|
УТОПИЈА ИСПИЈЕНА ДО ДНА
Марксизам је по Лењину последња реч науке. Овде се наука мора зауставити јер нема више шта да тражи. Пут ка истини је нађен и треба само њиме повести човечанство. Указивање сваког другог пута је само „одвраћање од апсолутне истине". Све друго осим марксизма само је „болесна фантазија и изврдавање филозофског идеализма, рђав продукт рђавог друштвеног поретка" (с. 214), и због тога се Лењин према сваком другом гледишту које се не слаже са његовим, односи као према идеји непријатељске секте. Лењин, са оваквом својом искључивом идеологијом, није ни у колико изостао иза оних који су бранећи „апсолутну и вечну истину"спаљивали Коперникове следбенике - писао је и упозоравао Србе, далеке 1924. године, београдски интелектуалац Драгољуб Ј. Илић.
Већ на почетку бољшевичког експеримента, на који ће словенски народи што милом што силом потрошити практично цео двадесети век, међу Србима је било људи који су знали у шта се све то може изродити. То знање они нису крили у себи, већ су га показивали и предочавали и другима, и то транспарентно, јасно и разумљиво, а истовремено и на научно валидан, интелектуално дубоко утемељен начин. Својим сународницима они су у непретенциозној, али ипак сугестивној, свима довољно разумљивој форми скретали пажњу на праву природу ове месијанске идеологије, у којој су одмах препознавали њен крајње конзервативни карактер.
Без обзира што је рођена на једној, западној страни света, ова утопистичка идеологија, која је поништавала и саму суштину еволуције на којој почива наша цивилизација, дошла нам је, више силом него милом, са супротне, источне стране света. И то баш онда када ју је и због чега ју је Запад одбацио.
Та суморна идеологија, која се позивала на најузвишеније идеале слободе и правде а развијала се и доказивала само у репресији и манипулацији, била је у ствари својеврсно недоношче западне цивилизације радикализовано на источњачки, азијатски начин. Срби су је деценијама одбацивали, чак презирали, а примили су је, мање-више принудно, и постепено се на њу навикавали баш онда када су се, ослањајући се на искуства с почетка двадесетог столећа, могли вратити својим европским коренима.
Све у свему, многи учени Срби су, што научно утемељено, што интуитивно и искуствено уобличено и инспирисано, већ на старту месијанске Лењинове идеологије слутили да он њихов народ и државу може одвести на велику странпутицу. Вратити их, после неколико деценија полета и свеколиког напретка, на путеве стагнације и назадовања, посвађати Србе са собом и светом, обезвредити силну националну енергију уложену у повратак достојанства и реинкарнацију слободарског духа нације.
Једно од најистакнутијих места међу њима припада свакако истакнутом београдском интелектуалцу Драгољубу Ј. Илићу и његовој студији Лењинова идеологија објављеној 1. марта давне 1924. године у угледном београдском часопису Нови живот. Овај Илићев рад, који спада у сам врх српске публицистике двадесетог века, штампан је само четрдесетак дана после завршетка теоријске и практичне активности Владимира Уљанова. Иако је било пуно разлога и још више потреба овај вредни рад никад досад није прештампаван, чак ни цитиран и помињан. Био је потпуно и неоправдано заборављен. Предочавајући га читаоцима Српско наслеђе исправља на тај начин бар једну велику неправду. Ону која је нанета Драгољубу Ј. Илићу.
Од учитеља признати ученик Лењинов, Зиновјев, казао је: "Човек може мрзети Лењина, може га волети до лудила, али неутралан остати не може„. И ако је Зиновјев имао доста разлога да тако каже, ми смо се пишући о Лењину увек старали да докажемо и трећу могућност.
Разумљиво је што се и код нас, као и код других народа, писало о Лењину и давао суд о њему посматрајући искључиво резултате, и то не све, његовог рада као диктатора Русије. Сада пак, када Лењина нема међу живима, мислимо да је у интересу "неутралности„, при оцењивању Лењина, потребно знати и његову идеологију. О идеологији овога идеолога, коме је судбина доделила ретку срећу: да сам остварује своју идеологију - биће овде речи.
