|
Biti tiho blažen, blaženo tih
Ovo je jedna od najvažnijih stvari koje treba razumeti: lako je biti tih, lako je biti blažen, ali biti blažen i tih, to je nešto što um ne može da shvati. To se može doživeti samo u krajnjim stanjima, u krajnjoj kulminaciji, kada se sve dulanosti stapaju i postaju jedno.
Ovo je dualnost: tišina i blaženstvo su odvojeni polovi. Zato je lako biti priklonjen jednoj od polarnosti; ako ste spremni da se odreknete drugog, lako ćete dobiti bilo koje od njih, ali ostati u jednom znači ostati delimičan. A sve dok niste celoviti, niste ispunjeni. Jedino je celovitost svetost; jedino celovitost može da cveta, jedino je ona ispunjenje, zadovoljnost.
Osoba koja je ostvarila samo jedan deo svog bića, nalazi se u neprekidnom sukobu sa onim drugim, nedodirnutim delom. Takav čovek ne može plesati - on je paralizovan, jedna njegova polovina je paralisana. Kako bi i mogao plesati? On ne može čak ni da hoda! Potrebna mu je hiljadu i jedna podštapalica, ove ili one štake. On nije sposoban ni da stoji na nogama, ne može ni da živi kao svoj na svome. Potrebno mu je ovo ili ono, a te su potrebe beskrajne. Tako on nastavlja da želi i da želi, sa umom koji stalno nešto prosjači; tako nikada neće postati kralj. Biti ceo znači biti kralj.
Tišina vam je odmah na raspolaganju ako želite da se odreknete blaženstva. To su vekovima radili tzv. sveci: oni su odlučili da budu tihi i zbog te ideje su odbacili dobro raspoloženje, radost, uživanje. Zato je njihova tišina postala mrtva, ona više nije prohodna, u njoj nema nikakve muzike, njihova je tišina nalik groblju. Možete prati spomenike, možete se brinuti o njihovoj čistoći, možete na njima čak uzgajati ruže, ipak groblje ostaje groblje. Možete se truditi da sakrijete činjenice, ali su one nepobitne. Uostalom, koliko se dugo možete obmanjivati? Možda možete obmanjivanu druge, ali sebe ne možete nikako. Znate da je u vama nešto umrlo; onog trenutkla kada ste odbacili veselje, nešto u vama je prestalo da peva.
Upravo zbog ovakvih begunaca, zbog tih takozvanih religioznih ljudi, religija je postala groblje. Možete osetiti dah ove smrti u crkvama, u sinagogama, u hramovima ili džamijama. Kad god se ti religiozni ljudi sakupe, oni su mrtvi ozbiljni. Oni ne mogu ni da se nasmeju - za to više nisu sposobni. Oni su apsolutno hladni, ne mogu biti topli, zato što se takve topline plaše. Toplina predstavlja ljubav, toplina znači radost, ona je smeh. Samo radi mira, oni su odbacili sve što bi ga moglo narušiti. Zapravo, njihova tišina je samo prividna: jer tišina koju je lako narušiti i nije neka tišina. Jedino ona tišina koja se ničim ne može poremetiti je istinska - ali radi nje nije potrebno pobeći od sveta.
Odakle odlazi ovaj strah od sveta? Zašto svi ti ljudi beže od sveta? Strah se nalazi u njima, a ne u svetu. Oni se plaše da će se, ako ostanu u svetu, možda zaljubiti ili će početi da uživaju u nečemu, da će možda početi da žive. A tamo gde ima toliko živih ljudi možda će zaboraviti na svoj zavet ćutanja. Možda će početi da pevaju! Uplašeni pred mogućnošću, pred svojim unutrašnjim potencijalom, oni beže od mogućnosti koje im se pružaju i tako se zatvaraju u pećine, u manastire. Naravno, tako postaju tihi, ali je ta njihova tišina bezvredna; ona nema nikakvu važnost. Ona nije sveta - ona čak nije ni živa, kako onda može biti sveta? Ništa iz nje ne može izrasti; ona je gola kao pustinja. Ona je apsolutno impotentna, nekreativna, nesenzitivna.
Eto, zato sam ja protiv tog starog, skoro rutinskog religioznog stava, zbog njegove tendencije da pobegne od života. Ja sam protiv svakog odricanja, ali sam zato za uživanje. Voleo bih kada bi svaki hram bio ispunjen smehom, kada bi crkve bile mesta radosti, a džamije odjekivale od muzike i plesa.
