banjalukaforum.com

Ovde ću postavljati neke isječke iz knjige "Čarobnjakov šegrt" koju je sada vrlo teško ili i nemoguće kupiti. Knjigu je napisao Slovenac Evald Flisar koji je otišao na Himalaje u potrazi za duhovnim učiteljem Joganandom. Opisuje susret i rad sa njim, učenje, kroz šta je prolazio.

Cijelu knjigu možete skinuti u PDF-u zahvaljujući Jivanu koji je i postavio link za download ovde na temi " Duhovna literatura za download, korisni linkovi".

Ja ću ovde postavljati neke isječke, po jedan svaki dan, tako da oni koji to žele pratiti mogu to učiniti bez većeg napora. Bolje je tako nego da odjednom postavim puno.

1. Početak potrage

Šta je bilo na drugoj strani?

Deo mene samog koji je intelektualno vaspitanje odgurnulo od mene? Nagonski, intuitivni deo, koji me je pratio tokom života kao senka mojih racionalnih činova, nikad daleko, a nikad dovoljno blizu da bi se dotakao?

Već dugo sam slutio da imam dvojnika, s kojim sam bio blizak u detinjstvu. Ništa nismo skrivali jedan pred drugim. Onda, ne znam kad i zašto, između nas se pojavilo nepoverenje. Okolina u kojoj smo učili i rasli se postavila na stranu mog intelektualnog "ja" i nagonski deo se (zatomljen u školi, na univerzitetu, u društvenoj realnosti) osramoćen povukao.

Nastanio se u dimenziji bivstvovanja, koju intelektualni "ja" nije hteo da prizna kao ravnopravnu jer je bila neprotumačljiva i nenaučna, iako se stalno potvrđivala u iskustvu života. Senoviti, nagonski dvojnik me je pratio kao verna žena koja zna da će mužu dosaditi besplodno životarenje u svetu racionalnih koncepcija i da će, uz osećaj krivice i u strahu da je možda već zakasnio, doći da je traži.

Mislim da ti to i nije potrebno... Zasto jednostavno ne bismo procitali knjigu? I nisam se pokajao...

_________________

2. "Zašto si došao?"


"Zašto si došao?" Očekivao sam to pitanje i pripremio sam pravi esej odgovora. Na žalost, tog trena nisam mogao da ih se setim. Jedino sam rekao da bih voleo da se preobrazim i postanem drugačiji. "Drugačiji si" - rekao je - "kad bi hteo da postaneš takav kakav si, imao bi više razloga da ostaneš sa mnom." "Pa to je to" - rekao sam - "hteo bih u suštini da se nađem i preobrazim iz onog što jesam u ono što je bar približno onom što sam bio. Voleo bih da zacelim jaz u sebi."

Prezrivo je zacoktao ustima. "Šta je suština kamena? Kamenitost. Šta je suština kiše? Kišovitost. Kiša nije drvo, drvo nije sunce, sunce nije pacov. Šta je tvoja suština? Čovečnost. Jesi li čovek? Ako razumeš to što jeste, onda jesi. Istina je ono šta je. Znaš li istinu?"

Odvratio sam da je još uvek tražim. Došao sam u nadi da ću je naći kod njega. "Istina je kod mene?" - Začudio se. - "U mom džepu? U mom trbuhu? Između prstiju na nozi? Pokaži mi je." Video sam da ga moja zbunjenost zabavlja.

"To nije nešto opipljivo." - Na kraju sam rekao. - "To je nekakvo saznanje, nekakvo viđenje. Moj duh želi da obitava u miru. Ovaj mir želim da pronađem."

"Tvoj duh je nemiran?" - Upitao je. Priznao sam da jeste. "Tvoj duh je zbir tvojih misaono-emotivnih procesa, koji se nikad ne prekidaju. Duh stalno traži, stalno skače naokolo i to što traži je uvek u budućnosti, nikad u sadašnjem trenutku. U sadašnjem trenutku se duh ne može pokretati jer nema prostora. Zato mu je potrebna budućnost. I prošlost. Duh se kreće u prošlosti i budućnosti, a u sadašnjosti ne može. A istina je uvek u sadašnjem trenutku. Duh je uvek u prošlosti, ili u budućnosti. Duh i istina se ne mogu sresti!"

Gledao me je izazovno i s visoka. Učinilo mi se da me iskušava i postavlja mi zasedu. Rekao sam da naslućujem istinu kao nešto što prevazilazi vremenske pojmove, što je jednostavno jednako prisustvo u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Nasmejao se: "Dragi prijatelju, kakve gluposti valjaš. Sve su to lepe reči, poezija najbezvrednije vrste. Istina je opipljiva; kad je vidiš, osećaš je, kad je osećaš, čuješ je, kad je čuješ, njušiš je. Istina nije u duhu i nije duhovna. Duh uvek luta po prošlosti i budućnosti i uvek skače s onoga što je bilo na ono šta će biti. Duh se bavi željama, nadama, planovima. Istina nije to. Traženje postaje samo prepreka. Zato ti kažem da ne tražiš jer ćeš pogrešiti. Ne traži, nego nađi."

Odvratio sam da me je k njemu dovela upravo želja da se izvežbam u metodama, koje spominje, jer zaista nisam očekivao da će mi sve što želim da nađem opisati, odnosno da je ono što se može opisati išta vredno. Metodi me interesuju, pa sam po to došao i nizašta drugo.

Zaškiljio je, nabrao čelo i zurio u mene sumnjičavo i ljutito. "Nisi baš nevin" - rekao je - "ideje i filozofije kuljaju iz tebe poput hiljade raznih korova iz zapuštene njive. Sve si posejao što ti je vetar nanosio. I sad u tebi buja gustiš besmisla. Jesi li spreman da ga spališ? Ako nisi, biće i metod potpuno bez efekta, a u mnogo čemu čak dodatni korov."

Dobacio sam da sam se našao u teškoj krizi i da sam spreman da žrtvujem i sve ono što on naziva gustišem korova i što ja još uvek smatram da je zbir mojih iskustava i saznanja o svetu, a čak i toga sam spreman da se odreknem, mada možda ne tako da sve to izbrišem iz sećanja, nego da možda svemu tome pridajem manji značaj.

Gromoglasno se nasmejao da me je zazeblo. "E, baš si mi ti dobar" - rekao je - "ti si čudna ptičica. Zašto ne odeš u Leh na vašar? Tamo ćeš s tim lepo zaraditi. Na ovom vašaru, prijatelju moj, na žalost je drugačije. Ovde nema cenkanja i cene su užasno visoke. U ovoj igri moraš da staviš sve na sto i nema garancije da nećeš sve izgubiti. Stvar je u tome da ćeš u najboljem slučaju izgubiti samo korov. Ako si toga svestan, ne bojiš se gubitka. A time ti je već napola obećana pobeda."

