Управо ово је доказ да на мујамеданце не треба трошити превише времена. Добијете објашњење и даље трубите исто. Зато идемо даље са копи - пејст објашењеима што је много брже...
--------------------------------
Место жене у свету за последњих две хиљаде година није се нимало изменило. Све оно, чему учи Свето Писмо, чему учи Црква, и даље је животно и актуелно, и место жене у свету остаје неизмењено, и онакво какво је одредио Бог речима: "Да му начиним (мушкарцу) друга према, њему" (Постање 2,18). Друга ствар је, што данас, у савременом цивилизованом свету, испуњеном гордошћу због својих умишљених вредности и одвојеном од духовних корена, жена све више и више заборавља своју истинску улогу и своје исконско место у животу... и све више и више се осећа несрећном. Јер ни заузимање високих положаја, ни успешна каријера - ништа не може да јој замени тиху породичну срећу, срећу да воли и има ослонац у лицу мужа, срећу да рађа и одгаја децу.
А шта се дешава у савременом свету? Шта се дешава у породици?
Мушкарац престаје у савременим условима да буде глава породице, - примећују психолози (то је уосталом видљиво и нестручном оку). Ова улога прелази на жену, што неизбежно повлачи за собом мењање психолошких својстава савремене жене: нежност, осећајност, послушност, трпељивост и многи други високи квалитети "вечне женствености" по мишљењу многих одлазе у прошлост. О овоме говоре и фризура савремене жене, и одећа, које се понекад скоро и не разликују од мушких, и обављање тешких послова својствених мушкарцу, и руководеће улоге које жене заузимају у друштвеном животу.
На принципу једнакости мушкарца и жене засновано је данас чак и васпитавање деце. Јапан је савремена земља за коју се не може рећи да је заостала. Али у њему до данашњег дана постоје "празник дечака" и "празник девојчица", који се сваке године обележавају у целој земљи. Тамо се од детињства одгаја култура мужевности и женствености. Ово је право "полно васпитање" (за разлику од бесполног) - то значи подизати правог мушкарца и истинску жену.
"Обртања" полног васпитања, како признају психолози, уопште нису безопасне појаве: као резултат занемаривања особености мушке и женске психологије јављају се дубоке трауме личности и тешки породични конфликти.
Грех нарушава хармонију човекове природе. Како нас учи Свето Писмо, грехови родитеља (и прародитеља) могу да утичу на њихову децу (Изл. 20,5; 4 Цар. 23,32; Плач. 5,7; 1. Пет 1,18), и у многоме одређују њихов карактер.
Ако се девојчица васпитава у породици, где жена влада над мужем, овај стереотип понашања она понавља и у својој породици. Тенденција да се доминира над мужевима протеже се често кроз многа поколења. Ако жена, можда свесно, одбија и осуђује такав вид понашања у породици, који је усвојила од детињства - заповедништво, суровост, отуђење, она га у стварном животу испољава у опхођењу с дететом и с мужем са поражавајућом тачношћу, - и не може да промени себе никаквим напрезањем свести и воље.
Заједно с овим унутрашња осећања овакве жене су далеко од мира и спокоја. Она осећа да није пронашла себе у животу, осећа се као "мала девојчица", при потпуном спољашњем благостању прати је осећај сопственог сиромаштва, незадовољства при општењу. Нису спољашње околности разлог њене несреће, већ је душевни склоп чини несрећном, и такав душевни склоп предаје се њеној кћери.
Да, тешко је бити женствена! Треба мењати тон, треба се одрећи наредбодавности, преобратити раздражљивост у нежну молбу. Власт над мушкарцем убија љубав, изопачује супружничке односе, и с "тежњом за владањем" треба се борити да би се сачувала хармонија супружничких односа: саветовање и љубав. Уместо наредбодавног тона потребно је саветовати се, наћи заједничко решење - у име љубави. Овде треба бити нарочито пажљив према себи. Иначе се врло лако може преобратити у "свадљиву женетину".
Па, да ли жена која живи у свету и ван Цркве, има могућност да промени себе? Нема спасења ван Цркве, говоре свети Оци. Само у Цркви, и у њеним Тајнама и обредима, ми добијамо благодат Божију, која нас учвршћује на путу повратка врлини, даје нам снагу да се очистимо oд греха. Уопште, врлина је благодатни дар. А где још, ако не у Цркви, савремена жена може да црпе снагу за сопствено мењање? На шта она може да полаже своје наде, у борби са својим страстима ако не на помоћ Божију? "Само у хришћанству", - пише отац Александар Јелчанинов, - "жена постаје једнака мушкарцу, потчињава вишим начелима свој темперамент, добија уразумљење, трпљење, способност да расуђује, мудрост. Само тада је могућа њена заједница с мужем".
Није лако бити женствена, али није лакше ни бити мужеван.
Савремени мушкарац почиње да се боји жене, као дете мајке, која може да га пошаље у ћошак, стално осећа узнемиреност, као да је нешто урадио или није урадио исправно и како треба. Али осећај детета које је згрешило - није сигурно осећај према вољеној жени.
Мушкарац мора себи да врати "право мушкости", да открије жени пут женствености, пробуди у њој љубав, без које жена не зна за радост и спокој. Љубав нису само емоције, већ и разумна воља. Мушкарац мора да успе да нађе достојно место за "слабији сасуд" и у свом личном животу, и у породици. Он мора да постане глава породице, и жена ће на крају добити оно, што је увек подсвесно желела: снажног, вољеног и тврдог мушкарца.
Наставиће се...
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
