, султан је у њега сместио свога западног крајишника. Оно је брзо постало полазна тачка за даље провале, све до Босне и Јадранског мора. Како су Турци током 1392. предузели даље пљачке и освајања, бегунци су стизали у Приморје, а Дубровчани су од јула до октобра забрањивали трговцима да одлазе у Србију. Када је у јуну 1392. један Дробњак, ипак, закључио уговор с тројицом Дубровчана о преносу робе у Област Вука Бранковића, предвиђала се опасност од напада Турака. У том случају, поносник је био дужан да робу склони на сигурно место, или да је понесе са собом ако одлучи да бежи. Пошто је Вук био изложен непосредном турском притиску, пре 21. но-вембра 1392. потчинио се султану и обавезао се да плаћа годишњи харач.
Какав је Вук био према врховном господару, добро показује његов однос према султану. У зиму 1393/1394. године Бајазит И позвао је своје вазале у Сер. Стигли су византијски цар Манојло ИИ Палеолог, његов савладар Јован ВИИ, деспот Теодор Палеолог, господин Константин Драгаш, кнез Стефан Лазаревић, али Вука није било. У Бици на Ровинама, маја 1395, уз султана су се борили краљ Марко, Константин Драгаш (обојица су погинула), Константин Балшић, Стефан Лазаревић, али Вука опет није било. Следеће године, у Бици код Никопоља Стефан Лазаревић је учествовао и, по изричитим сведочанствима извора, тако се храбро борио да је највише допринео победи свог врховног турског господара. Вука опет није било. Када је проценио да се Бајазит И нашао у тешком положају због рата на северним границама, Вук је пошао путем отпора. Приближио се Венецији, султановом супарнику на Леванту и Балканском полуострву. Постао је њен вазал, добивши њена грађанска права за себе и потомке. Онда је султан решио да га сатре. Док су му Турци заузимали земљу, пребацио је, у току 1395, породично благо у Дубровник. Пружао је отпор сигурно до августа 1396, када се још помињу његови људи у Полимљу. Али, у току те године је сатрвен. Највећи део његове земље султан је дао Лазаревићима, задржавши за себе само неке стратегијски важне тач-ке. Као што је наведено, према М. Орбину, књегиња Милица се чак "обратила Турчину, па је он оду-зео земљу Вуку Бранковићу и предао је његовим шурацима, синовима кнеза Лазара".
Пао у Бајазитове руке, умро као турски сужањ
Вук је пао у султанове руке. Пошто је изгубио земљу, насилно је одвојен и од породице, жене и деце, којима је остављено нешто мало поседа "да би могли некако живети". Бајазитов сужањ остао је до краја живота. Шта је све преживео у турској тамници, то је само он знао. У њој је и умро већ 6. октобра 1397. године. Онда је са Свете Горе дошао његов брат, калуђер Герасим, однео његово мртво тело и сахранио га у Хиландару или у Светом Павлу, у коме је и сам живео.
Без обзира на своје понашање у Косовској бици, Вук је био велики противник Турака. Не мањи од кнеза Лазара. Вуков крај то најбоље показује. У ствари, обојици је дошао главе исти непријатељ. Постоји, ипак, нека разлика. Док су Лазаревићи после Косова били лојални турски харачари, Вук је наставио да калкулише као и у претходним временима. Ма како био добар дипломата, он се, ипак, преварио. С Турцима се није могло калкулисати као са суседним хришћанским господарима. Вукова турска политика претрпела је неуспех из простог разлога што исламски свети рат, који је млада османлијска империја тако одлучно спроводила у дело, није могао зауставити један српски великаш.
После смрти Вука Бранковића настали су писани извори који сведоче о његовој издаји на Косову. Али, нису настали ни одмах ни брзо.
