banjalukaforum.com

Георг Кругер - Disputationem historicam de Serbis



Извор и назив дела :

ИСТОРИЈСКА РАСПРАВА О СРБИМА, НАЦИЈИ ВЕНЕДСКОЈ ИСКВАРЕНО НАЗВАНИМ ВЕНДИ

Universitäts - und Landesbibliothek Sachsen- Anhalt Sammlung Ponickau

Disputationem Historicam De Serbis ; Venedorum Natione vulgo dictis die Wenden ...
Praeses M.Georgius Krüger / ...

Krüger , Georg
Jetze , Lorenz
Wittenbergae , 1675

*

Disputationem historicam de Serbis

„Историјска расправа о Србима“ нам даје одговоре на питања о пореклу Срба у светлу чињеница утврђених од стране историчара и писаца, што античких што средњевековних, стилом једног поштовања достојног научног дела.

Георг Кругер,чешки Јиржи Кругер (6.11.1608. Праг–9.3.1671.Литомерице) је чешки барокни историчар Балбинова округа, педагог и језуита.У Брну 1625.приступа језуитском реду. Студирао је филозофију и теологију у Оломуцу и Вроцлаву. Радио је сукцесивно у различитим језуитским домовима, више пута премештан у току службе.Од 1645.је у Литомерицу.У периоду од 1659. 1662.био је ректор универзитета Ухерске Храдиште. Такође је радио у Јицину а крајем 1665. године је пребачен Храдец Кралове. Барем од 40. године свог живота сарађивао је са Бохуславом Балбином и Томасом Пешиновим у Чехороду, који су високо ценили Кругерову ерудицију.

Најзначајнија дела:

Хагиографска-„Svatý prach“, „Diva Montis Sancti“, коаутор је „Acta sanctorum“,

Sacerrimae Memoriae Inclyti regni Bohemiae Coronae, et nobilium eiusdem pertinentiarum Moraviae et Silesiae: quas e dabilibus monumentis, & documentis, antiquitatis romanorum pontificum bullis, caesarum, regumq; maiestalibus, itemq; abbatialium, collegiatarum, cathedralium, ac metropolitanarum ecclesiarum erectivis, ac fundatoriis literis, copiariis, ac adversariis, e ruderibus, bustis, parietinis, sepulchris, arcium, monasteriorum, oppidorum, & templorum“ издавано почев од 1667. године,

„Regni Bohemiae peculiaris patronu, pragensium Primus Episcopus“, издато 1669. године,
„Flori Austro – Bohemici“, сачувано у рукопису, издавано од 1520. – 1526. године.

ИСТОРИЈСКА РАСПРАВА О СРБИМА, НАЦИЈИ ВЕНЕДСКОЈ ИСКВАРЕНО НАЗВАНИМ ВЕНДИ

Disputationem historicam de Serbis 4

Текст у фокусу (срб) страна бр.4 :

" Задовољства и конструктивности ради понављамо и реконструишемо стару причу: то је тешко и ризично. Јер речи нису сумњиве само због промена, већ и због различитих мишљења писаца који нас стога доводе у заблуду. Зато их о нацији Венедској, Српској, није довољно само приказати већ и повезати, грубо речено, под надзором Минерве заштитнице историографије, ми ћемо их поновити. Па Богу на истину.

ТАЧКА ПРВА

ОПИС СРБА

" 1.Срби (a) су Венедски народ , настањен у Мајсену између река Елбе и Сале (b) , затим у оближњој Бојемији (c) а такође и у Лужици (d) (искварено названи Венди). (a) Према ранијим историчарима називамо их Сирби, Сораби и Сорабес (b) Авентинус , Бојемски анали, ст. 191,Међу Венедским народима , они које Србима називамо , настањени су између Елбе и Сале , понекад Мезима именовани , продиру у пограничне делове Саске и Тирингије. Од свих Венедских народа најнеустрашивији (и најбројнији) су Сораби Бојеми, као и Абодрити, по којима се Мајсен називао Сирбија или Сорабија а пре тога Бојемија. (М. Рајнхард, О пореклу Мајсенаца, ст. 88). Исти аутор на страни 97 каже : Према старим рукописима ти Венди у Мајсену су граничари, њихова се територија простире од Мајсена до Горње Лужице, односно од Елбе до Сале ..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр.5 :

" ... Хелмолдова „Словенска хроника“, књ. 1 , гл. 2 , (c) Микраел. У „Померанији“ књ. 2, ст. 18 - Отворише се врата (Вандалском сеобом, бранича Германа) Словенима и Вендима из Сарматске нације, најпре Вилцима и Љутићима из Поморја, Сорбима од Сирфа Мајсенских и Бојима – Ободрити у Мекленбургу. Трид. Абб. Спанх. Голдаст, књ. 2, гл. 2 – Славе Сорабе, сада зване Боеми, краљ Дагоберт порази на крају и учини их франачким вазалима (из „Историје Меровинга“). (d) Дубрав. Бојемски историк, књ. 1 – Сирби Словенски народ, Горњу и Доњу Лужицу населише и Лужичанима се назваше. Д. Хитр. „Саска хроника“ књ. 1, о Вандалији пише: Ових дана на белим обалама и у старој Лужици само се Енети или Словени могу наћи. Они се међу собом зову СЕРБИ а свој језик Сербски збор.

2.Зато Серби нису, нити се с правом каже Вандали, и многи чије грешке откривамо и исправљамо , (e) убеђени су што спознајом речника, (f) што сукцесијом Венеда у стаништима Вандалским и људима великог ауторитета. (h,i)Међу тим мноштвом грешака рођене су и историјске заблуде, Вандали су представљени као Германи и по пореклу и по говору.

(e) Они који желе да се подробније упознају са овом темом, треба да читају следеће ауторе – Хајнриха Бенгерта, Мелкиора Голдаста, Франциска Ирениуса, Јакоб Аугустус Блондела, Гропиуса и Мартина Кромера ... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 6. :

"... (f) Ово признаје Китреус у Вандалији Хроника Саксонум, рекавши: Блиска су имена Венда и Вандала. (g) Вандалима називамо Венеде који су узели земљу Вандала након њихове сеобе у Галију, Шпанију и Африку, као што ништа не променише Чеси који узеше Бојемију након одласка Бојоара у Баварску. Хелмолд у Словенској хроници, између осталог, каже: Пољском завршава велика Словенска провинција, које старином Вандали, а сада Винди или Виндили називамо.И засигурно ценим, као најјачи аргумент, наводи се прецизност историчар.Што је најгоре, онимам који нису умно довољно сазрели, Вандали су најпре Немци , а тек на другом месту Вандали или Венеди. (h) Ипак највећи халуцинатор је Георг Николаус у Силоге историји (са предговором Јохана Дресера , издата у Лајпцигу) : Негде око 245. Вендски (требао је рећи Вандалски) краљ Готарус владаше Поморјем.Такође у истом делу каже да су 161. године Венди узели Мерсебург , Римску испоставу. Разумно је упитати се да ли су у питању Венеди : чисто сумњам. (i) Према Плинију : Народ Германски Винделици (Вандали) делом Бургунди, Варини Карини, Готони : Ингевони и Истевони и Хермиони и Пеусини.Плиније их у овом случају изједначава. По Тациту , тачном и прецизном , су Марси, Гамбрини, Свеви и Вандали најстарији народи Германије. Њихови су језици исти као неки Германски, сведочи Прокопије.

3.Не мешајмо Сербе са Поморјанима и Маркићима ,нарочито са онима који називамо Венди, у Мекелбургу , чији се кнезови Мекелбуршки називају Господарима Венда , титулом којом се диче и непобедиви краљеви Шведске и Данске и пресветли изборник Бранденбурга, који такође не влада Сорабима или Лужичанима... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 7. :

" ... (k) Разговарајући са обичниим људима, и судећи по ученима. Али не треба да забуне различите врсте Венеда у Германији , чији преглед даје Хелмолд у Словенској хроници.Поморјани , Сирсипани , Љутући , Вилци (Венди) , Кисини (од којих из предграђа Бесковјанских израз Кизер потиче, по мом суду без грешке) Редари (Венди) Шћећинци , Бодрићи (Мекелбуржани) Вагри (Лубеци- Венди) Руги (не мешати их са Рунима јер рунска слова нису Словенска , Руни беху Готи или Германи, чијим се словима бавио Ола Вурмио). Сораби или Зорбер – Венди и остале не треба мешати. Разлог је следећи : Многи приписују Вендске натписе Србима – Венедима Лужичанима, кардинално грешећи захваљујући свом историјском незнању. Руги, Маркићи, Мекелбуржани се држе народне исконске вере због које су поражени најдаље до 12. века и покрштени: од Серба су најдуже одолели Лужичани. Они су били најбунтовнији, стално дижући буне. Ово наводим упоређујући времена Хенрика и Отона. Обрађујући ову материју Хелмолд у гл 12. каже: Дуго су Саксоци покушавали наметнути свето Хришћанство у Славији, не кријући своју похлепу.(i) О овој теми још код Дитмара, Микраела Поморјана, Голдаста (m) Адама Бременског и Микраела Поморјананаводи Хелмолд у „Словенској хроници : Међу свим нацијама Венедског порекла настањених у земљи Вандалској, још су само Бодрићи и Вагри предвођени својим кнежевима, названим Господари Венда.

