|
У намери да конструктивно допринесемо што бољем расветљавању брозистичког феномена „битака за рањенике до последњег спасеног рањеника“, а на основу проучавања и оних источника који нису били на списковима обавезне литературе у кумровачкој партијској школи („Сабрана дела“ маршалова, филмови Вељка Булајића...), скренули бисмо пажњу на једну епизоду из повести Титове совјетске „Бихаћке републике“, када су партизани при напуштању бихаћке територије (иначе постојеће у сред усташке НДХ) силом (а не милом) покренули велики део српског али не и хрватског и муслиманског живља са собом према Неретви и евентуално даље према Србији. Тада је покренуто између 40.000 и 50.000 српских цивила а овај покрет је имао тројаку функцију: 1. цивили су представљали комунистичком вођству живи штит, 2. на овај начин је извршено етничко чишћење терена, и 3. народ је спречен да пребегне на суседну територију око Гацка која је била под четничком контролом. Поводом овог догађаја врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић је известио Југословенску владу у Лондону следећом депешом:
„Због овог комунистичког терора масе народа повлаче се од Бихаћа ка Гламочу. Чим се Немци приближе, ове незаштићене народне масе остављају се на милост и немилост Немаца и усташа који их непоштедно масакрирају. Оно што случајно избегне, смрзава се на снегу и леду. Између Дрвара и Гламоча има преко 500 смрзнутих лешева жена и деце. Ово је више него ужас. То је борба коју воде комунисти и на коју их подстиче инострана пропаганда, да би се плански уништио наш народ“ (Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981, стр. 186).
Након 1945. г. државно-партијска југословенска историографија је пласирала тезу да је у наведеном случају (српски) народ добровољно пошао са Титовим партизанима, тј. да се у овом случају радило о „хуманитарној акцији“ спасавања цивила што је и сам Броз потврдио 1948. г. на Петом конгресу КПЈ у Београду дословце рекавши следеће:
„Са нашом војском огромна маса од 50.000 жена, деце и стараца повлачила се ка Ливну... Све јединице остављене су на својим положајима, док се Врховни штаб са три пролетерске дивизије повлачио ка Неретви“ (цитирано према: Кнежевић Л. Р, Кнежевић Ж., Слобода или смрт, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981, стр. 186).
У стварности је, међутим, дотични цивилни народ протестовао тражећи да му се омогући превоз и обезбеди храна и одећа како би преживео оштру босанску и херцеговачку зиму. Шта се након овог протеста догодило можемо прочитати у следећем источнику:
„Нећкања народа стараца, жена и деце – комунисти су прогласили врстом побуне, саботерства, фашизма и свег другог. Убијали су они тада на лицу места. Убијали су за сваку ситницу. Убијали су мајке, које су се бориле не за себе, већ за спас своје деце, јер их нису хтели водити у смрт. Политкомесари, ‘народни одбори’, теренски радници и њихове слуге, дали су се на посао. Ишли су они од куће до куће, избацивали су из истих жене и децу. Избацивали су их на улицу, на путеве. Сврставали су они овај јадни народ у колону смрти, која је кренула путем голготе, на којој се морало умрети“ (Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966, стр. 225).
Јасно је да су у овој акцији (српски) цивили морали да одиграју улогу „живог штита“ Брозовим партизанима у наступајућем сукобу у долини Неретве са главним и јединим војним и политичким противником – Михаиловићевим четницима на које су их гурнули Немци (тј. Берлин) како би након дефинитивног обрачуна партизана и четника докусурили било ког победника у новој офанзиви („Шварц“, тј. тзв. „Сутјеска“ илити „Пета непријатељска офанзива“). О личној судбини једног дела цивила из ове „колоне смрти“ говори, надовезујући се на сведочења Манета Пешута, и још један сведок догађаја – Владимир Дедијер, овог пута са комунистичке стране:
„Иде вечерас мајка по леду боса, с неким крпама око ногу, које су тако дуге да се вуку по мразу за њом. На леђима у xаку дете кука. Друго вуче за руку, а треће најстарије, иде и плаче. Нису јели ништа већ два дана...
