Сведочанства из Првог светског рата
Citiraj:
Из приче Милана Гачића:
„„Рођен сам у Љубовији. Био сам редов 17. пука. У рат сам кренуо међу првим борцима, чим је добошар јавио да се иде на зборно место. Из рата сам изнео само голи живот. Изгубио сам све - и фамилију и имање - због чега човек има вољу да живи...
На родно огњиште, у Љубовији, кући сам дошао тек неколико месеци по пробоју Солунског фронта и завршетка велике војне. Раније нисам ишао, јер је у мени чежња била убијена. Знао сам да су ми убили и оца и мајку. Писали су ми из Србије, а писмо је, преко Женеве и Црвеног крста, стигло Бугарима, на њихову страну, они су, преко линије фронта, на нашу страну, писмо пребацили помоћу лука и стреле. Било је то на Оштрој Чуки. Писао ми неки Сретен Трлајић:
- Драги Милане, писао је завијено, али тако да ја могу да разумем - могу ти јавити да ти је отац отишао код Борислава, а мајка ти је отишла код Пелагије. И брат ти је отишао за њима... Немој да се секираш, кућа ти је у реду, као што је и моја била у старој Љубовији...
... И све ми је било јасно. Писало се шифровано и завијено. Знао сам да је Пелагија умрла, а отац Борислав изгубио главу. И брат више није био међу живима. Кућа Сретена Трлајића била је раније изгорела, па сам знао да је исту судбину доживела и моја... Стегао сам срце. У себи сам кукао, али нико да не примети. Мозак је отупео, живци се искидали. Чекао сам и ја да погинем сваког трена, али нисам погинуо. Остао сам сам на свету, сам без игде икога. Када је Солунски фронт пробијен, у општој трци сам кренуо и ја у родни крај, али онда сам успорио: чему ћу и куда када више немам ни фамилије, ни дома свога? Стигао сам тек после неколико месеци. Узео сам свеће. Одем на гробље. Једну припалим за мајку, а четири друге за три брата и оца, за чије се гробове не зна... Онда сам дошао на згариште дома. Дуго сам ту плакао, а затим на огњишту запалио једну свећу... Од тада више нисам свраћао у Љубовију, јер ми је било тешко, све ме је то подсећало на младост и несрећу коју нам је донела велика војна... Отишао сам у велики, бели свет, трбухом за крухом, само несрећу и рат да заборавим, али никако да - заборавим... Прекрстим се Богу и нашим светитељима...“
Овако сведочи Миливоје Петровић како се, после пробоја Солунског фронта, вратио дому своме и шта је у Каменици затекао:
"У село сам се вратио тек 1920. Раније се није могло. Ратне обавезе нису дале. Молио сам своје старешине. Говорио сам им: жеља ме страшна мори. Од жеље за кућом и селом ћу да пресвиснем. Приправност је још трајала. Кошкали смо се после рата око граница. Свако је себи грабио што више. Нарочито је кошкања било око нас и Мађара... Баш смо били у Осеку када сам од официра добио објаву да идем кући. Нисам хтео преко Барање. Отуда се још пуцало. Кренуо сам на сам дан нашег православног Божића. Оставио сам пустаре и салаше око Осека и упутио се на југ, дому своме, за којим сам толико година, даноноћно, чезнуо... Ишао сам све пешице. Најпре прођем Руму, па Шабац, а онда се дочепам Ваљева. Познате ми све стазе и пречице. Онда се дочепам Букова између Маљена и Повлена. Идем долином Градца...
"... Управо се зора хватала када сам у родном селу Каменици прекорачио кућни праг. Све било је више него пустош. Прва ме срела снаја. Поранила да радне по опустелом и сасвим упропашћеном домаћинству. Када ме видела - скаменила се. Није знала шта да каже. Није могла и умела да се радује, а мене нешто страшно стегло у грудима, као срце ће из њих да искочи... Отворио сам врата и једним погледом хтео све да обухватим и уверим се да ли су сви живи и здрави.
"... Пре недељу дана умрла су два синовца од последица тек минулог рата, а из болесничке постеље, мајка на умору, пружила је две мршаве старачке руке да ме загрли. Казала је:
- Јој, Миливоје, славо моја, само да си нам жив из оне страшне војне дошао. Толико сам пута за тобом пустила сузу, оплакала те и ожалила. Много пута су у село стизале најцрње вести, па сам ти и свећу палила.
"И сузе су је загушиле док су кошчате руке миловале моју косу. Био сам још млад, неожењен, а поседео сам врло брзо и врло рано, од ратних страхота кроз које сам прошао..."
У свом сећању Миливоје је написао: "Молим се Богу да се ово зло никада више нама и свим нашим потомцима не догоди."
Двојица другова из детињства, ђаковања и младости имала су исту судбину - Лука Перовић и Божа Токовић. Још као чобанчићи заједно су чували стада на осунчаним и травнатим пропланцима изнад Тулара. Друговали су целог живота. Заједно су делили сваку младалачку радост и тугу. У рату су делили исту невољу.