4.Нико на свету не може порећи да се Лужичани не зову и Сораби, и да потичу из нације Сораба или Венеда. Ако су заиста Германи древни становници поменутих крајева ( који попут Вандала у Поморју (n) и Бојара у Бојемији који свој језик никоме не оставише, већ у наредном веку надоградише ) Лужице (о) и околине, ко би их безразложно могао прецизно разликовати и подвојити (сви су Лужичани Германске нације) , и да је то могуће, обзиром на њихово мешање..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 8. :

" ... (n) Листајући Микраелову „Померанију“, између осталог, налазимо: Тако из Вендског говора овде у Померанији/ никад није проистекао Немачки.И да сам желео, нигде на мору не нађох Вандалски град без Словенског или Вендског, а где је Немачки у употреби као други језик. (о) Лужичане памти Саксонски писац Видикунд, савременик Отона у Саксонским Аналима. Код Голдаста и Хајменсфелда у „de rebus Bohemicus“: Исто као и Маркомани, и Квади, су Семнони (на обалама Одре у Старој географији у Марки и Лужици смештени). Сораби и Лужичани Сарматски или протераше или покорише Семноне (што је врло слично), заузевши љихове земље. Дубравиус каже Сирбос. Микраел Мјеста, краљ Лужичана, упаде у земљу са много коњаника, и опустоши је потпуно.

ТАЧКА ДРУГА

О ПОРЕКЛУ СЕРБСКОМ

1. Пошто смо описали Лужичане, следи и да кажемо нешто о њиховом пореклу. Као што је врло тешко и готово немогуће открити тачно право порекло било ког народа, чак ни сакупљајући бројне народне приче, као што писци Чешке историје учинише, са сумњивим исходом (р) : тако је и са Сербском нацијом достојном своје историје, тако да ћемо овде укратко поновити прикупљено.(р) Аенеас „Историја Бојемије“, гл. 2., 3. и 4. С' овим се слаже и Дубравиус, „Историја Бојемије“, књ. 1...."

Коментар преводиоца: НА КОЈИМ ИНАЧЕ ОСНОВАМА НАСТАДОШЕ ИСТОРИЈЕ ОСТАЛИХ ЕВРОПСКИХ НАЦИЈА???

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 9. :

"... 2.И поред свих контроверзи , (q) Сербска нација није нова, већ је настала са свим осталим Венедским или Словенским нацијама , старином од Сармата, произишла је дакле давно са старим Словенима из Сармата. (q) Плиније као и Птоломеј Географ први поменуше неке СЕРБОРУМ у Сарматији. Волеше да их прикажу међу Меоћанима, књ 6, гл. 7 и књ. 4 гл. 13. Ту их смештају између Серавнијских планина и реке Ра, књ. 3, гл 5. Да ли њих наши Срби потичу и именом и крвљу, примећује

храбро и упрошћено , Леунклавије ( у делу „Турска историја“, гл. 37, жури : Србе око Меотије Плиније описује: неки од њих пођоше ка Дунаву и Горњој Мезији, део скрену ка Сарматији и Пољској видешви широке равнице у близини Германије и Пољске (сада назване Лужица) запосевши их и настанивши се између река Албе и Сале) ја бих потврдио; из разлога вероватноће повезивања, не да бих одбранио Птоломеја и Плинија. Немам разлога да не подржим колеге, делом због имена, делом због величине Венедске нације, која је толика, види се из историје Гота Прокопија (књ. 1 гл. 28 и књ. 4 гл. и Јорнанда (ст. 85) а и колега Нојгебауер у „Историји Пољске“, књ. 1, потврђује да се Словенска нација и простире и даље од реке Ра. И подржавам изврсну сентенцу нашег еминентног ауторитета Шурцфлејша, из „de rebus Slavicis“, да се Словенска нација и даље шири у Азији. Колеге су у праву да је било сеоба из Сарматских заједница. Ако су се Хуни, Бугари и Анти (које код Плинија видех назване Антакас и смештене код Серавнијских планина) селили, зашто не би и СЕРБИ?

3.Оно што се чини најизвеснијим је да наши Срби потичу од Босанских Срба, од којих име потиче и од којих се издвојише, што је потврђено (r). Много мање је вероватније Јоакиму Куреу (s), да су Сораби колони Чеха, војводе Бoјемије, који их је у ову земљу довео..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 10. :

2 ... (r) Хајнрих, Голдаст књ. 1, гл. 8; М. Реинек. Штајн. „von Meissner herkommen“, ст. 97 Говорећи о Босанским Србима, он каже да су пореклом Зирби, Сирби, Сорбс
такорећи, збуњујући нас: све нас буни блискост Далматинаца са нашим Дaламинцима. (s) Све ово се дешава и због миграција, и ауторитета и без разума.Укратко речено, аутори се не слажу у односу на порекло имена Срба. За неке је од Сирба Азијатских , по Леунклавиусу , а за друге од Срба Гета Маркелин књ. 17 и 19.. Лимиганти именом , које је Констанције покорио, и преселио , воде нас до њих.Авентин , „Annales Bojorum“. Али од кога да потиче , било од Сирба Азије, било од Срба Гета , дође на исто.Довољно је кад смо сви били Китреј не доводи у сумњу, да име Серби потиче од Сармата. Мање приметно је да , П. Лонгиус у Хроници градова, за Сорбе из Росвита каже да су Германског порекла.Ово се показало потпуно нетачним (и сам је признао).Није много мислио о етимологији имена. (s) Из Шлеских анала: Чех доведе нове насељенике, који се између Албе и Сале зову Сораби , чије је порекло Сарматско, а друге које посла до Балтичког мора , Винди.Слично прича Нојгебар у „Историји Пољске“, књ. 1 , о сеоби Хрватских Чеха.

ТАЧКА ТРЕЋА

О ЈЕЗИКУ СЕРБСКОМ

1.Обично у Беседама о нацијима није превише истакнуто, али за нас је врло важно.То није нови језик, или (како је устаљено)
Или мешавина различитих језика. Мешањем народа Лужице, Чешке и Баварске (t) није дошло до мешања језика (u).

(t)Силванус у Германији, гл 47. А ту је и неколико Чеха, (који мушком линијом потичу из Лужица) , ниже племство, који не знају који језик изабрати : у израњаваној земљи , окруженој
Тевтонским витезовима. Авентин , „Чешки анали“, књ. 3, До
Драве и Саве , и даље је у употреби језик Венеда : у употреби је и у градовима и дворцима(u).Ова су два примера важна за нас, друге сличне и неке злонамерне нећемо овде спомињати... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 11 :

" ... 2 Као и Пољски и Чешки, Сорбски је језик доста раширен, и заједно са сличнима (х) потиче од заједничког претка Сарматског; разликује се од њих као Пољски од Чешког (y). Сорбски такође садржи различите дијалекте (z).

(х) И источни језици као Јеврејски, Халдејски, Арапски и други, као и северни Германски, Шведски, Енглески, од западних Шпански, Галски, Италијански; међу собом се не разликују много, а у садрже различите дијалекте. Тако и Сарматски, Руски, Пољски, Вендски или Сорбски, лажно Вандалски назван, сведоче исто (у). Недостатак страних речи и мноштво спојених консонаната, сведоче о његовом Словенском пореклу. Колико је близак Германском по граматици, толико је и далек, као што Пољски подражава Латински. И у њему постоји члан у имперфекту као у Чешком и Пољском. Пауцис: Упоређујући Сербски са Пољским , мислећи на стари Теутонски Микраел данас, каже : Закључујем да и уколико су у почетку слични са Немачким, стално су се истовремено развијали. Мислим да су се/ између осталог/ у старини формирали упоредо са Готским и речи, али не и заменице Ich/Du/Er и остале. Без сумње, можемо приметити да су граматике Чеха, Пољака и Срба, верзије једна друге. Добрано се допуњују. (z) Заједничко је и Лубинском, и Губенском, и Котбуском да су у СВЕТОЈ употреби и други као и Горњолужички.

3.С друге стране, данас је употреба тог језика готово нестала (осим у Сербским , Сарматским или Славонским (аа) крајевима где се проширила).Са великим достојанством , признајемо сличност (посебно са Сербским) , кога многи презиру. Између осталог, нама је то велика част (bb) !!!... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 12 :

" ... (аа) Микраел у Померанији , књ. 2, гл. 4. Знамо да су Сармати свима моћно владали.И то не само у Малој и Великој Русији. Све до Бургундије.До оних што живе под Пољском. И даље , Власима, Бугарима , Србима , Подолцима , Литванцима , Хрватима , Далмацијом , Моравском , Чешком , Шлезијом.
И сви од Виндске Марке до Илирика говораху својим језиком. И то нико не пориче.Тако је настао и Вендски.Отоманска се Порта у преписци љиме користила(bb). Некада је било достојанствено говорити својим језиком, што данас није тако.Говорећи о предностима сопственог писма , његов се значај огледа при читању Светог писма, али у свим остали приликама.

(cc)Како је лако одавна у Цркви и Републици усађен иочува ,
треба рећи без претеривања, лако експлодирао, тако треба рећи без претеривања, нарочито законодавцима , лако ће и нестати. (dd)Међу њима издвајам верзије на Словенским : Чешки , са Немачким писменима : Виндијски , на Латинском писму : Сербски , на Глагољици или Ћирилици Хришћана
у Турској , које се налазе у нашој Академској библиотеци.Конкретно , у верзијама Илирских преписа , која Вадиан, у epit.de tribus terrae part. И остали приписују Светом Јерониму ; према Голдасту , правилније је приписати, Кирилу и Методију , сматра Моравски епископ. О Московској и Пољској верзији мук ... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 13 :

ТАЧКА ЧЕТВРТА

ОБИЧАЈИ У СРБА

" ... Најстарији Сербски обичаји непознаница су за нас.Међу ономе што видех у Германији , могу уопштено и одговорно рећи , и подробно описати њихове обичаје , и патњу и многе мукотрпне радове , слободољубиви (ее) , верни и скромни (ff) , савесни су и гостољубиви (gg) али и крадљивци.