"Odluči sam" - rekao je ustajući - "toliko godina si posvetio brižljivom negovanju korova da se uopšte ne čudim ako ti je sada pri srcu."

Svakako je bolje pročitati cijelu knjigu, ali kao što sam rekao do ove knjige je teško doći, a čitati je sa kompjutera nije baš zdravo. Pored toga čovjek se teško natjera da uzme čitati knjigu, pogotovo neku koja nije mala i koja nije baš o stvarima koje ga nešto naročito interesuju. Ovde ću postaviti samo neke dijelove, svaki dan po jedan dio, pa to svi mogu lako pratiti, a ima baš zanimljivih stvari. Tako da ovo ovde možete shvatiti kao neki demo knjige , pa kome se svidi može pokušati nabaviti knjigu, ili je može skinuti u PDF formatu i odštampati je.

3. "Begunac sam iz sveta..." (dosta dobro)

U nastavku razgovora sam rekao da sam begunac iz sveta u kome me ustoličeni mislioci ubeđuju da nisam ništa drugo do komplikovan biohemijski mehanizam i da moje vrednosti nisu ništa drugo nego reakcija na izazove okoline, u kojoj se kao biohemijski mehanizam pokušavam da očuvam, a da i moja lestvica vrednosti nije ništa drugo već posledica moje žudnje za srećom, pa dakle, pokušaj dokazivanja iluzija. Begunac sam iz sveta u kome mi se ljudi podsmevaju ako kažem da žudim za produhovljenjem i spasenjem; tvrde mi da ideja spasenja nije ništa drugo nego neurotična nezrelost, nedostatak hrabrosti da se pomirim s tim da sam biohemijska mašina bez dodatnih dimenzija. Ljudi, koji nisu svesni dodatnih dimenzija, tvrde mi da ih nema.

Begunac sam iz sveta u kome je vredno samo ortodoksno, usitnjeno i do krajnosti specijalizovano naučno traženje odgovora. U tom svetu oznaka "specijalista" nema negativan prizvuk, iako je sve jasnije da se u ogledalu, razbijenom na hiljade parčića, ne može da vidi celina. U tom svetu, čini mi se, najveća je zabluda ubeđenje specijalista da svako svojim uskim pogledom meritorno tumači svet. Upravo zbog te zablude, zbog redukcionističkih težnji i manipulativnog odnosa prema okolini svet je na pragu preko koga je samo kratak korak do propasti.

Begunac sam iz sveta u kome sam svestan mogućnosti i možda neizbežnosti propasti u celini, a svestan sam i svoje nemoći da učinim bilo šta što bi sprečilo njegov smak.

Ta nemoć je moj najveći greh. Moj strah i moj pakao. A osećam da ne potiče iz nedostatka hrabrosti ili iz neznanja, nego iz ne-shvatanja, iz nedostatka mudrosti. Čeznem za znanjem, koje će obuhvatiti svet u celini, ne samo u njegovoj pojavnosti, nego i u njegovoj nevidljivosti, u njegovoj još-ne-dokučivosti. Čeznem da saznam da duhovno prodrem u sve što nije vidljivo da bih svakim pokretom, svakom mišlju, svakom rečju posezao dublje od onog što je svet prividno i da bih s onim što otkrijem ostao u neraskidivom kontaktu.

Begunac sam iz sveta u kome je čovek, čije je ime Dekart, rekao: "Cogito ergo sum" i suzio okvir postojećih ljudskih iskustava na to što se precizno može da izmeri. S Dekartom se moj svet oprostio od mudrosti u starodrevnom značenju reči i oslonio se na znanje čvrstog matematički dokazivog znanja u kome je sve što se ne može da izmeri i dokaže nepostojeće ili marginalno i nezanimljivo.

4. Istina je u sadašnjem trenutku

Ovaj problem mi je već naznačio, rekao je. Pričao mi je na samom početku da je istina u sadašnjem trenutku, da je ovde a ne drugde i da nije u budućnosti. Ako hoću da postanem ono što jesam, sasvim je jasno da sam već to. Ono što želim postići, već je postignuto. Ne mogu ništa dodati i oduzeti. Ako već nisam produhovljen, ako već nisam Buda, ako nisam božanski, neću to nikad postati. Kako da napor rodi Budu? Buda je: u trenutku kad to shvati - Buda jeste. To što želim da postignem je ono što već jesam. A nisam svestan toga. Kad postanem svestan, probudiću se. Vrlo jednostavno. Toliko jednostavno da je za mene (i za većinu ljudi) preteško.

Metoda ima više i svi su jednostavni. Uprkos tome nisu svi isto primereni. I za mene, takođe. I on mi ne može reći koji je najprimereniji; treba isprobati prvo jedan i onda drugi i zatim treći. I tako dalje. Možda ću naći pravi. Možda neću.

Greška je u tome što pokušavam svoj cilj da postignem akumulacijom. Buda nije postao Buda postepeno, nego iznenada. U svom svetu sam odnegovao ubeđenje da je vredno samo ono što je plod napora i da je ono što je plod većih napora vrednije. Zato mi se čini da je put u budućnost posut trnjem, odricanjima, studiranjem, filozofijom, bog zna čim. Ne mogu da shvatim da je istina u meni ovaj tren i samo ovaj tren.

To ne mogu da verujem. Suviše je jednostavno. Nije, ali zvuči jednostavno. Dahom ulazim, izdisajem izlazim i mislim da osećam i pratim dah. A osećam samo zidove grla i dušnika. Ne osećam dah, ne pratim ga, samo osećam njegov uticaj sa strane dušnika. To nije isto što i dah. Tek kad se naviknem na doticaj daha na stenkama nosnica i grla, i dušnika, osetiću dah. Ako ga osetim. Možda neću. Šta on zna. Toliko je puteva i toliko pogrešnih puteva.

Teoretski mogu da progledam u ovom trenutku. Nema nikakvih prepreka. Osim onih koje sam sam stvorio i pri kojima ostajem jer smatram da su temelji moga postojanja. Te prepreke su iluzija. I to je problem.

