banjalukaforum.com

Dobrodošli na banjalukaforum.com
Danas je 28 Mar 2024, 16:20

Sva vremena su u UTC [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 599 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 25, 26, 27, 28, 29, 30  Sledeća
Autoru Poruka
PostPoslato: 10 Nov 2017, 22:54 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 26 Nov 2011, 00:56
Postovi: 5164
apokalipto je napisao:
Citiraj:
Митровданске битке су симбол одбране Невесиња и источне Херцеговине од десетроструко јачег непријатеља којег су чиниле јединице регуларне Хрватске војске, Хрватског вијећа одбране и тзв Армије БиХ.У овим биткама, у Херцеговини 1992. и 1994. године, припадници Невесињске бригаде спријечили су погром, који им се спремао по рецепту из Другог свјетског рата.
Прва Митровданска битка 1992. године је по броју војника, количини утрошене муниције, као и по територији која је нападнута, једна од највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату. У овој бици, у којој је учествовало 3.500 бораца Невесињске бригаде, погинуло је 42 борца, рањено 750, док су губици непријатеља по њиховом признању износили 800 погину
лих.
Поучени лошим искуством из Прве офанзиве непријатељ је организовао и другу офанзиву на Митровдан 1994. године. У другој бици, која је трајала пет дана, погинуло је 22 војника Невесињске бригаде, лакше и теже рањених је 217, док су непријатељски губици, по њиховим признањима, износили неколико стотина погинулих.

Spoiler:
Slika


Preuzeto sa FB stranice Војска Републике Српске


Citiraj:
Митровданска офанзива 1992. године и храбра одбрана Херцеговине (Видео)
http://vidovdan.org/2017/11/08/mitrovda ... ine-video/

На овом видео снимку види се аутентично свједочење учесника тих догађања. Говоре:
– Новица Телебак, књижевник и публициста
– Обрад Вучковић, пуковник ВРС, комадант 15. билекћке бригаде
– Ранко Продановић, комадант 4. пјешадијског батаљона невесињске бригаде
– Миодраг Хрњез Љумо, комадант 1. пјешадијске чете
– Чедомир Поповић Зено, капетан ВРС, комадант 2. пјешадијске чете
– Новица Судар, комадант тенковског вода
– Симо Чампара, комадант 2. чете, 3. моторизованог батаљона
– Ранко Граховац, комадант пјешадијске чете
– Миро Грубачић, ратни војни инвалид, борац ВРС
– Радослав Вуковић, ратни лекар у невесињској болници
– Чабрило Данац, војник ВРС, учесник битке

REPORTAZA BITKA ZA ODBRANU HERCEGOVINE(video)
https://www.youtube.com/watch?v=pp5dc6_B4Ss

_________________
Spoiler:
Nije bitno koliko znaš,imaš ili možeš.Bitno je koliko si spreman da to što znaš,imaš ili možeš podijeliš sa onima koji ne znaju,nemaju ili ne mogu.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Nov 2017, 19:21 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
Slika

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Nov 2017, 19:47 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
http://www.srpskaistorija.com/mandic-mi ... -ustasama/

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Nov 2017, 19:52 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
http://www.srpskaistorija.com/junakinja ... cakarevic/

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Nov 2017, 22:38 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 26 Nov 2011, 00:56
Postovi: 5164
Drug, ako može i naslov ili kratak opis čisto da ne moramo kliknuti na svaki link da bi saznali o čemu se radi.

_________________
Spoiler:
Nije bitno koliko znaš,imaš ili možeš.Bitno je koliko si spreman da to što znaš,imaš ili možeš podijeliš sa onima koji ne znaju,nemaju ili ne mogu.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 18 Nov 2017, 21:52 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
Slika
Војвода Петар Бојовић:
Живот провео бранећи Србију, а као старац умро
ОД ПОСЛЕДИЦА ПРЕБИЈАЊА


http://hronograf.net/2017/08/16/vojvoda ... rebijanja/

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 18 Nov 2017, 22:11 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
Slika

Православну цркву на Вису срушили комунисти 1963. због Титове посјете!

http://www.sedmica.me/pravoslavnu-crkvu ... e-posjete/

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 18 Nov 2017, 22:20 
OffLine
Administrator
Korisnikov avatar