(ee)Витикунд Саксонски Анали, књ.2.Иако им ј војска поражена и измрцварена, они и даље ратују , спремни да поднесу све муке овога света слободе ради.
Такве тежачке и радне људе, споре на гнев док им не дираш у част, како Словени воле да кажу. Многе су славне дане Царству даровали : службом се борећи за слободу на различите начине. (ff) Нема сумње у њихову окрутност према непријатељима али, ипак, за то што учинише Балтичким хришћанима, није особено за Србе.О њиховој јединственој скромности и верности Микраел ,Померанији.књ.2.Потврђено са Хелмолдом, књ. 1, гл.83.да је тешко чути псовку у Серба. (gg) Види Хелмолда , књ.1 гл.12.где између осталог,уопштено
говорећи: Не постоји народ искренији и гостопримљивији од Серба.Ненадмашни су у ратарству и лову , сва добра чувају најјачи међу њима , спремни да крваре, који кажњавају пљачке и крађу међу њима.Међу свим манама треба издвојити гостопримство.Серби имају законе по којима деле госте сутра увече, или их краду , ево очевица.Зато не видим зашто је Крамер изузима, када у књ.1His.Eccles. de Pomer.он потврђује да се ради о крађи, и према томе, како је то грех код хришћана , како може бити изузета или одобрена ? О Аксијаци древних Скита сведочи Мела књ.2.али од свих Словена, понајмање о народу Помераније ,без даљњег..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 14 :

" ... 2.Већина данашњих обичаја су пореклом Германски, без сумње (hh).Већина народа је весело и насмејано , гостољубиво , пријатељски искрено , (ii) истичу се као верни пријатељи , радни , једноставни (kk) религиозни (ll)

(hh)Задовољава их једноставна храна и одећа , дакле, гиздав и горд међу љима изазива одбојност.Закључимо, као и остали Германи који говоре Словенски , (и они писмени и они ретки радознали) ,не желе више да знају за такав начин живота ,
беже од њега , макар иза решетака или да студирају , Xenodochia (Пољaк Нојгебар књ.1.hist. Polon.пише) , стално славе Свеце, у погодном тренутку свете химне , и дела Светих апостола : млади певају и играју, веселе се , није лудо рећи и целе ноћи , и уживају у плодовима свог рада.Ако странац зна њихов језик и причљив је , нигде неће бити срдачније угошћен.На рукама стрпљиво носе трагове тежачког рада и беде , ретко одмарају и ноћу. (kk)Издали су своју древну једноставност , а врло мало о култури научили (и пороке још на виши ниво подигли , прича нам о старим земљацима Москима Клув.Geogr.гл.26 : У школи су учили да читају и пишу сви паори , на универзитет из колеџа широм Царства Московског) називаше скромно паметним , оног ко је знао да чита и да пише ; оне који су баратали добро народним језиком , проповедник , веома учен човек ..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 15 :

" ...Остали чуде, они су опседнути претеривањем, или лоше схваћени. (ll) Tеолози или проповедници највиши су међу њима , и све ствари које зависе од самог народа , њиховим речима (имају их доста) као реч Божју преносе страсно.
Својом једноставношћу одишу све књиге имају за реч Божију ; све беседе у проповедима, као да је све друго небитно , односе се на здравље и напредак.Поред тога , народни обичаји су Германима непремостив бедем (да се тако изразим варварски) ка деци , иако родитељи данас једноставно више
Употребљавају Германски у свакодневном животу.

ТАЧКА ПЕТА

О РЕЛИГИЈИ СРБА

Скренимо пажњу на разлику између религије Срба пагана и хришћана.Родноверни и остали прави пагани различито гледају на Бога. Постоји само један Бог, и да само је он Господар овога света (како Прокопије каже , (mm) али поштују и Виле , а према Микраелиусу такође и шумске демоне (nn).На крају , ипак, покрштени су са Саксонцима у Х веку. Августинска Конфесија их разликује и одвојено помиње.

(mm)Прокопије књ. 3, гл. 14. .......................................демона називају Царне Бог (црниБог) , добри Бели Бог (бели Бог) Микраел. Књ 2. Помер.цт. 76.У стварности постоје и неки посебни идоли које поштују Ругијани на пример, чији је
Световид : Вагри , чији је Провц : Пољани чији је Шива : Редари , чији је Радогост , о којима код Хелм.Хрон.Слов.,гл. 52. и 53. , међутим Микраел.Пом.књ. 2.цт. 76.их не помиње.Код Бојема Дубр.књ., 1.Истор.Бојем.п.7.обожавају Вида , као и Венди чији је Витеи, весник љубави..."

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 16 :

ТАЧКА ШЕСТА

О РЕПУБЛИЦИ СРБА

" ... 1.И сви Срби , иако тежачки , стрпљиви су радници : а сви Словени гласе за (оо) нестрпљиве слуге.У сваком случају раде прво за себе па онда за Монархију под чијим су суверенитетом ; супротно правилима (pp) живе у демократији , која би се могла одржати , чак и у облику (qq) сачуваном у Германији

(oo)Насупрот својој природи Словенској , и у стању да стално крваре , образовују се , да служе слободни , да служе туђој власти.Она је била главни узрок што су моћни цареви наметнули веру у нашега Бога , и укинули народну, и њихови потомци ће бити неки од значајнијих неверника који су ,
задивили људе.Вид.Микраел.Пом.књ.2.цт. 5.11. и 100.
Хелмолд , књ. 1.гл.2.и Бангер.у белешкама (pp) Просп.књ. 3.
гл.14. ........................................

2.Коначно С.Римско царство допаде Саксонцима и од цара Хајнриха Хватача и Ота Великог наши Сораби бејаше сломљени , укључени у Римску Империју и додељени Германском градовима (rr).Они под Римо-Германском Империјом који добише грађанска права (ss) поштовани су као и Германи старином.Авент.књ. 4.Хелм.Хрон.Слав.књ. 1.књ.8.конф.Витик.књ. 2.Дитмар књ.2.Голдаст.књ. 2.гл.3 каже :Преносе нам стихове старог непоузданог Германског Поете приписане Хајнриху у чије име је особа владала.

Венд , Дан , Сорб, Бомен , Маркоман , Делманц су моји поданици... "

*

Текст у фокусу (срб) страна бр 17 :

" ... (ss)Они су истакли да , супротно жељамаоних који спроводе
Директиве из институција , да и остали становници Лужица треба да уђу у Републику ВенедаСрба , иначе остају под доминацијом Германа (Славенски кметови).Сви ти племићи чија се презимена завршавају на – ИЦ Пановиц , Цитвиц , Росриц , Милтиц , Лотвиц , Марвиц , Цертиц (уколико се покрену) , и остали који су пореклом Венеди , неизвесно , јер Германи доминирају Србима ; могли би успети као древни Серби , чији поседи нису мали, да заслуже права и привилегије , таксе , (што се види из података датираних за Ота Великог) и да буду прихваћени у Германском царству.Генерално их признаје црква и остали.Међу нама , лажљиве су и институције и власти кад реагују.Упаднетеу Саксонски корпус , рецимо као Принцеза од земаља Орднунга из Унтертханена, називају вас љуба кнеза и Склавен /баве се трговином ретким стварима /такође особа Хааб и СутерОд господе Белиебунг потиче /они су и даље стари колони /
ако бацимо поглед на колонисте (потражити други Јунијин закон од Јустинијана књ. 1.инст.тит. 5.исправка) разликујемо староседеоце и колонисте/у одређеном броју добијају надлежности и функције итд.Шта је са осталим уписаним
грађанима , рецимо народ Помераније , колонистима Марке , који су порекла Германског , који проповедају Јеванђеље.Укратко, из Анала Словена Бојема, Пољака , итд , упоређујући све три са Германском историјом , Венеди , који бејаху слободни и добри , сви би требали бити Германи , (који данас корумпирано управљају њиховом земљом ) ; али без обзира на ропство и зло , и ране времена и старих Серба.

САМО БОГУ СЛАВА!



***03

_________________

Кантели: Мапа Краљевине Сербије




Опис: Мапа Краљевине Сербије[1] (490-1345) која се иначе назива Рашка[2] ...на Хемском полуострву[3], како су је видели Италијани, ...344 године од њеног прерастања у Сербско царство[4] (1345-1371).

Назив мапе : „Il regno della Servia detta altrimenti Rascia“
Техника израде : гравура
Димензије : 48,5 x 61,5 cm
Аутор : Giacomo Cantelli da Vignola[5] (1643-1695)
Издавач : Giovanni Giacomo de' Rossi[6] (1627-1691)
Место штампања : Roma (Dicio Pontificia[7]: 756-1870)
Година издања : 1689
Језик: италијански
Писмо латиница
Локација (место чувања) мапе :
Département Cartes et plans – Bibliotheque Nationale de France (Paris, République française: 1945-)
Идентификациона ознака (инв. бр.): CPL GE DD-2987 (5901)

*

[1] Лат. Regnum Serviæ (Regnum Serviliæ).