Problema naravno nema, nastavio je. Problem je dok položaj prosuđujem racionalno. Razumu je sve problem. I rešenje stvara nov problem. Istina je neproblematična. Problematično je moje saznavanje. Sve mi prolazi kroz glavu. Glava je odbrambeni front i intelekt je carinska služba, koja mi pleni većinu dragocenog blaga, sve što je novo i strano, sve što je zbog svoje osobenosti subverzivno. Intelekt želi da zaštiti svoj sistem. Vrlo je konzervativan, demokrata naizgled, a u suštini vrlo lukav diktator, koji nikad ne spava. Carinska služba je stalno budna i sve što može da bude opasno za sistem, zapleni mi na licu mesta.

6. "Nedostaje gospodar u meni"

Produžio je: "Sve zavisi od tvog verovanja i šta si radi njega spreman da učiniš. Pa, i svi budisti ne traže da se probude na isti način. Neki smatraju da je odricanje svetovnih zadovoljstava, koje zahteva manastirski život, najefikasniji put. Drugi pokušavaju da izađu iz začaranog kruga tako da se utope u pohotu, laži grabeždok ne stignu do dna. Nekima se čini najpodesnijim da žive normalno, kao i većina ljudi, od danas do sutra, bez panike, bez napora da nešto postanu, da se promene. I to je način. Način nije važan. Važno je da znaš šta radiš i zašto to radiš."

Rekao je da su lamaserije sličnije univerzitetima nego manastirima. Hramovi su učenosti i vaspitanja. Monasi moraju sami da se izdržavaju. Neke pomažu roditelji, drugi se zaposle u lamaseriji kao kuvari, čistači, zemljoradnici. Ako je lamaserija dovoljno imućna, dodeli nekima stipendiju. I monah može da polaže ispite. Ako želi, može da diplomira. Može da postane čak "radbžampa", doktor. Ako hoće, ostaje u lamaseriji do kraja života ili se vraća porodici, ženi se i živi normalnim životom. Monasi obavljaju i ulogu sveštenih lica. Obavljaju pogrebne obrede, posvećuju kuće i njive. Isteruju demone. Lekari su, vračevi. Travari. Psihijatri.

"Sad vidiš" - reče - "da ovdje ništa nije drukčije nego u tvom svetu. Samo je sve jednostavnije. Mada se tebi čini komplikovanije. Posle deset godina neće više." - Nasmeja se i pogleda me: "Nameravaš li ostati deset godina?"

Odvratio sam da mi se to ne čini nemogućim. Čini mi se da bih mogao ostati u ovoj dolini petnaest, dvadeset godina. Čini mi se da bih se lako navikao i našao sebi cilj.

"Mnogo toga ti se čini" - izjavi - "slušam te i stalno mi dopire do ušiju da ti se ovo ili ono čini, da imaš ovakav ili onakav utisak. Kukavički čuvaš bezbedno rastojanje između sebe i događaja, između sebe i sveta. Dok ti se nešto samo čini, možeš odgovornost za pogrešan korak da prebaciš na varljiva osećanja. A kad kažeš: ne čini mi se, nego znam, izlaziš iz zaklona na otvoreno bojište. Tu može da odleti glava. Ti si junak iza zida. Teoretičar si, koji se bori u mašti. A čak i tamo si pobeđen."

Priznajem, izgovorih, da suviše razmišljam i nedovoljno preduzimam. Nedovoljno verujem u instinkt. Ja sam kao decentralizovana demokratija, u kojoj svaki pojedinac traži za sebe vodeću ulogu. I mnogo je pojedinaca u meni, ne mogu da se sporazumu. Jedan obeća, drugi ga izda i učini nešto treće. Ostajem oprezan jer imam loša iskustva. Kad kažem da mi se nešto čini, time samo pokušavam da budem iskren. Svestan sam nestalnosti svađalačkih pojedinaca u sebi. Kad bih znao da ih podredim centralnoj vlasti, moja osećanja bi postala isto što i moje znanje, a onda bi osećaj vladara bio istovremeno delatnost podanika. To je moj problem: nedostaje gospodar u meni. Postao sam poput miliona ljudi žrtva preterane skepse i racionalizma. Rasitnjen sam u hiljadu provincija. I voleo bih da ih spojim i podredim centralnoj vladi.

- "E, pa spoji ih" - reče - "dodeli autoritet jednom od pojedinaca."

Odgovorio sam da je ovaj ili onaj manje ili više stalno na vlasti. Prigrabio je sam, ili mu je drugi daju. Ponekad mu čak nametnu vodeću ulogu. Problem se pojavljuje kad se izneveri uputstvo ili naređenje. Tada se skupština poslanika ne prihvata akcije, nego počinje da proverava, kritikuje i odbija.

Skupštinske debate mi se odvijaju u glavi danonoćno, bez prekida. Ponekad neki od delegata predlaže nešto što drugi ne trateći časa prihvataju. Rezultat je akcija. Drugi put ih se digne pet ili deset odjednom i svako hoće nešto svoje, a onda se rađaju konflikti, svađe, mučna neurotična borba u duši, a rezultat je paraliza. Dešava se da neko jednostavno nestane bez traga, ili ga drugi zajedničkim snagama odgurnu. Desi se i da se kao munja iz vedrog neba pojave novi. Ili, pak, počnu tiho kucati na vrata i kucaju sve jače, dok im ne dozvolim da uđu. Neki oronu i na kraju tako onemoćaju da se uopšte više ne čuju, a drugi postaju glasniji, lukaviji i nametljiviji, dok ne prigrabe vlast i postanu diktatori. Vrlo kratkotrajnu jer se ostali udruže i svrgnu ih.

Toplo me pogleda. "Sad si konačno nešto rekao što mogu da zamislim. Napravili smo korak napred. Reci mi da li si svestan ko su delegati i čije interese zastupaju?"

Razmislivši odgovorih da su to moji nagoni, ideje, ukorenjene u meni već u ranoj mladosti, želje, koje traže ispunjenje, pa metafizičke špekulacije, koje mi je ucepilo društvo, u kome sam stasao, pa nasledne, fiziološke sklonosti, vaspitanjem stvorene navike, sećanje na iskustva, koja su me svojevremeno zadovoljila i voleo bih da ih ponovim, predstave koje sam stvorio o sebi i hteo da ih pojačam - svi ti elementi se u meni bore za pravo i privilegije. Rezultati njihovih stalnih debata i borbi čine lanac događaja i nedogađanja, koji je istorija mog prisustva u svetu. Ta istorija je moj život.

"Društvo ti je ucepilo ubeđenje da si to što ti misliš da jesi. Usadila ti je iluziju, koja je za tebe stvarnost."

