Врijедност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога мjеста признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невјероватно"; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству" — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена" будући да израз "док не роди" ,,не искључује могућност" таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу".
У вези са речима "док не роди" морамо имати на уму још нешто веома важно — дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејско-арамејска) подлога, као и вјерност старозавјетноме стилу писања, одмах пада у очи. У Светоме Писму предлог "до" и везник "док" или "док не" веома често означавају неко трајно стање тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог "стално" или "увијек", односно за прилог "никад" уколико реченица има одречан смисао.
Много је и премного примјера, и у Старом и у Новом Завјету, који нам живо илуструју употребу ријечи "до" и "док" (или "док не") у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим мјестима:
1) У повијести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега") да би провјерио да ли се повукла вода. „И не врти се гавран док се не осуши земља" (Књига Постања 8, 7).
Овај стих се не може разумјети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувијек. ,,Док се не осуши земља" значи уствари никада.
2) Старозавјетни љетописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим ријечима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје" (II Цар. 6, 23).
И овде предлог "до" указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувијек остала бездјетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии ријечи о Михалиној судбини послије смрти.
3) Свети Псалмопојац кличе Господу: ,,. . . Од вијека и до вијека ти јеси! . . ." (Пс. 89, 2).
Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вјечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и свијета? Ријечима од вијека и до вијека истиче се свагдашње присуство и дјелање Божје у времену, у историји, у свијету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих вијекова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и дјелање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвјечнога, свевјечнога и надвјечнога постојања и дјелања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи од вијека и до вијека Ти јеси разумио тако као да оне значе: прије почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити...
4) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пјева о коначној побједи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: сједи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим" (Пс. 109, 1).
И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником док и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као сједење ,,са десне стране Богу" и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу побједничке славе, к оји ће настати као исход богочовјечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „сједети са десне стране Богу" само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове" него и после тога — сједиће неопозиво, вјековјечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,сједи са десне стране Оца" као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја" (Символ вјере).
5) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Мјесец" (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лијепога превода Ђуре Даничића, који се завршава ријечима докле тече мјесеца...).
И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вјечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Мјесеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживјеће сва времена и све свјетове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговјечније од њих?
6) Иста та слободна пјесничка употреба предлога "до", односно везника "док" или "док не", одликује и стил „старозавјетнога јеванђелиста", светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев" и храбри „остатак Израиља" следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам." (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово "до сиједа вијека" кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога "док не остарите" ...)
Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и дјелатност не може бити омеђена кратким људским вијеком као што није омеђена, видјели смо, ни вијеком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увијек с нама.
7) Али ред је да наведемо и примјер из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: "И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка вијека" (Мат, 28, 20). Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века", то јест у границама историје, а да у „будућем веку", то јест у вјечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, ријеч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити" (I Сол. 4, 17). То је истина која се прећутно подразумјева у Спасовој благовести "ја сам с вама у све дане до свршетка века".
Ево видимо из ових примјера да у библијском језику прилог "док" не ограничава одређено стање, односно временско трајање, тачније тај израз не означава неопходну и логичну промјену претходног стања.
свако добро!
|