[2] Лат. Regnum Rasciæ

[3] Балканско полуострво (скр. Балкан). Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Hæmonia classica или Pæninsula Hæmonia). Др Душан-Владислав Пажђерски (пољ. Duszan-Władysław Paździerski), слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (пољ. Uniwersytet Gdański) у Републици Пољској (пољ. Rzeczpospolita Polska), добро је уочио да изворни назив Хемског полуострва потиче од сербске речи – Хум. Код старих Серба реч »хум« означавала је брдо (планину), док је »хумка« представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи – Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи »Хум«: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt:Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел (енг. Jesse Russell) и Роналд Кон (енг. Ronald H. Cohn), када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас, објашњење за њихов деформисани негрчки термин »Хем« (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији (грч. Θράκη, или лат. Thracia), а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου). Израз »Балкан«, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), тј. лат. Philippus Chalimachus када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), тј. пољ. Władysław III Warneńczyk, краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморандуму, који је адресирао на Ватикан (лат. Status Civitatis Vaticanæ). Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), тј. ит. Giovanni Battista Cybo, односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII (владао: 1484-1492), тј. лат. Innocentius VIII и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolæ Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом. Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив – Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853), тј. нем. Johann August Zeune у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.

[4] Лат. Imperium Serviæ.

[5] Италијански картограф и гравер, који је радио у Војводству Модени (ит. Ducato di Modena e Reggio: 1452-1796).

[6] Италијански издавач, штампар и гравер, који је водио најдуговечннију барокону штампарију смештену у цркви „Свете Марије“ (ит. Chiesa di Santa Maria della Pace) у Роми (ит. Roma).

[7] Папска држава.

Фоскарини - "Sono questi popoli christiani di fede serviana"






Слика прва:
Извор и назив дела :

Грга Новак, "Морлаци(Власи) гледани с млетачке стране, Зборник за народни живот и обичаје, Књига 45, ЈАЗУ, Загреб, 1971.
Аутор:Бабић, Љубо - Чулиновић, Фердо (ур.)

Слика друга:
"Sono questi popoli christiani di fede serviana"

Слика трећа:
Назив дела :

Schau-Platz der Natur, oder: Unterredungen von der Beschaffenheit und den Absichten der Natürlichen Dinge, wodurch die Jugend zu weiterm Nachforschen aufgemuntert, und auf richtige Begriffe von der Allmacht und Weißheit Gottes geführet wird



Фоскарини - "Sono questi popoli christiani di fede serviana" - "Ови су људи , тај народ је сербске вере."

Текст у фокусу стр. 594 :

" У својој релацији поднесеној млетачком колегију год. 1572. генерални провидур Далмације и Албаније Фоскарини описује суседне турске крајеве. Дакле у доба док рат између Венеције и Турске још увек траје.
На том територију види он само две врсте становништва - Турке у мањини и хришћане у већини. Хришћане он назива без разлике Морлаци, и додаје ови су људи , тај народ је сербске вере."
70. ("Sono questi popoli christiani di fede serviana ")

(оригин.)

"U svojoj relaciji podnesenoj mletackom kolegiju god. 1572. generalni providur Dalmacije i Albanije Foscarini opisuje susjedne turske krajeve. Dakle u doba dok rat izmedju Venecije i Turske jos uvijek traje.
Na tom teritoriju vidi on samo dvije vrste stanovnistva - Turke u manjini i krscane u vecini. Krscane on naziva bez razlike Morlaci, i dodaje ovi su narodi srpske vjere.
70. ("Sono questi popoli christiani di fede serviana")



Picture
Извор и назив дела :

Грга Новак, "Морлаци(Власи) гледани с млетачке стране, Зборник за народни живот и обичаје, Књига 45, ЈАЗУ, Загреб, 1971.
Аутор:Бабић, Љубо - Чулиновић, Фердо (ур.)
Категорија:Антропологија и етнологија
Група:Етнологија, етнографија и фолклор - периодика
Накладник:ЈАЗУ
Мјесто издања:Загреб
Година издања:1971
Формат:17,5×24,5
Увез:тврди с омотом
Број страница:745
Језик: хрватски, мађарски, пољски, руски, сербски, сербски (ћирилица)

Забиљешке:Садржај: Мирко Барјактаровић: Јањево; Винко Форетић: Неколико напомена о становништву и насељима отока Корчуле; Свен Кулушић: Становништво Задра и Задарске регије; Мирко Малез: Насељавање источне јадранске обале у палеолиту; Мирко Марковић: Сточарска кретања на Динарским планинама; Грга Новак: Морлаци (Власи) гледани с млетачке стране; Стјепан Павичић: Развитак становништва на подручју старе жупе Грђева у Словјеснкој земљи итд.

_________________

Atlas minor Gerardi Mercatoris



Опис: Андалузија[1] и Венди[2]
Извор (назив атласа): „Atlas minor Gerardi Mercatoris a I. Hondio plurimis aeneis Tabulis auctus et illustratus: denuo recognit, additsque novis delineationibus emendatus“
Аутор: Gerhard de Cremer[3] (1512-1594), холандски картограф, математичар и филозоф
Издавач: Jan Janszoon[4] (1588-1664)
Место штампања: Amsterdam (Republiek der Zeven Verenigde Nederlanden: 1581-1795)
Година издања: 1631
Језик: немачки (готица)
Писмо: латиница

[1] Лат. Vandalitia (Vandalusia), араб. الأندلس, или шп. Andalucía. Арабљани остављају траг о овој области у 10. веку називајући је – Андалуш (ал-Андалус), а у 14. веку – Андалиш (ал-Андалиш).
[2] Лат. Venedi, нем. Wenden (Winden), или енг. Wends (стар. енг. Winedas), који сами себе називају – Серби (горњелуж.-серб. Serbja, или доњелуж.-серб. Serby, односно лат. Sorabi, нем. Sorben, или, енг. Sorbs).
[3] Хол. Gerhard de Kremer, нем. Gerhard von Kremer, или лат. Gerardus Mercator.
[4] Лат. Johannes Janssonius.






Вандали и Венди - Миодраг Милановић
http://skr.rs/Irl

***68

_________________

БОРНА СРБСКИ КНЕЗ

Борна сербски (кнез)

Борна је био најпре кнез Гудушчана, а од 818. кнез Далмације и кнез Либурније од 819, а владао је отприлике од 810. до 821. Најстарију вест о Борни налазимо код Ајнхарда, познатог летописца на франачком двору.

Године 818, бележећи како су два сербска посланства ступила пред цара Лудовика жалећи се на Вулгаре, он у наставку износи да су то били “legati Abodritorum ac Bornæ, ducis Guduscanorum et Timocianorum, qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant” (посланици Браничеваца и Борне, кнеза Гудушчана и Тимочана, који су недавно из заједнице с Бугарима отпали и у наше крајеве прешли).
Борна, Тимочанин, био је заједнички кнез Гудушчанаца и Тимочана.

Гудушчанци су српско племе тада настањено у долини Пека. Име су добили по античком граду Гудускум, данашње Кучево, чији се слабо истражени остаци налазе недалеко од данашње варошице Кучева, на супротној страни Пека, при ушћу речице Кучајне. Темељи грађевина овог града, зидани од опеке и камена, протежу се дуж Пека дужином од 4 километра. Дакле, племе Гудушчанаца географски се налазило између Браничеваца и Тимочана.
Борна је склопио савез са франачком државом и са својом војском послат да угуши устанак Људевита Посавског.
Способни кнез Борна убрзо постаје господар у приморској Далмацији. Године 818, пре избијања устанка, он је код Ајнхарда записан само као кнез Гудушчана и Тимочана (dux Guduscanorum et Timocianorum). Већ идуће године, кад је водио на Купи велику битку с Људевитом, био је већ “dux Dalmatiæ”. У трећој години устанка (821.) Борна постаје “dux Dalmatiæ atque Liburniæ”, дакле кнез целе далматинске области.

Из градације ових титула, може се извући закључак: да су Франци Борни, као награду и помоћ, давали све већу власт, на све већој територији, док му најзад нису дали и кнежевски положај.
Борна је погинуо у војном окршају 821. године, а за његовог наследника постављен је његов синовац Владислав. “Interea Borna, dux Dalmatiæ atque Liburniæ, defunctus est, et petente populo atque imperatore consentiente, nepos illius nomine Ladasclavus successor ei constitutus est” (У међувремену умро је Борна, кнез Далмације и Либурније, и по жељи народа, као и сагласношћу цара, његов синовац по имену Владислав постављен је за његовог наследника).
Кнез (Бан), (серб.Порин ( серб.((латин)). Борна, грч. Поргас) је био рани далматински владар јужне Приморске Далмације, која се простирала на подручју Далмације и Либурније те вођа Гудускана и Тимочана, где је владао приближно од 810. до 821. Главна повесна сведочанства о Борни су из више франачких летописа. Стога је Борна први бан на далматинском простору чије име је сигурно записано и датирано у повесним врелима. Неки повесничари верују да је Борна иста особа као полумитски Порин или Поргас о којему пише Константин Порфирогенет у своме делу Де администрандо империо скраћено ДАИ(DAI).

Порекло имена

Борна је био сербски бан, али постоје и мишљења како је био странац кога су на престол поставили Франци;Прим.аут (Борна је био Србин,врбовани вазал од стране Франака,из разлога опасности по своју власт од стране Људевита Посавског).

Контроверзе

Иако се у примарним историјским изворима нигде не помиње као хрватски кнез хрватски историчар Томислав Раукар га сматра првим хрватским кнезом чије је име записано у историјским изворима.Имена с почетком од Борн- се претежно налазе међу Францима нпр. Wалтериус Борнус, Ингелфертиус Борнус, Јоханнес Борнус, али се с друге стране, можда може извести и из сербског (борба) као у именима Боримир и Борислав. По Шимундићу имена Борна, Порга и Порин долазе од глагола поргати < похргати (лупнути, ударити). Постоји и могућност да је то старије античко име ираноаријевског искона. Борна је често повезан с полумитским ликом Порином, или вероватно искривљено са Поргас из грчких извора (Порфирогенет).

