|
Библијско ,а самим тим и православно поимање Бога је да је Он Један , „али да није сам него и Тројица“. Света Тројица су Један Бог због једне суштине која је заједничка и Оцу и Сину и Светом Духу. У Светој Тројици све три личности су носиоци цјелокупне Божанске природе. Цијела суштина Свете Тројице припада у потпуности и Оцу и Сину и Светом Духу,и она опет потпуно припада Светој Тројици. „Стога исповедамо Тројицу јединосуштну“. Ниједно лице не може постојати одвојено од друга два управо због тога што предвјечно постоје заједно по суштини. Божанске суштине се не раздјељују на три лица Свете Тројице па тако се не раздјељује ни Бог на три бога.
По Светом Максиму исповједнику Бог је Један јер је једно Божанство ,које је „беспочетно,просто ,надсушно, без делова и нераздељиво“. Божанство је и Јединица и Тројица, и Јединица и Тројица су потпуно целосне.“Бог је подједнако и Јединица и Тројица“. Јединица по својој суштини ,а Тројица по својим ипостасима.
Свако лице Свете Тројице је Божанство ,а исто тако Божанство је у сваком лицу Свете Тројице ,како у Оцу ,тако и у Сину и Светом Духу. И Отац и Син и Свети Дух су цјелосни и цјелосни су у Божанству. „Целосно је у целосном Оцу и целосно је Отац у целосном [Божанству] ;целосно је у целосном Сину и целосни је син у целосном [Божанству] ;целосно је у целосном Духу Светом и целосни је Дух Свети у целосном [Божанству]“. Сва три лица посједују цијело Биће за себе и цијело су Биће у цјелости Свете Тројице. Исто тако цијело Божанство је у Оцу и Отац у Њему ;цијело Божанство је у Сину и Син у Њему ;цијело Божанство је у Светом Духу и Свети Дух у Њему. Значи да се цијело Божанство налази у Оцу и да се Отац налази у цијелом Божанству ;цијело Божанство се налази у Сину и Син се налази у цијелом Божанству ;цијело Божанство се налази у Светом Духу и Свети Дух се налази у Цијелом Божанству. Цијело Божанство је цјелосно у сваком лицу Свете Тројице.
Божанство је цјелосно и у Оцу и у Сину и у Светом Духу ,и Отац и Син и Свети Дух су цјелосни у Божанству. Ни једно лице Свете Тројице не умањује цјелосност Божанства због своје ипостасне одвојености од друга два лица. Исто тако Божанство није дјелимично ни у једном лицу Свете Тројице, „нити је Отац део Бога ;нити је Син део Бога ; нити је Свети Дух део Бога“. Отац ,Син и Свети Дух су цјелосни [Богови] у цјелосном Божанству које је нераздјељиво.
Говорећи о односу лица у Светој Тројици ,Свети Максим Исповједник каже да је Отац цјелосан како у себи и Божанству исто тако и у Сину и Светом Духу ;Син је цјелосан у себи,у Божанству и у Оцу и Светом Духу ;Дух Свети је цјелосан у себи у Божанству и у Оцу и Сину. Свако лице Свете Тројице и Отац и Син и Свети Дух колико су цјелосни у себи исто толико су цјелосни и у друга два лица како и у цијелом Божанству. Због тога су три лица Свете Тројице један Бог ,а не три [Бога]. Била би три бога када не би постојала цјелосност тј. када једно од лица Свете Тројице не би било цјелосно ,не би имало исту суштину са друга два лица Свете Тројице.„Јединствена је суштина ,сила и енергија Оца ,Сина и Светог Духа ,јер нити један од њих бива ,нити је замислив ,без друга два [лица Свете Тројице]“. Због тога ни једно лице Свете Тројице не може да постоји одвојено ,засебно од друга два лица ,јер када би то било дошло би до дјељења суштине и не би онда био Један Бог већ три бога. Ипак ,Свети Максим говори како има нешто што разликује Сина од Оца и Светог Духа. То је Синова свеза са Његовим човјештвом.