Kad druge stvarnosti nema, odgovorih. Bar ne takve, koju bih pouzdano osetio. Zato se moram pomiriti s iluzijom. Pošto ne živim u praznom prostoru sam za sebe, nego mi identitet i smisao daje samo interakcije s drugim članovima ljudske zajednice, ne mogu da se odreknem dimenzije, koja me stvara, ne uništavajući se istovremeno. Društvo mi određuje oblik svesti. I ta svest, ta konstrukcija stvarnosti, onemogućuje mi da se na izazove okoline odazovem neposredno. Svest je zaštitni filter. Kad kažem da osećam i doživljavam svet, to doživljavanje je samo delimično jer ga čine samo iskustva, koja filter propušta. Taj filter (ta carinska služba mog intelekta) je pri obavljanju svoje dužnosti tako pouzdan da sam dublje stvarnosti svestan samo u obliku nesigurne čežnje, u obliku ponavljanih nevolja življenja.

"Vrtiš se u krugu" - reče - "u uskom krugu društveno programiranih običaja i oblika ponašanja. Ovo stanje zatočeništva budisti nazivaju samsara."

Upitah ga da li stanje, koje ću doseći posle oslobađanja, smem reći nirvana. "Izvoli - reče - ime nije važno, bitno je stanje, a i samo stanje nije važno, važno je da si u njemu. Nema ga osim kad si u njemu. Problem je praktičan. Nije metafizički, ili mistički, i nije filozofski, ili religiozan. Iz samsare, stanja iluzija, moraš preći u stanje nirvane, odnosno tarpe, budnosti. I šta se događa onda? Videćeš da nisi ono što misliš da jesi, nego ono što misliš."

"Ne ide mi u glavu - rekoh - gde i kako se spajaju budizam i hinduizam, zašto ste vi koji ste hinduski jogi, hinduski mudrac u tradicionalnom smislu reči, istovremeno budista. I zašto živite u ovim krajevima, koji su daleko od hinduske mitologije i verske prakse. I vrlo blizu nečem što čak pobija postavke hinduizma.

Neko vreme smo išli ćutke. Onda se nasmeja. "To ti ne ide iz glave, a ne u glavu. Svet ti neće iz glave. I dok ti je u glavi, to je svet definicija i misaonih kategorija. Muči te jer me ne možeš definisati. Kad bi znao da sam budista ili hindus, ili musliman, ili marksista, odnos između nas bi bio čvršći i misliš da bismo imali polazište. Ne možeš pojmiti da to ne bi bio odnos između nas, nego između dve kategorije u tvom analitičnom duhu. Ja sam ovde, zar me ne vidiš?"

"Upozoravam te" - nastavi - "da ako budeš ovako produžio, imaćeš Joganandu uskoro više u glavi nego pored sebe. Ja nisam iluzija. Možeš me uhvatiti." - Ispruži prema meni ruku i stegnu moju. - "Osećaš li me?" - Smejao se.

8. "Društvo, naravno, hoće da sanjaš" (dosta dobro)

A šta će mi ostati? Upitao sam. Šta mi ostaje kad se vratim u svet u kom sam vezan za neizbežnosti, koje su možda iluzorne u himalajskim planinama, ali su na drugom mestu sasvim konkretne. Ima stvari, ideja, ljudi, pa i želja i ciljeva kojih se neću i ne mogu odreći.

"Dragi moj" - izjavio je - "shvati, ipak, da stvari same po sebi nisu destruktivne. Destruktivna su neka stanja duha. Odricanje nije u tome da se stvari odrekneš već u shvatanju da ih ne možeš zadržati".

Kad budem postao ispravno pažljiv, rekao je, videću da stvari uopšte nisu važne. U suštini nisam vezan za zdravlje, za dohodak, za knjige, za ugled, za ljubav, za znanje, za priznanja i tako dalje, već za ideju da bi život bez njih bio siromašan. Vezan sam za svoja ubeđenja. Kad se bacim na iskustvo, ili misao, kad joj navučem luđačku košulju iz garderobe uspomena, iz krojačnice starih modela, vezao sam se. Moj svet je sužanj mojih misli. Kad postanem oprezan, biće kraj robovanju i rodiće se spontanost.

To ne znači da moram stvari i misli odbijati. To je ponovo oblik vezanosti.

Pažnja je slobodno posmatranje. To ne znači da će plod toga posmatranja biti blaženstvo: da više neću biti ljut, razočaran, bolestan, ozebao, odbačen. Naravno da hoću. Šta će onda biti drukčije?

Drugačiji će biti moj doživljaj ovih osećanja. Neće me više opsedati. Još ću biti besan, ali ljutina me neće više privezivati na lanac kao psa. Razočarenje me neće više zatvarati u sebe. Važnost odricanja je u tome da se odreknem sužanjskog odnosa prema svojim idejama i osećanjima. Tada se zna desiti da se moja potrošnja stvari smanji, ili postajem manje bučan i zagrižen. Samo to neće biti znak nekog "višeg" morala, već posledica razumevanja šta mi treba i šta ne treba - shvatanja da je sve prolazno i da ne treba ništa da branim, a prevashodno ne konstrukciju o sebi i svom značaju. Stvari će se povući. Neće mi više biti smetnja.

I šta onda? Upitah ga.

"Otrešćeš se uzroka svoje obamrlosti. Prestaćeš se bojati da ćeš izgubiti izvor preživljavanja. Prestaćeš se bojati da će neko loše misliti o tebi. Proći će te strah od smrti i od onoga što te čeka posle smrti. Proći će te strah od svega što te čeka u životu. Zamišljaš li kakav će ti biti život kad te svi ti strahovi puste s lanca? Postaćeš orao!"

Lepo, rekao sam. A šta će se desiti kad se vratim iz himalajske samotinje svojim ljudima? U društvo, koje živi i obnavlja se naglašavanjem svega onoga čega treba da se ovde oslobodim. To društvo me ubeđuje da smisao života nije u odricanju nego u sticanju. Imaj, čuvaj, veži se - pridikuje mi. Poezija, literatura i popularna muzika mi pevaju o ljubavi, koja je zaljubljenost ili seks, o sreći, koja je ispunjenje želja, o smislu života, koji je uspešno obavljanje društveno propisane uloge. Izborom slika, i nijansi, i naglasaka u svim oblicima komunikacije (od predavanja u školi do oglasa na televiziji i filozofske interpretacije istorije) pribija me na verige, koje ne mogu raskinuti, a da me društvo ne žigoše kao kriminalca ili luđaka. Društvo određuje kakvo će biti moje shvatanje realnosti jer mi usađuje pojmovne uzorke i načine mišljenja, koji stvaraju iluziju o tome šta sam i šta je svet. Moram se prilagođavati (bar prividno ako ne od srca) preovladavajućem mišljenju i opštim očekivanjima.