Поринова владавина

Бан Порин (Борна, 810.- 821.), је први старосербски владар јужне Далмације који је вишекратно и сигурно записан у датираним повесним врелима (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses и још неколико њихових иначица), јер од његова претходника и оца Вишеслава је једини натпис на недатираној крстионици. Био је син и наследник бана Вишеслава, као владар далматинских Срба 810.-821. са седиштем у Нину. Сматра се да је у доба Борне довршено покрштавање приморских Срба у католике, почетком 9. столећа, о чему нема поближих података.
Територијално проширење Борнине власти се не може сигурно утврдити, али се с највише вероватноће сматра да је владао севеоисточним приморјем Јадрана приближно између реке Раше до Неретве, укључиво у залеђе Лике и далматинску Загору, те севернојадранска оточја. По први пута га писмено наводи хроничар Еинхард: ( лат.Vita Hludowici imperatoris) и назива га под записом за 818. годину "dux Guduscanorum et Timocianorum" (Вођа Гудускана и Тимочана), док је год. 819. био наведен као"dux Dalmatiae". Под 821. годином стоји да је био "dux Dalmatiae atque Liburniae" (владар Далмације и Либурније). Нада Клаић наводи: "Он је такође"dux Guduscanorum et Timocianorum" . ;Прим.аут.(Гудускани и Тимочани нису никаква волгарска племена већ су аутохтоно сербска)., Као челника Далмације и Либурније га наводе франачки хроничари у повесном смислу.
Прим.аут.Нигде нити у једном извору се не спомиње Хрватска(Croatie),толико о тешким фалсификатима хрватске историографије).

Политичко окружење

Борна као и његов нећак и супарник Људевит Посавски, обоје су као вазали испрва плаћали данак Францима. Док је панонско оземље Људевита страдавало од пљачкашких похода фурланског маркгрофа Кадалока, Борна је био лојалан уз Франке јер је од њих очекивао помоћ и заштиту против Срба и династије Свевладовића. Након смрти Карла Великог избили су унутарњи немири између његова сина Лудовика Франачког и иних наследника, чиме је моћ цара знатно ослабила. То је побудило вазалне маркгрофове на већу самосталност и самовољу. Зато је Кадалок из Фурланије чешће проваљивао у суседне сербске земље. Тако је маркгроф Кадалок с војском узастопно проваљивао у посавску земљу Људевита и опљачкао ју. Након што се Људевит на то узалуд жалио франачком цару, подигао је год. 818. устанак против Франака вероатно на потицај Срба и притом су му се придружили сербски Карантанци и Тимочани.



Битка на Купи год. 819

На наговор Кадалоховог наследника, фурланског маркгрофа Балдерика, Борна и Драгомуж с далматинском војском су год. 819. с југоистока провалили у Посавину. У великој битки на реци Купи је тада Борна био поражен након што су његови Гудускани пребегли на страну Људевита. Драгомуж је тада смртно страдао, а Борна је рањен побегао.

Затим је у новембру 819. Борна разбио војску Људевита на јадранском приморју где је зими уништио ту посавску војску исцрпљивањем и герилским нападима за време оштре личке зиме, па су на крају били присиљени повући се у Панонију.

Тада су Гудускани у повлачењу опет прешли натраг на страну Борне чиме је очвршћена снага његове војске.
Наставак рата с Људевитом

У јануару 820. је Борна отишао у Ахен где је продружио заједнички савез с царом Лудовиком. Тамо су одлучили да се против Људевита пошаљу 3 истодобне војске којима на челу требају бити Борна, Балдерик Фурлански и маркгроф Геролд. Инвазија тих великих војних снага у Посавину је почела 820., али је Људевит избегавао битке и повлачио се јужније у брдска упоришта. Надмоћне постројбе Франака и Борнина војска опустошиле су и опљачкале Посавину па су се потом без битке повукли натраг.

Борнина смрт и исход

Идуће године у лето 821. су опет сличне 3 франачке војске опустошиле Посавину без одлучне коначне битке. Притом је бан Борна год. 821. погинуо у борби за једну посавску утврду, а потом га је наследио његов нећак и нови далматински бан Владислав (lat. Wladisclaus 821.- 835.), као франачки вазал цара Лудовика I. У његово доба започињу и прве поморске битке с Венецијом за далматинске градове и јадранске отоке. Год. 823, већ након Борнине смрти Франци шаљу опет нову снажну војску против Људевита Посавског, који је тада у бегу коначно напустио своју Посавину и склонио се јужније у Далмацију тачније у Сисак код његових Срба (Siscia civitate relicta ad Sorabos), где је ускоро убио газду код којега је био у збегу. Потом је даље пребегао код свог ујака Људемисла који га је на захтев Франака дао убити.

Закључак:

Тиме је напокон завршио вишегодишњи устанак панонских Срба од 818.- 823., након чега су Посавина и Карантанија припојене Франачком Царству, док се приморска Далмација и даље развијала као аутономна бановина под властитим челницима. У Југославији се кроз 20. ст. Људевит Посавски славио као први будући претходник Србије, док је неподобни Борна био проглашен сербским велеиздајником, - међутим из хрбатскога аспекта те ствари изгледају обрнуто. Да није било таквог развоја догађаја, сигурно би далматински етнопростор касније изгледао другачије, јер би се победом Људевитове велико-сербске идеје од Карантаније до Тимока, вероватно већ тада почела обликовати нека ранија Велика Србија, док посебне Хрватске у каснијем смислу највероватније неби ни било (или би остала минијатурна у Далмацији), па се данашње постојање Хрватске може пре захвалити Борни неголи Људевиту.



Референце

Еинхард, 818-821 Annales regni Francorum (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses).
Фрањо Рачки, 1877: Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, str. 320-325, Загреб.
Богдан Бинтер, 1956: Згодовина јужних Слованов. Љубљана.
Нада Клаић, 1962: "Људевит Посавски". Ин: Енциклопедија Југославије, 1, Загреб.
Нада Клаић, 1975: Повијест Хрвата у раном средњем вијеку. Школска књига, Загреб. ИСБН 86-343-0472-8
Стјепан Антољак, pp. 19–20.
Фрањо Рачки, pp. 320–322.
Фрањо Рачки, pp. 325.
Томислав Раукар, pp. 26.
Нада Клаић pp. 195.


Литература:

Фрањо Рачки, Documenta historiae Chroaticae periodum antiquam illustrantia, Загреб 1877.

Нада Клаић. Повијест Хрвата у средњем вијеку, Глобус, Загреб. 1990. ISBN 978-86-343-0472-5. pp.

Стјепан Антољак, Извори за хисторију народа Југославије, Задар 1978.

Томислав Раукар, Хрватско средњовјековље, Загреб 1997.

Трпимир Мацан. Повијест хрватског народа, Школска књига, Загреб. 1999. ISBN 978-953-0-61362-1. pp.

Еинхард, 818-821 Annales regni Francorum (Vita Hludowici imperatoris, Annales regni Francorum, Annales Sithienses).

***97

_________________

Смичиклас : Лајош Кошут хрватским изасланицима 1848.г.



Слика 1:
Тадија Смичиклас (Рештово, Жумберак, 1.октобар 1843. - Загреб, 8. јуна 1914.), хрватски повесничар и политичар,председник Хрватске академије знаности и уметности, ректор Загребачког свеучилишта и председник Матице хрватске. Проглашен је за почасног грађанина Загреба
Дела :
"Живот и дела Вјекослава Бабукића" (1876.)
"Спомен књига Матице Хрватске"
"Обрана и развитак хрватске народне идеје од 1790. до 1835"
"Живот и дела Ивана Кукуљевића Сакцинског"
"Живот и дела дра. Фрање Рачкога" (1855.)
"Повиест Хрватска I и II"
У Загребу, Наклада "Матице хрватске"

Слика 2:
Тадија Смичиклас : Лајош Кошут хрватским изасланицима 1848.г.
Књига: Повиест Хрватске II Дио oд 1526 до 1848
Текст у фокусу,стране 477 - 480:

''Гдје је Хрватска ? На карти је не могу наћи.''

Извор и назив дела:
Смичиклас Тадија - Повиест Хрватске II Дио oд 1526 до 1848
Аутор : Смичиклас Тадија
Издавач : У Загребу, Наклада "Матице хрватске"
Година : 1879.
Писмо : латиница






Извор и назив дела :

САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ И ХРВАТА

-Практикум о Хрватима
-Хрвати у својим и туђим очима
стр.: 20
Загреб 2010.

***116

_________________

Украдена историја Срба: УНИШТАВАНА, ПАЉЕНА, КРАДЕНА, СИСТЕМАТСКИ ЗАТИРАНО ПОСТОЈАЊЕ СРБСТВА…

Пред вама је збирка текстова о нашој што украденој, што намерно сакривеној, однешеној и уништеној историјској баштини српског народа, за коју се изгледа нико не интересује. Да је више свесних и поштених научника као што је то био др Војислав М. Јовановић …



Сведочанство о украденој историји

Љиљана Синђелић Николић

Књига др Војислава М. Јовановића – Марамба „Потрага за украденом историјом“ штампана је захваљујући ангажману Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде, љубитеља историје који годинама трага за српским културним благом расутим по свету и Издавачке књижаре „Југоисток“ из Београда.

„Бомбардовање и спаљивање Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, одношење комплетне архивске грађе Краљевине Србије, пљачка архива још у Првом светском рату, затим и у Другом не може се рећи да је то случајност. Неко је то системски радио са циљем брисања историјског памћења српског народа“ – каже наш саговорник, додајући да су Немци током Другог светског рата пљачкали архиве по целој Југославији али да је 95% архивског материјала из српских архива.