Pridružio se: 15 Nov 2002, 13:51
Postovi: 39396
Lokacija: Месечева икра
StigoStriko je napisao:
Slika
Војвода Петар Бојовић:
Живот провео бранећи Србију, а као старац умро
ОД ПОСЛЕДИЦА ПРЕБИЈАЊА


http://hronograf.net/2017/08/16/vojvoda ... rebijanja/


Ovaj dio o premlaćivanju nije istinit, to su porvrdili i Bojovićevi potomci i prijatelji. U ovom tekstu vojvodin prijatelj i čivar njegovog ordenja demantuje prebijanje.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... ma-vojvodi
Plus, Bojovićev sin je uhapšen godinu dana nakon očeve smrti, a ne kako se u ovoj bljuvotini navodi prije.
Послато са Lenovo K33a48 уз помоћ Тапатока

_________________
Bubi frubi


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 18 Nov 2017, 23:01 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka

Pridružio se: 02 Dec 2010, 18:19
Postovi: 4664
Slika

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ: Комунисти 1944. у Панчеву стријељали 72 пилота Краљевине Југославије

http://www.sedmica.me/zlocin-bez-kazne- ... goslavije/

_________________
MANGA


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 05 Dec 2017, 17:48 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
http://4d.rtvslo.si/arhiv/dokumentarni- ... m/56688081

Citiraj:
USKOŠKA DEDIŠČINA BELE KRAJINE

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 04 Jan 2018, 14:50 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
Пар занимљивих емисија са јутуба

https://www.youtube.com/watch?v=vTY5PacBQbk

Емисија о Србима у Албанији (ТВ Ваљево): https://www.youtube.com/watch?v=vTY5PacBQbk

Емисија о Србима у Мађарској (Q Media): https://www.youtube.com/watch?v=tV54OuDYqGM

Емисија "Српски екран": Документарни филм "Острво на острву" о српском селу Ловре у Мађарској: https://www.youtube.com/watch?v=2-rWat70onQ (филм је снимљен 1982)
Емисија "Записи из региона": Записи из Ловре: https://www.youtube.com/watch?v=8TMnvI_ ... Hd&index=1 (снимано 2010).

Ловре је иначе једино село у Мађарској са још увек српском већином.

Емисија "Српски екран": Српско село Помаз у Мађарској: https://www.youtube.com/watch?v=o2psCeEvDEI

Емисија "Записи из региона": Срби у Румунији: https://www.youtube.com/watch?v=mrXJVHv ... Hd&index=3 (снимано 2011.)

Емисија "Записи из региона": Срби испод Велике Капеле (емисија о Србима на граници Лике и Горског Котара): https://www.youtube.com/watch?v=Q06WNKH ... Hd&index=4 (снимано 2011)

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 05 Jan 2018, 11:14 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
http://srbiubih.com/milisav-semiz-zabor ... skog-neba/

Citiraj:
Ми смо о далеко неуспјешнијим пилотима,Фрањи Клузу и Рудију Чајавецу знали готово све, а о херојима шестоаприлског неба над Београдом – готово ништа.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 06 Jan 2018, 20:06 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 26 Nov 2011, 00:56
Postovi: 5164
Spoiler:
Citiraj:
СМРТ ИЛИ ЖИВОТ

