Не бих желео да откривам топлу воду, али ми се чини да неке ствари тек сада излазе на видело. Читао сам да су Бањалука и околина доста пострадали од усташа, доста народа је страдало, да су многе цркве порушене.... Преживели су приступили углавном партизанима, тако да после рата нису обнављали цркве, него је било случајева да се поруше и оне које су преостале од усташа. Многи су усвојили комунистичку идеологију, ако ништа друго због запослења , а велики део добио је по разном основу борачке пензије. Тако је испадало да је ко је год живео у Дрвару 1944. , бранио Тита приликом десанта. Слично је било и у другим местима.
Комунисти су говорили народу да не иде у цркве, јер су тамо усташе клале .
Маса је била некрштених, невенчаних, славу нико није славио, нико се није сахрањивао уз опело, тако да су послератне генерације изгубиле сваку везу са вером.
Једина коју су имали је да је то нешто назадно, из труле Југославије, да су попови били четници, клали народ заједно са усташама..... У богословије су ишли само ретки.
Онда су дошле деведесете, почела је обнова цркава, враћање вери, али се то због рата и невоља које су га пратиле није могло обавити на одговарајући начин.
Зато не треба чудити што некима боду очи попови које до јуче нису примећивали осим у погрдама, да смета Дража Михаиловић, све верско и национално, јер против тога су се комунисти највише и борили. И још се боре.
Баш ми неки дан дође у руке књига сећања неког борца бла-бла , једна од многих са црвеним корицама које су делили на крају школске године, на смотрама Титовим стазама револуције. Прочитах ту сећања неког „борца“ који је из Србије дошао у пратизане у Босну. Јурили четнике по Мајевици и Требави, хвали се колико су „брадоња“ побили , не сукобивши се ниједном са усташама или Немцима.
Исто настављају и када их пребацују у малим групама у Србију. Нападају четнике и убијају цивиле „који нису били на линији Партије“.
Две су ми ствари привукле пажњу :
Прва како се хвали да су у једној кући у Босни чули да је домаћин у заробљеништву, али им је било сумљиво да су питали дете (шврћу како каже писац): Када је тата долазио ? А оно јадно одговорило –кад падне ноћ.
Направили су заседу и убили јадника, пред очима породице, само зато што је отишао у четнике да спасе нејач.

Друга – како је Комитет осудио на смрт неког деду, инвалида, јер је био писар у општини. Онда следи садистички опис како се он јадан облачи, а не зна куда иде. Снаха му помаже и покушава да га упозори, али узалуд. Онда га изводе напоље, воде стотинак метара, саопштавају пресуду партизанског суда (свака част на праву) и пошто нема право жалбе одмах је извршавају. Слично пролазе и многи други, као и они партизани који су били колебљиви или почели да мисле својом главом.
Ниједном не нападају Немце, него кад Црвена армија долази у Србију и они излазе из рупа почињу да се понашају као ослободиоци.
Јадник објашњава како је као дечко ишао сваке недеље у цркву, како му је мати веровала, али да је као партизан он „раскрстио“ са Богом.
И шта очекивати од таквога и његових потомака, васпитаних на овом безумљу.