Lako je biti tih, ako ste spremni da napustite blaženstvo, ali napustiti blaženstvo znači napustiti život, a napustiti život znači napustiti Boga. Takva tišina nema nikakvu važnost - vi ste izvršili samoubistvo. A naravno, mrtva usta ne govore...
Jednom je neki čovek ubio svoju ženu. Na suđenju, sudija ga upita: "Da li ste svesni šta ste uradili?"
Čovek mu odgovori: "Ja sam veoma miroljubiv."
Sudija ga zatim zapita: "Šta vam to znači 'miroljubiv'? Ubili ste svoju ženu, a i dalje mislite da ste miroljubivi?"
Čovek mu reče: "Otkad sam je ubio, u našoj kući je tako mirno!"
Naravno, ako ubijete ženu, biće mir u kući! Ako pobegnete od žene, opet će biti mir i tišina. Ako pobegnete od dece, naravno, negde u neku pećinu na Himalajima, biće mir i tišina. Ali koja je cena za to? Sve je to obična glupost!
A drugi ekstrem je izbor blaženstva i odbacivanje tišine. To ljudi vekovima rade. Oni su izabrali radost, zadovoljstvo, uživanje, razne oblike zadovoljstva, razne varijante blaženstva. Blaženstvo je kao duga: ima puno boja, od zadovoljstva do blaženstva; ono ima ceo spektar od fizičkog do psihološkog, pa sve do spiritualnog i izvan toga.
Ljudi koji su izabrali zadovoljstvo, veselje, sreću, blaženstvo, radost, odrekli su se tišine. Zato je njihovo blaženstvo rastrzano, skoro ludo. Ono je, istina, živo, ali na pomalo lud način. Oni svi plešu, ali njihov ples ne poznaje ritam. On je sav haos, anarhija. Oni svi pevaju, ali ne znaju šta to zapravo pevaju. Njihova pesma je besmislena, nema nikakvog značaja, zato što sa sobom ne nosi tišinu.
Pesma bez tišine je prazna: ona je ćup bez sadržaja, cvet bez mirisa. Ona je lažni cvet: možda papirni ili plastični, ali nikako pravi. On nema korena. On nije izrastao, već je tako gotov napravljen.
Ljudi na isti način proizvode različite vrste zadovoljstava, ali to ih ne zadovoljava, ne donosi im ispunjenje; naprotiv, čini ih sve luđim. Tako su se tzv. religiozni ljudi umrtvili, a tzv. svetovni poludeli. U ovakvom je stanju celo društvo - to je naša situacija. Nekoliko ljudi je zaboravilo kako da se smeje, a nekoliko njih se smeje neurotično. Njihov je smeh neurotičan, histeričan. Oni njime ne gospodare, već mu robuju. Oba su ekstrema pogrešna.
Upanišade su pronašle zlatni rudnik, a to je srednji put. Čovek mora imati oba, ništa ne sme biti podređeno u odnosu na ono drugo. Jedino tada - kada je vaša tišina bremenita blaženstvom, a vaše se blaženstvo preliva od tišine - jedino tada postoji celovitost, potpunost. Tada svaka dualnost i shizofrenija nestaju.
Voleo bih da moji sanjasini budu takvi: tiho blaženi, blaženo tihi. Ovo stanje tihog blaženstva ili blažene tišine:
...nije spoljašnja svesnost,
to nije unutrašnja svesnost
Niti je odsustvo svesnosti
To nije znano
to nije neznano
niti je samo saznavanje.
To se ne može ni videti ni razumeti,
niti se može ograničiti.
To je nepojmljivo i izvan misli
Nemoguće ga je definisati.
To se jedino može biti.
To je prestanak svake aktivnosti
Tiho i nepromenljivo,
Vrhovno dobro,
Jedno jedino.
To je pravo Jastvo.
To se mora spoznati pre svega.
Sada, proučimo svaki stih veoma pažljivo. Ovo stanje Upanišade nazivaju 'četvrtim', turija; Mandukja pokušava da vam pomogne sa nekoliko nagoveštaja. Prvo:
To nije spoljašnja svesnost...