Када говори о односу суштине и природе са ипостаси и лицем Свети Максим Исповједник се позива на Свете Оце и каже: „Заједничко је ,оно свеопште (католичанско) то јест ,по Оцима ,суштина и природа. Јер ,за њих кажу да су међусобно исте ,а посебно и делимично је ипостас и лице. Јер ,по њима ,они су међусобно исти“. Свети Максим каже да Отац даје Сину и Светом Духу различитост ипостаси , „у безвременом кретању љубави (αχρονως και αγαπητικως)“ Отац своју природу саопштава и Сину и Светом Духу у истој мјери. Она (суштина) се и саопштава на два различита начина ,јер исхођење (Свети Дух) и рођење (Син) није исто.Управо због саопштавања суштине на два различита начина она је нераздјељива. Суштина и Оца и Сина и Светог Духа су неспознатљиве и нама се само тако и откривају као неспознатљиве. Бог је неспознатљив и као Тројица иако се увијек открива као Тројица ,јер све иде од Оца кроз Сина Светим Духом.
Суштина није постојећа са самом собом већ једна са другом.
Развијајући став Светог Василија Великог ,Максим Исповједник каже да ако су суштина и природа исто ,а са друге стране ипостас и лице исто ,онда су једносуштни и једноприродни тј. они који имају исту суштину ,односно природу ,разноипостасни ,разнолични они који имају више различитих лица. Свети Максим наводи и пример: „Јер анђео од анђела ,и човјек од човјека ,и во од вола ,и пас од пса разликују се по ипостаси ,а не по природи и суштини“. Да би различита бића имала исту природу она морају бити ипостасно раздјељена на два или више бића у исто вријеме постојећих.
Примјењујући ово на однос у Светој Тројици ,Свети Исповједник каже ,да знајући једну суштину Божанства која постоји у три ипостаси ми их разликујемо по својствима „кроз нерођеност (Отац) ,рођеност (Син) ,и исхођење (свети Дух)“. Нерођеност ,рођеност и исхођење не дијеле суштину Божанства на три дјела већ само описују три личности које сачињавају једно Божанство чији су дио. Иако у Светој Тројици постоје три различите ипостаси оне чине Једнога Бога јер имају исту суштину која је заједничка за сваку ипостас. То је могуће због тога што све три ипостаси постоје од вјечности заједно и нису раздвојене временом и простором. Код људи је другачије ,јер иако имамо сви исту суштину и различите ипостаси нисмо једно због одвојености простором и временом.
Говорећи о својствима Бога ,Свети Максим Исповједниккаже да је Бог , „један ,беспочетан и недосежан“. Један је ,како је горе наведено ,јер је једно Божанство. Беспочетан је јер постоји од вјечности. Недосежан је јер не постоји начин да човјек својим умом уће у суштину Божију и да је спозна. Он је потпуно неспознатљив свим природним појавама и искључује сваку помисао о спознавању у времену и простору ,јер је Он изнад и изван времена и простора. Бог нити је почетак ни средина ни крај нити је нешто са чим би га у природи могли упоредити и према томе њега могли сагледати. Ако говоримо о времену ,почетку ,средини и крају можемо рећи да је Он свему почетак ,средина и крај. „Нема Краја без Почетка ,али нема ни почетка ако нема његовог испуњења Савршетку = Пуноћи ,која је Крај без краја“. „Он је почетак као Творац ,средина као Промислитељ и крај као што је назначено: „Све је од Њега и кроз Њега и ради Њега (Рим. 11. 36)““. Почетак ,средину и крај познајемо подјелом времена ,а то на Бога не можемо примјенити ,јер је он Створитељ свега тога. Ако је почетак онда није вјечан ,ако је средина онда је ограничен у простору и времену ,ако је крај онда није Бог ,а то су својства која се не смију укључити када се говори о Богу.
Бог није ни суштина већ је Он Творац суштине и изнад суштине је. Све је створио и ништа се на њега не може примјенити. Он је Вишњи свему што постоји и изнад свега је што постоји ,јер је Створитељ свега. Исто тако је несавечан сваком бићу јер се Творац не поклапа са створеним , „нигдје нема ничега за шта би се могло рећи да поседује вишње ,од Њега суштински различито биће ,које би било Њему савечно :нити век ,нити време ,нити место [простор].“ Бог се не може мишљењем спознати ,јер је изнад сваког мишљења и сваком мишљењу је недоступан. Тако ми можемо само вјеровати ,јер ништа мисливо са Њим не можемо упоредити. „Вера је истинито знање недоказаних почела ,потврда ствари надумних и надразумних“. Управо због тога никакво настојеање ,размишљање и упорећивање Бога са нечим створеним ,не може открити његову суштину. Као што Свети Максим каже да је само вјера истинито знање ,једино Бога можемо вјером и спознати.