Zato neka mi kaže ako se oslobodim iluzornih predstava o stvarnosti, hoću li moći živeti bez njih kad se vratim u društvo, koje mi ih je stvorilo?

"Kad ih se oslobodiš, lako ćeš. Razumećeš uzroke i posledice svojih postupaka. Bićeš budan. Prestaćeš sanjariti. Društvo, naravno, hoće da sanjaš. Zato su svi pokušaji da se probudiš, propali. Zato si došao u ove planine. Ovde nema porodice i poznanika, i prijatelja, koji bi ti se smejali kad napraviš stoj na glavi. Jedina prepreka je ovde tvoj intelekt, aktivan izdanak tvojih društvenih korena. Shvatio si da ti je društvo podmetnulo sliku sveta, koja nije istinita, i opremilo te svešću o "ja", koji je iluzoran. Shvatio si da moraš pokrenuti sva pitanja ponovo, zaboraviti sve što si naučio, raščlaniti sve postojeće strukture. Kako da ti društvo pri tome pomogne? Društvo je organizam egocentričnih "ja", koji se vrte u začaranim krugovima samsare. To važi za sva društva, velika i mala, moderna i primitivna, sadašnja i davna. Svako društvo ti usadi iluzije i zatim ih jača i potvrđuje. Zato je potrebno povlačenje u samoću, gde te niko ne vidi. Tu možeš da se svučeš do gole srži. Pred kime bi branio svoju iluziju o sebi? Pred himalajskim seljacima, pred monasima, pred jakovima, pred kozama? Preda mnom? Ja znam šta si. Ovde možeš da se svučeš do gole srži. A kad se vratiš među svoje ljude, bićeš svestan te srži. Živećeš među njima kako valja, društveno odgovoran, a u istom času drugačije. Sržće te voditi."

9. "Kad nedostatke prihvatiš oni postaju deo puta"

Zabeležio si prvu pobedu. Skromno i ponizno si priznao da si budala. Otvorio ti se put napred. Sad svojim vežbama više nećeš pripisivati mističnu vrednost i važnost. Sad shvataš da su samo štaka, na koju se stalno oslanja bogalj u početnoj fazi lečenja. Kad prohoda, odbaci je. Uvideo si da ego prisvaja tvoje napore, ciljeve i planove. Ne prisvaja tvoje činove, nego tvoju filozofiju, tvoje predstave o važnosti tvojih činova. Odreci se filozofije. Onda će se ego okliznuti i neće imati zašta da se prihvati. Budi jednostavan, običan čovek, ne pokušavaj da postaneš bolji, pametniji, moralniji, duhovniji, duhovitiji. Prihvati svoje nedostatke. Dok ih pokušavaš prevazići, samo su prepreke na tvom putu, kad ih prihvatiš, postaju deo puta. Lokvanj ne možeš naterati da procveta. Otvoriće se kad situacija bude povoljna. Jedino ovo je u tvojoj moći - da stvoriš situaciju u kojoj će se tvoj duh otvoriti kao lokvanj. I rascvetati u budnosti!

11. Život kao drama

"Život shvataš kao dramu, u kojoj si prigrabio ulogu junaka. Junak je glumac koji hoće da igra sve uloge kojima može da ojača iluziju da živi dostojanstven život. A istovremeno sedi pred pozornicom i prati igru: sam svoj junak, sam svoja publika. Razbi iluziju. U glavi ti je, razbi glavu, pa češ razbiti iluziju."

12. "Skoči u provaliju"

"Otkud znaš da mi smeš verovati? Kako znaš da su moji saveti dobronamerni, da nisam luđak, koji se igra s tobom? Kome si odan? Kome se diviš?"

Vama, odgovorih, čoveku koga sam upoznao u toku vremena provedenog zajedno...

"Upoznao si toga čoveka?" - Prekide me. - "Mislim da nisi. To je tvoja konstrukcija, ideja o jogiju, koji sve zna i razume. Takvom si došao, donoseći kalup sa sobom i kad si me našao, silio si me u njega. Zato između tebe i čoveka, koji živi u mom telu, dosad nije bilo kontakta. Dotičeš samo sebe i svoje ideje. Zašto me ne dotakneš?"

Možda sam stvarno ostao na prevelikoj distanci, odvratih. I možda je to bilo pogrešno. Pošto mi se čini da tako malo znam, i pošto sam ubeđen da on ima odgovore, uprkos poštovanju ga se i pomalo bojim i u tom strahu je doza moje udaljenosti. Jako želim da se zbližimo i postanemo prijatelji. Ne shvatam zašto se to dosad nije desilo.

"Ne možemo biti prijatelji dok se preda mnom ne usuđuješ razotkriti. Ne pokažeš mi brazgotine. Zagnojene rane. Povrede. Znaš šta primećujem? Pokušavaš na mene da ostaviš utisak da me ubediš da si me dostojan, da je učenik dostojan učitelja. Kao da se bojiš da ću te, inače, šutnuti u dupe i poslati kući. To nije prijateljstvo. Trudim se da postanem tvoj ljubavnik. Toga se bojiš. Bojiš se vruće blizine čoveka. Kao prijatelj sam tvoj duhovni ljubavnik. Volim te, svu tvoju lepotu i groteksnu nakaznost, koju nećeš da mi pokažeš. U tom je smisao naših odnosa, u toj besramnoj blizini od koje se braniš jer je mučna i strašno opasna i ne znaš kuda će te odvesti".

Bojim vas se, priznadoh. Bojim vas se jer mi se čini da ste neranjivi i beskonačno jaki i nezaustavljivi poput voza, koji po šinama neumoljivo juri prema meni. Možda je moja odanost samo bespomoćna predaja. Opirem se, ljutim se na vas, na trenutke vas čak zamrzim. A znam da ćete me na kraju pregaziti...

"Mrziš me jer ne možeš da me prevariš. Vređam te, a ne možeš da mi vratiš milo za drago. Slabić si. A ja sam jak. Slabić jer ne razumeš značenje odanosti. Šta očekuješ od mene? Da te isečem i ponovo sastavim. Kako ćeš mi to platiti? Tražim nagradu: bezuslovnu odanost. Dokaži mi je. Daj mi šta ti je najdraže. Ne prazne reči o zahvalnosti i ne znam šta još sve. Ili poštovanje, koje je, u stvari, strah. To nije dosta. Daj mi svoju veru u budućnost. Odreci se budućnosti. Skoči u provaliju."