Деспот Ђурађ двојици синова даје имена браће, а ниједном од четворице име оца Вука
После смрти Вука, његово име се прећуткивало. Константин Филозоф га не помиње у Животу деспота Стефана Лазаревића, можда баш зато што је писао у време владе Вуковог сина Ђурђа. Па и сам Ђурађ, у повељи коју је 1428. године дао Дубров-чанима, наводи да им је записано што су имали "у прве господе српске и у цара Стефана и у господина светога кнеза Лазара и у светопочивше госпође кир Ефросине и у светопочившега господина и родитеља ми деспота Стефана", али не помиње оца Вука, иако им је и он дао повеље. Тек у исправи коју им је потврдио 1445. навео је и Вука. Тешко је прећи и преко чињенице да је деспот Ђурађ, од четири сина, двојици дао имена своје браће (Гргур и Лазар), а ниједном име свога оца.
Како је време одмицало, почињале су и писане вести о издаји на Косову. Неки истраживачи су с правом истицали да су "гласови о неверству и издаји кружили већ првих деценија после Косовске битке". Средином ЏВ века Јерг из Нирнберга, пушкар херцега Стефана Вукчића, знао је за причу о сукобу два зета кнеза Лазара уочи битке. Та прича је, очигледно, колала међу домаћим светом. Занимљива је и његова опаска да Срби, иако су убили цара Мурата, нису победили, јер "како су се они сви борили међусобно, Турчин остаде победник". После њега следе још подробнији подаци о издаји.
Константин Михаиловић, Србин из Островице, у својим "Јаничаревим успоменама", написаним у Пољској крајем ЏВ века, највише пажње посветио је издаји. По његовом мишљењу, кнез Лазар пре битке није имао општу подршку, јер "су му једни били наклоњени, а други не". У самом боју "господа која је била наклоњена кнезу Лазару борила се јуначки и верно крај њега, али други, гледајући кроз прсте, посматрали су битку, и због ове невере и неслоге (и зависти рђавих и неваљалих људи) битка је изгубљена". Током времена, јавила су се и имена издајника. Крајем ЏВ века непознати преводилац историје Византинца Дуке, који се служио и другим изворима, прича да се током битке, после првог успешног српског напада, изненада "пронео глас по читавом бојишту да се Драгослав Пробишић, капетан деспотов, побунио и окренуо против хришћана". Када је за побудну сазнао Влатко Влађевић, кога је босански краљ Твртко И послао у помоћ кнезу Лазару, повукао се с бојног поља, заједно са својом дружином. Тако је, на крају, српски кнез "напуштен од својих војсковођа, без борбе, жив ухваћен са свим племићима своје државе и одведен у логор Мурата". До сада се обично узимало да се ништа не зна о Драгославу Пробишићу. Међутим, ипак се нешто зна. Нађен је његов новац, који је "по неким својим нумизматичким одликама сличан новцу Вука Бранковића". Очигледно, Драгослав Пробишић био је вазал Вука Бранковића.
Тек у 15. веку Вук Бранковић се помиње као издајник на Косову
Полако су пристизале вести и о Вуку као издајнику. Још почетком ЏВ века један Каталонац, који је боравио на Истоку, у својој "Историји Јакуба Челеби", прича да зет кнеза Лазара, сазнавши за смрт таста, није хтео да настави битку и губи људство, већ се вратио у своју земљу да буде господар. М. Орбин у своме делу "Краљевство Словена", штампаном у Пезару 1601. године, наводи Вука као издајицу. Пошто је најпре, по разним предлошцима, описао добар део Косовске битке, он наставља:
"Неки заповедници се почеше бојати за исход ствари и говорити да не виде могућности за спасење. Они су наговарали остале да би најбоље било избећи борбу и положити оружје, те се покорити непријатељу."
Нешто касније, док је кнез мењао коња, његови људи "помислише да је пао мртав на земљу, те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се. Па, и поред тога што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали". На крају, Босанац "Вуковић је с мало својих људи побегао после поменуте битке". Пошто је све то испричао, М. Орбин наводи и податак о Вуковој издаји:
"Међутим, зет кнеза Лазара Вук Бранковић спасао се готово са свим својим људима, пошто је (како неки кажу) имао тајне преговоре с Муратом да изда (како је и учинио) свога таста да би се докопао његове државе."