„Немци су и у Првом светском рату опљачкали архиве Краљевине Србије, односно Југославије, а затим су те архиве вратили по реституционом уговору иза Првог светског рата. Међутим, нису тада успели а ни касније да остваре свој основни циљ да у тим документима пронађу доказе за ратну кривицу Србије за Први светски рат. То је био основни циљ због кога су пљачкали“, каже Владимир Давидовић.



ОПЉАЧКАНО 40 ВАГОНА АРХИВСКОГ МАТЕРИЈАЛА

Пљачка српских историјских докумената у Другом светском рату предмет је књиге „Потрага за украденом историјом“. Аутор књиге, др Војислав Јовановић – Марамбо (1848. – 1968.) био је дипломата Краљевине Југославије, начелник историјског одељења МИД СФРЈ до 1950. године, професор књижевности Универзитета у Београду, драмски писац и научни саветник САНУ. Како је др Јовановић написао, задатак књиге је да утврди штету коју су у току Другог светског рата архиве Србије претрпеле од непријатеља, пљачком, уништавањем, развлачењем, као и злоупотребом заплењеног архивског материјала.

„Према његовом извештају опљачкано је око 40 великих железничких вагона. Књига садржи огроман списак онога што је опљачкано, на жалост, он није потпун јер су Немци однели евиденционе књиге, матичне књиге, регистре, војне архивалије.

Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији јер је Беч био центар за прикупљање свега онога што је опљачкано у Србији. Огромна је одговорност Бечког државног архива што је део тих докумената уништен.
Али, део докумената је и сакривен и никада није враћен Југославији, односно Србији, мада постоје сасвим очигледне индиције да су ти документи преживели уништавање и да се и данас налазе у рукама Аустријанаца. О томе говоре и чланови Реституционе комисије која је након Другог светског рата радила на реконструкцији опљачканих фондова. Међу истакнутим историчарима члановима те комисије је и академик Василије Крестић који је написао и предговор за ову књигу“, каже Владимир Давидовић.

„Реституциона делегација је имала увид у то шта је опљачкано и шта треба да буде враћено у нашу земљу. Међутим, питање повраћаја веома се искомпликовало. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку, толико су још више показали дрскости када је опљачкану грађу требало да врате њиховим власницима. Изналазили су све могуће начине да осујете посао наше делегације.

Покушавали су да се ослободе обавеза које су проистицале из међудржавних уговора и желели су да задрже оно што им ни по ком основу није могло припасти.

Јовановићева књига представља део криминалне историје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша“ написао је академик Василије Крестић, додајући да „изворну подлогу књиге чине аутентични документи који ничим не могу бити оспорени.“ Од украденог материјала Србији је враћено тек десет одсто архивалија.

НЕСТАО ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД

Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао.

Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи, а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала,“ каже Владимир Давидовић.

Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину, истиче наш саговорник. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“, објашњава Давидовић.



НЕМАЧКА СИРОТИЊА У ВОЈВОДИНИ

„Од почетка осамнаестог века, од времена принца Еугена Савојског, прво у Барању, коју је принц добио на поклон за своје ратне заслуге, па у Банат и надаље дуж леве обале Дунава, непрестано је текла река немачких колониста који су махом били друштвени баласт у тадашњим немачким кнежевинама, сиротиња без икаквог иметка.Према плановима аустријског двора, дуготрајном колонизацијом, уз озакоњен систем олакшица, требало је створити демографску премоћ Немаца над староседелачким становништвом из чега би проистекао и привилеговани положај досељеника у српској средини. У току окупације Југославије, нацисти су се надали да ће у њеним архивама наћи доказе водеће улоге Немаца у војној и политичкој историји Војводине, али документи су показивали да су изразито доминантну улогу у току протекла два века на том подручју имали Срби“, написао је др Јовановић у књизи.

Наш саговорник, Владимир Давидовић додаје: „Кад су схватили да не могу документима доказати своју тезу, они су документе дали на уништење. Српски најзначајнији документи, царске и краљевске повеље нашли су се на пијаци у Бечу. Српски историјски документи, царске и краљевске повеље коришћене су за паковање кромпира, пасуља, јаја, купуса. То указује да је циљ окупатора брисање историјског памћења српског народа.“

„Одељке књиге Војислава Јовановића попут овог о „банатским архивама“ читалац може да доживи као најузбудљивије криминалистичке приче. Међутим, Јовановићу ни на крај памети није било да од једне културне трагедије испреда криминалистичке скаске. О пљачки наших архива он је писао хладне главе и без емоција… Пажљиво је пописао све фондове, серије и збирке докумената који су експедовани из Србије у Беч и Берлин… Да то Јовановић није урадио, данас не бисмо знали шта су све Аустријанци и Немци однели из наше земље као ратни плен и пљачку,“ написао је у предговору академик Василије Крестић.

Наш саговорник, Владимир Давидовић посебно истиче да је књига од изузетног значаја за бројне домаће истраживаче, стручну јавност јер су генерације историчара стасавале не знајући да она уопште постоји.

„У причу о културном благу српског народа расутом по свету ушао сам захваљујући академику Дејану Медаковићу са којим сам имао част да радим, истражујем. Писао је о Србима у Трсту, Сент Андреји, Бечу, Загребу, рубним подручјима српског народа, где се налази велики број уметничких предмета који су доказ квалитета тог народа и високог степена његовог друштвеног и културног развоја. Добар део тог блага је још увек у свету, без праве шансе да буде враћен у Србију. Иако физички није у Србији важно је да то благо буде саставни део корпуса српског колективног историјског памћења и доступно српским истраживачима. Захваљујући књизи сада ће истраживачи тачно знати где шта могу да траже, јер многе земље се не поносе оним што су опљачкале па и не журе да то покажу јавности“, каже Владимир Давидовић.

Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању Београда 1941. је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности


Мошти краља Милутина у Софији, Вуковићев празнични минеј из 1573. чува се у Даблину

БЕЗБРОЈ српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света, што и не би било тако страшно да нам ово културно благо није ишчилело из свести, кажу познаваоци националне баштине. Прецизни званични подаци о српском културном наслеђу ван Србије не постоје, као што не постоји ни национална институција са задатком да трага за тим непроцењивим благом.

- Нажалост, ми немамо „National Heritage “ као Енглези, ни „Центр Национальной Славы России -“ као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило – каже Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом.
- Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Како другачије објаснити да нико не проучава велики број српских рукописа у манастиру Свете Катарине на Синају, где је боравио Свети Сава и који су касније помагали краљица Јелена, краљеви Драгутин и Милутин, а Јоаникије Српски је био игуман.

Процене стручњака указују да је широм света распршено око 5.000 средњовековних рукописа и књига, а да се не говори о иконама, реликвијама, опљачканим музејским експонатима и архивама.
Међутим, чак и прикупљање најосновнијих информација о локацијама где се драгоцености налазе веома је мукотрпно и зависи пре свега од посвећености, вештине, упорности и лукавства појединаца који су спремни за понекад опасне авантуре у паралелном свету иза институција, у коме се мешају научне и квазинаучне страсти, политичке интриге и криминал.

СЕОБЕ И ОТИМАЧИНЕ

ТОКОМ шест великих сеоба у вековима турске доминације Срби су део свог духовног блага носили са собом у збегове, а део су остављали на милост и немилост освајачима.
Оно што није уништено куповале су стране дипломате и обавештајци у оквиру припрема за сламање Османске империје у Европи.

Кад су старине „ушле у моду“ појавило се и мноштво трговаца и лопова који нису имали појма о уметничкој и историјској вредности српских књига, али су савршено добро осетили да се на њима може зарадити.
Тако је дошло до парадокса да највећи део српских драгоцености није покраден у средњовековним османлијским похарама, већ током прошлог столећа када су пљачку српског културног блага извели цивилизовани европски народи.

- Још у Југославији почело је политичко „покрштавање“ српских сердњовековних рукописа – открива др Никола Кусовац, наш истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја. – Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су „стручњаци“ НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други „спасили“ да би их прогласили средњовековним рукописима писаним „хрватском ћирилицом“.
Саговорник „Новости“ додаје да опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено власнику – СПЦ, већ је угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у „музеју Срба у Хрватској“. Тако је у Загребу и завршила Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен.

- Тај материјал је био веома тешко доступан истраживачима – наглашава Кусовац. – Пре сте могли да дођете до баштине Срба у Бугарској и Мађарској, државама с којима смо били у полуратном стању, него до оне у Хрватској и Македонији, где су српске средњовековне богомоље и документи морали да буду називани византијски.

Тек после Титове смрти део украденог блага и реликвија из Војводине, Хрватске и БиХ враћен је Српској православној цркви и смештен у Владичански дом у Пакрацу, који је деведесетих међу првима био на удару хрватских снага.

- Нажалост, то и лично могу да посведочим, јер сам двогледом гледао „зенге“ како из владичанског дома износе старе документе, од средњовековних рукописа до матичних књига и бацају их у пламен – присећа се с тугом Кусовац.
- У Загребу је 1992. миниран музеј СПЦ у коме је такође уништен велики број старих књига и докумената која су сведочила о вековном постојању Срба на тим просторима. Нажалост у последње време поново је актуелно „покрштавање“ српске писане баштине у „хрватске ћирилске рукописе“. Покојни патријарх Павле стално је указивао да српска национална баштина спасена из Хрватске тамо може да се врати тек онда када се тамо врати и народ коме она припада. Сада се та баштина враћа црквама које су уништене, тако да се не зна где она заправо завршава.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ

ВЕЛИКИ део архива из Првог српског устанка, кад је створена модерна српска држава, званично се сматра заувек несталим. Међутим, познаваоци антикварског тржишта тврде да то није истина.
- Примерак Карађорђевог устава из 1806. продала је Колумбија музеју у Њујорку једна дама из породице Карађорђевић – каже Владимир Давидовић. – Један наш епископ још у својој кући држи Карађорђеву ратну заставу коју је претходни власник завештао цркви.