Лењина, по резултатима његовог система, посматрају и осуђују као анационално биће, док је он, међутим, типичан руски интелигент и док је његов рад последица стогодишњег "тражења„ руске интелигенције. Ово не говоримо само на основу нашег изучавања историје руске интелигенције већ и на основу закључака до којих су дошли најбољи познаваоци те историје, и у исто време, највећи идеолошки непријатељи Лењинови - Мерешковски, Берђајев и други.
Месијанство руске интелигенције
Руској интелигенцији, прикљештеној између два жрвња - озго царизам, оздо непросвећена народна стихија - није остало ништа друго, већ да заплива у море апстрактног филозофисања. И у том правцу руска интелигенција била је искључиво национална, била је прави израз свога народа, за који је наш (Јурај) Крижанић казао: "Сви Руси воле да лутају по крајевима и провалама„. Руса је тешко покренути, али кад се покрене, у свему, у добру и у злу, у истини и лажи, у мудрости и лудости, иде до краја (Мерешковски). Рус зна само за крајност. Самоодрицање и самоспаљивање код руског народа имали су највише успеха.
Руски интелигенти су они "алушчи и жаждушчи„ (гладни и жедни) правде. Руска интелигенција се не задовољава са малим свакодневним, за средину она неће да зна, већ тражи апсолутно решење, за увек. Руска интелигенција, као и руски народ, апокалиптична је, жедна је краја и у позитивном и у негативном смислу. Руски интелигент волео је безбрижно маштати, он је "волео више идеје него људе„. У својим социјалним тежњама он је презирао трезвеност и заносио се до пијанства. Сваки руски интелигент сматрао је за своју свету дужност да има своју идеологију. Без својих "Вјехова„ ни један руски интелигент није могао живети. (Вјехови представљају омиљени термин руске интелигенције за обележавање идеолошких праваца, а у стварном животу тако се зову стубови, сигнали, који у пространству руске земље, затрпане снегом, показују пут). Ни код једног другог народа, с обзиром на младост руске интелигенције, идеолошка борба ни је била тако велика као код Руса. Без месијанства, без служења неком вишем начелу, руска интелигенција није могла бити. Свечовечанска идеја нигде није толико имала успеха као код ње. Та идеја је хронична болест руске интелигенције. Сетимо се, ради илустрације, само онога Достојевсковог дечака који није могао живети без плана свечовечанског спасења, а да не набрајамо све безбројне носиоце разних виших, "руских„ идеја које је Достојевски најлепше насликао.
Та свечовечанска црта руске интелигенције, склоне к апсолутном, код Лењина се само најмаркантније испољила. Између осталога, само се таквим карактером рускога народа и може објаснити реалност бољшевизма: из безграничне слободе у безгранични деспотизам.
Марксизам, као идеологија, завлађује руском интелигенцијом у време највеће идеолошке кризе. Руски марксизам у старој и вечној борби, борби вере и науке, чини једну, по своме карактеру, веома драматичну епизоду. У тој епизоди несумњиво је најмаркантнија личност - Лењин. У анализи филозофије марксизма овде се не можемо упуштати, и задовољићемо се само излагањем Лењиновог односа према марксизму, у коме је он нашао не само најбољи, већ и једини прави, апсолутни пут к решењу свих проблема који су толико растрзали и растржу руску интелигенцију. Лењинов марксизам је апогеја (најудаљенија тачка) руске идеје месијанства. Он је резултат маштања и проповеди руске интелигенције о свечовечанском проблему. Лењин је само руску свечовечанску идеју обукао у помодно одело марксизма.
Још као матуранта, 1887, оценио је Лењина његов директор и разредни старешина Ер. Керенски (отац Александра Керенског, потоњег великог Лењиновог противника), као ученика "веома талентованог, најдостојнијег по успеху, развитку и владању„. "У основи Лењиновог васпитања лежала је религија и дисциплина„. Лењинове особине "повученост и отуђивање од друштва„ јако су падале у очи његовим наставницима.