Приђем једном прозору закованом даскама. Неко нариче из приземља. Обишао сам кућу, сишао на друм и дошао пред врата приземља. Видим кроз разваљена врата људи седе крај ватре, прекривени ћебадима, неми, непомични. Једно дете из свег гласа запомаже. Нешто се отима под ћебетом. Пришао сам корак ближе и викнуо што сам јаче могао. Преста рвање, али дечји глас не. Подиже се ћебе и указа се лице оне мајке, коју сам данас видео с троје деце. Очи стакласте, сва је била у зноју. Схватио сам шта се догађа. Она је давила рођено дете. Дојадило јој. Кука, кука, тражи хлеба. Она је уморна, гладна, леђа су јој отпала од ношења најмлађег, руке од теглења оно двоје. И једноставно је хтела да ослободи и дете и себе даљих мука. Да сам дошао минут касније – ујутро бисмо затекли само детињи леш. Није случајно жена рекла вечерас кад сам је срео на друму: „Света смрти, узми ме!“
Већ двадесет и један дан она бежи из Баније с децом пред ‘Принц Еугеном’ и ‘Вражјом дивизијом’. Препешачила је на овом мразу 350 километара“(цитирано према: Пешут М., Револуција у Лици 1941−1945, ауторово приватно издање, Билефелд, Немачка, 1966, стр. 227)
О групном страдању (српских) цивила фебруара месеца 1943. г. из горе споменуте „колоне смрти“ сведочи командант четничке „Динарске дивизије“, војвода Момчило Ђујић, а чије сведочење баца потпуно ново светло на титоистичку историографску флоскулу о „хуманости“ и „биткама за рањенике“ („Неретва“) Брозових партизана:
„Комунисти разгласе да Нијемци, усташе и четници иду заједно, да кољу све, све редом. И повукли су за собом доста жена и дјеце из Лике. Ја сам на висини Грахова сачекивао Титове колоне и купио тај народ, смјештао га у моја села и касније враћао кућама. Многе су жене, међутим, вукле дјечицу са собом: неће матер да остави дијете! Тито је лукаво дошао на идеју – пошто се војска споро креће ради жена и дјеце – да један посебан батаљон преузме дјецу, а матере нека иду са својим мужевима. Болничарке и посебне јединице, наводно, водиће рачуна о дјеци. И сада, он је покупио ту дјецу... једно сто педесет. А испод врха планине Шатора постоји Шаторско језеро, врло живе воде, и ту је била државна кућа за чувара шуме. Луксузна вила, планински стил. Сва та дјеца, ја сам бројао костуриће њихове, сва су смјештена у ту кућу и кућа је запаљена.
Ја сам касније наишао, мјесец дана касније, снијег је био, а кошчице оне дјечице вириле су из снијега. Ту слику такође не могу заборавити. Нијесмо имали фотографског апарата, али једна сцена могла би се узети за вјечни споменик: Личанка, мајка која није хтјела да преда дјецу, сјела је на камен шумске стазе, отприлике један километар од оне куће. Још се лешеви нијесу распали, још су били замрзнути. Мајка једно дијете овако на дојку притисла, једно је, на кољенима, ухватило ручицама испод пазуха, а једно лежи на земљи, најстарије, ухватило се рукама око њене ноге. Та слика ми никада не излази из главе. И ко онда не би убијао комунисте, ко не би убијао усташе?“ (Глигоријевић М., Србија на западу, Политика, Београд, 1991, стр. 132−133).
Да ово сведочење из прве руке о понашању Брозових партизана према рањеницима из раног пролећа 1943. г. није измишљено и да у ствари одговара правом стању ствари на терену у току самог рата (за разлику од играног филма „Битка на Неретви“, тј. тзв. „битке за рањенике“) потврђује нам још један релевантни извор из те исте 1943. г. из децембра месеца. Овај повесни документ је такође јако битан за разрешавање енигме ратног лика и (не)дела Јосипа Броза Тита (1892. г. − 1980. г.) о коме је писано до сада много и нашироко али углавном без осврта на релевантне, тј. поуздане, архивалије. У свим овим биографским написима остало је ипак до краја неразјашњено његово стварно порекло и његов особени карактер до освајања власти оружаним путем. У намери да конструктивно допринесемо расветљавању ове непознанице прилажемо један од круцијалних архивских докумената који баца доста светла на решавању оба споменута „биографска“ проблема укључујући и „питање рањеника“. Ради се наиме о строго поверљивом документу београдске специјалне полиције о „Титу“ од 13. децембра 1943. г. а који се налази у Архиву Југославије у Београду.