To nije ekstrovertnost; jer se tako nešto naziva običnim budnim stanjem. Svesni ste spoljašnjeg sveta, ali niste svesni onoga što se zbiva unutra. Svesni ste objekata, ali niste svesni svoje unutrašnjosti. Svesni ste svega izuzev svoje subjektivnosti. Poznato vam je drveće, planine, reke, zvezde, ali vam je apsolutno nepoznat onaj kome je sve to poznato - ko sam ja?
Spoljašnja svesnost, ekstrovertnost, pruža vam razna saznanja, i to je svet nauke. Pošto je nauka zasnovana na spoljašnjoj svesnosti, ona ne može opaziti ničiju unutrašnjost, u vama ne može pronaći nikakvo sebe, ne može otkriti nikakvu dušu - iz prostog razloga što je sam njen pristup u tome sprečava, sam njen metod proučavanje je istovremeno i njeno ograničenje.
Vi ne možete videti ušima niti čuti očima, ali to ne znači da ako ne možete čuti očima da na ovom svetu nema zvukova. Ako ne možete gledati ušima, to ne znači da nema svetla, da nema boja na ovome svetu; to samo znači da nešto pokušavate da otkrijete metodom koji je pogrešan. Oči mogu videti, uši mogu čuti, i to su njihova ograničenja. Ako pokušate očima da slušate, onda naravno nema nikakve muzike - ali to ne dokazuje da muzika nepostoji; dokazuje samo da ste opsednuti određenom ograničenom metodologijom.
Nauka je opsednuta spoljašnjom svesnošću, i, naravno, kada sve svedete na spoljašnjost, ne možete spoznati ono unutra. Već ste ga unapred odbacili, već ste ga sprečili da se pojavi, birajući svoj metod. Zato nauka nikada neće moći da otkrije svest. Ako ostane ograničena na svoje spoljašnje metode, nema nade da će ikada otkriti Boga; onda je za nauku Bog obična izmišljotina.
Isto važi i za onu drugu suprotnost. Bilo je ljudi koji su kao i Šankaračarija govorili da je spoljašnji svet iluzoran, daje maja. Na neki način, oni su isti kao i naučnici: postali su opsednuti onim unutrašnjim. Ali, ni naučnik se ne ponaša u skladu sa svojom naukom, kao što se ni Šanakaračarija i njegovi naslednici ne ponašaju u skladu sa svojom filozofijom - jednostavno to nije moguće. Naučnik neprestano u svom proučavanju koristi svoju svest, čak i ako je poriče, u samom tom poricanju koristi svoju svest. Svest ne možete poreći; jedino je ona neosporna, neporeciva.
Jednom se desilo:
Mula Nasrudin i nekoliko njegovih prijatelja je razgovaralo. Nasrudin se toliko hvalio svojom velikodušnošću da ga je jedan od prijatelja upitao: "Ako si stvarno toliko velikodušan, zašto to ne dokažeš? Do sada nas nikada nisi pozvao kući na sedeljku, a kamoli na neku zabavu!"
Mula, od uzbuđenja u trenutku zaboravi na svoju ženu, pa reče: "Hajde, idemo iz ovih stopa! Pođimo svi mojoj kući na večeru!"
Ali kada su krenuli i počeli da se približavaju kući, on shvati šta je učinio. Sada je stvarno upao u nevolju! U stvari, seti se da ga je tog jutra, kad je odlazio od kuće, žena zamolila da u povratku donese neko povrće - a on se zadržao sa prijateljima na šahu i potpuno je zaboravio na povrće. Mora da mu je žena do sada poludela - bilo je već veče, i sunce je zalazilo.
On reče prijateljima: "Svi vi znate, kao oženjeni ljudi, moje probleme - sačekajte me za trenutak pred vratima. Ja ću ući prvi i saopštiti ženi da sam pozvao nekoliko prijatelja."
Svi shvatiše - svaki mužće to razumeti - pa i ostadoše ispred ulaznih vrata. Mula uđe. Reče ženi da je upao u zamku: "Bilo je stvarno glupo što sam pozvao sve ove ljude, ali mi sada pomozi i izbavi me iz ove situacije. Otvori ulazna vrata i reci im da nisam kod kuće."
Žena učini kao što joj rečeno i zapita Muline prijatelje: "Šta radite svi vi ovde?"
A oni joj odgovoriše: "Pa čekamo Mulu Nasrudina!"