Из тог дисциплинованог, религиозног, повученог у самога себе, недружељубивог гимназиста, Владимира Уљанова, који је одрастао у типичној руској интелигентној породици, имао је да се развије Лењин. Томе су помогле многе околности.
Потапање у науку
Велики утицај на Лењина имао је његов старији брат Александар, који је припадао поколењу руских револуционара-терориста и оној руској интелигенцији која је створила покрет "идеје у народ„ - који је почео 70-тих година (прошлог века) и свршио се разочарањем од неспособности руског сељачког народа за револуцију против царизма. Интелигенција је, после тога, терористичком акцијом, узела само на себе борбу против царизма и крчење пута социјализму.
Херојски рад партије Народна Воља завршио се убиством Александра ИИ и разочарењем у своју теорију. Александар Уљанов је, и после тога општег неуспеха, покушао да убије следећег цара, Александра ИИИ, али је сам био обешен.
Лењин је те исте, 1887. свршио гимназију. Од свога погинулог брата он је већ сазнао за марксизам и заинтересовао се новим - марксистичким - путем револуционарне борбе. Од њега је Лењин, још као гимназист, чуо за Маркса и добио у руке Марксов Капитал. Марксизам је, по речима самог Лењина, био још тада, најомиљенија тема његових разговора.
Пут ка једној, апсолутној истини јесте само онај пут на који је Маркс указао. Других нових путева, нових метода не сме бити. Лењин идеолошки забрањује свако ново тражење путева, и категорички тврди да никада никакви други методи не могу довести ни до чега другога него само до лажи
После разочарења у теорију револуционарне интелигенције и партије Народна Воља, руска интелигенција тоне у изучавање научног социјализма. На дневни ред ступа теорија устанка пролетаријата и ослобођења потиштених. Лењин чији је младићски ум већ био захваћен марксизмом, сав се предаје изучавању тога новог револуционарног пута. За учешће у студентском револуционарном покрету Лењина истерују са казаског Универзитета и он, учећи права у Самари и Петрограду, добија могућност да позна руски студентски "кружок„. Свршивши права Лењин се није задовољио својим адвокатским радом. Његова ватрена револуционарна природа вукла га је на другу страну. Он се као типичан руски интелигент није могао задовољити уским и малим, његова апсолутна природа ниеј му дала да стане на пола пута.
Лењин се налазио између старог поколења револуционара - народника и новога поколења револуционара - марксиста. Старо поколење надахнуло га је ентузијазмом и његово дело примио је за своје, али му је нашао нов пут - марксизам. Деведесетих година он еј већ одушевљени марксист и са урођеном му смелошћу ступа на литерарном пољу у борбу против старог идејног вође "народничког„, Н. К. Михаиловског. Лењин је, по његовом властитом причању, још у Казану, као студент, био дошао до закључка да је марксизам једина теорија која е способна да ослободи пролетаријат и то не само од царизма већ и од притиска буржоазије. То је за њега била теорија која до краја ослобађа. У томе и јесте сва доцнија трагичност Лењинове идеологије, што је он баш тада, као студент, дошао до тога закључка, тј. слепо поверовао у "једино спасавајући„ марксизам.
Зидање на песку
Лењин се сав предаје пропаганди научног социјализма, коју је тада вршила група Ослобођење рада. То је била група првих руских марксиста која је са Плехановим на челу из једне од фракција Народне Воље (тзв. чорни передјел) створила прву руску социал-демократску организацију. На све те прве марксисте у Русији се гледало као на занесењаке, који су измислили радничку класу у Русији, као на људе који хоће да зидају на песку. Лењинов борбени темперамент показао се одмах у почетку, чим је са својом првом брошуром Задаци руских социал-демократа (писаној у прогонству у Сибиру) устао да докаже неоснованост таквог гледишта о социјализму у Русији. У тој брошури он је изложио марксистичко схватање социалистичког покрета у економски заосталој земљи. У њој је Лењин, ослањајући се поглавито на Плеханова, положио основу своме будућем програму: истовремена политичка и економска борба - одмах и против цара и против буржоазије.
