banjalukaforum.com

Интервју Владике Захумско-херцеговачког и приморског Григорија РТРС-у
Датум: 06. 04. 2004.
Рубрика: Православље

Свештенство епархије Дабробосанске у саопштењу које је издало поводом тешког рањавања свештеника Јеремије Старовлаха и његовог сина Александра у Палама упозорило је да ће прекинути сарадњу са свим међународним институцијама у БиХ и органима власти РС и БиХ ако најхитније не подрже њихов став и затраже осуду акције СФОР-а и казне злочинце. “Надамо се да ће сви одговорни у овој земљи, почевши од најодговорнијег Педија Ешдауна, преко власти у Сарајеву и Бањалуци, данас да се стиде”, наводи се у саопштењу. Документација о, како је наведено у саопштењу, бруталном чину на Палама биће послана свим европским институцијама и хришћанским црквама у свијету, од којих ће бити затражена помоћ и заштита за основна људска права на живот и исповиједање вјере, како свештеницима, тако и вјерницима. “Дужни смо да, као људи вјере, који знају да цијене свачије пожртвовање, изразимо захвалност особљу болнице у Тузли, јер је часно и професионално до сада обавило свој посао”, истиче се у саопштењу свештенства епархије Дабробосанске и чланова делегације Светог Синода СПЦ.




Владика Захумско-херцеговачки и приморски Григорије је оштро осудио догађај у Палама и, између осталог, изјавио: “Господин Ешдаун је очигледно врхунски неспособњаковић, који никад и ништа за вријеме читавог свог мандата није урадио. Морамо да кажемо да су и власти у нашој земљи такође неспособњаковићи. Видите какве су њихове изјаве – не знају ни куд су пошли, ни што су дошли, ни шта су рекли, ни шта хоће, ни шта се сад, уствари, збива. И шта да радимо? Али, ја вјерујем у снагу овога народа и у снагу Духа, која је јача и од оружја, и од силе и нарочито од лицемјерја, од лажи и преваре. То је оно што ће побједити, само требамо издржати




Изјава господина Григорија, саопштење Синода и цијели трагични догађај били су повод за разговор са Његовим Преосвештенством.
Преосвећени, у изјави датој синоћ оштро сте се осврнули на рад свих који владају и одлучују у БиХ данас. У чему је, по Вашем мишљењу, одговорност високог представника и уопште представника међународне заједнице у последњем трагичном догађају?

Не знам баш сасвим тачно шта сам све синоћ рекао у свој тој агонији, али, у сваком случају, морамо некога да позовемо на одговорност, зато што се ради о кршењу основних људских права, грађанских права, а да и не говорим о вјерским осјећањима и слободама. Људи који су починили злочин су управо они који би требало да направе ред у овој земљи, ма каква и ма колика да је она и ма каква да је њена прошлост. Очигледно да они посједују једну изванредну неспособност да то ураде, али имају зато изванредну претензију да су врло способни и да то нико други не би знао да ради осим њих. Вјероватно је то изазвало такву моју реакцију.

Повод за реакцију је, као што свакако знате, невјероватан акт војника СФОР-а у Палама. Они су добили инструкције да нападну кућу оца Јеремије Старовлаха у Палама, под изговором да се тамо скривао Радован Караџић, који је оптуженик за ратне злочине. Моја логика је сасвим другачија од њихове – ја не могу да замислим да један толико гоњен човјек може да се скрива на једном тако видљивом мјесту, у свештеничкој кући која се налази у сред града, око које обилазе двије улице, која има мноштво прозора, у којој се не би могао миш сакрити. Логика говори да они уопште тамо нису тражили Радована Караџића.

Рецимо, да кажемо да је тражен неко други ко с њим има неке везе, или да тај свештеник има неке везе с њим – а нема, у то сам увјерен – могло би да се каже да су хтјели да изведу неку акцију, препад, претрес, па да нешто сазнају и дознају. Војска су, траже и хоће да нађу. Али, за не повјеровати је да нађу тамо два човјека у пиџамама, који су тек устали из кревета и да их неколико десетина специјално обучених и специјално опремљених војника тако унаказе да они, ево,већ данима не могу да дођу до свијести, и да их онда такве однесу у болницу и оставе их у ходнику ништа ником не говорећи и не обавјештавајући особље те болнице. И онда се ствар потпуно обрне, логика се потпуно усмјери у другом правцу. Други правац је да је постојала зла намјера.

