Звонко Видачак - центархалф за сва временасубота, 16 април 2011 16:55
Јантољак, Пелц, Гавриловић, Брњац, Видачак, Цетина... одбрана Борца из седамдесетих година прошлог вијека коју сваки симпатизер црвено-плаве боје изговара са страхопоштовањем. Како и не би јер за свијетлих 85 година није било боље одбране. Звали су је бањалучки Кинески зид. Централна фигура вјечне шесторке био је Звонко Видачак, кршни Херцеговац, рођен у Чапљини, гдје је и почео каријеру, а игром судбине најљепше дане провео је у Крајини, Бањалуци и свом Борцу.
- У Борац сам стигао у зимском прелазном року 1971. године, а у најдражем дресу провео сам десет и по година. То су за мене биле најљепше године живота, приватног, али и спортског. Дружили смо се и ван терена, нисмо били оптерећени политиком, дисали смо пуним плућима. У то вријеме Бањалука је била најспортскији град бивше Југославије. Ујутро бисмо ишли навијати на бокс, навијати за Бенеша, Бисића... па онда на фудбал, а навече поново у "Борик" на рукомет или кошарку. То је била наша уобичајена рута, сви смо све знали, били мали богови, а опет и обични људи који су се утапали у тадашњу свакодневицу – присјећа се Звонко Видачак бањалучких дана.
Борац је тада важио за једну од најбољих екипа на простору бивше државе. Сви ривали имали су велико поштовање према кршним Крајишницима.
- Били смо атрактивна екипа која је могла свакога побиједити, па и Црвену звезду у Београду, али и остале екипе. Редовно смо пружали добре партије у Бањалуци против Партизана, Хајдука, Динама и Жељеничара, били су наше редовне муштерије. Били смо екипа која је заслуживала респект. Стадион је увијек био пун, могли смо изгубити, ако је ривал бољи, али никада се није десило да одиграмо немотивисано, да не дамо и посљедњу кап зноја за Борчев дрес – наставља Видачак, који је био и учесник првог финала Купа Југославије са Хајдуком на стадиону ЈНА (0:1), те Борчевог првог изласка у Европу.
- Те утакмице са Андерлехтом и данас ми не излазе из главе. Они су тада освојили Куп купова, а једини пораз доживјели су у Бањалуци (1:0). Пола репрезентације Белгије, која је тада важила за једну од најбољих на свијету, играло је у Андерлехту, предводио их је чувени Ресенбрек. Требало је да их побиједимо са неколико голова разлике, али нисмо успјели. Сјећам се код једног прекида Фишер (Мухамед Ибрахимбеговић) је послао лопту у празну мрежу, али она је, на нашу несрећу, на гол-линији погодила Зоку (Зоран Смилески). Андерлехт је утакмицу завршио на кољенима, а ми смо доживјели овације, али они су отишли даље и касније освојили тај трофеј – прича Видачак у једном даху своја сјећања из најсјајнијег Борчевог времена.
Са 34 године, 1981. године одлази у Шибеник и тамо игра још четири сезоне, када качи копачке о клин. Оставио је трага и у Далмацији јер је Шибеник у том периоду увео из Међурепубличке лиге у Другу лигу Запад. Касније је био и тренер у том лигашу, па секретар, директор, а и данас ради у омладинској школи. Међутим, како сам каже, прва љубав заборава нема.
- Ревносно пратим резултате Борца. Ова екипа има континуитет и реално је да Борац буде првак. Радоваћу се као да сам ја освојио титулу јер Борац треба да буде предводник фудбалског спорта на овим просторима. Понекад навратим у Бањалуку, имам све информације, често сједнем са бившим саиграчима Фишером, Владом Тодоровићем, Неном Гавриловићем, Миланом Вукељом, евоцирамо успомене на та прелијепа времена – прича Видачак и за крај поручује:
- Врло брзо сам у Бањалуци, али поздравите ми све тамо. Без обзира на луда времена, која су, надам се, иза нас, никада се нисам стидио Борчевог дреса. Све у животу што сам стекао има везе са Борцем и Бањалуком. Поносан сам што је и моје име писало барем један дио те историје – поручио је Звонко Видачак, центархалф, али и људина каквог Крајина није имала!
Спектакл са Звездом
Једина утакмица посебно се урезала Видачку у памћење.
- Никад нећу заборавити утакмицу са Црвеном звездом 1977. године. Какво је интересовање владало тада за тај сусрет... На атлетској стази направљене су импровизоване трибине. Звезда је те сезоне газила све пред собом и освојила титулу. На дан меча мени се женио млађи брат и ја питам тренера, Мирка Базића, могу ли добити слободно јер ионако ћемо тешко изаћи на крај са Београђанима. Ни да чује. Каже, када их побиједимо, добићеш два дана, а не један! Неколико дана прије меча дође обавјештење да ће државна телевизија радити директан пренос из Бањалуке. Тада су обично све екипе против великана играле повучено, па ако шта успију урадити на контру, добро. Међутим, ми се између себе договоримо да их нападнемо од првог минута. На стадиону ни игла не може пасти, побиједили смо 2:1, а Кушма (Хикмет Кушмић) и ја дали смо голове. На крају сезоне та утакмица проглашена је за љепотицу првенства, ето како је некада играо Борац – прича Видачак и присјећа се још једног антологијског дуела.
- Играо сам за олимпијску репрезентацију Југославије са тада моћним Совјетским Савезом (СССР). Меч је завршен неријешено, а ја сам тада био играч утакмице. Такве ствари остају дубоко урезане у сјећање. То нико и никада неће избрисати – прича Видачак.
Фазлић и Ковачевић
Ни Звонко Видачак нема дилеме који су то играчи који су обиљежили Борчеву историју.
- Хуне Фазлић и Абид Ковачевић су без премца. Имао сам среће да играм са обојицом, какве су то играчине биле... Фазлић је био комплетан играч, одлично је баратао лоптом са обје ноге, имао је страшан скок. Абид је опет био мајстор за себе, морам то поштено рећи. Иако смо били клапа која се ни по чему није издвајала, он је својим фудбалским умијећем одскакао од свих – прича Видачак.
http://www.borac-sport.com/index.php?op ... Itemid=113(Фокус)
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Prijenos daje balkaniyum.tv sa BHT.Sretno ! Pozdrav iz Štutgarta.