У Сибиру је, у истој сврси, написао своју велику, оригиналну и научну књигу Развитак капитализма у Русији, којом је хтео да пречисти са народњацима, чија је идеологија владала целим тадањим поколењем руске интелигенције. Са огромним апаратом цифара и статистике Лењин у тој књизи доказује да је Русија већ ушла у еру капитализма. У тој књизи, чију су научну вредност признали и начелни непријатељи социализма, Лењин је већ био предвидео све будуће непријатеље своје идеологије: "саглашатеље„, "издајнике социализма„, "центрумаше„, "опортунисте„ и како их доцније све не називају. Ту је он почео борбу и на другом фронту. Поред старог фронта са народњацима почео је теоријску борбу против тзв. легалног марксизма који се појавио 90-их година у Русији.
У "легалном марксизму„ Лењин је видео издају социализма и са својом полемичком брошуром: Ко су пријатељи народа и како они ратују са социал-демократима, он је немилосрдно ступио у борбу против "економизма„ (који је био против политичке борбе), а за заштиту "револуционарног марксизма„. Ортодоксни марксист Лењин усетао је против тог "критичког„ правца који је, по речима Лењина, само развраћао социјалистичку свест, бешчастио марксизам и сводио покрет и класну борбу на уски тред-унионизам и реалистичку борбу за мале постепене реформе. Против те "европске„, "ћифтинске„ линије "најмањега„ отпора разлегао се из Сибира енергичан Лењинов протест.
Књига узрок свађи
Да би се задовољила потреба стварања једног идејног центра руске социал-демократије, Лењин, као и остали руски социалисти, одлази у иностранство, где са групом Мартова (будућег вође "мењшевика„, које ће Лењин ускоро одбацити и анатемисати) организује лист Искру, чији је значај у развитку руског социализма био веома велики. Место идејног јединсва ту се рађа идејна поцепаност. У своме првом важнијем чланку у Искри: Од чега почети? Лењин је положио основе будућем бољшевичком програму. Ту се већ може наћи квинт-есенција (суштина) бољшевизма. Тај чланак био је само конспект (видик) у брзо написаној књизи Лењина Шта да се ради?, у којој је Лењин поставио и разрешио у револуционарном марксистичком духу сва питања која су се појавила на дневном реду у животу руске социал-демократије. Та књига била је непосредан узрок свађи међу социјал-демократским идеолозима. Она је била први знак будућег расцепа. Тада се видело да руска социал-демократска идеологија није целина, већ да је марксизам и у умовима руске интелигенције различито схваћен. Место теоријског удубљивања и реформисања марксизма - чиме се тако занимала сва руска социалистичка интелигенција, Лењин је том књигом хтео да оправда организовања својих "професионалних револуционара„. Централизам Лењинов нашао је у тој књизи свој завршетак и своје историјско оправдање у стварној диктатури теоријских теоретичара - којима припада виша власт. (То је једини Лењинов плус марксизму.)
Лењин је жучност своје борбе против народника, социалиста-револуционара, које је називао револуционарним авантуристима, романтичарима и представницима ситне буржоазије, пренео сада на тзв. "економизам„, из кога ће ускоро изаћи "мењшевизам„. Лењин се бори против свих облика опортунизма и постаје главним идеологом Искре, часописа Зора, и душом целе соц-демокр. организације. Лењин постаје главни представник ортодоксалног марксизма у Русији. Поред свих напора почев од 1900. г. да се све разне и многобројне групе руске социал-демократије сједине, критика против Лењиновог организационог централизма бивала је све већа. Расцеп који је наступио после другог партијског конгреса 1903. г. био је неминован. За Лењина "мењшевизам„ је био само нова форма опортунизма.