13. Svjesna upotreba snova

Nasmejao se. "Ako hoćeš, u snovima možeš da se krećeš planski kao i na javi. Ako hoćeš, možeš snove da vaspitaš za špijuna, koji će ti slati upozoravajuće znake iz područja, koja leže u pravcu tvog životnog puta, a još su nedokučiva. Pomoću snova možeš da ispipaš put ispred sebe, da izbegavaš prepreke, nezgode."

14. Biti slobodan kao vjetar

Dok je sve što se događa bez svrhe i dok sam pažljiv bez želje da tok preusmerim, ili zaustavim, uopšte nije važno zašto se klatimo po ovim krajevima, a ne po nekim drugim.

"Ali nešto mora biti!" - Viknuo sam promuklo. - "Nešto mora da je važno! Nekakav cilj moram imati pred sobom!"

Zašto? - čudio se.

"Zato!" - Viknuo sam - "Zato jer sam inače lepršav list, koji je vetar otrgnuo s drveta i besciljno ga goni vazduhom!"

Posle ovih reči se dugo smejao i udarao po butinama; od grohota su mu se ovlažile oči. "A šta je vetar" - uozbiljio se - "ima li i vetar cilj i svrhu?" - Šta me se tiče, zagrcnuo sam se.

"Nije li lepo biti list?" - Upita me. - "Konačno slobodan ne više prilepljen uz drvo prostora i vremena. Nema više one zamarajuće fotosinteze koja uvek nanovo osmišljuje egzistenciju.

Odgovorio sam da me je strah besciljnosti. "Jer nemaš poverenja u vetar. Od vetra tražiš vozni red, plan putovanja, vreme dolaska, rezervaciju! Oduvam te na slobodu, a ti zoveš upomoć!"

smaranje, odrastite

_________________
Brza likvidacija je jedino rjesenje...

19. Jogananda (dosta dobro)

U meni se nešto pomaklo - dosadu je zamenio nemir, koji mi je ulio snagu da se ponovo prihvatim traženja mira.

Umesto da se vratim na raspredanje svojih mentalnih konstrukcija, počeo sam svu pažnju da poklanjam Joganandi. Pomislio sam - ovde je prosvetljen čovek, koji je postigao stanje svesti, koje nazivaju budnost. Ovde je model, po kome mogu da se ukrojim!

Mada je primetio da ga iznenada posmatram poput jastreba, nije izgubio spontanost ponašanja i osećanja. Umesto da se odazove kao običan čovek kod koga bi se pri otkriću da ga neko posmatra probudio glumac/ego, ponašao se kao i uvek, kao da je sam i da ga niko ne vidi.

Bio je stvarno drukčiji od mene. Razlike su na prvi pogled bile neznatne, a ipak su stvarale sliku, s kojom se nisam mogao upoređivati ni u detaljima ni u celini.

Živeo je u stalnom meditativnom stanju. Pazio je na tok stvarnosti, ali bez napora i bez svrhe, tek tako. U njegovim pokretima nije bilo naglosti. U njegovim rečima nije bilo podteksta, koga ne bi bio svestan. U njegovim postupcima nije bilo napete neurotičnosti. Uvek sam osećao da je tamo gde živi da bude; svakog trenutka je bio na cilju. U svakodnevnim situacijama je otkrivao nešto što je meni ostajalo skriveno. Stekao sam osećanje da mu nijedna stvar nije svakidašnja, već mu je dnevni život sa svom trivijalnošću običnih problema, živo gradivo njegove jogijevske prakse. Osećao sam da su problemi koji me gone u nestrpljenje i bes, za njega izvor inspiracije. Ništa nije pokušao da odbije ili negira, već je u svakom položaju, u svakom trenutku znao da upotrebi sve šta mu se nudilo. I pošto nije pokušao da bilo šta odbije, nikad nije imao osećaj da mu nešto preti. Živeo je kao da je svaka situacija odsev njegovog duševnog stanja i pošto ništa nije pokušao da postane, već je samo postojao, sve šta je učinio i šta mu se desilo, bilo je prirodno i dobro.

Sve je činio glatko i bez napetosti. Kao da svojom meditativnom svešću o sadašnjem trenutku stvara prostor, u kome su misli, osećaji, problemi uzeli prirodne dimenzije i ne zapinju o bilo šta. Moj psihološki prostor je bio tesan i pretrpan raznoraznom starudijom, kojih nisam smeo da se odreknem. Zato sam pri svakom pokretu zapinjao o nešto, svakim korakom sam u nešto udarao i ranjavao se. Bio sam slepac u pretrpanoj trgovini antikviteta; slepac koji traži vrata napolje, a boji se da će naleteti na mač ili nagaziti na ekser. Moji pokreti nisu bili spontani; bili su oprezni, pipavi, slepi. Bio sam slepac u svojoj psihološkoj antikvarnici, nezgrapan nesrećnik, okružen starudijama ubeđenja i mišljenja, nada i razočarenja, običaja i loših navika, moralnih stega; zatvoren među fosile svoje prošlosti.

20. Vježbe i čakre

Vežbe joge (telesne, disajne, obredne, sanjarske i meditativne) imaju svrhu da stvore prostor, distancu između čovekove suštine (između onog šta jeste) i njegovog ega (između onog šta misli da jeste). Kad ega nema više, ostaje samo suština i prazan prostor. I u tom prostoru pozdrav dragom kamenu u lokvanju! Svrha mojih vežbi je bila ista: razoružavanje misaonih bataljona, raspredanje mentalnih konstrukcija, smirenje duha, udaljavanje (često grubo i bolno) od uobičajenih oblika zapažanja i vrednovanja.

Sve to mi se činilo logičnim, ostvarljivim.

Sumnja se pojavila kad je Jogananda počeo da govori o energetskim centrima (čakrama) i kad je rekao da ih pokušam svojim vežbama da aktivišem. Ovi centri, rekao je, leže u kičmenom kanalu. Upitao sam ga jesu li u nervnim pleksusima ili u ganglijama, ili u žlezdama. Odgovorio je da su čakre povezane s pleksusima, koji su povezani sa žlezdama, a da nisu isto. Pleksusi i žlezde regulišu fiziološke i psihološke procese. Materijalni su, opipljivi. Energetski centri, koji postoje u živom čoveku kao potencijali više svesti (i u smrti se rasplinu) leže u centralnoj arteriji eteričnog, suptilnog tela, gde ih mogu aktivisati samo tako da probudim Kundalini, energiju postojanja, koja sklupčana kao zmija spava na dnu kičme. Kad se probudi, preseliću se iz egocentrične u kosmičku svest.