У чему је овдје одговорност високог представника? Одговорност високог представника је у томе што се он представља да је тај који штити нас и који би требало да даје један демократски облик живљења у овој земљи. А он је сушта супротност томе и једино што понавља од како је дошао на власт јесте да морамо ухапсити Радована Караџића Наравно, сви смо ми зато да свако за своја јавна дјела одговара пред грађанским судом, а за она тајна и за она јавна сви ћемо одговарати пред Господом, на Његовом суду. Немам ништа против тога – ако хоће да хапсе Караџића, нека хапсе Караџића. Али, људи моји, дајте да једном више повучемо црту. Не можемо због Караџића да хапсимо цијели један народ. Нека господин високи представник, који је очигледно једна фигурица и такве су његове способности, једноставно хапси Радована Караџића и ради свој посао, а не да хапси цијели народ.

Ако хоће да хапсе Караџића, тешко је повјеровати да они њега не могу да ухапсе, али ако хоће да га ухапсимо ми, онда је ту већ проблематична цијела ствар. Ми немамо проблем са Караџићем, они имају проблем са Караџићем, али они стално нама, цијелом народу, хоће да наметну свој проблем. И хоће да ми идемо и гањамо Караџића по шумама и горама, да га хапсимо и онда да они кажу: Ево, видите како смо ми генијални. Међутим, ми то нећемо. Ми хоћемо да радимо свој посао, хоћемо да идемо на њиве, у школе, да идемо у риболов, да играмо спорт, да идемо у цркву да се Богу молимо. Ми би да нешто радимо, ако можемо да радимо, ако нам ишта дају да радимо. Али, како успијешно стварају атмосферу да се ради, све више људи остаје без посла, све више људи немају хљеба да једу, а све више времена се само прича о томе и гања се Караџић. Ето зашто сам рекао у својој изјави да је високи представник неспособњаковић.

Све што је икад урадила и направила међународна заједница код нас то је она зграда у којој сједи господин Ешдаун. И ако су офарбали неку школу и ако су дали дјеци неке пластичне меде и зеке, то је сва помоћ коју смо добили од међународне заједнице за ових протеклих девет година. То не може нико да им каже, нема човјека да им то каже. Ја то кажем излажући свој живот у опасност, јер видимо да је отац Јеремија изложио свој живот. Њима нико не смије ништа да каже јер су осветољубиви. Али они кажу: Не, ми смо добри, ми смо успјешни, али ми би смо то све урадили кад би ви ухапсили овога, па онога, па још тога, па још само онога, па кад би се ви сад сви предали и предали један другога, ми би све то урадили. Говорио сам то већ једном: дајте људи да подвучемо црту коначно. Је ли треба хиљаду Срба или петнаест хиљада Срба да се преда у Хаг? Ево, први ја ћу поћи. Идемо петнаест хиљада нас да се жртвује тамо, неће бити први пут, али нека живи ових остали петсто-шесто хиљада.

Караџић има своју савјест, има свој проблем. Они њега јуре, он им бјежи, ми немамо ништа с тиме. Али, они нама то намећу, а наши људи су прости и убоги, или су под притиском, па не могу то да разаберу. Нисам видио Караџића годинама, деведесет шесте сам га видио посљедњи пут, кад је у Требињу био Свети Василије. Немам ништа против Караџића, немам ништа ни много за. Херцеговина је у рату у којем је он био предсједник изгубила долину Неретве и изгубила трећину требињске општине. Не могу да се одушевљавам тиме, нити сам се икад одушевљавао, ни ја ни мој претходник. Али, они кажу: Он крије Караџића. У Тврдошу га кријем, кроз који пролази дневно хиљаду људи? Ево, нека дођу овдје и нека спавају ту, нека виде. Неће они то, они хоће да стално подгријавају то како га ми кријемо, како смо зли и наопаки.

