banjalukaforum.com

ok vader..pozdrav.

svidio mi se post koji si poslao.
vec neko vrijeme razmisljam o organizacijama, mozda mladih ljudi, posto sam i ja medju tom grupacijom, koja bi branila istinu, pravdu i ljubav.

mislim da je neophodno postojanje takve organizacije prije svega jer bogate zemlje ovde, u nasoj okolini, finansiraju sve moguce organizacije pod nazivima "drustva za zastitu ljudskih prava" a zapravo su to organizacije koje gaze i pljuju na sve sto je dobro i pravedno.

treba nam jedna istinska organizacija za zastitu ljudskih prava.
mnogo je mladih danas angazovano u organizacijama koje finansiraju zapadni mocnici da bi preko njih pripremili tlo za svoj "prodor na balkan".

neznam, postoji li takva organizacija koju zamisljam, jer ocito da SPC nije dovoljna.zlo je veoma jako.

veliki pozdrav svima.

p.s. mozda ovo postane inicijativa za stvaranje jedne takve organizacije?

Covek se rodi i krene da kusa zivot.
Prodje put trnja, put zvezda, put iskusenja .
Prodje i put pomirenja.
Za to je potrebno vreme, jer zivot se ne moze nauciti za jedan dan, ako se ikada uopste moze nauciti.
Vreme mudrosti je obicno vreme poznijih godina, kada se telo umiri , kada duhovnost dolazi na prvo mesto.
Tada je vreme da, u ambijentu Bozijeg mira, covek potrazi velike duhovne svetove, koje ce prizvati iz svog i tudjeg zivotnog iskustva, da da svoj doprinos zivotu i saznanju njegovog smisla.
To je vreme za manastir, za osamu.
Pre toga , sem kod izuzetnih, jos suvise hemije , energije, radoznalosti kola nasim bicima da bismo mogli da se posvetimo u potpunosti Bogu i monaskom zivotu.

Ne treba omalovazavati zivotno iskustvo koje se stice samo neposrednim zivljenjem . Jer svako licno mora ostaviti nesto iza sebe. To je zapis koji smo dobili od Tvorca kada smo dosli na ovaj svet.
Monastvo je plemenit priziv.
Ali sve u svoje vreme.

" Ima vrijeme za sve..... Svaki covijek mora znati kada mu je vrijeme...."

Lijepo rečeno.
Milena dobrodošla.

_________________
UIOSDSAHA

pozdrav mileni i od mene

I ja pozdravljam Milenu i želim joj dobrodošlicu

Samo bih malo komentarisao



Ja bih rekao: vrijeme mudrosti je obično vrijeme (tek) poznijih godina, nažalost.

Ne trebamo duhovnost ostaviti tek za poznije godine iz više razloga.
Glavni je taj što za duhovni rad nije dovoljan ni cijeli jedan život a kamoli tek nekoliko godina ili i deset godina pred kraj života jer čovjek je tada opterećen i staračkim bolestima koje mu nisu mile i u takvim uslovima je vrlo teško raditi na svojoj duhovnosti.
Pored toga, ko nam garantuje da ćemo imati (doživjeti) te "poznije godine"?

Mudri Solomon je lijepo rekao:

"Ali opominji se Tvorca svojega u mladosti svojoj prije nego dođu dani zli i prispiju godine, za koje ćeš reći: nisu mi mile" (Propovjednik 12,1)


Ljudi mogu sasvim lijepo od mladosti raditi na svojoj duhovnoj izgradnji uz obavljanje ostalih dužnosti svakodnevnog života. Manastir i monaštvo nisu neophodni.

Обо је тема о монаштву, јел тако ? Ево нешто о томе:

МОНАШТВО И БРАК

Ко није сједињен узама брака, каже Св. Јован Златоуст, собом не представља целог (човека) већ је лишен половине. Муж и жена су један човек. Овде је важно да напоменемо да они хришћани који се одлуче да приме монашки завет, нису усамљени, односно не представљају пола човека. Монаси и мона-хиње на пострижењу добијају своју другу, духовну половину од самог Господа Исуса Христа. Тако они представљају и живе савршенијим обликом живота о коме говори апостол Павле: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2:20).

