Citiraj:
4 Rusija je prijatelj koji će se uvek naći Srbima - zabluda koja je nastala u Prvom srpskom ustanku, kada je sve vreme ustanka u Srbiji bio izaslanik Rodofinkin i jedan ruski odred. Kada je postalo „gusto" 1813. godine, Rusija napušta Srbiju. A u prethodna dva veka Beograd i Moskva su više vremena proveli u lošim nego u dobrim odnosima
Зок,....све није тако.
Године 1806. Русија, сагледавши успех српских устаника, прелази на активна борбена дејства против Турске. Маја 1807. године први одред руске армије, под командом генерал-мајора Ивана Ивановича Исајева, ступа на земљу Србије. Он турској армији наноси пораз код села Штубник, а затим заједно са устаницима опкољава тврђаву Неготин, где се налазио велики турски гарнизон. Прва заједничка победа руског и српског оружја испуњава оптимизмом вође устанка, који сматрају да од тада увек могу рачунати на руску војну помоћ.
Обнављање борбених опереација између Русије и Турске 1809. године унело је још низ победа у историју руско-српских војних односа. Руски одреди под командом оданог делу ослобађања Срба И.И.Исајева форсира Дунав и успешно јуриша на турску тврђаву Кладово. Потом је, у току заједничких са српским устаницима борби, турска армија одбачена према Нишу – то је максимална граница до које је успевала да напредује аустријска армија за време аустро-турских ратова. Године 1810. у Србију креће генерал Јегор Гаврилович Цукато, који се веома истакао у време италијанских похода А.В.Суворова. Цукато разбија турске одреде код тврђаве Брза Паланка и Прахово, и као награду за то добија Орден Св.Ане првог степена. Њему припада идеја да се од неорганизованих српских коњаника формирају одреди попут козачких, који су буквално и названи „српским козацима“. 10. августа 1810. године Цукато је погинуо у земљи Србији од експлозије турске гранате.1
Према условима потписаног 5. маја 1812. године у Букурешту мировног споразума између Русије и Турске, Србији је у перспективи била у изгледу аутономијаДо краја седамдесетих година XIX века славенофилство у Русији постаје најутицајнија идеологија, нарочито у војним и дипломатским круговима. Славенофилске погледе отворено декларише наследник престола, велики књаз Александар (будући Александар Трећи). Активни славенофили су и руководилац Азијског департмента руског МИП П.Н.Стремоухов, амбасадор у Стамболу гроф Н.П.Игнатјев, амбасадор у Бечу Ј.П. Новиков, руски конзули у Београду, Дубровнику, Сарајеву, Ријеци, Мостару, Скадру. Славенофилима у руском МИП не одговара опрезна политика канцелара А.М.Горчакова. Ослањајући се на ауторитет Игнатјева и прећутну подршку великог књаза Александра, они почињу подстицати српску владу на рат са Турском, обећавајући да је „Србима потребно да издрже само два месеца“, а у међувремену ће славенофили тако продрмати друштво да ће Император и Горчаков бити принуђени да подрже Србију.5
Године 1875. букнуо је устанак у турској Босни, који се убрзо пренео на Црну Гору и Бугарску. 18. јуна 1876. године Србија је објавила рат Турској. Без обзира на то што руски МИП званично није одобрио тај чин, у кнежевство је похрлило на хиљаде руских добровољаца – према званичним подацима у Србију је стигло 3 хиљаде руских поданика, од чега 700 официра.6 Словенски комитети у целој Русији обављали су прикупљање добровољних прилога за Србију. Крајем јуна у Србију стиже генерал Михаил Григорјевич Черњајев, херој Туркестана, власник славенофилског листа „Руски мир“. Черњајев узима српско држављанство и постаје Главнокомандујући српске армије, а командири свих већих војних јединица постају такође руски официри.
У првим недељама рата српско-руска армија наноси низ крупних пораза Турцима, међутим, Черњајеву не полази за руком да учврсти и развије успех. Код Алексинца и Ђуниса турска армија наноси Србима разорни пораз. Од потпуног разбијања Србију је спасило искључиво мешање званичне руске дипломатије у лику покровитеља Черњајева грофа Н.П.Игнатјева, који је 19. октобра предочио Турцима ултиматум о хитној обустави борбених дејстава.
http://narodnipokretsrbije.info/?p=1864