То је велики проблем и то треба већ једном да се разјасни: ко кога овдје више тражи и шта хоћете ви више од нас, људи? Реците нам отворено, шта више хоћете? Хоћете да нас убијете, хоћете да нас понизите, или шта? Двије ствари Срби никад неће прихватити – да буду издајници и да буду лицемјери. Много мана имамо као народ, нерадни смо, лоши смо и тако даље, али ми нисмо лицемјемјери, него смо оно што се види да јесмо.

Не штедите критику ни када су у питању власти Републике Српске. Каква је њихова одговорност и имају ли је уопште пред властитим народом?

Њихова одговорност је управо у том лицемјерју. Они као јесу наша влада, јесу наши представници, а у ствари нису. Јер да јесу заступали би оно што тражи од њих народ. А народ од њих тражи да кажу: Стани, бре, чекај, има нека мјера, има неки закон, има неки ред, не можемо више дозволити да нас овако третирају, по цијену да се смијени један, други, трећи, петнаести, није битно колико њих да изгуби позиције. Пуна је ова земља способних људи и нико од нас није најспособнији. Нити сам ја најспособнији да будем владика, нити је онај најспособнији да буде предсједник. Али они то неће, мученици. Они свој идентитет, своје постојање црпе из те столице на којој сједе и неће да се из ње помакну, по цијену да сви изгину. Ето, то је моја критика њима. Ма, нека кажу: Нећу више овако да владам и да ме понижавају, и имаће достојанство, биће људи, то им је вриједније него да им сто пута пише да су били предсједници ове или оне општинице. Али, немамо ми такву власт, нема ту људи.

Проблем је та безљудица и систем који намеће да бирамо свог предсједника између три идиота. То се назива демократијом. Није то демократија као што је некад била – знамо се добро сви међусобно, па бирамо кога ћемо за главара, нећемо Павла, хоћемо Јована, Петра и слично. А било који предсједник данас је члан неке партије, која је сва искомпромитована – а искомпромитоване су све – па онда та партија даје њему идентитет у једном извитопереном облику и ми морамо да гласамо за њега, па како нам Бог да. Имамо владу, али немамо владу, имамо предсједника, али немамо предсједника. Сами су себе довели у позицију да се само тако зову. То сам говорио и прије, али ко слуша неког владику из малог Требиња, које је у медијима сво прокажено, а уствари је потпуно један отворен град, без икаквог злочина.

Говорио сам прошле године кад је у Требињу погинуо младић Немања Чихорић: Немамо ми државу. Ко је то чуо? Нико није чуо. Умјесто да су рекли: Па, чекајте мало, људи, погинуло нам дијете. Не знамо гдје смо, шта смо, куд смо. Ништа нису урадили. Сад су им погинула два човјека, и нама су погинула два човјека, и умјесто да кажу: Па, чекајте, људи, не може више овако, они нешто промрмљају и помисле: Добро је, остао сам ја. Трагедија. Не могу да кажем да људи из позиције и опозиције немају добру намјеру, већину их и лично познајем. Неки ме поштују, неки ме не поштују, неки ме мрзе, али ту немам личне проблеме.

Дајте да кажемо већ једном: попу поп и бобу боб. Рецимо сви једни другима отворено шта мислимо. Нека кажу мени пријатељски, непријатељски, свеједно: Ти гријешиш. Можда је тачно, али кад ми кажу: Ти чуваш Караџића, ти си у спрези са СДС-ом, шта да ја радим? Трпиш такву једну клевету, такву једну глупост, све док не кажу: Ти си сакрио Караџића у својој соби. Ја кажем: Није истина. – Јесте. – Није. – Јесте, дође и убије те. Добро, убије ме, али шта је добио тиме, ко је шта добио тиме? Нека убију мене, и вјерујем да има на стотине људи који би исто тако рекли: Ево глава, само да ова дјеца почну живјети нормално.

Да ли нам управо догађаји од прије два дана казују да ни један појединац у Републици Српској није зашm