Св. Атанасије Велики у својој Посланици монаху Амуну веома лепо говори о путевима брачног и монашког живота па каже: постоје два пута у животу, један умерени и животу прикладни, мисли се на брак, а други је анђеоски, и најсавршенији, а то је девичанство; те ако је ко изабрао светски пут, то јест, брак, неће за то прекору подлећи... јер и он сам приноси плод по тридесет; а који је заволео пут чисти и надприродни, премда је то сурови и тежак пут наспрам првога, добиће зато дивни дар, јер ће донети савршени плод по сто.

Честити монашки живот је заиста тежак, јер су данас монаси и монахиње - земаљски анђели, више него икада изложени великим духовним искушењима и презиру од света. Ипак, њихов труд неће остати ненаграђен јер ће: за трпљење дати Бог спасење, како је говорио блажени Максим јуродиви Христа ради. Колико су шуме у планини чувари нашег телесног здравља (јер нам чисте ваздух који удишемо), толико је наше честито монаштво чувар наших душа, јер се они моле за спасење наших душа. Када спавамо или када своје свакодневне послове радимо, њихове нас молитве топло греју. Те молитве допиру до срца и оних људи који презиру или не схватају жртву монаштва. Јер као што се родитељи жртвују за своју децу, кућу и ближње, тако се монаси и монахиње жртвују целим својим бићем за Господа, Цркву и верни народ. Родитељи се радују када виде напредак своје фамилије, исто као што се сви честити монаси и монахиње радују духовном напретку Цркве и верника.

Мајка Црква и сав Њен народ, такође се радује сваком благочестивом монаху и монахињи који честитим животом, чувају верност своме Жениху Христу. О том животу је веома лепо казала света монахиња Макрина, сестра светог Василија Великог речима: Мој Жених је жив у надању (очекивању) васкрсења и не би било добро не сачувати му верност.

Такође је важно напоменути да они мушкарци и жене који нису везани брачном заједницом, нити су душом везани за Бога, већ своје време проводе у телесној разоноди, пијанству и душеморству, чине велики грех. Спаситељева осуда неверног слуге који је сакрио свој талант (Мт. 25:14-30) односи се у ствари (поред осталог), на све оне људе који избегавају своје животне обавезе према породици. Они у себи крију талант добрих очева, и брижних мајки јер је Господ свакога благословио неким даром.

Наша вера без љубави и подвига (жртве) је безживотна. Када сагледамо монашки и породични пут, видећемо да и један и други носе Христов јарам. Оба пута су тешка, али сви они који са вером прихвате тај јарам, добиће помоћ од Бога који је казао: "Јарам је мој благ и бреме је моје лако(Мт. 11.30). Они који одбијају да приме тај јарам, већ се одају лагодном животу, немају удела са Христом ни у овом ни у небеском свету. Зато је велика штета за њих, њихове родитеље, народ и Цркву да живе без циља и сврхе у овом кратком земаљском животу.

_________________
Маран Ата

rio, odlicna je tema koju si postavio... sto se tice broja monaha , stanje je blago ocajno. ne trebamo dalje gledati od Hilandara, koji sada broji oko 20 monaha i 10 iskusenika, a nekada ih je bilo na stotine. malo je ljudi koji nose to u sebi, tu izistinsku snagu i ljubav prema Bogu da mogu da se odreknu svih iskusenje koja su svuda oko nas u ovome drustvu. ako samo vjerujes i ides u crkvu, postis postove prema crkvenim pravilima, ljudi te gledaju sa prezirom i govore da nisi sav svoj, a zamisli tek kada bi razmisljao o ovako velikom korako kao sto je monastvo. jedna casna sestra je rekla onako narodno: "ja koga god znam da se zamonasio, nije se pokajao", ali opet, to mora da nosis u sebi. nije prijatno razmonasiti se ili tako vec nesto. nista prije monah nece otici u carstvo nebesko nego jedan covjek koji pobozno zivi i ima porodicu. na nama je ako nista drugo da te ljude podrzimo u ovom ili onom pogledu, jer istina je da ih je sve manje i manje. nedavno sam imao priliku da sa jednim svetogorcem popricam o tome i on kaze: brate moj, nece proci puno vremena kada cemo se morati kriti po pecinama, a sateliti ce da nas traze i ljudi ce da pokazuju prstom na nas i da vicu:" evo ga, drzi ga"