У наредна два поста ћу написати коју о филмовима које сам погледао прије неких 5-6 мјесеци. Мало сам окаснио, но мислим да их нико није поменуо и коментарисао.
Како сам већ поменуо више волим посветити пост филмовима који нису толико популарисани, промовисани, а који, по мени, заслужују из неког разлога да се напише која.
Већ сам написао да обожавам историјске теме, и ова 2 филма говори о периоду 1940их, заправо 3, од којих 2 са исtом темом, мотивом, и обрађене су неке важне личности из немачке историје.
Доста је филмова снимљено о тим временима, но то су често филмови гдје се глорификују неке врлине побједника, а негативци су једноставно негативци.
И ти филмови не помажу да разумијемо то вријеме. Ови којима ћу посветити постове помажу да разумијемо и то вријеме и тадашњу Њемачку. Идемо прво са темом, атентат на извјесног Хајдриха 1942-е у Прагу. Ту су снимљена у прошлој и претпрошлој години два филма на ову тему. “Anthropoid (2016)“ је гледљивији, са више акције, драматуршки боље обрађен, врло добра глума (ту је Килиан Марфи, знамо га из серије “Peaky Blinders“). И филм који ће задовољити гледаоца који га науме погледати.
Ту је и други филм на ову тему, и иако је на имдб слабије оцјењен, итекако кроз њега можемо разумјети и то вријеме и тадашњу Њемачку. У питању је "The Man with the Iron Heart (2017)“
Филм паралелно прати припрему чешких родољуба за атентат и живот овог Рајнхарда Хајдриха. Ако би тражили листу 10 највећих ниткова у историји, Хајдрих би се ту морао наћи, а они који би га ставили на сам врх, итекако би имали покрића за своје виђење.
И пратећи тај његов живот, филм покушава дати објашњење како је постао то што је постао, његове фазе у животу, падове и успоне у тој хијерархији машинерије зла. Сушта супротност од свог номинално надређеног, Химлера, Рајнхард бјеше човјек од акције, подлац без скрупула, наравно социопата и склон сталном сплеткарењу.
Како су након атентата услиједиле одмазде, посебно у селу Лидице (по процјенама погубљено 1.200 душа) ту увијек иде питање, да ли је вриједило. Хајдрих бјеше и креатор “коначног рјешења јеврејског питања“, оно је спороведено и након атентата, темељито и ужасавајуће ефикасно.
У филму драматургија је потиснута, више се тежило да се то вријеме што реалистичније прикаже, доста је тешких и на моменте мучних дијалога, тадашње прилике су вјеродостјно дочаране. Глума, Џејсон Кларк у улози Хајдриха и Розамунд Пајк врхунска остварења.
Но филм је тежак, баш тежак, данашњој филмској публици и не баш гледљив, зато и скромна оцјена (6,4) на имдб. Но има своју вриједност, прије свега што ће помоћи да боље сагледамо и разумијемо то вријеме.
|