Замрачивање вечитом истином
После неуспеха прве руске револуције, руска интелигенција још више с зарива у своје књиге, оставља старе и тражи нове "вјехе„. Марксизам се поново, из основа, изучава и реформише од стране свих разних руских социалиста, и тај талас идеолошког тражења запљускује чак и лево, бољшевичко, ортодоксално крило руског марксизма. И међу њиховим редовима настаје не само разилажење већ и идеолошка борба. Сада не само "мењшевици„, Плехановци, већ и сами "бољшевици„ тзв. "марксисти„ - доцнији Лењинови комесари - укрштају мачеве са Лењином, за кога руска револуција од 1905. г. "Није била пораз„, и који једини храбро остаје на одбрани правог марксизма - "дијалектичког марксизма„.
У колико се борба више развијала у толико је Лењин остајао усамљенији, а у колико је остајао усамљенији у толико је његова борбеност постајала већа и вера у правилност своје идеологије све јача. Усамљеност њега не само што није плашила, већ је на против јачала његову веру у победу. У његовом полемичном тону има пуно претње. Он отворено каже својим "друговима по партији а опонентима по филозофији„ да се упушта с њима у идеолошку борбу "само дотле докле има основа за другарски рат„. И док се код њега осећа самопоуздање и победнички тон, дотле се код његових идеолошких "опонената„ и критичара, чак и онда када су они уверени да су победили Лењина на идеолошком пољу, осећа извесна снисходлјивост. Док је Лењин искључив, дотле они у разгару борбе изјављују "да тешко дело израђивања једине и целе пролетерске идеологије треба да буде колективно и да борба разних партијских размимоилажења не сме да замрачује свест о јединству великог практичног дела„ (А. Богданов).
Међутим баш у том "делу колективног израђивања једине и целе пролетерске идеологије„ Лењин се и разликовао од свих осталих руских "марксиста„. За њега није имало шта да се израђује, јер је, по његовом најинтимнијем уверењу, пролетерска идеологија била потпуно израђена. По Лењину "Маркс је дао генијалну историску анализу„ у којој "нема ни капи утопије„. Сваки покушај допуњавања и поправљања Маркса и Енгелса за Лењина није ништа друго до унакажавање њиховог учења. И да би то доказао Лењин је "пола века доцније„ "морао да врши само копања ("раскопки„) и да понавља заборављене речи Маркса, да би довео до сазнања широких маса неунакажен марксизам„ (Држава и револуција, страна 51). Лењин је цео свој теоријски рад управио на ископавање разних цитата и "заборављених Марксових речи„, да би помоћу њих доказао марксистички дух своје системе - у чему му се мора признати успех.
Изазван од својих најближих партиских другова, оних марксиста "који се скоро сасвим слажу с Марксом и само желе да га сасвим мало допуне„, Лењин поставља себи задатак да открије њихове заблуде и да једном за увек учини крај сваком ревизионизму. У тој сврси он пише опсежну књигу Материализам и емпириокритицизам, коју сам назива "уyбеником за упознавањем с филозофијом марксизма„. Та књига је најважнији извор за упознавање Лењинове идеологије, и овде ћемо се искључиво на њу позивати (стране ће бити указиване по трећем издању које је штампано у Москви 1923. г. као Х књига целокупних дела Лењинових).
Марксизам је, за Лењина, савршена и завршена идеологија, у којој нема шта да се мења, нити је потребно допуњавати је. "Филозофија марксизма је изливена из једног комада челика, и у тој филозофији не може се изменити ни један став, ни један битни делић, а да се не одступи од објективне истине и да се не падне у загрљај буржоаско-реакционарне лажи„ (стр. 275). За Лењина "теорија Маркса је објективна истина која се састоји у следећем: идући по путу Марксове теорије, ми ћемо се приближавати објективној истини све више и више (никада не исцрпљујући је); идући пак по сваком другом путу, ми не можемо доћи до чега другог, осим до запетљаности и лажи„ (стр. 115).
После онога што су у филозофији казали Маркс и Енгелс "сва друга узалудна упињања да се нађе нова тачка гледишта у филозофији карактеришу само такво духовно сиромаштво као и узалудна упињања да се створи нова теорија вредности, нова теорија ренте, и томе слично„ (стр. 118). "Маркс и Енгелс дозидали су зграду материјалистичке филозофије до врха„ (стр. 202). Захваљујући Марксу и Енгелсу "ми смо сазнали закон природе - и ми смо господари природе„ (156).