– Који си ти, друже? – питао је редов Радосав Јанковић војника који је лежао у изломљеном грању и једва давао знаке живота од себе. – Дижи се ако можеш, јер ми отступамо…
– Не могу. Са мном је свршено…
Радосав је пришао ближе и загледао се у лице малаксалог војника, које му било однекуд добро познато.
– Па то си ти, Светиславе, побогу брате? Јеси ли ти Светислав Николић из Севојна?
– Ја сам, – једва чујно прошапутао је војник и подигао главу да види с ким разговара.
Очи му замаглиле, а лице потамнело и зарасло у браду. Из изгужваног, влажног шињела пушила се пара и било је очигледно да рањеника тресе грозница. Шајкачу ставио под главу уместо јастука. И згрчио се у клупче, као јеж кога нападају. Он није познао свог првог суседа из села, са којим је сваког пролећа орао њиве и, под јесен, скупљао летину, пластио стогове, вр’о жито на гумну.
– Дижи се, Светиславе, изгинућемо. Ево их Аустријанци за нама, тек што нису стигли. Хајдемо полако, ја ћу ти помоћи.
И Радосав је подигао свог друга који је био тешко контузован. Повео га је под руку. Светислав се с муком кретао, јер је његово снажно сељачко тело било изломљено и изгрувано.
– Где смо ово, Радосаве?
– Ево отступамо са Паноса. Потиснули нас. Стигле им грдне резерве у помоћ… А где ти тако пострада?
– Не питај. Ено тамо где си ме нашао. Бејах заостао испод оног дуба: ухватила ме срдобоља, па сам морао. Нису наши одмакли ни четрдесет корака, кад зафијука једна граната. Тресну право испод мене. Затресе се читава гора. И ништа ти више не умем казати. Не знам шта са мном би… И, ево, сав сам изломљен.
– Ја ћу те извући до оне њине касарне, тамо има још рањеника. Ту остани, а кад наиђу наши болничари понеће и тебе. Читав сат и по требало је Радосаву док је свог друга довео до касарне. Заиста, тамо су нашли масу рањеника и мртваца. Било и наших и непријатељских. Смрт никога није штедела. Измешали се и измирили у заједничкој невољи.
– Остани ту, а ја одох за четом. Даће Бог да се опет сретнемо и живи вратимо у село. Збогом, Светиславе.
– Збогом, друже. И хвала ти.
Тужним погледом Светислав је испратио свог суседа, који је одјурио разривеним и блатњавим друмом да стигне своју чету. А он је остао међу рањеницима, који су беспомоћно јечали и чекали помоћ. Многи су у смрти нашли мира и покоја. Нико се ни на кога није освртао. Неколико болничара нису били у могућности да свима помогну. Они су се забавили око тежих рањеника, а они што су лакше рањени довијали се сами и једни другима превијали ране. Кад је Светислав затражио помоћ, болничари почели да га исмејавају.
– Па ти си здравији од нас. Нигде ниси раскрвављен. Иди, човече, не млати се. Трчи за четом, боље ти је него овде.
А он, несрећан, једва се држао на ногама. Грозница га тресла и болела свака коска, сваки мишић. У глави му бучало, а груди тешко тиштале. С времена на време загрцнуо би се од кашља, и онда из уста избацивао крваве ислљувке. Али гледајући око себе општу беду и несрећу, гледајући људе који су, са разјапљеним ранама, свакога часа издисали и умирали, он само слегнуо раменима и прошапутао:
– Право кажете, има их тежих од мене. Помозите прво њима.
И Светислав Николић, подупирући се о пушку, напустио је касарну која је била претворена у болницу, па се упути оним истим блатњавим друмом којим је малочас отишао Радосав. Кретао се споро и тешко. Сваки корак за њега је био велики напор, често је застајкивао, освртао се и као ишчекивао некога. Али више је волео да малакше поред друма и сам преда душу Богу, него да га непријатељи заробе и убију. Киша је опет лагано почела да сипи и раскопани друм чини још непроходнијим. Али Светислав је ишао, вукао се, ипак одмицао. Негде око подне нагазио је на једна воловска кола. У њима је лежао рањен наредник. Добри људи примили и њега. Онај наредник је при сваком треску јаукао. Биле му сломљене обе руке, а на рамену зјапила огромна крвава рана. И њега дохватила граната. Однела му пола левог плећа.
– Припази га мало, друже, – говорио Светиславу доброћудни коморџија који је лагано корачао поред волова, – Знам да ни теби није лако, али опет је боље него њему. Јадан наредник тек што није испустио душу.
Тек предвече стигли су до пуковског превијалишта. Када су наредника изнели из кола био је већ мртав. Да су и раније стигли, не би му могли помоћи, јер њему лека није било. Истекла му сва крв, и слама у колима црвенела се као да ју је неко обојио црвеном бојом.
Кратко време Светислав је био у превијалишту, а после је пренесен у Врњачку Бању, где је остао на лечењу петнаест дана. Онда опет у пук, у своју чету. Нашао га у Кремни. Тамо био свега неколико сати, па стигло наређење да се пук крене. Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост. Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.
– Да наберем прегршт-две, господине капетане? Ово ми је кућа. Да свратим и видим жену?
– Не може, Николићу, – строго је одговорио командир.
– Такво је наређење, И ја би’ волео да свратим до куће, али не сме се. Ово је рат.
