dzabaleban je napisao:
Šta znači to da li je Isus bio Bog ili nije,
konkretno za moj napredak u duhovnom smislu?
Без обзира што видим да су питања реторичка и да имају за циљ сасвим другу поруку и ток дискусије
не замјери ми што ћу себи дати слободу да кажем пар ствари које се дотичу питања која си поставио.
Долазак Исуса Христа као обећаног Месије којег је кроз вијекове чекао народ Израиља
можемо потпуније схватити тек у контексту времена прије и после његовог живота међу нама.
Још су многи старозавјетни пророци и патријарси - Аврам, Ноје, Јаков, Јосиф, Давид, Соломон...итд.
и знали и предосјећали да је свему у животу смисао ништаван када је једина перспектива смрт и гроб.
Још праведни Јов у оној чувеној дискусији са својим пријатељима који траже узрок његовог страдања
у неким његовим ранијим тајним или заборављеним сагрешењима на крају закључује да
нема међу рођенима од мајке оног који није у нечему сагријешио, и да смисао постојања није у "уредном рачуну"
са некаквим осветољубивим Богом, већ да су проблеми човјека и постојања суштински и онтолошки.
Мојсејево Петокњижје нам свједочи о исконској трагедији људског постојања: имања слободе без одговорности,
која се од духовног узрастања у заједници претворила у данашњи хаос, а наше духовно лутање нас одвојило
од заједнице са Животодавцем и одвело нас у таму и ништавило, у духовно слијепило и ропство.
Сав Стари Завјет јесте величанствена историја успона и падова човјека на нашем кривудавом боготражитељском путу.
Човјек је творевина, дакле он своје постојање не темељи у вјечности, већ је настао једном у времену:
а тако и сва васељена: у једном тренутку је призвана дахом Животодавца из небића у постојање,
а све што је створено није по природи вјечно и своје постојање може имати једино у заједници са извором Живота.
Генезис нам свједочи да све што постоји своје постојање темељи на стваралачом акту Творца и заједници са Њим
(у Септуагинти не стоји Бог као Демијург, већ као Поитис, стварање ријечју, одатле и данашња ријеч "поезија").
Човјеку је подарен дар да буде цар у васељени, да "даје имена" стварима, а тиме и са његовим падом сва творевина дијели његову судбину.
Ако је Исус био само човјек, и дошао на земљу само да пренесе неке поуке,
у чему се онда разликује од било ког од пророка прије њега?
Ако је био само човјек који је живио аскетским животом,
по чему се разликује од којег другог аскете прије или послије њега?
По чему је онда већи од на примјер, св.Јована Крститеља:
Јован је читав живот провео у молитви и посту и на крају пострадао,
зашто се Исус разликује од њега? Зашто сам Јован онда за њега говори
да му није достојан "ни обуће на нози раздријешити"?
Ако је, опет, Исус само оваплоћени Бог са само божанском природом,
онда је све била просто представа: и живот и смрт и страдање,
јер како може да страда и умре онај који је "изнад смрти и страдања"?
То је онда просто једна фарса, позоришна представа за побожни народ?
Тајна и јесте у Христовом Богочовјештву - у томе што је он собом постао вјечна и нераскидива спона између Бога и људи,
савршени Бог и савршени човјек, у свему једнак нама осим у гријеху, који се и на страдање предао не ради себе,
већ да буде савршена жртва за нас, за нас да свједочи и да се за нас понуди у откуп наших слабости.
Васкрсењем он васкрсава не само Исуса Човјека, већ и читаву људску палу природу,
а са њом и читаву васељену: након васкрсења опет све носи клицу бесмртности у себи,
а човјек опет има слободу потпуног избора у заједници са Христом Богом и ближњима или ван те заједнице.
Зато и Павле кличе: "Уколико Христос није васкрсао, узалуд је сва вјера наша";
свједочивши Васкрсењу, Апостоли од изгубљених, престрашених људи који су га се одрекли и разбјежали
одједном постају неустрашиви проповједници Распетог и Васкрслог, идући без трунке страха на губилишта, под мач и пред лавове.
Од неуких и неписмених сељака постају они који силом ријечи остављају без текста и најученије рабине и јелинске философе.
"Невјерни" Тома свједочећи васкрсењу кличе "Господ и Бог мој", а Апостоли силом Христовом лијече болесне и подижу мртве.
Зато и икона Васкрсења показује Христа који стоји над разрушеним адским вратима пружајући руке Адаму и Еви над безданом.
Прича о Христу Богочовјеку сеже натраг прије настанка васионе (...у почетку бијеше Логос...),
и наставља се у вјечности - есхатолошком незалазном дану небеског Јерусалима,
а то казивање у које су укључени сви људи свих времена и сва васељена не можемо сагледати једним погледом,
већ нам поглед мора проћи кроз срж човјека односно људског бића и историје као нијемог свједока наших духовних лутања.
Свако добро