Дакле, по Лењину, Маркс је решио све проблеме. Човечанска мисао нема више шта да тражи. Све је нађено, све је казано. Објективна, апсолутна, вечна истина откривена је. Лењин је њу видео у свој њеној величанствености и не само жели, већ захтева да је сви виде.
Наука се мора зауставити, нема више шта да се тражи
Да бисмо остали до краја објективни, ми се нећемо зауставити на овим, ако не нејасним, оно свакако запетљаним закључцима: "теорија Маркса је објективна истина„, "она је пут к објективној истини„; већ ћемо навести још један (а код Лењина их има много) његов закључак: "С тачке гледишта савременог материализма тј. марксизма, историски су условне границе приближења наших знања к објективној, апсолутној истини, али та истина несумњиво постоји, несумњиво је то да се ми приближујемо тој истини„ (с. 109).
Из овога, као и других Лењинових закључака, можемо са сигурношћу извести да Лењин признаје апсолутним сам метод који се састоји у теорији Маркса. Пут к једној, апсолутној истини јесте само онај пут који је Маркс указао. Других нових путева, нових метода не сме бити. Лењин идеолошки забрањује свако ново тражење путева, и категорички тврди да никада никакви други методи не могу довести ни до чега другога него само до лажи. Марксизам је по Лењину последња реч науке. Овде се наука мора зауставити јер нема више шта да тражи. Пут к истини је нађен и треба само њиме повести човечанство. Указивање сваког другог пута је само "одвраћање од апсолутне истине„. Све друго осим марксизма само је "болесна фантазија и изврдавање филозофског идеализма, рђав продукт рђавог друштвеног поретка„ (с. 214), и због тога се Лењин према сваком другом гледишту које се не слаже са његовим, односи као према идеји непријатељске секте. Лењин, са оваквом својом искључивом идеологијом, није ни у колико изостао иза оних који су бранећи "апсолутну и вечну истину„ спаљивали Коперникове следбенике.
Трагедија Лењина и његове идеологије
Основа Лењинове идеологије је вера, и то вера заснована на ауторитету. Апсолутно се налази у идејама Маркса и Енгелса. То су пророци апсолутне истине, и као пророци они су морали говорити увек истину, они се нису могли никада и ни у чему преварити. И Лењин је, ваљда једини од многобројних апостола марксизма код кога, у свима његовим многобројним и разноврсним делима, не можете наћи ни једног од безбројних цитата из Маркса и Енгелса с којима се он не би потпуно слагао.
Ауторитативни карактер свога мишљења Лењин отворено признаје (с. 208), и онда је сасвим природно што религиозни карактер његовог мишљења не дозвољава могућност другог правилног мишљења. Лењинов апсолутни марксизам као идеологија није ништа друго до клерикализам најчистије боје. Сва трагедија Лењина и његове идеологије је у томе што је он као проповедник учења противног сваком фидеизму (религиозном схватању света) створио из тога учења свој фетиш, свога идола - коме је био фанатично одан. Тај свесни фанатизам је и био главни извор његове активности.
Лењинов комесар социалистичке просвете - Луначарски често је називао научни социализам вишом религијом и за себе говорио (1908 г.) да у њему "давно сазрева нова религија„. Ми пак можемо с пуно права закључити да је она код Лењина давно сазрела. Лењин је у марксизам фанатички веровао, онако као што само Рус може веровати. И ако при оцени Лењина и његове идеологије применимо његово сопствено мерило: "Да о човеку треба судити не по томе шта он о себи говори или мисли, већ по његовим делима. Да о филозофима треба судити не по оним фирмама које они сами на себе обесе ("позитивизам„, "монизам„, "емпирионизам„ итд.), већ по томе како они на делу решавају основна теориска питања, с ким они заједно иду, чему уче, и чему су научили своје ученике и следбенике„ (с. 180); - онда с мирном савешћу можемо закључити да је тешко замислити конзервативнију идеологију од Лењинове.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
