Teško je povjerovati, ali sve su prilike da su građani Srbije, naročito one "druge", ipak nekako preživjeli posjetu predsjednika Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva Beogradu.
Iako je ruski predsjednik u Beogradu boravio jedva nekoliko sati duže od Madonne, dakle - manje od 24 časa - egzaltirani šef srpske diplomatije, Vuk Jeremić, požurio je da posjetu Medvedeva odmah proglasi historijskom. Za razliku od Jeremića, ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin je isti događaj okarakterizirao "samo" kao zaokret politike njegove zemlje prema Srbiji.
Bilo kako bilo, euforiju i masovni trans koji je pratio dolazak visokog gosta, prijetila je da pokvari jedino činjenica da je predsjednik Medvedev odlučio da Beograd posjeti 20. oktobra, na dan kada je, zajedno s Titovim partizanima, sovjetska armija oslobodila glavni grad Jugoslavije. U Srbiji koja nastoji da napravi reviziju Drugog svjetskog rata, koja rehabilitira kvislinge i koja se, i po ocjeni zamjenika premijera Ivice Dačića, stidi svoje atifašističke tradicije, ovo je moglo biti shvaćeno kao gorka pilula. Međutim, pribravši se, domaćini su ipak uspjeli da u čast uvaženog gosta u kratkom roku izglancaju davno zaboravljeni spomenik antifašistima - oslobodiocima Beograda, da u glavnom gradu na brzinu podignu bistu velikom ruskom pjesniku Puškinu i da, po naređenju ambasadora Konuzina, vrate ulice sovjetskim oslobodiocima - maršalu Tolbuhinu i generalu Ždanovu.
"Euforija koja prati posetu ruskog predsednika Medvedeva Beogradu samo je još jedna potvrda kontinuiteta aktuelne politike sa režimom Slobodana Miloševića", kaže za Dane ugledni beogradski advokat Srđa Popović. "Kao da zaboravljamo da je Rusija zemlja u kojoj se kriju naši ratni zločinci, ljudi koje traži srpsko pravosuđe. Tamo su Marko Milošević, Mirjana Marković, tamo se krio Vlastimir Đorđević..."
Dani: Ko zna ko sve još!
Popović: Tako je.
Dani: Pretpostavljam da ne očekujete da će, tokom posjete Medvedeva, to pitanje uopće biti stavljeno u na dnevni red?
Popović: Ne budite smešni! Rusija je velika sila kojoj Srbija ne može da bude partner i koja, prirodno, očekuje od vas da razumete status koji vam je dodelila. To je status sluge. Videli smo kako su se Rusi arogantno, bezobrazno, gotovo nasilnički ponašali prilikom prodaje Naftne industrije Srbije. Naše puzanje...
Dani: Imate mnogo svježiji primjer: naređenje ruskog ambasadora da se, uoči posjete predsjednika Medvedeva, beogradskim ulicama vrate imena sovjetskih oslobodilaca.
Popović: Tako Rusija tretira Srbiju. Rusi zahtevaju da se poklonimo, da im poljubimo ruku, da im uvek nanovo potvrđujemo lojalnost. U Skupštini Srbije je, sećate se, bilo predloga da postanemo ruska gubernija, što je veleizdaja! Mala zemlja kao što je Srbija mora da bude jako oprezna ukoliko želi da se odbrani od zagrljaja velikih. Međutim, Srbija žarko želi zagrljaj Moskve i zato govorim o kontinuitetu, o nastavku Miloševićeve politike.
Dani: Zašto ta politika tako dugo istrajava? Prošlo je devet godina od 5. oktobra.
Popović: Mnogi zaboravljaju da je Milošević na poslednjim izborima dobio dva miliona glasova, da je devedesete imao 97 posto podrške birača. Znate, to nije bilo tako davno. Međutim, to ne obezbeđuje kontinuitet. Ipak su neki ljudi u međuvremenu uvideli da je to bila ludost. Oni se danas osećaju poniženo, frustrirani porazima koje je ta politika, ali i Srbija doživela. Zašto se onda istrajava na tome? Koštunica i radikali insistiraju na kontinuitetu sa Miloševićem pokušavajući na sve načine da izbegnu postavljanje pitanja odgovornosti za devedesete. Ne radi se tu samo o ratnim zločinima, nego i o zločinima i neviđenoj pljački počinjenim u Srbiji. Hoću da kažem da je ideja tih ljudi da se kontinuitet održi bar dok su oni živi, kako niko ne bi morao da odgovara.
Dani: Zbog čega predsjednik Tadić insistira na tom kontinuitetu?
Popović: Mislim da postoje dva moguća objašnjenja. Jedno je da se priklonio stvarnosti i da misli da je ta nacionalistička struja suviše jaka da bi joj se mogao odupreti. Reč je o ljudima koji su iza kulisa.
Dani: Na koga mislite?
Popović: Crkva je, recimo, partija koja u Srbiji uživa toliko veliki uticaj i zbog toga što prosto nije percipirana kao partija. Na kojoj je crkva strani, na toj strani je većina. Videli ste da je Parada ponosa otkazana nakon Amfilohijevog obraćanja javnosti. Pre tog saopštenja, Vlada je tvrdila da će obezbediti mir i sigurnost građana. Onda su se naprasno setili da je rizično. Drugo objašnjenje Tadićevog istrajavanja na kontinuitetu, koje mi se često čini realnije, je činjenica da je Đinđić ubijen i da je Tadić došao na mesto predsednika u zemlji u kojoj ubiti čoveka ne predstavlja ništa. S jedne strane, Tadić pokušava da priča evropsku priču, a onda malo-malo, pa je nekim postupkom sabotira kako ne bi razljutio drugu stranu koja, videlo se, može i da ubije.
Cijeli intervju:
http://www.pescanik.net/content/view/3907/89/
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Bolje je i bojiti bojanke nego baviti se politikom. 
Opusti se i ne zamarj se glupostima.