Тешко је говорити о Богу ,а не дотаћи се Оваплоћења Божијег које је за нас ,почетак спасења. Тај „почетак“ је „почео“ самим стварањем човјека али свој врхунац добија управо у Оваплоћењу Слова Божијег. Оваплоћење се и догаћа управо прихватањем ,сагласности на то од стране човјека. Богородица прихвата да се у Њој зачне Бог и тиме она даје пристанак за цијело човјечанство. Њено „да“ је „да“ цијелог човјечанства. Слово Божије се Оваплотило и постало човјек у свему нама сличан осим у гријеху. Слово се Оваплотило да би нас привело спасењу и да би ми постали богови , „али не у смислу савршене истоветости“. Оваплоћење Бога Логоса се догодило из Божијег благовољења ,а неком присилом и због тога што је морало. Бог се Оваплотио да би нас привео себи и спасио нас од пале природе Адамове коју смо наслиједили. Али Бог би се Оваплотио и да није било пада Адамовог ,јер је свијет створен управо због тога ,да би се Бог лично открио у свијету и да би остварио јединство са нама и са цијелом творевином у Исусу Христу. „Оваплоћење значи да се оно што Исуса карактерише конкретно као човјека једини са оним што карактерише божанску личност Сина,како би се сачинила једна заједничка ипостас и личност у Њему“. Да бисмо што боље схватили сједињење Бога и човјека у Христу навешћу дословно ријечи Светог Максима: „Учећи нас јасно Логос Божији да савршено јесте (постоји) по природи и по суштини ,по којој је истоветан Оцу и Духу и једносуштан ,и по лицу и ипостаси ,по којој је други у односу на Оца и Духа ,очувавајући несливеном личну разлику ,(Он) оваплоћен од Духа Светога и Свете Богородице и Приснодјеве Марије савршено се очовјечио ,то јест ,постао савршен човјек ,очигледно по узимању тела које има душу умну и разумну пошто је оно (= тело) у Њему примило и природу и ипостас ,то јест и биће и постојање ,у исто вријеме са самим зачећем Логоса пошто је сам Логос уместо семена ,боље рећи ,само семе сопственог оваплоћења ,хтаде бити и постаде по ипостаси сложен ,Он који је по природи прост и несложен“. На основу овога може се закључити да је Христос Божанству једносуштан Оцу и Светом Духу ,а по свом човјештву Богородици ,а самим тим и свима нама. Оваплоћењем Слова Христос је нама постао једносуштан и тиме исти као и ми.
„За Светог Максима Исповједника Оваплоћење (η σαρκωσης) и обожење (η θεωσης) се слажу и међусобно предпостављају“. Оваплоћење завршава стални силазак Бога у свијет и даје могућност обратног кретања тј. привођење човјека ка себи ,његово узлажење ка Божанству.Бог постаје човјек тако што нисходи у васељену ,а човјек постаје бог тако што усходи ка Богу. Свети Максим каже да се сједињење двије природе у Христу није десило само због првородног гријех ,већ је оно предвјечни Божији план због кога је свијет и створен.
Да се Бог Оваплотио ради гријеха и искупљења од гријеха цијелог човјечанства ,Његово би Оваплоћење било условњено ,јер је постојао разлог Оваплоћења. Бог се Оваплотио само из свог благовољења ,а никако због неке принуде. Оваплотивши се ,Христос је примио цијелу природу на себе и не само њу ,већ и оно „што је било противприродно као последица греха ,премда је остао изван првородног греха због свог девственог рођења“. Примивши цијелу природу човјека ,Бог постаје човјек (Син Човјечији) ,а самим тим задржава и цијелу Божанску природу. Бог постаје човјек не престајући бити Бог. Постајући човјек остаје бити Бог и тиме не умањујући ни једну природу ,ни Божанску ни човјечанску. Свети Максим то сједињење Божанске и човјечанске природе пореди са ужареним гвожђем ,које је постало огањ ,али није престало бити и гвожђе. Међутим иако говори о таквом сједињењу,Свети Максим Исповједник примјећује да се у Христовом „сваком дјелању могу примјетити два различита дејства“ и наводи примјер ,да , „рука човјека са одра подиже девојку ,а Божанство је васкрсава ;ноге Човјека ступају по површини воде ,а Божанство укрепљује водену површину“.