Ona im odgovori: "Ali on se nije vratio kući - nisam ga videla od jutros. Otišao je na pijacu da mi donese nešto povrća i još se nije vratio."
Oni povikaše: "Šta to govoriš! Došao je sa nama, videli smo ga kako je ušao u kuću, čak smo ga čuli kako sa tobom razgovara. Čak smo i čuli daje sve ovo njegova ideja! I koga ti pokušavaš da lažeš! Došli smo s njim! Znamo da je u kući!"
Žena je stajala ćuteći. Šta sada da radi? Nije očekivala da će se ljudi toliko vatreno držati svog stava.
Videvši šta je zakuvao - Nasrudin je sve slušao sa prozora na gornjem spratu - toliko se uznemiri zato što njegova žena nije uspela da ubedi budale, pa otvori prozor i povika: "Možda ste vi u pravu kada kažete da je došao sa vama, ali možda je izašao na zadnja vrata! A zar vas i nije sramota da tako napadate tu jadnu ženu! Marš odavde! Kažem vam da nije kod kuće!"
Ne možete reći: 'Nisam u kući', zato što sama ta izjava dokazuje da ste u kući!
Naučnik kaže: "Nisam u kući". To zapravo znači: "Ovde unutra nema nikoga." Pa ko onda to govori? Čemu onda sav taj napor da se dokaže da unutra nema nikoga, da je sve to samo pustoš? Ko je onda taj koji to pokušava da dokaže?
Karl Marks tvrdi da je svest samo posledica materije - štaviše nus-prozivod - a sam taj nus-proizvod kaže da svest ne postoji! I on je spreman da se o tome raspravlja i napisani su tomovi knjiga gde se dokazuje da svest zapravo ne postoji.
Šankaračarija je, opet, govorio da svet ne postoji - a svakoga dana je odlazio da prosi. Gde li je to odlazio da prosi? Putovao je celom zemljom i uzduži popreko kako bi ubedio ljude da svet ne postoji, da je sve to maja. Ponekad se zapitram kako je moguće da ga niko nije zapitao: "Ako je sve maja, koga onda u to ubeđujete?" Kada bi se sreo sa njim, prvo što bih ga pitao bilo bi: "Kome onda ti govoriš?" Jednostavno bih ga ošamario i sačekao da vidim šta će se desiti. Ako je svet iluzoran, onda sam i ja iluzoran, i moj šamar, pa ako se naljuti ili uradi nešto slično tome, zašto? Zbog čega? Ovde nema nikoga! Nepotrebno ulaženje u rasprave, dokazivanja...
A sledbenici Šankaračarije su napisali knjigu Šankar Digviđaj - Šankarina pobeda sveta - pobeda sveta! zato što je pobedio sve tadašnje indijske filozofe. Išao je od mesta do mesta, svakoga je izazivao, a bio je dobar polemičar, dobar logičar. Ali s kim se raspravljao? - sa iluzornim ljudima? Pobeđivao je dakle iluziju, borio se sa snovima koji uopšte ne postoje?!
Ako poričete nešto stvarno, onda će se desiti sledeće: vaše ponašanje će vam dokazati da grešite, zato što se stvarnost ne može poricati. Možete se protiv toga buniti, ali sam vaš život će vam pokazati...sigurno je Šankara, kada je bio žedan, ipak tražio čašu vode, a voda je iluzorna. Dakle, kako iluzorna voda može utoliti stvarnu žeđ?
I zašto ste se uopšte odricali sveta ako je nestvaran? Ne odričete se onoga što ne postoji, jer bi se u protivnom svako mogao odreći svega. Možete reći: "Odrekao sam se kraljevstva." A ako vas neko upita: "Gde je to vaše kraljevstvo?" vi ćete mu verovatno reći: "Pa, ono je iluzorno! Ono u stvarnosti ne postoji, ali ja sam ga se svejedno odrekao"...On se odrekao sveta, i to nepobitno dokazuje da je svet stvaran.
Postoje ljudi koji su obratili pažnju na spoljašnju svest - to su tzv. naučnici; zatim imamo one koji su obratili pažnju na unutrašnju svesnost - to su tzv. vedantini. Na Istoku ih predstavlja Šankaračarija, a na Zapadu Berkli. On kaže da je svet ništavan, da je sačinjen od iste tvari kao i snovi.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