Upitao sam ga u kakvom obliku su čakre. Jesu li molekularne? Mogu li se otkriti rendgenskim zracima, jesu li iste kao akupunkturni meridijani? Odvratio je da su čakre tačke u kojima se dodiruje fizičko i suptilno telo. Mogu ih videti, mada samo iznutra, očima meditacije. Jogom tantre mogu da oslobodim sklupčanu zmiju na dnu kičme i podižem je od centra do centra prema mozgu, u centar (lokvanj s hiljadustrukim cvetnim listićima) u kojima se Šiva i Šakti udružuju i postaju kosmički duh.

21. Intelekt, intuicija, uvid (dosta dobro)

"Svako je pre ili kasnije naučio da razlikuje između bitnog i slučajnog. Čini mi se da je u tome tvoja greška. Kad izbegavaš pojmove, motive, sve više se oslanjaš na osećanja, na intuitivne naznake, na vizionarske trenutke, koje rađaju psihofizičke vežbe. Primaš ih, kao da znaš šta ih stvara, kao da su svi već po definiciji pravi. Ne proveravaš ih. I šta se događa? Daješ im značenje, koje nemaju, važnost, koju ne zaslužuju. Potreban je organ raspoznavanja, diferenciranja, koji će ih očistiti od izmišljotina. To može biti samo racionalna metafizička analiza."

"Položaj je očajan" - kazao je - "na jednoj strani te ubeđujem da moraš svoj intelekt oslabiti, pa da putem pukotina dokučiš stvarnost direktno, intuitivno, a na drugoj strani ti tvrdim da moraš saznanja, koja ti dobavlja intuitivno poimanje, proveravati intelektom, koji prvo moraš oslabiti, pa da intuitivno shvatanje postane moguće. Položaj je očajan, zar nije? Nažalost je tako. Takav je put. Intuitivnim doživljavanjem stvarnosti si poput slepca, koji se kreće, a ne vidi kuda ide. Kao analitički mislilac si bogalj, koji izuzetno dobro vidi, a ne može da se pomakne. Slepcu su potrebne bogaljeve oči. Bogalju su potrebne slepčeve noge."

A sad stvarno više ne znam, izdahnuo sam. Sve što sam dosad radio imalo je (tako sam bar razumeo) samo jednu svrhu: oduzimanje suverenosti intelektu, stvaranje odnosa, u kojima bih svet, i sebe, i stvarnost mogao da odživim neposredno, intuitivno, jogijevski. A sad mi kaže da intuicija ne sme biti slobodna. Treba da je podredim analitičkom razumu. Ako je ovo tačno, onda sam tamo gde sam bio. Na početku.

"Položaj je jako komplikovan, je li? Komplikovaniji ne bi mogao biti. Pravo očajanje. Jer analitički um je vrlo ograničen. Ne veruje osećanjima, ne veruje neposrednom iskustvu. Sve što stigne u domet njegovog svetla, procedi kroz racionalni filter. Nije sklon intuiciji jer se boji da će ga otkriti u carevom novom ruhu. Sve što mu intuicija ponudi na rasuđivanje, proglašava za subverzivnu laž. Takav represivni intelekt treba oslabiti. Treba mu dokazati, brutalno i bolno, da je najpogrešnije njegovo ubeđenje da je nepogrešiv. Kad otkrije da nije stvarnost, već instrument stvarnosti, prestaće da ugnjetava intuiciju. Otada će je voditi inteligentno. Proveravaće njene rezultate, korigovaće je."

Odvratio sam da sam sad još zbunjeniji nego pre. Ako intelektu ne smem da verujem jer zna da bude (i često je) diktatorski, pa ako smem da verujem samo intuitivnim otkrićima, koje intelekt (kome ne smem verovati) proglasi za važeće (na osnovu kakvog rasuđivanja? Sigurno ne sasvim nepristrasnog?) ostajem u začaranom krugu. Kako mogu znati da li doživljavam pravu stvarnost, a ne samo izmišljotinu? Ukoliko to ne mogu, racionalno, a ni intuitivno, kako ću?

"Položaj je vrlo, vrlo komplikovan." - Smeškao se i video sam da u tome uživa. - "Možeš znati samo pomoću sposobnosti, koja prevazilazi ne samo razum, već i intuiciju. Buda je to nazivao uvid. To nije isto što i intuicija. Oboje se rađa spontano i neočekivano iz duha, koji nije pod kontrolom uma, a razlike među njima su velike. Intuicija nije pouzdana. Često uopšte nije intuicija, već samo zakamuflirana želja, zakamuflirana misao. Zato je potreban razum. Da je vodi u pravcu u kom može biti autentična i plodna."

"A uvid?" - Upitah ga.

"Uvid je sposobnost prepoznavanja prave stvarnosti tako da ZNAŠ. Uvid je nepogrešiv. Razumom možeš da koriguješ intuiciju, a ne uvid. Uvidom možeš da koriguješ razum. Položaj je vrlo komplikovan jer razum prepoznaje samo geografsku kartu stvarnosti, dok intuicija može samo da sluti stvarnost, koju geografska mapa očigledno prikazuje. A uvidom vidiš stvarnost samu."

Lepo, rekao sam. Posle napada na intelekt, koji su me doveli do ivice ludila, posle intuitivnih munjevitih misli, za koje sam mislio da su me dovele blizu budnosti, jer je moj intelekt bio suviše oslabljen da ih blagovremeno proveri i koriguje, posle svega toga saznam da mi je potreban uvid. Neka bude. Ali, gde da ga nađem.

"Pojavi se" - odvrati - "otvori se kao lokvanjev cvet. Uvid se rodi kad intelekt i intuicija obave svoj posao i povuku se."

22. Lila - božija igra

Ne poznajem ni jednu Lilu.

"Ne poznaješ?" - Namigivao mi je. - "Čudim se. Ponovo si primio znamenje; u trenutku otvorenosti se u tebe ulilo znanje o prirodi sveta. Bog, Brahman, je stvorio svet tako da se promenio u njega. Brahman je čarobnjak, koji je rekao - puf! - i postade svet. Brahman je glumac čarobne moći i svet je njegova igra, Lila. Dogodiće se da će čarobnjak opet reći puf - i svet će biti ponovo Brahman, Ništa. A dok traje, božja je igra. A mi smo u psihološkom stanju, koje se naziva maja, iluzija. To ne znači da je svet iluzija. Takođe i igra, koju gledaš na pozornici nije iluzija, događa se. A igra je. Kao što je svet božja igra. Dok si začaran, to ne vidiš, ubeđen si da je stvarnost. Sličan si gledaocu koji u odsudnom trenutku dramske predstave skoči na pozornicu da zaštiti junaka.