Подаци о Вуковој издаји нису настали крајем ЏВИ века, када је М. Орбин писао своје дело. Према С. Ћирковићу, Орбинова "стилизација јасно показује да је располагао изворима који су о томе говорили".
После М. Орбина, и други писци пишу о Вуковој издаји. Дубровчанин Јаков Лукаревић, у своме делу о историји Дубровника, штампаном 1604. године, прича како је цар Мурат провалио на Косово "и убио Лазара, кнеза Србије, пошто га је издао Вук Бранковић, његов зет". За Лукаревића је Вукова издаја општепозната ствар. Он је помиње још на једном месту. Када је, после смрти Балше ИИИ, деспот Стефан Лазаревић послао у Зету Вуковог сина Ђурђа, тамошње становништво је одбијало да га прими "због љаге издаје његовог оца". О Вуковој издаји пишу и други писци. Према, на латинском писаном, "Браковићевом летопису", на Косову "војводе, пак, изневеривши кнеза, побегоше, Вук Бранковић и други". Што су извори каснији, лик Вука Бранковића је све негативнији. У "Причи о боју косовском" која је готово век млађа од "Краљевства Словена" М. Орбина, Вук је лукав, неверан, сплеткарош, издајица. Пре почетка битке, позвао је кнеза да напусти бојно поље. Пошто је кнез понуду одбио, побегао је са седам хиљада ратника. Остали јунаци су могли Турке победити "да не издаде Вук Бранковић са свом својом војском". И остали извори ЏВИИИ века, све до Троношког родослова, састављеног такорећи пред Први српски устанак, пишу о Вуку као издајици. Таквих списа је заиста доста.
Међу писцима који пишу о Косовској бици може се уочити једна занимљива појава. Они учени, чије саставе красе реторски обрти, мисаоне алегорије, блистав стил, не пишу о издаји. Па и бројни култни списи више су извор за владарску и државну идеологију него за приказивање историјских догађаја са свим њиховим овоземаљским перипетијама. Насупрот томе, писци скромнијег образовања, али ближи народу, као на пример Константин Михаиловић из Островице, описују са мање уметничке вредности, простије, збивања око себе, па и Косовску битку. Код њих има више података о издаји.
Издајник из народних песама: као да Вуков крај у Бајазитовој тамници није био мање трагичан од Лазареве смрти на Косову
У народним песмама поготово. У епским песмама косовског циклуса Вук је издао свога таста, српског цара Лазара, и гробар је старе српске државе.
"Бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову
И одведе дванаест хиљада
Побратиме, љута оклопника."
Помиње се још и двадест пет хиљада пешака, па чак и да је Вук помогао Турцима "да надвлада српског цар Лазара". При томе су помешана времена и личности, преплићу се историјска и легендарна имена, немогуће постаје могуће. Народни певачи су слободно померали своје историјске јунаке у простору и времену, повезујући их немогућим генеалошким везама. Како је приметио С. Ћирковић, доба српске среднјовековне државе је "истргнуто из стварног времена и простора, претворено у једну идеалну раван, у којој су сви јунаци били међусобно савременици и, истовремено, по менталитету, савременици народног певача и његових слушалаца".
На крају, желимо да напоменемо да бројни подаци који су овде изнети о Вуку Бранковићу могу помоћи да се боље сагледа његова улога на Косову. Не сматрамо да је то питање скинуто с дневног реда. У време нестанка немањићке светородне династије, међу најкрупнијим српским великашким породицама поведена је беспоштедна борба за њено наслеђе. Међусобно закрвљени господари, руководили су се, првенствено, личним интересима. Вук није био гори од осталих. Ни његов крај међу џелатима у турској тамници није био мање трагичан од Лазаревог.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Nedavno opet rat.... Pa da li cemo se ikada opametiti. 
kakva usporedba rusa i nijemaca sa kosovskim bojem. idi gledaj filmove veljka bulajića i maštaj 
у партизанским филмовима и обуци у ЈНА се учио јуриш, али кад је био рат нико га није примењивао 