Да је опљачкана баштина „запаљива роба“ без обзира на старост показује и извештај „Потрага за украденом историјом“ о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату, који је скриван 60 година.

У њему секретар државне комисије за реституцију Војислав Јовановић Марамбо упозорава да су Немачка и Аустрија и после Првог светског рата злоупотребиле покрадене документе за креирање историјских фалсификата који су одговорност за светски сукоб сваљивале на Србију и позивале на нови превентивни рат против ње.Нажалост, опљачкани архиви ни до данас нису враћени, као ни благо опљачкано из Народног музеја.

- Ако погледате регистар експоната Народног музеја пре Првог светског рата и њихов попис по окончању рата, видећете хиљаде рубрика с истом белешком: „Није затечено“ – каже др Никола Кусовац. - У аустријском бомбардовању 1914. музеј је тешко страдао и остатак драгоцености је укрцан у железничку композицију за Грчку. Међутим, Шиптари су напали и опљачкали воз код Косовске Митровице, а благо су развукли они, Немци и Бугари. Упркос многим међународним договорима, до данас је у музеј враћена само једна мала римска посуда из Немачке.

Парадокс је, по мишљењу Владимира Давидовића, да је Србија у оба светска рата била победник, а да од Бугарске није тражила опљачкано благо, иако је на то полагала сва права.

- Ризницу Високих Дечана опљачкану у Првом светском рату данас можете видети изложену у музеју у Софији, као и икону племића Дејановића из 14. века украдену из манастира Поганово, крај Пирота, а у Народној библиотеци у Пловдиву је велика збирка отетих српских рукописа – набраја Давидовић.

ТОВАРИ ЗА РУСИЈУ

РУСИЈА чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе „црне канцеларије“ који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.

Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.

- Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову – наводи Владимир Давидовић.
-
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:353723-Ukradena-istorija-Srpska-bastina-rasuta-po-svetu

Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу


Једна од сачуваних страна из Дечанске хрисовуље

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни „Призренски препис Душановог законика“ из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.
Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата.

***136

_________________

Пелцл : Краљ Само је био Сербин

Део текста који је у фокусу (поглавље: Die Czechen):

1. (страна 23)

„Овај Само је био један Словен из земље Серба, тј. из данашњег Мајсена. Овај Сербин је оближњим Чесима дао добар савет, како да нападну надмоћнијег непријатеља и да га поразе.“

(ориг. нем.)

„Dieser Samo war ein Slawe, aus dem Lande der Soraben[1] oder aus dem heutigen Meißen. Dieser Sorabe gab also unfern Czechen[2] guten Rath, wie sie die Feinde mit Bortheil[3] angreifen und schlagen sollten.“)

Извор (назив дела):
„Geschichte der Bohmen von den altesten bis auf die neuesten Zeiten.“ (Erster Theil)



Поглавље: Die Czechen
Страна: 23
Аутор: Чех Frantisek Martin Pelcl (1734-1801), историчар и лингвиста
Издавач: Аустријски Немац Johann Nepomuk Ferdinand von Schönfeld (1750-1821)
Место штампања: Wien и Berlin (Imperium Romanum Sacrum: 962-1806)
Година издања: 1782
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)

Референце :

[1] Термин који означава Сербе (нем. Sorben или eng. Sorbs) на северу Европе, односно у данашње време тзв. Лужичке Сербе.

[2] Изворно се наводи да су у питању Бохеми, а не Чеси, јер о термину Чех (које аутор наводи) нема трагова све до 11. века. Иначе, термин Чех (за народ – у било каквом смислу) није уопште постојао чак ни у време Карла Великог (742-814), тј. лат. Karolus Magnus-а, краља Фруга/Франака (владао: 768-814). Први икад’ забележени помен о Чесима среће се (на кратко) у делу, које је написао Cosmas Pragensis (1045-1125) под оригиналним називом „Chronica Boemorum“ (написана је између 1120. и 1125. године), коју данас Чеси зову „Kosmova kronika česká“ (или „Kronika Čechů“), после се опет само среће латински термин – „Boemus“, све доk се није појавила „Dalimilova kronika“ (око 1314. године), коју савремени Чеси називају „Kronika boleslavská“ (односно „Kronika tak řečeného Dalimila“, или „Staročeská Kronika“), чији је творац болеславски каноник Dalimil Meziříčský, или (по некима) чешки бискуп Hynek Žák Berka z Dubé (-1333). Ова прича се потом појављује и у делу познатом под називом „Kronika Přibíka Pulkavy z Radenína“, које је написао Přibík Pulkava (13??-1380). Искрено говорећи, данас сви, па и сами Чеси сматрају измишљеним податак, који је Václav Hájek z Libočan (14??-1553) убацио у своје дело „Kronyka Česká“ (из 1541. године), да је оснивач народа, легендарни Чех (Praotec Čech), дошао на простор Бохемије 644. године, јер је исти супротан свим другим историјским (читај: неспорним) изворима. Етногеза Чеха почиње (како по страним, тако и по њиховим домаћим историчарима) тек у 10. веку.

[3] Bortheil – стара немачка реч која се више не користи у том изворном облику. Временом је прерасла у нови облик, који се и данас користи, а то је – „Vorteil“.Раније се говорило „Bortheil und Nachteil“, а данас се каже „Vorteil und Nachteil“. Дакле, у овом случају Само их је научио како да победе надмоћнијег непријатеља (непријатеља који је већ у предности).

***161

_________________

Долингер : Серби од Балтика до Црног мора



Део текста који је у фокусу (страна 53):

„Делом од Сармата потиснута, делом потчињена, граничећи се са њиховом територијом, настањивала су земље између Балтичког и Црног мора, између Карпата, Дона и горње Волге словенска племена под именом Венди и Серби.“

(ориг. нем).

„Theils von den Sarmaten verdrängt, theils von ihnen unterjocht, oder auch unabhängig an ihre Gebiete gränzend und von ihnen umgeben, saßen in den Ländern zwischen der Ostsee und dem schwarzen Meere, zwischen den Karpathen, dem Don und der obern Wolga Slavische Stämme unter dem Namen Winden und Serben.“)

Извор (назив дела):

„Heidenthum und Judenthum Vorhalle zur Geschichte des Christenthums von Joh. Jos. Ign. Döllinger“
Страна: 53
Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Döllinger (1799-1890), историчар
Издавач: Немац Georg Joseph Manz (1808-1894)
Место штампања: Regensburg (Königreich Bayern: 1806-1918 / Deutscher Bund: 1815-1866)
Година издања: 1857
Језик: немачки
Писмо: латиница (готица)





Део текста који је у фокусу (страна 62):

„Словенска племена, под именима Венди и Серби, настањују земље између Балтичког и Црног мора, Карпата, Дона и горње Волге.“

(ориг. енг).

„The Slave tribes, under the names of Wends and Serbs, settled in the countries between the Baltic and Black seas, the Carpathians, the Don, and Upper Volga.“)

Извор (назив дела):

„The Gentile and the Jew in the Courts of the Temple of Christ: An Introduction to the History of Christianity“, Volume 1
Страна: 62
Аутор: Немац Johann Joseph Ignaz von Dollinger (1799-1890), историчар
Превод (са немачког на енглески језик): Енглез Nicholas Darnell (1817-1892)
Издавач: Longman, Green, Longman, Roberts, and Green
Место штампања: London (United Kingdom of Great Britain and Ireland: 1801-1922)
Година издања: 1862
Језик: енглески
Писмо: латиница

***179

_________________

Фридрих Рис - «Срби су играли најсјајнију улогу међу Илирима

​НЕШТО ограниченије значење, али значење које ипак прелази далеко
границе једног народа признао је називу Србин један од првих историчара
средњег века Фридрих Рис (Friedrich Rehm). Он је у својој Историји Средњег века (Handbuch der Geschichte des Mittelalters Friedrich Rühs
Realschulbuchh., 1816) писао је
почетком прошлог века на страни 843 , текст у фокусу :

(срб.)

« Срби су играли најсјајнију улогу међу илирским Словенима, и у Влашкој разуму (и данданас) под именом Србин или Сирб све словенске народе с оне стране Дунава ...».

(гер.)

« Die Servier haben unter den Illischen Slaven die glandzenofte Rolle gespielt und in der Vallaschei ders ftebt man unter dem Namen Servier oder Sirben alle slavische Voker ienseits der Donau ...».



Извор и назив дела.
Наслов : Handbuch der Geschichte des Mittelalters
Аутор : Friedrich Rühs
Издавач : Realschulbuchh., 1816
Оригинал из : Аустријска национална библиотека

***211

_________________

Крузиус-Скопље,велики и веома насељени град у Сербској краљевини



Портрет Мартина Крусиуса (копија слике) насликао је Антон Рамслер у години 1590., портрет се налази ( галерија професора Крусиуса ) на универзитету у Тибингену.

Мартин Крузиус (Martin Crusius (eigentlich Martin Kraus bzw. Krauß) * 19. септембра 1526. у Валкерсбруну (сада део Графенберга ); † 25. фебруара , 7 марта 1607 , Грег у Тибингену ) је немачки научник , класичар и историчар који је посебно радио за Швабе (Schwaben ). Од 1559. до 14. фебруара 1607. је био професор на Универзитету у Тибингену.