23. Mjesec u vodi (dosta dobro)

U sumrak smo se zaustavili pored plitkog ribnjaka na kraju doline. Postavio sam šator, skuvao sam čaj, umešao u njega campu i kad smo pojeli mandaru, koja je bila malo ukusnija nego obično, iza oblaka se već ukazao mesec i prekrio dolinu srebrnim plastom.

"Neverovatno". - Reče Jogananda i uputi se prema ribnjaku. Pratio sam ga i na obali mi je prstom pokazao na odsjaj u vodi. - "Šta je to?"

Mesec, rekao sam. "Mesec?" - Uskliknuo je lažno iznenađen. -"A šta je ona stvar na nebu? Zar postoje dva?" Ne, kazao sam, mesec u vodi je samo odraz.

"I ovo pogledaj" - prišao je manjoj barici pored ribnjaka -" ovde je još jedan mesec. I ovde" - sagnuo se zahvatajući šakom vodu i podižući je do očiju -" i ovde u kapima ćeš videti mesec."

Sve su to odsjaji, rekao sam. Mesec je jedan, a odsjaja je bezbroj. Odražava ga svaka površina vode, okrugla, kvadratna, velika, mala, bilo kakva.

"Onda bih rekao da su te vodene jedinice nekakvi prijemnici." -Rekao je. Klimnuo sam. "Primaju mesec, koji se ogleda u njima prema njihovim mogućnostima, ne po svojoj: u dubokom jezeru jasno i čudesno, u maloj kapi jedva vidljivo." - Uzeo je kamen i bacio ga u sredinu ribnjaka. Pljusak je pokrenuo krugove, koji su uzburkali mirnu površinu i fragmentirali odsjaj u stostruke nepovezane talasaste pruge. "Šta je to?"

Odvratio sam da je kamen prouzrokovao smetnju i smanjio kvalitet prijema. - "Aha" - uskliknu i stegnu me za lakat. Prišao je bari i štapom zagrebao po dnu, dok se voda nije zamutila. "Gde je nestao mesec?" - Pobedonosno me je pogledao. Odvratio sam da je nestao odsjaj, a mesec je tamo gde je i bio, mutna površina ga ne odražava.

"Pokvaren prijemnik" - reče - "ustanovili smo da kvalitet odsjaja ne zavisi od kvaliteta meseca već od prijemnika. Mesec je uvek tamo, uvek isti, a milioni prijemnika ga odražavaju svaki na svoj način: brilijantno, ako su mirni i duboki, izvitopereno u pokretnim odblescima ako imaju smetnje. Ili ga uopšte ne odražavaju ukoliko su puni blata. Upitao si me šta doživljavaš u stanju svesti, koji je nirvana. Je li ti sad jasno? Totalitet, Brahman, je mesec. A ti si prijemnik, koji ga odražavaš. Teškoća nije u tome da apsolutno ne postoji, niti da se ne manifestuje dovoljno jasno. Teškoća je u prijemniku. A prijemnik je materijalna, fiziološka stvar, to je tvoj mozak, tvoj nervni sistem. Izjavljuješ: voleo bih da postignem stanje budnosti. Voleo bih da odražavam apsolutnu svest vrlo jasno i uvek jednako jasno. Sad shvataš o čemu govorim. O popravci prijemnika. O čišćenju ribnjaka, odstranjivanju blata i naslaga, o smirenju površine, uklanjanju smetnji. Govorimo o fiziološkoj modifikaciji aparata, koji je tvoj nervni sistem."

Povukao se u mrak. Čudna toplina se razlila po meni: osećanje, koje te preuzme kao kad već izgubiš nadu, odjednom ti se neočekivano pojavi ispred tebe.

"Jogananda" - viknuo sam i potrčao za njim. Stajao je kod Rosinanta i gladio ga po glavi - "Šta nije u redu sa prijemnikom?" Ćutke je krenuo nazad prema šatoru.

Raširio je ćebe, seo na njega u lokvanjevoj pozi, utonuo u ćutanje. Čučao sam ispred njega i čekao. Doneo sam vreću za spavanje, uvukao se u nju, zakopčao je do vrata i skupio se u sedeću pozu. I čekao. Sat. Dva. Počeo je da me hvata san. U trenutku kad sam hteo da sklopim oči, trgao se iz meditacije i progovorio glasom, koji je u tišini ostavljao utisak da plovi oko mene i obavija me sa svih strana.

"Priroda je večni tok, rast i venjenje, sve je prolazno. A ti misliš, živiš i osećaš, kao da nije. Opireš se toku i kao krpelj hvataš se za čvrste forme, stvari, ljude, događaje, ideje, za sve što je maja. Hvataš se svoga ega, mada je i ta iluzija intelektualna koncepcija bez realnosti. Zašto to radiš? Zbog neznanja. Stvarnost protiče, neuhvatljiva, neopisiva. A ti pokušavaš da je uhvatiš i fiksiraš u mrtve, nepokretne motive. Pokušavaš da je uhvatiš u sudove, koje je izradio tvoj intelekt. Hoćeš da je imaš i kontrolišeš, umesto da je samo doživljavaš. Zato patiš. Hoćeš mladost, pa nestane, hoćeš ljubav, pa se raspline, hoćeš misao, pa te ostavi na cedilu, hoćeš znanje, pa se pokaže kao kup predrasuda, hoćeš istinu, pa se iskaže kao mišljenje. Hvataš se za forme, koje su prolazne jer su forme samo u tvom duhu. Dok ih se hvataš, svaka ispunjena želja stvara novu i svaki odgovor na pitanje rađa samo novo pitanje. U začaranom si krugu. Fiksne forme, kojih se držiš jer se bojiš da ćeš bez njih izgubiti individualnost, blato su tvoga ribnjaka. Tvoj nervni sistem je zamućen naslagama maje. Očisti ga. Onda će odražavati apsolutno. Svejedno je da li to zoveš Praznina, Vakuum, Brahman, Bog, Duh, Suština. Kad je metafizici kraj i kad si iscrpio i psihologiju, uvek se vraćaš prijemiku, koji je materijalan: tvoji nervi, tvoj mozak."