Док је чета одмицала кроз Севојно, Светислав се једнако освртао и погледао на кров своје куће, који се све више губио и тонуо у модрини шљивака. Сузе му наврле на очи, али вешто их је отро рукавом од шињела и прикрио свој бол, јер га било стид од другова. Тако је он прошао кроз Севојно, а није узбрао ниједну своју шљиву са гране.
Пук је одступио ка Ваљеву, ту преноћили, пребацили се у Пецку, па онда на Рожањ. Чим је забелео дан, ступили су у борбу. Окрвавили се одмах, после дванаест сати беспрекидног марша. Са непријатељем се срели ујутру око шест часова. Трупе, које су раније биле ту, испропадале.
На Милетиној Коси водила се борба коју је тешко описати. Падали друг до друга, рањени војници пуцали из пушака, хватали се у коштац са плавим униформама, којима су пристизале све нове и нове снаге. Са Милетине Косе пребачени су на Мачков Камен, где су изморени људи издржали једанаест јуриша. Крваво је плаћен тај Мачков Камен. Освојен је, али није могао бити одржан.
Снага непријатеља била је несравњено већа према нашој. Отуда, од Зворника, аустриска тешка артиљерија преорала цело брдо. Ту је погинуо и командант пука Пурић. Настала пометња међу људима, војници били као обезглављени. Официри гинули исто као и редови. Нико није тражио заклона, нико није бежао. Као да су се такмичили ко ће пре погинути, ко пре нестати.
– После смо добили новог команданта пука, – присећа се Светислав Николић. – Био Београђанин, постарији човек. Повукли смо се код Крупша, једно време ту се одмарали. А када оно Аустријанци навалише са свих страна, ми опет у Ваљево. Из Ваљева на Мишар, па држи претстражу на Сави. Где се све нисмо претурали. Чували смо отступницу неком пуку, па трчали у помоћ Шумадиској дивизији. У по ноћи стигосмо на Уб, али нам нису дали ни да предахнемо. Хајде сада у Лазаревац. Широм бежанија: жене, деца, рањеници, старци, кола закрчила друм на километре. Само пешак може да се провуче. Бежанија притисла цело поље. Е, ту сам плакао као дете. Стегло ми се нешто у срцу, па не могу да зауставим сузе. Гледам онај народ како страда ни крив ни дужан.
– Шта смо ми Богу скривили, па нас овако гоне! – мислио сам у себи и све гласно јецао.
Било ме срамота. Али, шта ћеш, брате, није ни човек од камена. Највише ме убило када сам у тој бежанији наишао на једну жену са дететом. Била несрећница млада. Ухватила је болест па малаксала поред пута. Нико се не осврће на њу. А дете још на сиси. Вришти малишан и хоће да сиса мртву дојку своје мајке. А она умрла, лежи непомична. Свак тражи места својој глави, нико се не осврће. Тада сам заплакао.
Одосмо онда на Шушњар, тамо на Врапчијем Брду. Ту смо пострадали као нико наш. Изгинули, испропадали људи. Ровови још раније ископани. На сам Аранђеловдан ми упућени, чини ми се, Тимочкој дивизији. Поскакали у ровове, а они пуни блата и воде да се човек удави. До гуше смо пливали у блату. Борба трајала неколико дана, па смо се измрзли. Ту је, мислим, рањен и Димитрије Туцовић. Убрзо је умро и сахранили смо га. Војницима отекле ноге од оне мемле и несреће. Никако се нисмо пресвлачили, о томе није било ни говора.
Бог да сачува свакога од онога јада. Отступали смо до Рудника, а онда прешли у офанзиву и претерали Швабе преко Дрине. Где све нисмо били… Изишли смо на Саву код села Звезде, тамо близу Шапца. Ту смо опет ушли у састав дивизије.
После хајде у Крајину, код Неготина. Трчи тамо, трчи овамо, док нас није захватила и нова јесен, кад нападоше и Бугари на нас. Неготин преко ноћи евакуисан, пруга исечена. Хајде пешке за Зајечар, па возом у Књажевац, па онда у борбу на једно брдо. Одатле нас потиснули до Алексинца. Удри онда на Лебане, и тамо, хоћеш нећеш, мораш да заметнеш нову борбу. Да ту Бугаре нисмо потиснули, нико од нас не би изнео живе главе. На оном малом и узаном друму заглавила се комора и артиљерија. Никуд макац. А они наваљују као мрави. Ту је долазио и покојни Краљ Петар. Држао је говор војницима.
– Од вас, јунаци, сада зависи све, – казао је покојни Краљ војницима. – Не дајте се, разбијте непријатеља, јер то отаџбина очекује од вас.
То нас, право да говоримо, мало охрабрило. А људи, изнемогли, почели већ и да попуштају. Не можеш више да издржиш. Стегло, брате, са свих страна, па то ти је.
На брдима око Лебана ударисмо ми на Бугаре. Такве борбе нисам упамтио. После оног Краљевог говора војници се мало прибраше, па као да нам пристиже нова снага.
Сећам се, као да је јуче било. Сачекали смо их на једном брегу. Навалили они, све се црни. Иду сигурно. Веровали су као што је Бог један да ће нас ту све помлатити. Ми се притајили у неком грмљу, па чекамо са напереним пушкама. Друге чете заузеле друге положаје. Пукао широк фронт. Сви наши официри држали су пушке у рукама. Кад се Бугари примакоше на неких стотину корака к нама и изиђоше на једну чистину, командант само повика:
– Пали! Јунаци, брза паљба!