Лукино село Мала Брајина безмало се наслања на родно село Божино - Губавце.
И у велику војни - отаџбину да бране - Лука и Божа кренули су истог дана као исписници и истопозивци. Били су у Првом пешадијском пуку који је формиран на подручју Ниша. Прошли су кроз многа смртна искушења и њихове ратне приче су дуге, узбудљиве и потресне, а о повратку своме дому, у јесен 1918. године, прво казује Лука:
"Када сам дошао у Малу Брајину, трчећи с југа, гоњен неодољивом жељом да видим родно село и укућане, одмах ме туга ухватила: нисам затекао ни куће, ни штале, ни сеника, ни шљивика, ни ограде. Сузе ми ударе на очи. У плачу се почнем гушити. С муком почнем да дозивам: - Хеј, има ли игде иког живог?
"Из једне кровињаре, из шумарка, склоњен од погледа, појави се мој остарели стриц, сав у крпама, налик на просјака. Седео је у колиби и дрхтао. Поред њега ватрица која догорева. Пољубим се с њим, а он заплака. Узбуђен, у сузама, питам га:
- Стриче, где су моји?
"А он испружи руку и у шуми показа једну још мању колибу и с напором, загрцнуто, рече:
- Ено их тамо, војаче мој, у јаду и несрећи, као што сам и сам у јаду и несрећи... Бугари и Швабе све попалили и затрли, а многу чељад поклали, побили и повешали...
"И приђем тамо, и дуго, у загрљају оца и мајке, јецам, јецам. Човек да има гвоздено срце и челичне живце није могао да не заплаче..."
Његов исписник и нераздвојни друг у миру и рату, Божа Токовић се повратка дому своме сећа:
"... После пробоја фронта, у највећој журби, дођем до својих Губаваца. Трчао сам без одмора, без починка, даноноћно. И, када се појавим на следећем брду, преда мном пуче познат предео, знан и драг видик. У простору тражим село, родну кућу, али какво разочарање: видим само згаришта, згаришта, згаришта... С напором приђем нашој кући. Све спаљено и уништено. Гушим се у сузама. Овде је некада била наша сељачка кућа, амбари, штале, шљивици, а сада - пустош. Све обузео коров, перуника и штаваљ... у Церовом гају, изнад кућног огњишта, стоји мала кровињара, травом, лишћем и папрати покривена. Из колибе се појаве жена и девојчица, налик су на просјакиње - голе и босе, у ритама. Дуго ме гледају, али не препознају у француској војној униформи и са шлемом на глави. Тек у неко доба жена гурну девојчицу испред себе и крикну:
- Ено ти, из војне, дошао отац Божо...
"... И моја жена заплака, а голо дете, мршаво и јадно, побеже испред мене, свог рођеног оца. А мало даље, под великим цером, стоји, такође у јаду и крпама, четверо моје уздрхтале дечице. Шћућурило се једно уз друго. Личе на беспомоћне птице у гнезду. Цвилели су од глади. Нигде ништа. Једна оборена каца за џибру или кисели купус - заменила им кућу. Ту су, у тој каци, спавали. Деца унутра, а жена пред кацом...
"... Бугари, Швабе, а нарочито Арнаути их опљачкали и у кости им улили велики страх."
Из Божиног сећања наводимо још само две реченице:
"Тако су ми дани повратка из војне у животу били тежи него сама војна. Засукао сам рукаве и почео да кућим, све из почетка..."
"Никада се више нисам насмејао..."
Када је објављена мобилизација и дигнути Срби да бране огњишта од оних који су крволочно кренули на њих да их затру и униште на њиховим вековним огњиштима, Милан Савић је имао само деветнаест година - још, тако рећи, голобрадо сељаче, рано се оженио и већ добио сина кога је љуљао у колевци. Али, рат није имао за све то ни милости ни обзира. Из свог села Седларе преко Ваљева, Милан је кренуо као регрут на фронт, јер су Аустријанци већ јуришали на земљу Србију преко Дрине. Регрут је, без и једног дана обуке, ушао у ров...
А како је изгледао Савићев повратак, после четворогодишњег смртног искушења, дому своме?
„Пробијемо Солунски фронт“, сведочио је регрут „Дринске дивизије“, и није било те силе која је могла да нас заустави да не кренемо у Србију да видимо своје фамилије и свој родни крај после толико претрпљених мука. Ишли смо као опијени - све дубље, све брже и све даље. Нисмо знали ни за какав страх. Пред Београдом смо разбили последње окупаторске банде, па смо тек онда кренули кућама... То није био обичан ход. То је био јуриш, трчање, без одмора и предаха. Што пре да стигнемо до наших најдражих. Много пута сам мислио на сина који је остао у колевци... Ишао сам своме селу Седларе, једнако узбуђен. Нисам више био ни млад. Моје лице су избраздале дуге и тешке ратне патње и зли дуси. Коса потпуно седа у 23. години... У село сам ушао тужан. Из далека сам видео: плот и ограда око куће - порушени. Оваца у тору није било, а кућа срушена и опустела. Моја жена је истрчала пред мене и повикала, у сузама:
- Хвала Богу када си се жив вратио. А ми чули да си кости оставио на Кајмакчалану, па смо те одавно ожалили и оплакали и за све наше славе и свеце за покој ти душе свеће палили...
