У Новом Саду је 23. и 24. новембра 2007. године одржан међународни научни скуп „Српско питање и србистика“. Скуп су организовали Покрет за обнову србистике и Влада Републике Српске Крајине у прогонству. Чињеницу да је једна влада подржала Покрет за обнову србистике учесници Скупа позитивно оцењују. Истовремено, учесници Скупа изражавају незадовољство што Влада Републике Србије финансијски и морално подржава постојање сербокроатистике, квазидисциплине која је у XX веку нанела огромне штете српском народу.
СРПСКО ПИТАЊЕ И СРБИСТИКА
Полазећи од става да се у решавању српског питања морају поштовати ставови и норме који важе за све европске народе, учесници Скупа су закључили следеће.
1. У српским земљама институционално се мора обновити србистика као дисциплина која се бави српским темама. Србистика треба да има исти статус као и друге националне филологије.
2. Прихвата се и основно полазиште које је важило у предјугословенском периоду: српски народ је мултиконфесионалан, као што су мултиконфесионални и други народи.
3. У складу с принципом, који важи за европске националне филологије, по коме се народи разликују по језицима које су створили и којим говоре, Срби су објективно (Срби по себи) они који говоре српским језиком као матерњим, и чији су преци говорили тим језиком. Субјективно се као Срби не морају изјашњавати и сви који су по пореклу и језику објективно Срби. И о једном и о другом аспекту мора се водити рачуна при решавању српског питања.
СРПСКИ ЈЕЗИК
1. Југословенски период и дуга превласт идеја сербокроатистике у нису променили природу и карактер српског језика. Они су само довели до погрешног третирања и до преименовања тога језика. Учесници Скупа још једном потврђују да је српски језик исти онај језик који се, у другој терминологији, карактерисао као штокавско наречје. Учесници Скупа зато одбацују свако распарчавање и негирање српског језика које се обављало под именима српскохрватски језик, хрватскосрпски језик, хрватски или српски језик, бошњачки/босански језик, црногорски језик, буњевачки језик. Треба поштовати став, прихваћен у свету, да један језик треба да има једно национално име.
2. Учесници Скупа одбацују став – наметнут у периоду југословенства и владавине сербокроатистике а потврђен на Новосадском договору (1954) – да Срби и Хрвати имају један народни језик. У српски народни језик никада није спадало чакавско и кајкавско наречје.
3. На сва три изговора српског народног језика – екавском, ијекавском и икавском – изграђиван је, и у принципу се може изграђивати, српски књижевни језик. Историјски се српски књижевни језик изградио на две његове изговорне варијанте, ијекавској и екавској. Обе ове варијанте темеље се на српском народном језику.
4. Хрвати су у XIX веку напустили свој народни језик и за свој књижевни језик прихватили су ијекавску варијанту српског језика. То није изузетан него чест случај у светским размерама. Многи се народи, на пример, служе енглеским, шпанским, француским. Али тим језицима нису дали своја национална имена. Само су Хрвати наметнули став да је страни језик, српски језик, који су преузели, такође хрватски. Такав став је научно неодржив. Нико не треба да забрањује Хрватима да се служе српским језиком, али се при том не сме заборавити чињеницa да је тај језик изворно српски, па мора бити и по имену српски.
5. И језичке стандардизације су изграђиване на основама српског народног и књижевног језика. Најпознатија је она коју је створио Вук Караџић под насловом Главна правила за јужно нарјечје. Крајем XIX века хрватски филолог Иван Броз, кајкавац, направио је, по одлуци Хрватског сабора, Хрватски правопис (1891) на корпусу дела Вука Караџића и Ђура Даничића, уз поштовање Вукових Главних правила. Овај правопис је кодификовао само једну од варијанти српског књижевног језика, ијекавску варијанту, и прогласио је хрватским језиком. У једнотомном речнику Ивана Броза и Фрање Ивековића, који је рађен на корпусу делâ Вука Караџића, Ђура Даничића, Његоша и Милана Ђ. Милићевића, српски језик је представљен под неаутентичним називом Рјечник хрватског језика. Али и поред тога језик у овој књизи, објављеној 1901, је српски (и, наравно, само српски).
На оваквој пракси преименовања српског језика вршене су и касније стандардизације српског језика у Хрватској. Али оне не дају основа да се српски језик преименује у „хрватски језик“. То могу да буду само хрватске стандардизације српског народног и књижевног језика.
http://www.vidovdan.org/2010-04-07-16-3 ... 5-10-24-03
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