Осу се ватра. Пакао прави. Гађали смо их као врапце. Они кренуше на јуриш, па, као луди, трче к нама. А ми рушимо, обарамо све пред собом. То је оно кад дође на живот и на смрт. Ако попустимо – свршено! Швабе су нам иза леђа, Бугари ће нам пресећи пут и ми смо раја. Од Србије више ни трага. Удри, удри, мајчин сине. Гледао сам својим очима: ниједан наш војник није пуцао из лежећег или клечећег става. Сви смо поустајали, јер, знаш, из стојећег става боље се гађа. Крваво јутро то беше.
Усред оне ватре проби се један бугарски вод и приђе нам сасвим близу. Наши потрчаше на јуриш. Наста клање. Људи малаксавају. Падају мртви и рањени. Али, у том најотсуднијем часу, један наш официр, не сећам му се правог имена, утрча на коњу у ону гужву. У једној руци држао је револвер, а у другој сабљу. Млати све око себе. И само виче:
– Напред, јунаци, победа је наша! Напред, не дајте се!
Као да је сам Бог сишао међу нас. Кад војници угледаше официра на коњу навалише ка змајеви. Хватали смо Бугаре за гушу. Клали ножем, ударали кундаком, газили ногама. Бог да опрости, убијао сам све што ми је дошло под руку. Оног нашег официра ранише у главу. Али, није погинуо. Млаз крви цури му низ лице, а он, као крвав облак, јури на белцу и храбри војнике. Таквог јунака нисам видео.
Ето, видиш, та битка била је пресудна. Да ту нисмо разбили Бугаре, ко зна шта би било од нас. Разбили смо их и отворили онај пролаз да се провучемо преко Лисице на Приштину, па после преко Косова на Албанију и даље.
На Солунском фронту Светислав Николић био је увек на претстражи. Готово свакога дана он је ишао у патролу и изазивао непријатељску ватру. Само преко Црне Реке он је прелазио дванаест пута. Бугари су нападали и борили се као лавови.
Једнога дана на Чеганима кренуо је Светислав у патролу са шесторицом другова. Задатак му је био да се извуче на један брежуљак и извиди непријатељску снагу. Пузао је једним ровчићем, у коме је нашао три распаднута леша. Требало се привући старом буковом пању, који је био поцрнео и нагорео од ватре.
– Ја ћу први, а ви идите за мном десетак корака, – договарао се Светислав са друговима. – Обрадоваћемо их са неколико бомби. Али чим они припуцају, бежите за ове стене, јер ту нам не могу ништа.
И Светислав је пужући наставио пут из рова ка оној букви. А пањ се подмладио, избило из њега зелено шибље, па га штити од погледа непријатељског стражара. Пузао је као гуштер, вешто, неприметно. Другови се вукли за њим. А кад је пришао буковом пању опазио бугарског војника. Били су свега четири-пет корака далеко један од другога. Када га Бугарин приметио, тргао се. Ко ће бити бржи? Онај је лежао и није држао пушку у руци. Машио се да је дохвати. И хтео да се сакрије за оне букове младице. Али, Бог да опрости, Светислав скочио и убио га бајонетом. Несрећан човек само је јекнуо и претурио се.
Бугарски ровови били су ту, на домаку. Време се није смело губити. Отшрафљене бомбе Светислав је само креснуо једну о другу и убацио их у ровове. Три су бомбе тамо експлодирале. У бугарском рову настала је паника. Чула се пиштаљка.
– Срби! Пуцај!
Али, доцкан. Светислав је почео да се претура низ стрмину, и дочепао се оног рова. Нагазио је на један леш.
– Не бојте се, другари, не могу нам ништа овде.
У то заклокотали наши митраљези. Косили, брисали све. Бугари повикали “ура” и кренули на јуриш. Али, брисан простор, па нису могли ни корака напред од наших митраљеза. Ређао се реденик за редеником, а куршум и траву обара. Погинуло их неколико, а остали се опет вратили у ровове. Неколико пута тога дана Бугари су покушавали јуриш, али увек су били враћани са тешким губицима.
Још неколико таквих подвига забележио је Светислав Николић. Они су му донели Карађорђеву звезду, коју је добио пред крај деветсто седамнаесте.
У своје Севојно, крај Ужица, Светислав се вратио са првим војницима који су дошли у ослобођену земљу. Живан и Живорад, његови синчићи, уплашили се кад га видели и почели да плачу из свег гласа. Мислили да су опет дошли непријатељски војници да их муче и киње.
– Не плачите, децо, ја сам ваш отац, – кроз сузе им говорио Светислав.
Али они су плакали и бежали од чиче, који је на себи имао дугачки француски шињел и шлем на глави. Тек када је њихова мајка Ката пала по војнику и, плачући од радости, почела да га љуби, малишани су поверовали да им је отац и савили се око њега.
– А где ми је мајка?
– Умрла је, Светиславе. Казали јој у селу да си погинуо, па пресвисла од туге.
– А где је кућа?
– Срушили је, запалили… Остала само стара кровињара и, ето, ми смо се ту савили.
Када је пошао у војску, Светислав је оставио шеснаест хиљада храстових колаца у плотовима око свога имања. Сада није ниједног нашао. Требало је почети изнова. Са обновом је тешко ишло, јер заређале рђаве године. Празних руку, без стоке и плуга, земља се није могла обрађивати. Једно време надничио је код другога, а после некако набавио на дуг два волића и заорао прву бразду у њиви, која се налази на једној стрмени изнад села. Заорао прву бразду и дочекао прву жетву.
Данас има и две краве. Подигао је нову кућицу и поново подигао плотове око шљивака и имања. Два сина је запослио у Ужицу, па и они понешто намичу и доносе у кућу.