Даље говори ,да је све у свијету образ Слова и да је сав свијет одјећа његова. Слово се одувјек Оваплоћује у свему ,јер је у свијету све његов одраз. Због тога ,по Светом Максиму , „Оваплоћење и обожење (σαρκωσις и θεωσις) ,јесу два скончана кретања“ Оваплоћењем се човјек укључује у „неизмењиву ипостас Слова“ Слово постаје тијело и тиме тијело прима ипостас Слова.
По Светом Максиму ,Оваплоћење је основни смисао и циљ цијелог Откровења. Пошто је човјек призван да у себи обнови цијелу творевину ,Бог се по свом предвјечном плану Очовјечује како би кроз себе ту творевину привео себи. „...свет је и створен само стога да би у испуњењу његове судбине Бог био у свему и да би му све постало причасно кроз Оваплоћење Слова“.
Када се говори о двије природе и воље у Христу значајно је навести спор светог Максима са монотелитима. Монотелити су учили да у христу постоје двије природе ,али само једна богочеовјечија воља и само један богочовјечији начин дјелаља. Свети Максим доказује а су у Христу како двије природе исто тако и двије воље. Божанска воља не потискује човјечију вољу ,јер оне нису „у супротности једна са другом... већ људска воља слиједи Божанску“.
Оваплођењем ,Исус Христос је примио цијелу људску природу и цијела његова природа је је поистовјећена са нашом у свему осим у гријеху. Свети Максим Исповједник због овога и каже да је ако је Христос био потпуно човјек и по тијелу и по души морао је и дјелати као човјек. Христову људску вољу није пригушивала Божанска воља , „већ је са њом била усклађена“. Двије Христове природе предпостављају и двије Христове воље или енергије. Воља Христова припад Његовој природи ,јер свака природа од себе дјелује. Сама личност не посједује своју енергију ,она само одрећује на који начин дејствује ,јер дејство припада суштини.
Свети Максим каже да је слободна воља човјекова оно што човјека чини јединственим и што га одваја од других бића на земљи. Када је човјек тако слободан да самовласно управља ,зашто би христос био одвојен од осталих људи када знамо да је био потпуни човјек. Свети Максим Исповједник разликује два вида људске воље: природну и личносну. „Природна воља ,је оно што је творевина Божија и што почива у сваком створењу као један вид саме његове суштине“. Даље каже да Христова душа није није покренута ничим другим већ да је самокрећућа. Човјек је потпуно слободан и самокрећући је. Човјек је слободан јер је образ Божанства које је такође слободно. Ако је Христова воља у свему подобна нама (осим у гријеху) онда све карактеристике људске воље које износи Свети Максим се могу примјенити и на Христову људску вољу.
Међутим ,Свети Максим са једне стране каже да је људска воља „самокрећућа“ и воља „самоодрећујућа“ ,а са друге стране „да је Христова људска воља покренута Божанском личношћу ,природом или бољом“. Овдје видимо размимоилажење мишљења. Но ,да би све ово било јасно морамо паправити разлику између природе и личности онако како то ради Свети Максим. На истом мјесту треба нагласити да Свети Максим ,како је горе речено ,Логосе види као одјећу свега и одређење свега. Због тога је , „једна ствар рећи да је Христова људска воља покренута Логосом ,а сасвим друга рећи да је покренута божанском вољом (или божанством)“.
Свети Максим каже да је људска воља Христова покренута самим Логосом ,јер је „хтјеваоц“ у Христу сам оваплоћехи Логос. Значи да је Логос оној који покреће и своју Божанску и своју људску вољу. Ако би рекли да Божанска воља покреће људску вољу онда би искључили слободу саме људске воље која би у том случају била „пасивно оруђе божанске воље која је покреће“. Свети Максим каже да има нешто сем гријеха што Христа као човјека чини различитим од људи ,а то је Његово јединство са (Божанском) личношћу Сина.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