И дуго смо, загрљени, јецали... Дете које сам оставио у колевци, бежало је од мене и никако се није могло привићи да има оца без кога је пуне четири године растао... И нисам могао да се радујем: најлепши дани моје младости за мене су остали најболније успомене. Рат је оставио неизбрисиви траг у мојој души и ја се више никада нисам насмејао...
Право му је име било Драгутин, а по деди, из љубави и поштовања, звали су га Стојко, презивао се Стевановић - Стојковић, село Кутлеж, окружје Лесковачко.
Драгутин, односно Стојко и његов брат Димитрије били су у истој десетини, а дивизија се звала Моравска. У војну су кренули уочи Светог Архангела, када су на свим сеоским црквама дуго и злослутно звонила звона која су објављивала почетак велике војне и дизање Срба на оружје да се брани отаџбина од непријатеља који је долазио са севера.
Када се војна завршила непосредно после пробоја Солунског фронта, остало је сећање овог редова из Моравске дивизије:
„Ја сам одмах кренуо кући. Не знам шта ме је то тако снажно носило? Чинило се да имам крила. Нисам знао ни за умор, ни за несаницу, само што пре да се стигне до Кутлежа. Судбина је хтела, после многих рањавања и смртних искушења, да преживимо велико ратно зло...
...Код куће сам нашао оца и мајку, у сузама и чекању да се живи синови врате из војне. Своју жену Милосаву нисам затекао. У рату је умрла, док су мога најмлађег брата Милана, Бугари убили. Осветио сам га поштено... Бог да му душу прости. Брат Димитрије био је бржи у јуришу према кући и успео је, готово трчећи, да стигне два дана пре мене. Пред сам пробој Солунског фронта раздвојили смо се, а дотле смо били у истој десетини, вазда раме уз раме... И код куће настаде плач, цвиљење, ридање, па целивање. А, од домаћинства, некада богатог, није остало, тако рећи, ништа: све попаљено, разорено и развучено. Али, шта се могло - војна је била страшна. Хвала Богу и свим светитељима да се остало живо...
Тако, засучемо рукаве и у слози, Димитрије и ја и остарели отац, колико је могао, почнемо да кућимо и стичемо све од почетка...
...Моја мајка Стамена, остарела и измршавела, непрекидно је, и ноћу и дању, била у сузама. Ми, синови, смо је смиривали, а она нам је овако одговорила:
- Децо моја, синови моја, четири године војне су прошле, а ја нисам плакала за вама. Срце сам стезала и сузе нису квасиле моје лице, па ме пустите сада да се добро исплачем. У мени је река суза...
Поднаредник Марко Бајић у рат је ступио тако рећи са свога кућног прага. Када је фронт ишао преко Сувобора, придружио се српској војсци. Прво је припадао Четвртом, а затим Шестом пуку; прошао је кроз многе битке и велика смртна искушења. Из рата је донео многе ране на себи и одликовања, а међу њима и оно највеће - „Карађорђеву звезду.“
Бајић је свој повратак дому своме овако запамтио и описао:
„Демобилисао сам се тек почетком јануара деветнаесте. Служба није дала да кући кренем раније. Наш пук је био у Печују. Још смо се, због граница, са Мађарима, гледали преко нишана. Молим и преклињем своје старешине да ћу пресвиснути од велике жеље за кућом и мојим укућанима на које мислим и у сну и у јави. Најзад добијем објаву и скинем униформу. Са севера сам кренуо у зору. После два дана и две ноћи разне вожње, а највише пешачења, кући сам, у село на Сувобору, стигао у девет увече. Носио сам ћебе и шињел, јер беше велика студен. Куцнем на прозор. Жена ме познала по гласу. У радости је крикнула:
- Ево, мој Марко из војне најзад стигао!“ И грунула у плач и ридање. И ја нисам могао сузама одолети...
...А нашао сам их несрећне, у једној собици, у поп Милиној кући. Два детенцета, као два штенета, збила се између неких сандука и гаравог шпорета, па се греју. Шћућурили се и све се тресу од студени и страха. Веће сам их оставио одлазећи у рат него што сам их, после четири године, нашао. Начисто пропала од глади и беде. Жена са себе скинула оне рите, па их покрила, а она остала гола, такође, од зиме цвокоће зубима...
Кроз плач, бришући сузе, питам жену где је друго двоје деце. Одлазећи у војну, код куће сам оставио четворо. И она, једнако се гушећи, исприча како су их окупатори отерали у логор у Швабију или Мађарску и тамо су деца, од глади и болештина, помрла. Никада им за гроб нисмо сазнали... Стегао сам срце и засукао рукаве. Почео сам да радим наше землоделачке послове. И у беди се морало живети, а надежда да ће бити боље никада ме није напуштала...
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