Citiraj:
Прошао је тада Светислав Николић кроз своје село, прошао поред своје куће, а није могао да сврати. У војсци је тада била велика строгост. Најтеже му што није смео да прескочи преко плота и набере мало шљива. А под зрелим плодом гране се савиле и шљива се само плавела.
– Да наберем прегршт-две, господине капетане? Ово ми је кућа. Да свратим и видим жену?
– Не може, Николићу, – строго је одговорио командир.
– Такво је наређење, И ја би’ волео да свратим до куће, али не сме се. Ово је рат.
Док је чета одмицала кроз Севојно, Светислав се једнако освртао и погледао на кров своје куће, који се све више губио и тонуо у модрини шљивака. Сузе му наврле на очи, али вешто их је отро рукавом од шињела и прикрио свој бол, јер га било стид од другова. Тако је он прошао кроз Севојно, а није узбрао ниједну своју шљиву са гране.

_________________
Spoiler:
Nije bitno koliko znaš,imaš ili možeš.Bitno je koliko si spreman da to što znaš,imaš ili možeš podijeliš sa onima koji ne znaju,nemaju ili ne mogu.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 07 Jan 2018, 14:20 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 16 Jan 2010, 23:46
Postovi: 5843
Silvio Dante je napisao:
http://srbiubih.com/milisav-semiz-zaboravljeni-heroj-beogradskog-neba/