У овом документу откуцаном на писаћој машини ћириличним графемама се као пошиљалац наводи „Управа Града Београда, Одељење специјалне полиције“ а као адресант „Претседништво Владе у Београду“. Документ је следеће садржине и преносимо га онако како је аутохтоно и издат са три лексичко-фактографске допунске исправке у великим заградама:
„Овом Оделењу је част известити Претседништво, да је примљено обавештење, које садржи извесне појединости о акцији партизанске војске, о личности њиховог “команданта” Тита, његовом начину живота, као и о односу између њега, његових најближих сарадника и његове војске. Ова обавештења примљена су од лица која су пре извесног времена дошла из Црне Горе.
Тако је примљено обавештење да је Тито са својим штабом прошлога лета боравио на планинама близу Никшића и то на месту званом “Горанско”. Ту на “Горанско”, партизански штаб је организовао и санитетску службу користећи тамошњу болницу, где су се лечили и рањени партизани. У овој болници лечили су се и мештани, од којих је једним делом и примљено ово обавештење. У односу на саму личност Тита подаци с којима се располаже су апсолутно идентични с подацима који су примљени од ових лица. Поред познатих података примљени су још и ти, да је Тито узраста средњег, спољашњости углађене и да носи грађанско одело које је махом новије. Говори једним поквареним српским језиком, који личи на кајкавски.
Однос између Тита, његовог штаба и чланова је ауторитативан и то било у службеном опхођењу или приватном животу. Ова разлика нарочито се огледа у опхођењу Тита према својим сарадницима, чак и оним најужим. И сам начин живота знатно се разликује од живота осталих, јер докле Тито има изобиљну храну, разне слаткише и живи неморалним животом и има крај себе једну младу девојку јеврејског порекла са којом је и раније живео, дотле његова “војска” добија врло слабу храну. Овакву слабу храну добијају чак и болесници – рањени партизани.
Његову најужу околину поред осталих сачињавају и јеврејин Моша Пијаде као и бив[ши] југословенски официри генерал Оровић Саво и капетан Јовановић [Арсо], мада се за ову двојицу тврди да су случајно пришли њима. Поред осталог тврди се да у штабу Титовом има само млађих људи, уколико се то не односи на њихове важне функционере.
Штаб Титов је врло покретљив и редак је случај да се негде дуже времена задржи. Покрет се јавља увек онда када је примљено обавештење од стране обавештајаца о претстојећој опасности. Такав случај догодио се је и с овим последњим местом биваковања, одакле су и потекли ови податци. Приликом покрета с планине и места зв[аног] “Горањско” партизани су спалили сву архиву, као и саму зграду у којој су били, па чак и 40 својих најтежих рањеника, што они то често и раде.
Обавештајна служба развијена им је у врло јакој мери и махом су за ову службу употребљаване тамошње мештанке, ређе мештани, чији спољашњи изглед није скретао пажњу тамошњих власти. Из истих извора сазнаје се да се данас Тито и његов штаб налазе у планинама између Плеваља, Павиног Поља и Никшића.
Предње обавештење уступа се наслову, с молбом ради знања и употребе истог.“
Документ је потписан овако:
„По наредби, Управник Града Београда, Шеф Оделења специјалне полиције, Инспектор“.
(Arhiv Jugoslavije, Beograd, signatura 838, LF JBT III-11/15).
За нас је овом приликом најбитнија вредност овог документа управо оно што се доноси на самом његовом крају а то је да су Титови партизани приликом повлачења побили свих својих 40 тешких рањеника, тј. оне који нису могли да се крећу па их је стога требало носити. И то није први пут већ честа појава у редовима Брозових бојовника како то тврди извор. О томе дакле сведоче мештани информатори који су и основа писања овог полицијског извештаја. Дакле, ништа од добро нам „познате“ партизанске неизмерне хуманости за рањене другове због којих се руше мостови на Неретви – али очигледно само у режимским „партизанским“ филмовима.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
