Мало подужи текст, али апелујем да га прочитате јер ће многи да се препознају у њему...
... о Хесеовој духовности из перспективе Православног Хришћанина. Одговорићу укратко и, надам се, јасно.
У доба док још нисам пришао Цркви, ја сам Хесеа читао као и већина младих - не као пуку литературу, него као животну философију. Дакле, нисам читао, него гутао.
Признајем: вешто је написано, заводи. То је типично пубертетска литература, читљива управо у доба у коме се код младих буде питања: "Ко сам? Одакле сам? Куда идем?" Ту су и пубертетска осећања: незадовољство собом и светом, побуна против ауторитета оца и Бога Оца, недефинисано полно осећање ("полиморфно перверзно", рекао би мрачни Фројд). Уз то, и жеља да се магијски потчини свет, да се буде "изнад" осталих просечњака, који нас, ето, "не схватају", нити то могу, јер немају наше "дубине и висине". А
Хесе пише о томе. И нуди излаз: окултно, Далеки Исток.
Многи млади дошли су у контакт са окултизмом и орјенталним религијама читајући Хермана Хесеа. Нарочито код нас, у доба комунистичке страховладе, када су Хесеове књиге биле прави "хит" међу средњошколцима и студентима, који су у њима тражили смисао изнад хоризонталног и живот уместо животарења. Гладни духовности, млади су се хранили Хесеовом прозом, причали о њој и веровали јој. У "Степском вуку" читалац се сретао са потрагом за идентитетом која у младе дане, нарочито ако у њима нема Христа, може бити и очајничка. Главни јунак романа Хари Халер је "степски вук": поносан, усамљен, опасан. Средина га не разуме. Својој пријатељици Хермини каже; "
Ђаво је дух, а ми смо његова несрећна деца. Ми смо отпали од природе и висимо у празнини". То је осећај савременог пубертетлије, врло емоционалног, несигурног. И да нас средина не би повредила, решавамо да се "откачимо", да ставимо на себе неку маску изузетности и да имамо свој "имиџ", како нас окружење не би препознало.
А Халер своју студију о степском вуку и посвећује само "лудацима" - "позитивним откачењацима". У тој расправи говори се о две душе - божанској и сатанској - које поседује сваки уман и осећајан човек, о потреби да се "ја" интензивно троши...
Харијев познаник Пабло своје поље свести "проширује" употребом дрога, које даје и самом Халеру (дивинација ?!?). Сви о којима Хесе пише осећају овај свет као "блато" у коме су они "елита" осећајних и горких.
Да би се достигла космичка хармонија, треба се, као Хари, препустити океану оргијастичког плеса, путоваља по просторима "иза огледала" у којима се човеку нуди "Камасутра" и далекоисточне мудролије. Харијево "ја" распада се на легионе који се наново сабирају, итд.
Па ипак, најкарактеристичније Хесеово дело је "Демијан". Као што и сам знаш, у њему је реч о одрастању једног младића, Синклера, кога школски друг Макс Демијан посвећује у тајну "изабраности". Пре свега, учи гa да су Каин и његово духовно потомство смели и одлучни борци против "судбине" (Бога) које су слабићи осудили као злочинце; наговара га да презре десног, смиреног разбојника, који је, гледајући Христово страдање, доживео покајање и да се определи за левог, доследног у злу... Након што му је показао снагу своје воље и парапсихичке способности, Демијан је отворен - треба, поред Бога добра, обожавати и ђавола и зло.
Млади Синклер, инициран, почиње да пије и блудничи, мада то мори његову чедну душу. У последњем степену иницијације сазнаје за Абраксаса, који је "у исти мах и бог и ђаво" и коме се треба клањати уместо Христу.
Ти си свестан да овакве идеје нису могле а да ие утичу на бунтовну младеж Запада (а цео свет је данас Запад).
Хипи револуција нудила је да се окуси све: Каинова браћа и сестре, "степски вукови и вучице" пробали су оргије, дрогу, будизам и кришнаизам, магију и окултизам. Веровали су у Абраксаса, који је значио сједињење добра и зла у "пиру целовитости", ослобођења од свих етичких и друштвених норми. Хесеова идеологија није се ни по чему (осим по хуманистичком "премазу") разликовала од поклича енглеског сатанисте Кроулија: "Чини оно што хоћеш и нека ти је то једини закон". Хесе је лако постао један од гуруа Новог Доба ("The New Age") у коме идеали Хришћанства бивају замењени синкретистистичком религијом астролошке епохе Водолије. Све вере ће се ујединити у име "тоталног човека" - Абраксаса...
Мигуел Серано је приликом читања "Демијана" такође осећао снагу и изабраност, а ту је нашао источњачки релативизам којим је, иначе, одушевљен. У Индији
"апсолутно не постоји, а ако је бог тако немоћан, такакв је и демон". По Серану, да би западни човек постао целовит, он мора прихватити Абраксаса, "Христа Атлантиде"... С таквим мислима и осећањима, Чилеанац је посетио старог Хесеа. Хесе још при првом сусрету тврди да је "Ји Ђинг" књига која може да измени живот. Вера је непотребна, наставља писац "Демијана":
"Ако можемо да живимо у машти, онда нам није потребна религија, јер помоћу маште можете да разумете да се човек после смрти отелотворује у универзуму". Оно што је за друге Бог, за Хесеа је природа, космос. Али, без личности, без персоне, љубав је незамислива, буни се Серано, барем на Западу. Зар то утапање у космос не негира личиост? Хесе каже:
"Истини за вољу, можда је на Западу идеја персоне извор неких болести, а можда и проклетство нашег постојања".
Затим су разговарали о кундалини, змији хиндуистичког тантризма која човека
"води дуж стазе ослобођења" и која је
"склупчана на дну кичменог стуба и представља и РАЈСКО ДРВО"... За Хесеа, кундалини је чисто знање. Па ипак, он сматра да западњаци не могу баш успешно да се баве јогом:
недостаје им контемплативна атмосфера Индије...
Тужно је било Хесеово умирање, мирење са "губљењем себе" ради "преласка у чист облик". Пред крај је написао песму "Шуштање сломљене гране" у којој
о грани (себи) каже: "Без лишћа, без коре, ЈАЛОВА ЈЕ и бледа". Са Јунгом је био повезан. Сматрао је да су се знали у некој од "претходних инкарнација". Кад је Хесе умро, Серано, амбасадор Чилеа у Београду, седео је у слушао Бахову "Мису у Н-молу", омиљену Хесеову "магијску" музику. Настоји да своја чула позајми покојном познанику. Затим приређује трпезу, за коју позива "своје утваре и легенде"...
Ти знаш да је благовест Христова благовест о бескрајној вредности личности, о човеку који је прозван да се кроз Цркву обожи и да од грудве блата постане усвојено чедо Божје.
Питам се зашто данашљи човек тако мало жели да буде чедо Божје и тако много жели да је бог самом себи...И зашто своју гордост прикрива, попут Хесеа, са толико много "метафизичког сентиментализма".
Поздрављам те у Христу...
Ето.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