Citiraj:
Ми смо о далеко неуспјешнијим пилотима,Фрањи Клузу и Рудију Чајавецу знали готово све, а о херојима шестоаприлског неба над Београдом – готово ништа.


Fantastično. Do prije koju godinu ništa nisam znao ni o IK-3 koji je bio vrhunski avion za svoju eru (uprkos već zastarjelom motoru strane proizvodnje), a eto o pilotima baš ništa. Bio sam u nekom ubjeđenju da su se baš loše proveli tada protiv nadmoćnih Švaba, znam samo da je neki Slovenac oborio 2 aviona, a onda i sam pogođen. Ni riječi o nekom poput Milisava Semiza. 4 komada u jednom danu, mislim da nije bilo lako dostižno ni najvećim asovima tog vremena. Inače, ti bliski vazdušni dueli mi nekako izgledaju kao posljednji ostaci časne, viteške borbe, u ratovima koji su se pretvorili u masovno masakriranje oružjima ogromne moći... Da se mene pita, ovakvi ljudi bi trebalo da dobiju bar neku uličicu, jedno što su mnogi ideološki "zaboravljeni", a drugo što, uz svo dužno poštovanje kulturi, kreativnosti, nauci... treba da se cijeni i lična hrabrost, junaštvo i požrtvovanost kao jedna od najbitnijih ljudskih osobina. Dakle, ne u slavu rata, već u slavu onih koji su i u ratu pokazali najbolje lice.

_________________
Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 07 Jan 2018, 15:48 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 15 Maj 2010, 21:21
Postovi: 9165
Semiz plodi, definitivno zaslužuje ulicu, makar u BL...


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 07 Jan 2018, 19:45 
OnLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Mar 2014, 13:26
Postovi: 8494
Rivaldinho,
Ako izuzmemo nukse, još uvijek nije zauzeta teritorija gdje čizma ne dođe, a fino se zagazilo u 21. v.
Trenutno dobar primjer je Sirija.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 10 Apr 2018, 07:24 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
https://www.youtube.com/watch?v=LOrbYGZ ... e=youtu.be

Beograd, 1919. Ulica kralja Milana

https://www.youtube.com/watch?v=FUFjK-x ... e=youtu.be

Beograd 1919. Kalemegdan

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 13 Apr 2018, 13:32 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 04 Sep 2010, 18:42
Postovi: 40453
Lokacija: SAO Krmine
Citiraj:
мање је познат херојски подвиг Коморанског четничког одреда(99% муслимански одред) под командом Хусеина Ровчанина.

1944.године када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Рашкој, а одатле наставио према Беранама и Колашину, капетан Хусеин Ровчанин је без икаквих ограничења ступио са својим снагама ступио под Ђуришићеву команду. Сам је тражио да његова јединица прва наступа и да она пробија фронт Пека Дапчевића који се био ушанчио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо заједно са својих 200 четника.


Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 16 Apr 2018, 09:16 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
Ровчанин је ако се не варам током рата "балансирао". Мало је био са четницима, па се мало "играо" муслиманске милиције и тако.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 19 Apr 2018, 23:13 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 26 Nov 2011, 00:56
Postovi: 5164
Citiraj:
”Крпеж и трпеж пола света држи”
Тако је укућанима и комшијама, на коментаре зашто крпи одећу одговорао српски херој и легенда Горње Горевнице, села поред Чачка, Драгутин Зоњевић Антонијевић - звани Зоња Солунац (1887 - 1983)!
Као младић одлази у рат и проживљава сву голготу и недаће које су могле да снађу наше ратнике. Једном је чак 42 дана провео у рову у сред непријатељске ватре. Старешине су инсистирале да се он понајвише од свих чува, јер вреди за тројицу: шиша, брије и шије. Обичан, а тако необичан јунак награђиван највећим одликовањима, са изузетно бистрим умом, водио је ратни дневник који је светло дана угледао под насловом ” Бележник Зоње Солунца”. Вратио се из рата и почео да подиже породицу. Вредан и поштен радник је био. Кад су му се комшије жалиле да немају, одговарао је ”Од Немањића (онај који нема) града, нема тврђег града”, а остаје забележен и његов коментар..."Све што имам и зове се моје, да продам, не бих могао да купим што немам, а требало би ми”.
Ојачан тешким животом, навикао на рад и послове, у 92. години водио је коло на свадби унука Стевана и од њега је дочекао два праунука. Са овог света је отишао у 96. години.
Надалеко чувени - Зоња Солунац из села Горња Горевница!
Да се никада не заборави!

Spoiler:
Slika

_________________
Spoiler:
Nije bitno koliko znaš,imaš ili možeš.Bitno je koliko si spreman da to što znaš,imaš ili možeš podijeliš sa onima koji ne znaju,nemaju ili ne mogu.


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 599 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 25, 26, 27, 28, 29, 30  Sledeća

Sva vremena su u UTC [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 8 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
Hosting BitLab
Prevod - www.CyberCom.rs