“У ремисијама епилептичних напада и паузама коцкарских бунила Фјодора Достојевског настао је плавокоси и плавооки Кнез Лав Николајевич Мишкин. Он долази у Санкт Петербург, где се углављује при самом врху његовог друштва. Врло брзо, међутим, постаје јасно да се не уклапа. Врло брзо, штавише, постаје евидентно да са њим нешто није баш како би требало да буде.
Мишкин не брине о конвенцијама понашања, још мање о санкцијама које произилазе из њиховог занемаривања. Христолика је његова доброта, а он испражњен од сваког себичног порива, таштине, пожуде, зависти. Искрен је, отворен као одојче које није достигло когнитивни развитак који би му уопште дозволио да лаже.
Достојевски је, како је рекао, покушао да прикаже потпуно предивно људско биће. Међутим, Мишкинова врлина не може да пронађе форму или насеобину у околини у којој се налази. Он не разликује размишљање од живљења, апстрактне идеале од гмизаве практичности. Шта год покуша да уради оконча се некаквом мини катаклизмом. Људи око њега не знају како да се односе према њему, не знају шта да раде са њим. Ругају му се. Толико је племенит, стрпљив и наиван да делује глуп. Делује, како га листом називају остали ликови у роману чији назив ћемо управо сад споменути, као Идиот.“

Ja sam čitao ovaj o Idiotu i smorio me. Nisam ni Kuburu nešto ljubio, taj epski stil mi je bezveze.