(I)

Мартин Крузиус у својој књизи спомиње „...Скопље, велики и веома насељени град у Турској у краљевини Сербији”.(„Vscopia, or Scopia, a great and populous City of Turkey in the K. of Servia”).

на страни 342 , текст у фокусу :

(лат.)

" Triballi , alijs Bulgari putantur : fed Nicephoro Gregore Servij funt : quia libro eius 9.cap.15 Michael Bulgariae Rex , a Crale (Rege) Serviorum, ..." ... , у фус ноти стоји "TRIBALLI SERVI"

(срб.)

"Трибали, неки су мислили на Вулгаре , али Нићифор Григора тврди да су то уствари Серби: Бугарска, књига 9.чаптер (део).15 Михајло (Rege) краљ сербских земаља..." ... , у фус ноти стоји "TRIBALLI SERVI"

Извор и назив дела :
Turcogreacia libri 8
Аутор : Crusius , Martin
Место и година штампе : Basilea 1584



(II)

1584-те Католички Клерик Александар Комуловић спомиње да је у Србији („Servia”), Скопље главни град („Scopia principale citta”) и да се налази у средини провинције (nel mezzo della provincia).

Fermendzhin, E. „Acta Bosniae” „Monum. Slav. Mer. XXIII 1892 str.39

*

Извор и назив дела :

Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium : Acta Bosnae potissimum ecclesiastica cum insertis editorum documentorum regestis : ab anno 925 usque ad annum 1752
Аутор : Fermendžin, Euzebije
Impresum Zagreb : Academia scientiarum et artium Slavorum meridionalium , 1892
Поднаслов : ab anno 925 usque ad annum 1752
Серија : Monumenta spectantia historiam Slavorum meridionalium
Материјални опис . VI, 613 str.
Свезак : 23



***266

_________________

Je l' vas samo vikendom puštaju

Koliko je polaris do sada tekstova i dokumenata postqvuo čovjek bi pomislio da hiljade ljudi decenijama pretražuje arhive u potrazi za njima. Hvala Bogu na fotošopu.

_________________
Bubi frubi

Ако си тако сигуран у своју тврдњу, а ти услиукај страницу из оригиналне књиге ( за коју мислиш да је фотошоп-ирана ) без тзв, фотошопа па је постирај овде и демантуј ме. То бар није проблем, имаш наслов књиге, имаш наведену страницу, издавача, годину издавања, ...

Све твоје тврдње без тог и таквог деманта су само обичан шупљак, зар не.

Иначе, какви докази су за тебе релевантни, ако је мало то што наведем писца, наслов књиге, обиљежим страницу, поставим оригинални и преведени текст и дам свима вама могућност да то провјерите, шта је то што ти сматраш доказом.

Једино још да доведем Плинија, Тацита, Шафарика, ... и осталу екипу у БЛ и да организујем предавање у Банском двору.

Не знам чему толики анимозитет, ово је форум, људи износе ставове, са њима се не морамо сагласити можемо их коментарисати, али у свијету науке постоје протоколи на који начин се износе историјске чињенице. Мислим, а и сигуран сам, да ово што ја постирам у потпуности одговара и задовољаве те протоколе.

Коначну истину је тешко утврдити, али је свакако интересантно шта су поједини учени људи писали о конкретној историјској епохи. Што је више њих писало на исти или сличан начин то смо ближи коначној истини. А то је мој циљ, да изнесем на видјело размишљања великог броја независних писаца и поставим питање: Да ли је баш тачно оно што нас учи званична историјска наука или је нешто скривено или скрајнуто нашим погледима.

Зар не?

_________________

Meni nije jasno u čemu se razlikuje ova i ona druga tema kad je sve isto i tami i ovamo, jedino što si tamo iskreno stavio u naslovu da je u pitanju lažiranje istorije?

_________________

Јакоб Грим - СРБ најславније име за све "јужнословене"

Познати немачки филолог, оснивалац модерне германистике, Јакоб Грим, писао у првој четврти прошлог века (у својој књизи ,, Мала сербска граматика Вука Стефановића Караџића “ (Jakob Grimm, Wuk’s Stefanowitsch Kleine Grammatik, verdeutscht und mit einer Vorrede von J. G. 1824. тране XXIII ,XXV ) , текст у фокусу :

(срб.)

«У ствари Србин изгледа најбољи назив којим се могу граматички обухватити сви ови народи (мисли на Јужне Словене) истог порекла и језика. Срб је сам за себе тамног порекла (као и највећи део старих назива народа), али је чисто словенска реч, коју је Добровски држао погодном да постане општа ознака свих словенских племена. Њу срећемо и у западној грани (словенских народа) као и у јужној (Словени који живе у Лужици зову се такође Сорби).
...Према томе, мени изгледа да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југословене. Ниједно друго југословенско племе нема такву историју која би се могла упоредити са сербском ...».

(гер.)

« In der That aber scheint Serbe die beste Benennung , mit der man alle diese Völker einer Abfunft und Sprache grammatisch umfassen fönnte.Serbe , Srb *) , an sich dunfler Bedeurung ( gleich den meisten alten Volfsnamen ) ist ein echtslavisches Vort , welches Dobrowski sogar für geeignet bielt ,die allgemeine Bezeichnung aller slavischen Stämme zu werden **) Auch trifft es eben sowohl unter dem westlichen Zweige , als unter den sudlichen . Die in der Lausisz wohnenden Slaven beizen gleichfalls Sorben , man darf nur nicht darum diese aus den Serben , geschweige die Serben aus den Sorben herleiten.*) ...».


Наслов : Wuk's Stephanowitsch Kleine serbische Grammatik, Томови 2-4
Wuk's Stephanowitsch kleine serbische Grammatik, Vuk Stefanović Karadžić
Аутори : Vuk Stefanović Karadžić, Johann Severin Vater
Превео/ла : Jacob Grimm
Издавач : G. Reimer, 1824
Оригинал из : Универзитет Оксфорд
Дужина : 104 страница

***385

_________________

Ovu Grimovu bajku još nisam čitao.

Lefévre, André Paul Émile - "Les races et les langues"



Андре Лефевр (Andre Lefevre) у свом делу "Les races et les langues", стр. 170. пише , текст у фокусу :

(фра.)

"... la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche
pas de remonter aux plus antiques epoques du parler indo-europeen;
leur grammaire est empreinte d'un caractere tout-a-fait archaique,
surtout dans la declinaison. Le groupe est tres uni..."

(срб.)

"... релативно нова култура Словена ( Серба) не спречава их, да се нађу у најудаљениjим временским периодима индо - европског говора; њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, особито у деклинацијама. Група представља велико (језичко) јединство ..."




Извор и назив дела :
Les races et les langues
Том 76 књиге Bibliothèque scientifique internationale, ISSN 1762-5793
Том 76 књиге Bibliothèque scientifique internationale, pub. sous la direction de Ém. Alglave
Аутор : André Lefèvre
Издавач : Ancienne Librairie Germer Baillière et Ca., 1893
Дужина : 301 страница
Писмо : галика
Језик : француски

***417

_________________

Izdana 1893 nema dokaza o nepristrasnom pisanju.nema autenticnih fotografija niti bilo sta drugo
A i da ima knjigu je pisao katolik po svojoj kulturi.A fra je tad radila....nesto na sjeveru afrike sto ce kasnije pomoc imigrantima
edit: napisi tl;dr na kraju posta i neki snippet toga (too long didn'n read)

_________________
Shoot first,ask question later

Ђовани Б. Палатино о илирском писму

Ђовани Батиста Палатино (G.B.Palatino), италијански калиграф, дело "Libro Novo", издато у Риму 1545.године.
Превод овог документа на Српски језик:



"Треба знати да Илирски народи, илити Склавони, имају две врсте писама, па се источније покрајине служе оним које сличи грчкому, чији је изумитељ био Ћирил, одакле га називају ћирилицом, а друге, јужније или западније покрајине служе се оним, чији је изумитељ био свети Јероним, па га називају буквицом, то писмо је различито од свих других на свету. Требате такође знати да је говор пука онај властити којим се увијек моле, и сви народи разумеју га, као што ми разумемо свој народни језик, врло је богат речима али веома тешког изговора оному који није у њих одгајан од малена, те њим имају писане Мисали , бревијар и молитвенике наше Госпе, па и Библију.
Палатино је писао у Риму 1545-а година".

***468

_________________

О пореклу Бугара
Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818





»Староседелачко хришћанско становништво у овој земљи, раније познатој као Мезија, сада је подељено на две области Сербију и Бугарску, а колективно се зову Сербијани и говоре славенским језиком. Прави Бугари, пореклом су Татари, а дошли су у 5. веку са обала реке Волге, постепено усвојивши славенски дијалекат од својих нових земљака Серба, задржавши само пар речи из њиховог ранијег језика.«



Оригинални текст (енг.): (стране: 132-133)

»The native Christian inhabitants of this country, antiently known by the name of Maesia, but now divided into two districts, denominated Servia and Bulgaria, are collectively called Serbiani, and speak the Slavonian language; for the original Bulgarians were a Tartar people, who came in the fifth century from the banks of the Volga, and successively adopted the Slavonian dialect of their new countrymen the Servians, retaining only a few words of their former language.«

Извор (назив дела/књиге): „Journey from Moscow to Constantinople, in the years 1817, 1818“
Аутор: Вилијам Мекмајкл[1] (1784-1839), енглески лекар и путописац
Издавач: Џон Мари[2] (1778-1843), шкотски издавач
Место штампања: Лондон[3] (Уједињено краљевство Велике Британије и Ирске[4]: 1801-1927)
Година издања: 1819
Језик: енглески
Писмо: латиница

***509

_________________